DVE TREĆINE MAČKE, JE LI TO MNOGO
Hoću da živim više života:
Jedan u Pančevu,
a da radim u Beogradu
i imam za linijski taksi uvek.
Mašala – 15 minuta 250 dinara
preko Dunava, pa peške.
Taj grad je iznenađenje
i njegova reka me vraća u Alabamu.
(Nije da sam ikada bila,
tek sam skoro
prvi put bila i u Pančevu).
Sve ostalo mu je malo postapokaliptično
sem kiflica i krošnji u centru.
Jedan život u Atini, molim.
Jer je beli grad na moru
i tuda su hodali bogovi,
drogirana Pitija s Kerberom
bez povoca.
I filozofi.
I liči na Kaliforniju
po onome što znam iz knjiga.
Male plavobele tende na ulazu u grad
Zarđali bojleri i prva generacija
sunčanih panela
po krovovima trošnih kuća.
I pomorandže i palme i žukva.
A vikendica u prašini je dovoljna
za život, u kome si uspešan.
Sve je duplo veće od duplo više sunca.
I miriše na kilometar.
A ima i nečega krutog
kao ispucala zemlja,
ili stubovi,
ili savršen nos.
Harmonija slobode i pravila.
Naučim starogrčki,
za sporazumevanje s Heraklitom i Homerom
Dante mi je rekao da ću ih sresti.
I biću spremna.
Jedan vek svoj da samo hodam
po irskim poljima i liticama.
Celu da je pređem peške
zelenu i mokru
navučem hronični bronhitis
ili rahitis.
Pluća i kosti – to je da se troši.
Da ne utihne grlena pesma
i u sve legende poverujem,
alhemijom potpetica.
Preživljavajući, kroz apsurd, svesna.
Golicavo me raduje
odjek jezika koji umire
u onom, koji svako razume.
Naučiću taj vratolomni prastari galski,
biću mu čuvar.
Gutaju me magle što nose utvare i vile.
I ljudi često nestaju.
Sve je zamađijano,
ali su čekanje raskrinkali
i nije im strana glad.
Tamo bih sigurno pisala bolje.
Jedan bih provela u Arizoni
vozeći kamion
po celom kontinentu.
Išla na sve moguće koncerte
jer tamo dođu svi,
na predavanjima bih slušala
kad govori Čomski
i svirala sve od harmonike do bendža
u bendu
sa kojim bih opet obišla kontinent
ovoga puta u kombiju,
jašući na nesanici.
Zna ona kuda.
Jedan život sa mornarom,
čekajući u lepoj samoći
sa decom, na njegove priče
i povratak kući.
Uvek pomalo brižno.
Jedan život kao mornar, dugokosi,
u kome mene neko čeka,
a ja sam im,
kao mornareva žena, verna.
I kao u ovom sada životu,
pisala bih pisma
i sedela s Mesecom
ćutke.
Pregovaramo pogledima.
***
DAN DERBIJA – NEOBJAVLJENI EP FRENKA LARAMIJA
Klaćenje raspalog busa
smešta me u zaprežna kola
nekada negde na Divljem Zapadu.
Cipele su postale čizme,
obruč šešira, meko na kosi,
u šakama čvrsto kaiševi
tašne od kože.
Spuštam pogled – odjednom,
držim uzde.
Pred ulaz u šumu
u čoporima naskaču
banditi obrijanih skalpova
viču, pevaju, psuju
nadnose se nad devojke,
guraju starce
i svi unutra kao da se smanjuju.
Njihova obest nema veze sa igrom.
Starije žene huškaju na pobunu:
– Deco, pa nismo na Divljem Zapadu!
Hladno se osmehnem,
samo žene slušaju žene,
dok deca, neka već prosedih brada
prezrivim keženjem prikrivaju stid.
Slinava podrugljivost na licima hijena
u prisustvu nejači.
Vozač, nemoćni šerif,
goni konje punim kasom
pokušava da nas sve razveze
pre nego što neko strada.
Tetovirane ruke se kače o šipke
Lica lažnih vojvoda sa njihovih butina
sva skaču kao jedno.
Ni devojčicama ne treba toliko opreza,
koliko strašnim momcima treba zaklon.
Strogo čuvana tajna
potisnuta u nesvesno.
Kola se ljuljaju u brzini,
turira motor, njište konji,
grla urlaju. Sa znojem
u vazduh isparava panika.
Iz skoka jedan veliki
sleće na mene, malu.
Spremno ga dočeka koščati lakat.
Neprijatnost u rebrima ga otrezni,
kliberi se i kaže:
-’zvini..
Na Divljem Zapadu sigurno bih
bila najbrži revolveraš u gradu.
Ovde mi je, umesto ruke,
samo jezik brži od pameti:
-U redu je, ti si zaista tako širok.
To ga prene – dva nula za mene.
Ležerno izdržavam
led njegovog pogleda
There can be only one.
Zna i on.
Drugi ga povlači
u stilu pusti budalu
i sada pevaju
još glasnije
jer šta bi drugo.
Odbijam da budem talac
zajapurene buke,
ubrzo izlazim, sama u sred šume.
Lagano vučem čizme po prašini
sasvim bez straha.
Znam da se čopor ne napušta,
kad samo u njemu
nisi slab.
***
ŽIVULJKE
Od životinja za koje znam,
u mom dvorištu žive
treći pas,
bezbrojni, ili isto treći mačak i
dvadesetdvogodišnja kornjača
veličine muške šake.
Kornjača proguta pet sardina
u pet zalogaja,
a mačak nikada
ne pojede glave.
Pas spava u žbunu lavande
na koju posle miriše.
Od životinja za koje ne znam,
znam da tu žive
i zmija i jež.
Krticu se pravimo da ne primećujemo
kad pomera
vrh svoje iskopine
na metar od naših stolica.
Puštamo je da misli
da to što nas ne vidi
i nju čini nevidljivom.
Trenutno nemamo mačku,
mislim, ženku,
pa se po puzavici na zidu
bacaju gušteri
i kao koze po branama, šetaju grlice.
Svakog jutra
dok još nema nikog
svrake prečešljaju teren,
držeći liniju.
Puževi golaći
jedu mačiju hranu.
Ostavljaju po njoj tragove.
A gačak čak umoči hleb
u vodu za pčele, sa klikerima
gledajući me pravo u oči.
Jer jedino bi čovek
možda mogao da ne zna:
Niko nikog ne dira na pojilu.
***
SLOVENSKI MATRIJARHAT
Kada je prva žena
pošla u svemir,
majci je rekla
da ide samo nešto da obavi.
Nakon prve samostalne izložbe
umetnica je sa proslave otišla ranije:
u 30 godina, imala je
izlazak do deset.
Majka je čekala u mraku trpezarije.
Kao da i sam pogled
nije bio dovoljan da ubije,
teška staklena pepeljara
proletela je umetnici
tik pored glave.
Pogled
nije promašio.
Oduvek sam htela
da samo ostavim
Dobro sam
na parčetu papira,
odem i nikad se više ne javim.
Neopterećena svojim tragom,
možda bih i stigla negde
da mama nije tako
ponosna na mene.
______________________________________________________________________________
DUNJA MILUTINOVIĆ, iz Beograda. Završila nemački jezik i književnost. Bavi se prevođenjem i uči irski. Pesme su nastale 2020. pred i na onlajn poetskoj radionici Ognjenke Lakićević.
čovjek-časopis 