„Ako posle ovoga budeš negde napisao da sam dronfulja, jebaću ti mater!“, prozborila je posle našeg prvog seksa.
„Petre, molim te, obećaj mi da nikada nećeš pisati o meni“, vapila je kasnije.
„Važi, obećavam“, prihvatio sam, unapred svestan da od toga nema ništa. „Kaži mi samo, ljubim te, što se toliko plašiš toga? Nisam ja Paulo Koeljo da me čitaju milioni“.
„Nema to veze sa tim koliko imaš čitalaca, već sa tvojim pričama. Sve žene u njima su kurve“, nervozno mi je objašnjavala.
Nikako nije želela ulogu jedne od kurvi iz moje knjige. Jako bi se povredila kada bih je sada nazvao i rekao kakvu priču pišem.
„Ali, Perice, obećao si…“, rekla bi mazno, ljupko, dečje molećivo.
Upoznali smo se dok je studirala. U to vreme ljudi još uvek nisu kapirali da sam luzer. Postojali su još neki koji su me rado slušali kako pričam anegdote, propraćene ironičnim naravoučenijem. Uspevao sam da ubedim okolinu da je blistava budućnost tu, preda mnom. Pitanje je trenutka kada će da se otvori. Broj ljudi koji je verovao u to bio bi daleko veći da deceniju u nazad nisam pio kao lud. Veoma često i uvek do kraja. Dok mi se mozak ne isključi kao televizor. Mrak.
Ni ovako nije bilo loše. Postojala je neka fama koja me pratila.
Upravo tih dana, moja tadašnja devojka, uručila mi je jedan od poslednjih konačnih raskida, tako da sam bez mnogo dileme prihvatio Barbaru kao šemu za povremeni seks. Eto, tek onako. Što da ne? A i slatka je… Bilo mi je zanimljivo da je posmatram kao klinku koja se igra. Ona se tu kao zaljubila. Pred spavanje šalje gomilu SMS poruka.
U početku sam kulirao poruke i uživao u novom obožavaocu, požrtvovanom i odanom. Svakog jutra ona krene na predavanja, a onda se umesto na fakultet ušeta u moju uvek otključanu garsonjeru na Bulevaru, na dvanaestom spratu, skuva kafu i uvuče mi se u krevet.
A onda TRAS, BUM! Jednog jutra sam shvatio da je radosno iščekujem i da sam se probudio sat vremena ranije kako bih se obrijao, istuširao i namirisao, stigao da namestim bezbroj sitnica kako bih joj bio lep. Da, baš njoj lep!
Kako da mirno ignorišete činjenicu da neka lepuškasta devojčica po ceo dan misli na vas? Kako se odupreti moćnom osećaju da ste nečiji centar sveta? Kako da ne poverujete u to? Joj, sujeto, mater ti jebem!
O, kako su bili lepi ta zima i proleće! Slika i prilika ljigavog američkog filma gde se dvoje romantično vole, a u pozadini se čuje pesma ILove You, Baby ili Love Is In The Air. Toliko.
Ozbiljno smo razgovarali da sledeće godine počnemo da živimo zajedno. Ona je lebdela. Moju garsonjeru je doživljavala kao zemlju iz snova. Tu se osećala voljeno, sigurno i zaštićeno. Spoljni svet je doživljavala kao mračnu šumu kojom šetaju zli ljudi koji bi da je povrede. Kad malo bolje razmislim, sve moje ljubavi bile su neurotične.
Spoticali su me poroci. Par vezanih životnih poraza, pojačalo je gubitnički osećaj u meni.
