10 MINUTA
Neka ptica koju ne vidim,
na suncu i na kiši
neprestano zviždi svoju pesmu,
svi otvaramo prozore i psujemo je.
Ona nas ne čuje i ne razume,
misli da i mi pevamo zajedno sa njom
te peva jače.
Niko je ne vidi i ne zna gde je,
možda i nije tu, možda smo svi ludi
i nama svima zviždi ptica u glavi
i psujemo u prazno.
***
MLADI I STARI, ISTI
Ne primećujem starenje mog oca,
on za mene još uvek ima 39 a ja imam 9,
iako njemu opada kosa i meni raste brada.
Ne vidim ga starog,
nije kao ostali stari ljudi,
ne mogu ni da ga zamislim tako,
a verujem da ni on mene ne može da zamisli kao starijeg od 9
pa mi je onda jasno zašto se ne razumemo.
***
RUKE, NOGE, GLAVE, TELA
Dan dolazi posle noći,
što smo mislili da je revolucija,
sada je samo misao
koja polako nestaje.
Dat nam je samo jedan prolazni trenutak u vremenu
i mi mu moramo dati veliki smisao,
ali ga ni ne primećujemo.
Mi smo ovde, hodamo niz ulicu,
nekud, nikud.
Toliko smo sivi da se ne prepoznajemo
od asfalta po kome tako ležerno hodamo,
ruke, noge, glave, tela.
Biramo ljubavi kao što biramo
televizore, salvete, zavese, tepihe.
I toliko čekamo, toliko puno čekamo,
ne znamo ni šta, mi samo čekamo.
Na kraju čekanja dolazi ono što smo uvek želeli,
zato čekanje i nema kraja.
Guramo kazaljke na satu unazad,
ali nemamo mi tu snagu,
na kraju
one se sklope i bivamo priklješteni.
DUŠAN MITIĆ rođen je 2000. godine u Boru.
Završio gimnaziju ,,Bora Stanković” u Boru. Pjesme su mu objavljene na Afirmatoru i u časopisu Beležnica Narodne biblioteke Bor.
čovjek-časopis 