Tag: Filip Grujić

Tako je na red došla i tema koja me je dosta dugo držala na vrhovima prstiju.
To je ljubomora.
Ta tema je, za mene, posebno bolna. Razmišljajući o tome, mislim da sam je razvio iz dosade. Ali onda, to mi zvuči podlo i ništavno. Zvuči mi da, kad tako kažem, ljubomora nije nešto što sam ja osećao, već samo pogrešna manifestacija neke druge boljke koja me je mučila. Moguće da grešim. Moguće, veoma, da je ljubomora bila tu, kao neravnina u životu. Kao nešto, što će mi okupirati misli. Što će mi unositi dnevnu dozu promene i nestabilnosti, za kojom sam, možda, podsvesno i pritajeno, žudeo.

Navešću, sad, par konkretnih primera ljubomore i kako su te svađe tekle:
Očito, sve je počelo sa Damirom, onim čovekom, sasvim prijatnim i meni izuzetno zabavnim, koji radi na splavu na kojem smo tokom leta, u tim divnim, dokonim danima, znali da sedimo satima. Damir je konobarisao na tom splavu i Sonja se s njim uvek prisno pozdravljala. Zabavna stvar u svemu tome je što ja nisam na to nikad obraćao pažnju. Meni je bilo sasvim u redu da se ona tako prisno s njim pozdravlja, sve dok nisam saznao jednu činjenicu.
On je bio njen prvi momak, prvi dečko, prva ljubav, kako god, i s njim je izgubila nevinost, takoreći, on ju je prvi video golu.
Sad, jasno je, razloga za ljubomoru nema.
Damir, do tog trenutka izuzetno ugodan i prijatan, druželjubiv i simpatičan, u mojim očima postao je, isprva, predmet mog zanimanja. Sonja mi je tu činjenicu, više se ni ne sećam kako, rekla usputno. Pitao sam je, možda, kako poznaje Damira, a onda mi je ispričala istorijat njihovog odnosa, bez ikakvog ustezanja.
A zašto bi ga i imala?
U prvi mah, meni je to bilo sasvim prihvatljivo. Nisam ja nešto mario za te stvari. Prvi momak, prva ljubav, sad sam ja, bejaše on, više nije, to je meni bilo sve u redu. Nisam želeo da se bavim predznanjima, ikakvim. Za mene je Sonja uvek bila to što jeste, u tom trenutku.
Ali Damir je zbog nečeg drugog postao, u početku, predmet mog istraživanja, a kasnije, razlog mojih neumornih misli o Sonjinoj vernosti i sopstvenoj slabosti. Misli se, često, ušunjaju, najmanje tamo gde treba, negde između uha i srca. Tako je bilo i sa sledećom misli.