Paralelno sam počeo da vodim dva života. Jedan jutarnji, pun ljubavi i nežnosti, drugi večernji, prepun pijanstava i gubitaka na kocki. Prodavao sam hašiš i marihuanu da se izvučem iz dugova, a zatim sve zarađeno bacao na rulet i tonuo još više. Stalno sam menjao brojeve mobilnog telefona da me ne nađu oni kojima sam bio dužan. Nije toliki problem da objasniš čoveku koji vam je pozajmio hiljadu evra da ih trenutno nemaš. Ko je spreman da vam da toliko para, uglavnom ih ima dovoljno. Prava muka je bilo suočavanje sa gladnim studentima kojima sam bio dužan petsto dinara. Čudo jedno, šta sve čovek može da smisli da bi se dočepao novca za poroke.
Polagano, postala mi je utočište od svih poraza. Svakog popodneva ispraćao sam je sa strahom u očima, jer je posle toga sledio odlazako u mrak, srljanje u neumitan poraz. Kasno sam se vraćao i izmučen legao da spavam, pa se budio ranije da se doteram i popijem neku tabletu koja će početi da deluje pre njenog dolaska. Međutim, ožiljke je sve teže bilo sakriti. Naročito, kada bi nestalo tableta.
Malo po malo, počeo sam da joj se prikazujem onakvim kakav sam u tom trenutku i bio. Prava ruina. Počeo sam pred njom da pušim džointe i pokazujem sve pukotine. Možda bih i dalje pokušavao sve da krijem, da nije pokazivala toliko razumevanja. Proradio joj je materinski instinkt i počela je da me prihvata kao nezaštićeno mladunče. Svaki dan bih je sačekivao s novim problemima, a ona bi se upinjala da ih reši. Preuzela je na sebe brigu o mojoj egzistenciji. Od svoje stipendije, punila mi je frižider hranom. Ujutru bi dolazila sa osmehom i kesom u kojoj su se nalazili hleb, cigarete i kafa. Sve, ali sada baš sve, što sam zarađivao išlo je na kocku i piće.
Nisam ni primetio kako sam odjednom postao okružen gomilom luzera, koji nisu poznavali onog Petra s početka priče o Barbari. Svi su me znali samo takvog – fizički i psihički propalog. Što je najgore, držali su me za goreg od sebe. Ljudi sa kojima sam se družio u vreme dok sam čekao slavu, naprasno su iščezli. Toliko sam bio odlepio da nije uspevao da me otrezni ni podsmeh najvećih gradskih gubitnika.
A onda je došlo i tih petnaest dana kada je Barbara otišla na letovanje u Tunis. Sama. Prvi put bez roditelja. Dve nedelje, dve poruke u mom telefonu. Formalne, bez interpunkcije do čega je veoma držala. Nikako nije mogla da pije vodu priča o tome da je u romingu, kako su poruke iz Afrike veoma skupe.
Zatim sledi njen povratak u Niš. Prvih dana je bledo glumila da je sve po starom. Očekivao sam i formalan kraj. Bio sam spreman za egzekuciju. Zapamtio sam i datum te večeri, bio je jedanaesti avgust, kada je stigla SMS poruka. Čui se zlokoban zvuk. Uzeo sam telefon. Tračak nade još je tinjao, a onda sam počeo da čitam:
„Već sam imala jednu vezu od pet godina i shvatila sam da mi nije potrebna još jedna. Imam samo 23 godine i ne želim da mi život tek tako prođe. Ja te i dalje na neki način volim, ali želim da budemo samo drugovi. Izvini, ali je tako. Barbara“.
Kratko, jasno, precizno. Logično je bilo to da joj se pod idiličnim suncem Mediterana otvore oči. Nije joj se vraćalo nazad jednom ludaku u mračni stan na Bulevaru.
Opet, dođu ona jutra kada nešto primetite. Tad sam shvatio ono što su gotovo svi videli. Imao sam osećaj kao da udišem vazduh posle dugog i iscrpljujućeg ronjenja. Uzeo sam volan u svoje ruke i ne znam kuda ću krenuti. Samo znam da ću ja biti taj koji će upravljati svojim životom. Ići ću samo na ona mesta koja mi prijaju, radiću samo one stvari koje me čine srećnim. Oterao sam poroke i luzere od sebe. Ponovo postajem čovek sa potencijalom za blistavu budućnost. Realno, svestan sam da me ne čeka redovna kolumna u New York Timesu, ali zašto ne puštati pozitivne filmove.
