METANOIA
za Ingeborg Bahman
Svoje telo
Rastavljeno od užasa i rita
Posuto kamiljim biljem
Crnom zorom
Ispratila je vatrom niz reku
Ostavši sama
Milina
Kao malina
U očima žene
I nežna je
Kada je nazovu majkom
Od srca zaplače
Mrtva u svojoj haljini
U vlažnoj ulici
Ona se tada splela
Znala je igre glasovira
I nosila košulju od breskve
***
BERLIN ČETRDESET PETE
Tri žene sede na steni kamenom panju
Guduri ždrelu nehajne hladovine
Zaudara bakar i čaplje u sjaju drže svod
Vade zelenkaste papirne didrahme
Da žene jedna drugoj pokažu
Strune kao izvezene kose
Tamo u daljini galebova čuje se top
Dolazeći svod vojske sa Urala
Tri žene sede na kamenom panju
Gledajući u svod kao da je od vode
Po barama nežne cvetaju aprilske lipe Berlina
Kukuruzovština još neposejana miriše iz polja
Nisu iz vazduha isparile ni jesen ni zima
Ni svodovske piruete
Bela labudova pera po provaliji pozornice
Nedohuktala zaspala
Razbijena u staklu
Žene sede kao na platnu naslikane
Ruž od karmina na opušcima već u bari leži
Smeju se jedva
Senke se ocrtavaju na licima
Stegnutim od grči
Jedna preko kolena drži vrat ždrala
Prerezaće ga
U ponoć
Zapovednik sa Pankova uzviknu
Oganj
***
U PUTNIČKOM STANU
Ti i ja
U pljusku
Jedemo badem
Po smoli
Usoljenu ribu
Preko usana
Ti u hulahopkama
Pružaš ruke
Držeći
Bokore ljuski
Jabuka
Jutro je
Ogrezlo
U soli
Vučeš prst
Po tanjiru
Zrikavci
Zriču
***
Cres
Ivi H.
Sredinom
Avgusta
Ili jula
Naleti
Mojih strasti
Cres
Nepoznate godine
Majka
Akrobata
Otac
Moreplovac
Ti
Dete
Mraka
Cirkusa
Boriš se sa ramenima
Imaš
Stopala
Žene
Hodaš
Unazad
Cres u šumi jela
***
KIJEV-CARIGRAD
Zaselak
Pust
Lipe toče tosku
Devojčica stopalima
Gazi bubamare
Gleda nepokretna
Majka iz naslonjača
Beli se vezir
Seljanka muze
Biće nevreme
Prolaze vozovi pored Odese
Zemlje lilihipa
Otvara se carstvo nara
Sabahudin
Broji korake
Marta
Ona sumnja
Izlazi
U noć
Imitira svog
Jevrejina
Sabahudin dodiruje
Zanoktice
Žitnica
Zanosi je vetar
Pokošena je
Pljuskom
Iznad usana
Beleg
Jedva vidljivih
Dlaka
Mleko se zadržalo
Po njima
***
MELODRAMA
(put od Terazija)
Vodoskok
Meh
Harmonike
Uzdiše
U bezistanu
Urinira
Spremačica
Odžaci
Izuvene sandale
Glava uz stopala
Nedostojna ičeg
____________________________________________
DUŠAN MIJUŠKOVIĆ rođen je 1981. u Beogradu. Živeo je dugo u Sjedinjenim Američkim Državama. Bavio se graničnim oblastima filosofije i duhovnosti. Krajem prošle decenije radio kao novinar beogradskog NIN-a. Poeziju piše od detinjstva, ali tek od ove godine počinje da ozbiljnije predstavlja svoju umetnost javnosti. Objavljivao je na književnim portalima Hiperboreja, Fenomeni, XXZ magazin, Bludni stih, Enheduana, Kult…
Majstor je Brazilske džiudžice, osvojio je preko dvadeset medalja širom sveta, počev od Rusije, Evrope pa do Sjedinjenih Američkih Država. Trenirao je sa legendama borilačkog sporta, sa članovima čuvene brazilske porodice Grejsi, a između ostalog i sa legendarnim Fjodorom Emilianenkom, koji je posetio njegov klub 2013. godine. Sve je to naizgled u potpunom kontrastu sa njegovim izrazito nežnim pesničkim senzibilitetom. No, umetnost počiva na paradoksu.
Bio je oženjen lepom ruskom profesorkom slavistike sa kojom ima ćerku. Prošao je kroz pakao alkoholizma, koji je uspešno pobedio boraveći u komuni “Zemlja živih” dve godine.
Upravo je završio rad na svojoj novoj zbirci pesama.
čovjek-časopis 