Puca monitor. Na Internetu se svi svađaju. Nekada čupaju jedni drugima kosu i nanose lakše i teže povrede. Niko više ne liže niti ljubi tuđu fotografiju. Gađaju se smrdibubama, dimnim bombama. Mitraljezima idu na vrapce, komšije i ulične grafite. Hladnim oružjem kolju loše vreme.
Naravno da nas je deda vodio na cirkusku predstavu. Najavljivali su je ulični prodavci lubenica kroz megafon. Po dolasku kući s ovog doživljaja, silno smo se posvađale ko će pre roditeljima da ispriča kako smo se rukovale s majmunom. Otimale smo se oko slušalice fiksnog telefona.
Uglavnom je sve do sada napisano izokretanje istine. Ona neće da se raspravlja sa mnom. Ja sam ljuta. Trčim oko nje kao debeli poni s perjanicom na glavi dok opisuje kvrgavu šimpanzinu šaku prekrivenu crnim dlakama.
Odlična porodična izleta u cirkusu
Uzeli smo dva deteta starosti pet i osam godina u cirkus. To je porodična operacija s prijateljskom atmosferom, ima životinja i akrobata. Ovo je drugi put kada pođemo.
(Ovaj komentar je subjektivno mišljenje, translated by Google)
Sad obe volimo cirkus isključivo kada lavovi prožderu svoje dresere.
***
Kako se ja osećam dok trpim neprijatnost, shvatim tek kad legnem u svoj krevet, obe mačke zauzmu svoja mesta i počnu da predu. Opustim se.
Lažno sam se smejala, predugo se zadržala u razgovoru s licima u koja ne mogu da se zagnjurim, nisam sebe u istini otkrivala, lažno sam se smejala, nisam prekidala zlobne i bolne priče zlih naratora, lažno sam se smejala pa me sad bole obrazi. Nisam podelila mišljenje, nisam se zauzela za ono što je moje, glava tupo pulsira.
Mačke spavaju po ceo dan ali, kada su aktivne, u jednom skoku zubima prekolju goluba. Očnjaci u grkljanu. Nisu čak ni gladne. Uzimam ih za primer.
Kako se ja osećam kad ne trpim neprijatnost shvatim dok posmatram rastući otisak dlana na obrazu čoveka koji mi nepozvan tu neprijatnost poklanja na stepnicama kafane u ranu zoru. Zubi škrguću, disanje se ubrzava, prsti stiskaju u pesnicu, pete čizama ukopavaju u asfalt. Ja sam od onih za koju će drugarice reći: „Bila je blaga i stalno nasmejana, nije nam jasno kako je ovo moglo da se desi.“
***
U velikom gradu sam postala špijun. Lažno se predstavljam i skupljam informacije za prikrivenu sebe. Potajno sam opsednuta:
1. Ružnim filmskim zvezdama
2. pistama, zelenim, svežim
3. davnim šetnjama
4. zabravljenim podrumskim prozorima.
Fotografski sam aparat. Razočarani pogled na ljudske obrise.
U sivim zgradama, sasvim sam sigurna, postoji makar neka strast. Ubeđujem se. Ovde i tamo jaganjci oblaka ogledaju se u njihovim staklastim očima. Nekada čekam da poskoče, namignu, protegnu ruke kao put ka zagrljaju.
Pratioci višespratnica, asfaltirani trotoari i putevi, osmehuju se tužno, ponekad namrštenog čela.
Pruga betonske sreće je uska. Rečenice upućene neznancima hodaju pažljivo, kao po vrpci.
***
DRAGANA MOKAN rođena je 1981. u Zrenjaninu. Živi i radi u Beogradu. Autorka je zbirke poezije “Kako mi je prošlo vreme”, zbirke priča “Pustite im laganu muziku” i romana “33 sna”. Dobitnica je brojnih nagrada za poeziju i prozu.
čovjek-časopis 