Prošlo je nekoliko godina, dok mi nije poslala novu poruku. Opreznu, mada sam odmah prepoznao šta je u pitanju. Mojoj dragoj Barbari je nestalo samopouzdanja i tu je Petar da joj ga vrati. Korektno sam joj odgovorio, tako da su sledile nove, sve nežnije i patetičnije. Kruna svega bila je ova današnja, zbog koje sam i počeo da pišem priču.
„Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put prespavala kod tebe, ni kako sam pala na dupe kada sam dolazila po snegu… Molim te, nemoj da se kaješ što si bio sa mnom. To su mi najlepši dani u životu“.
E, draga Barbara, sad se pazi! Naoštrio sam se i pisao pobednički odgovor – parodiju na Preverovu Barbaru, inspirisan njenom porukom:
Seti se, Barbara, te nezapamćene zime u Nišu.
Molim te, seti se.
Padao je sneg
dok sam te guzio nakljukan tabletama.
Seti se, Barbara, moj mačor nije padao satima
a ti si urlikala od zadovoljstva
i tražila još.
Nad Nišom će ponovo padati sneg
kao što je padao i tada
i ja se pitam
o, Barbara…
Stao sam i pokajao se, izbrisao sam pesmu i napisao poruku:
DRAGAN DROBNJAK rođen je 11. oktobra 1976. godine u Doboju. Objavio je romane Ovo, ono i božuri (2001) i Zero (2022) i zbirku poezije Maska (2023). Poeziju i prozu objavljuje u novinama, zbornicima i časopisima. Radio je kao urednik, lektor, novinar, TV novinar, nastavnik, knjižar, pekar, konobar, fizikalac u brodogradilištu, prodavac krofni na plaži. Diplomirao je na Departmanu za Srpski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Nišu. Živi na relaciji Pavino Polje – Boka kotorska.
Posle dvadesetak godina samostalnog života, na pragu četrdesete, vratio sam se da živim kod roditelja. Bez novca, bez posla. Mučno. Tesno. Da sve bude gore, roditelji su se penzionisali i preselili iz Boke u bestragiju udaljenu trideset i šest kilometara od najbližeg grada-kasabe na severu Crne Gore, gde sam šest godina ranije, pre seobe za Bijeljinu, proveo kraće vreme kao novinar na lokalnoj televiziji. Sažvakao sam dva Ksalola i izašao napolje. Popeo sam se na brdo iznad kuće. Bio je lep kasnoaprilski dan i jasno sam mogao da vidim vrhove prekrasnih planina pod snegom. Bjelasica levo, Durmitor pravo. Uvek sam više voleo da posmatram vrhove, nego da se penjem, da ih osvajam. Verovatno mi je zato i život prolazio u posmatranju visina, neusuđujući da se popnem na njih. U dnevnoj sobi, otac je gledao vesti. Legao sam na kauč, okrenuo se ka zidu i ćutao. Rojile su mi se slike iz prošlih života. I lepe i ružne. Ove druge su dominirale. Bio sam sveže razveden i teško sam to podnosio. Nije mi bilo posebno stalo do bivše žene. Tu je tikva već odavno bila pukla. Teško sam podnosio nedostatak porodice i sina. Mislio sam da je moj život vagabunda zauvek nestao, da sam se iščupao iz mulja u kome sam bio zaglavljen godinama. Imao sam posao u Bijeljini na televiziji, pokrenuo sa par entuzijasta književni časopis. Sad sam se našao na goloj ledini. Vreme sam provodio u krevetu ili na društvenim mrežama, besomučno slušao neku patetičnu muziku i zurio u plafon. Roditelji me nisu posebno