Setio sam se, naravno, tako mi je sinulo, dok sam ležao i gledao u Sonjine zube dok se smejala, da je svađa koja je prethodila njenom raskidu sa Banetom, bila svađa upravo zbog ljubomore.
U tom trenutku, mislio sam, Bane je ljubomoran.
Zapravo, u tom trenutku nisam ništa razmišljao. Ali ta misao, Sonja je u još jednom muškarcu, Banetu, budila ljubomoru, ta misao nije mogla da se iskobelja iz mene, kako udahnem, ona je tu, kako napravim korak, ona je tu, kako pređem preko mosta i zađem iza ugla, ona je tu. Tako sam ja, gledajući u Damira, razmišljao, zapravo, o sebi i Banetu.
Šta ako je on bio u pravu?
Sada, gledajući na to, ne mogu sebi da objasnim taj osećaj. Vrlo je jasno da to nije čist osećaj. Jasno je, ljubomora nije racionalan osećaj, u trenutku dok je neko oseća. Ali najsmešnije od svega bilo je to što nisam mogao da shvatim šta ja, zapravo, osećam?
Nisam mogao da shvatim zbog čega ja osećam strah od Damira, muškarca sa kojim je moja draga izgubila nevinost davnih dana, nisam mogao da shvatim zbog čega ja poistovećujem sebe sa Banetom, kad je očito da Bane i ja nismo jedno, nemamo iste oči, nemamo iste reči, nemamo iste misli, ukratko, nemamo ništa isto, osim titule muškarca i, kako ispada, zajedničke devojke. Gledao sam u Damira, čoveka koji mi je toliko bio simpatičan do pre samo par dana, dok nisam znao da je bio sa mojom devojkom.
Ljut sam bio što sam ljubomoran, ljut sam bio što nisam mogao da objasnim šta me muči i šta je, uopšte, ljubomora, kakvo je to invazivno osećanje, kakva je to ludost civilizacije, pitao sam se, da li je ona meni data, da li sam je naučio, da li sam, možda, ljubomoran jer mislim da tako treba, jer, zaista, nisam znao čega sam se bojao, nisam znao da li sam se bojao da će Sonja da me prevari sa Damirom, što je iracionalan osećaj, nema logike da to uradi, i uostalom, ako uradi, šta onda, šta će se dogoditi s mojim organizmom u tom trenutku, ništa, to je činjenica, čak nisam mogao da shvatim ni zašto bi mene pogađalo to da li će Sonja opet da bude sa Damirom, iako nema nikakvih indicija da će da bude, nisam mogao da shvatim ništa, a ponajmanje sam mogao da shvatim zašto uopšte hajem za takve trivijalnosti, koje me sprečavaju da uživam u malim, svakodnevnim radostima koje bi život sa voljenom osobom trebalo da pruža.
Poput, šetnje pored reke.
Gledanja ptica.
Pričanja o dogodovštinama na poslu i smešnim klipovima na internetu. Jednostavno, činilo mi se da me ljubomora izjeda, ali ne toliko sama ljubomora, koliko njene posledice. Bilo mi je, neretko, glupo da kažem da sam ljubomoran, pa sam govorio da sam ljut zbog nekih drugih stvari, pa smo se onda svađali, da bih, na kraju, priznao da sam ljubomoran, i to je trajalo sigurno mesec dana, a da ja nisam mogao sebi da objasnim zbog čega se, uopšte, tako osećam. Izjedalo me je, zatim, što je Bane imao Sonju pre mene, što je apsurdno, kad sam ja, takoreći, oteo Sonju od njega, samim tim, odjednom sam osetio potrebu da zovem Baneta da mu se izvinim, osećao sam da je prava stvar što me je izudarao, i onda sam stao, stao sam i pogledao se u ogledalo i pitao se šta sam ja to, uistinu, postao?
Jedan dosadan čovek, to sam postao, u roku od mesec dana, shvatio sam.
Postao sam jedan običan dosadnjaković, ništarija, jedan običan, sićušan mrav, koji ne može da se nosi sa osećanjima kao odrasla osoba.
Onda sam se pitao da li bih ja, kojim slučajem, bio ljubomoran i da se Damir nije pojavio, da nikad nisam saznao da je on bio sa Sonjom, da li bih ja, a verovatno bih, našao neki drugi razlog za ljubomoru? Naše su svađe, tada, bile česte. Osećao sam, zaista, neobjašnjiv pritisak na grudima i želeo sam da sve, nekako, nestane.

___________________________________________________________________________

FILIP GRUJIĆ (1995) je diplomirani dramaturg.
Autor romana:
“Podstanar” (LOM, 2020)
“Bludni dani kuratog Džonija” (Samizdat, 2017)
Dobitnik je Sterijine nagrade za dramu “ne pre 4:30 niti posle 5:00”, a za tu dramu je dobio i nagradu Slobodan Selenić i podržana je u Maison Antoan Vitez fondaciji za prevod na francuski jezik.
Dobitnik je Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo 2020. godine.
Autor je drame “Vilica Ebena Bajersa” koja se trenutno radi u SNP-u u Novom Sadu i čija se premijera očekuje u Novembru.
Autor je drame “Tamo gde pevaju”, koja je imala premijeru u Skoplju, a domaća premijera se očekuje u Atelje-u 212 naredne godine.
Njegove dve drame “Kada pričamo o ljubavi, da li pričamo?” i “Ljubavna lektira” se igraju na stalnom repertoaru u omladinskog pozorišta DADOV.
Svira u bendu CIMERKE, a imao je i solo projekat pod nazivom Filip Grujić.

fotografija autora: Dejan Petrović