gnjavili. Bojali su se da mi se ne vrate suicidne misli. Svašta su prošli sa mnom. Na televiziji su javljali da je oko tri hiljade ljudi, mahom muslimana, iz Crne Gore emigriralo u Nemačku, uprkos saopštenjima iz nemačke ambasade. Odmah sam poželeo da budem emigrant. Jedino me mučilo kako da stignem do tamo. Čeprkao sam nešto po Fejsbuku i ugledao Lecovu fotografiju kako pozira ispred nekog saraja na ulazu u Mađarsku. Iznad slike je pisalo: „Na putu za Hanover“. Leco je bio napušteno dete, odraslo u domu za nezbrinutu decu u Bijeloj u Boki Kotorskoj. Moj otac mu je bio glavni vaspitač i često ga je dovodio kod nas u stan. Bio je dosta mlađi od mene i tretirao sam ga kao usvojenog člana porodice. „Kako si dospeo tamo? Ko ti je veza?“, pitao sam ga porukom. „Ne treba ti veza. Samo se javi Kasumoviću u Bijelo Polje. Poslaću ti broj“. Odmah sam pozvao dati broj. Taj Kasumović mi je objasnio da se izbeglički kamp nalazi u Braunšvajgu. Njegov autobus će prebaciti grupu do Novog Pazara, a odatle kreće prevoz za Bremen. Dalje ćemo se lako prebaciti na odredište. „Pametan si čovjek, fakultetski obrazovan, snaći ćeš se“, podilazio mi je lukavo. „Nisi sam, biće pun autobus. Tamo te čeka smještaj, hrana, džeparac, odjeća. Ništa ne brini, samo probaj da prošvercuješ što više cigara ili duvana, jer je to tamo u krv skupo“. Trebalo je da rešim i pitanje terapije. Naime, bolujem od bipolarnog poremećaja i znam da me ova euforija neće još dugo držati. Imao sam nešto antidepresiva i litijuma. Ali mi je trebala dodatna količina Ksalola. Nije da ga nisam imao, ali se trebalo obezbediti. Nikad se ne zna. Od doktorice sam iskamčio još tableta. Nije bilo lako, ali sam je ubedio. Bio je početak maja i nisam poneo mnogo odeće. Spakovao sam u torbu, osim lekova, i par gaća, čarapa, nekoliko majica i lap top. Još nisam bio nabavio android telefon i trebalo je održavati komunikaciju sa sinom. Imao sam i nameru da pišem neke priče, dnevnik ili šta već. Pozajmio sam par stotina evra od oca, tek toliko da stignem do tamo i da imam u početku za duvan. Dva dana kasnije, rano ujutru, čekam autobus za Bremen. Čitave porodice i par pojedinaca idu u nepoznato. Sedim sa Nijazom u autobusu. Dan, noć i još jedan dan putujemo. Toliko priče – kao za godinu dana poznanstva. Bio je u Kanadi dugo vremena. Neznano kako, vratio se sa gomilom para. Kupovao je zemlju u rodnom selu. U gradu, u garaži ima parkiranog žutog Maseratija. Zašto sada ide u emigraciju, kao i gde su nestale pare – o tome ne govori. Poneko pomene napušteni rudnik u kojem će nas sve zaposliti. Drugi stidljivo pričaju o političkom azilu i nacionalnoj ugroženosti. Ostali putnici uglavnom ćute. Ja nemam pojma šta ću da radim, ni šta me čeka. Avantura. Nagutao sam se tableta još u Dolini jorgovana i prespavao sve ravno što u Srbiji ima. Od svoje devetnaeste godine putovao sam na relaciji Herceg Novi – Priština i Herceg Novi – Niš, tako da sam iz dna duše mrzeo putovanja autobusom. Na Horgošu čekanje od sedam sati. Izlazio sam mamuran i pušio cigarete, vraćao se u autobus, dremao i tako u krug. Vozači su nam rekli da smislimo dobar razlog za putovanje u Evropsku Uniju mađarskoj policiji. „Dobar dan“, reče mi policajac na čistom srpskom. „Dobar dan“. „Gde putujete?“ „U Bremerhafen“, rekoh i sam se iznenadih kako mi pade na pamet taj mali lučki gradić na Severnom moru. „Razlog?“ „Upoznao sam jednu devojku preko Fejsbuka i idem u posetu“. „Srećno“, reče, namignu mi i vrati pečatiran pasoš. Kad su svi putnici obavili formalnosti, krenuli smo dalje. Ubrzo smo stali da odmorimo u onaj isti saraj, gde sam video Leca na slici. Po povratku u autobus, opet sam se nagutao Ksalola i zakovao. Kao kroz maglu se sećam neke benzinske pumpe u Austriji i to da sam popio kafu. Pred zoru stižemo u Frankfurt. Stajemo ispred birtije koju drže „naši“ ljudi. Neljubazna gospođa iz Kozarske Dubice, daje mi prilično grozan espreso. Sad mogu da pričam da sam bio u Frankfurtu na Majni. Tamo gde popijem piće, računam da sam overio to mesto. Više nisam mogao da spavam ni uz pomoć tableta. Ćaskao sam sa Nijazom i slušao njegove priče o tome kako je postao veliki zemljoposednik u rodnom selu. Dok sam ja spavao, već se upoznao sa gotovo celim autobusom. Reče za jednog Rožajca da je prodao sedamnaest krava i sa ženom i decom krenuo u azil. Ko li sve te ljude tako nagovori da krenu u avanturu? Bilo je mladih, spremnih da rade, ali najviše porodica sa sitnom decom. Šta li su očekivali, kad je jasno ambasadorka Nemačke izjavila na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom, da za migrante nema posla. Da će biti zaposleni samo oni sa radnom dozvolom. Razni „kasumovići“ su ove ljude žestoko navukli. U kasno popodne dolazimo u Bremen. Uz pomoć vozača kupujemo karte za Hanover, a odatle hvatamo voz za Braunšvajg. Overio sam i Bremen. Tu sam, za promenu, popio pivo. Konobarica, buckasta plavuša obučena u bavarsku nošnju. Čemu bavarska nošnja na severu Nemačke, pitao sam se. Bila je pričljiva. „Jeste li iz Italije?“, upitala me je, verovatno zbog moje tamnije puti. „Ne, Crna Gora. Wilde beauty“. Nasmejala se i rekla da bi rado došla u tu egzotičnu zemlju. Složio sam joj priču kako putujem Evropom. Večeras krećem za Kopenhagen kod prijatelja, zatim Malme… Eh, puste moje želje. U vozu za Braunšvajg, upoznajem Frica. Objašnjava mi da je u muzičkoj školi, devedesetih, upoznao nekog Hrvata, izbeglicu iz Bosne. Fric mrzi Srbe. „Tschetniks“, kaže. Odgovaram mu da sam i ja Srbin, samo iz Crne Gore. Malo je pocrveneo, ali smo nastavili komunikaciju. Kaže da zna jednu jugoslovensku pesmu i počinje da peva: „Sidro koje lađu čuva, da ne bude buri plijen Tone skupa sa tom lađom, jer je ono dio nje.“ U Braunšvajgu nas čekaju neki Rožajci i vode nas gradskim autobusom na kraj grada do izbegličkog kampa, bivše kasarne. Oduzimaju nam psoše i smeštaju u neku čekaonicu. Pošto je bilo kasno i nisu imali prevodioce, upitaše: „Schprechen sie Deutsch?“ Natucam nemački, ali sam prećutao. Ne moram da se baš uvek pravim pametan. I ostali su ćutali. „Englisch?“ Ćutali smo. „Russisch?“ Nisam mogao da izdržim. U osnovnoj, srednjoj školi i na fakultetu pet semestara, učio sam ruski. Moja majka je nastavnica ruskog u penziji, bivša žena je profesorica ruskog, živio sam sa jednom Ruskinjom pola godine, davao časove srpskog Rusima po Herceg Novom, čitao Peljevina i Sorokina u originalu. Došlo je mojih pet minuta da zablistam. „Ja govorim ruski!“, uzviknuh. Nisu tražili previše objašnjenja. Odmah su shvatili da smo iz Crne Gore i da smo došli da tražimo azil. Dali su mi neke upitnike koje sam podelio ljudima i grupisao ih po tome ko je pošao sam, a ko sa celom porodicom. Zatim su nas odveli u jednu ogromnu vojničku sobu u kasarni i sve nas smestili tu. „U sobi je zabranjeno pušenje. Napolju možete i celu noć, ako hoćete. Gute Nacht!“, rekoše i odoše. Ujutru su nas vodili po kancelarijama. Popunili smo desetine formulara i dobili izbegličke legitimacije. Pasoše su zadržali. Zatim su usledili lekarski pregledi. Prozivali su nas jedno po jedno i ulazili smo u ordinaciju. Kad sam ušao, prevoditeljka me je ljubazo zamolila da se skinem u gaćice. Bilo me stid jer se nisam kupao tri dana. Izvadili su mi krv, zatim sam legao na krevet i prepipali su mi svaki deo tela. Potom je usledio ultrazvuk. Zadovoljno su klimnuli glavom. Prevoditeljka je pogledala moju legitimaciju i rekla: „Pa mi smo imenjaci! Ja sam Petra“. „Drago mi je. Lepše bi bilo da smo se upoznali u nekim srećnijim okolnostima“, ogovorih, stojeći polugo. „Odakle ste?“ „Iz Bijeljine“, reče. „I ja sam bio stanovnik tog grada četiri godine. Sad mi tamo živi sin“, počeh da se ispovedam, ali na vreme shvatih da nije pogodan trenutak. Vratili su nas u zgradu sa kancelarijama i dali po dvesta evra mesečne socijalne pomoći. „Menza i smeštaj su besplatni“, govore nam uz Petrinu pomoć. Osoblje nas raspoređuje u sobe i kontejnere. Imam sreće i dobijam jednokrevetnu sobu, verovatno nekadašnju kancelariju NATO oficira. Posle ručka šetam sam po kasarni. Zaključujem da je rasno-etnička struktura izbeglica raspoređena prilično ravnomerno na četiri dela. Crnci, Arapi, kosovski Albanci i crnogorski muslimani. Ostatak ne prelazi pet procenata. Pitam se, odakle sam ja? Iz Doboja, Turije, Boke, Niša, Bijeljine… Odlučujem se da postanem Nišlija. Pri tom se uopšte ne osećam kao da lažem. Niš u srcu! Po povratku sa doručka, seo sam na klupu ispred paviljona i ćutao. Neki momak mi prilazi i na engleskom traži cigaretu. Upoznajemo se. Zove se Baškim i iz Prištine je. Ovo bi moglo da bude zanimljivo, pomislih i pozvah ga na kafu. Sedimo u mojoj skučenoj sobici i pričamo. Kaže da je student prava i živi baš u naselju Sunčani Breg gde sam, polovinom devedesetih, par meseci stanovao kao student, dok nisam dobio smeštaj u domu. Pričali smo, naravno i o ratu na Kosovu. Stari sam ja provokator. Pričao je o pokolju dece od strane srpskih snaga bezbednosti. Objasnio sam mu da sam ratovao malo kao pripadnik regularne Voske Jugoslavije i da mi definitivno nismo klali decu. Borio smo se protiv UČK-a u rejonu Đakovice. Gledao sam srpske leševe kako isplivavaju iz Radonjičkog jezera. Nisam negirao zločine, ali to sigurno nije radila regularna vojska. Kosovom su harale razne formacije i ko zna šta su sve radili. Nismo se svađali. Bio je razuman dečko i shvatao je obostranu mržnju između Srba i Albanaca. Pričali smo i o lepšim temama. „Postoji li još uvek besa kod Albanaca?“ „Iskreno, ne. To su stari naši poštovali“, reče slegnuvši ramenima. „Moja baba je bila Albanka iz Rugove“, rekoh, mada je to bilo samo delimično tačno. Neka dalja pretkinja po maminoj strani je stvarno bila Rugovka, ali na mom siromašnom engleskom nisam mogao da mu to tačno objasnim. „Rugovci su najpošteniji Albanci na Kosovu. E, tamo još uvek važi besa“. Vidim da je popustila zategnutost kod njega. Shvatio je da ne priča sa zlim srpskim vojnikom iz Niša, koji je poreklom iz Crne Gore, već sa čovekom koji ima malo i albanske krvi. Prešli smo na fudbal. Oduševljen je što navijam za Partizan. „Tamo je igrao Fadilj Vokri!“, uzviknu. Bio je suviše mlad i neupućen da bi znao da su za moj klub igrali i Fahrudin Jusufi, Dževad Prekazi, Isa Sadriju…
***
Počeo sam da dobijam napade anksioznosti i tremor ruku. Popio sam par dodatnih Ksalola iz moje prepune kese. Anksioznost je prošla, ali tremor nije. Odlučio sam da se promuvam po zgradi. Na mom spratu su uglavnom Arapi. Lako stupam sa njima u komunikaciju. Jedna od njih, Patricija, nabada engleski kao i ja, i prevodi nam. Kažu da su iz Alžira. „Karim Benzema, Zinedin Zidan“, počeh da nabrajam. Koliko sam shvatio iz njihove priče, Benzema je bio iz njihove regije, grada ili nešto slično. „Jesi li ti hrišćanin?“, pitaju me. „Jesam, odakle vam to?“ „Jednostavno, ličiš na hrišćanina“. A i glupo mi je bilo pitanje. Zovem se Petar, tipično hrišćanski. Njen brat Mumu i muž Abas grle me i nešto pričaju. Udaraju se rukom u grudi. Shvatam da mi objašnjavaju da sam pod njihovom zaštitom. Interesuju se odakle sam. „Niš, Serbia“. Abas poče da uzvikuje Banja Koviljača. Znao sam da je tu jedan od sabirnih centara za migrante. Izgleda da su tu proveli neko vreme. Ko zna koliko su novca potrošili i u kojim su sve zemljama zadržavani, kako su prelazili granice dok nisu stigli dovde? „Padinska Skela“, reče Mumu i pokaza prekrštene šake. Objasni mi da je tamo odležao petnaest dana zbog tuče. U sobi se puši marihuana. Jedan od njih je toliko beo, da mi je sumnjiv. „Odakle si?“, pitam ga na engleskom. „Bosnia“, odgovara tvrdim akcentom. „Ooo, jarane, đe iz Bosne?“, krećem na našem. „Zvornik“. Tako sam upoznao Mersidina, koji će mi biti vodič u ovom svetu. Mlađi je od mene nekoliko godina, pričljiv. Tu je već dva i po meseca. Poznaje čitav grad i svaki ćošak ove kasarne… Postajemo sumnjivi Arapima pričajući na njima nepoznatom jeziku, pa odlučujemo da malo prošetamo. „Ajmo na pivu“, reče. Seli smo na ivičnjak ispred marketa u blizini kasarne, pili odlično lokalno pivo za trideset centi i pričali. Objašnjava mi kako stoje stvari što se tiče azila. „Ovdje si dok ti ne daju transfer, a to ti je prebacivanje u stanove, gdje ti daju šesto eura i plaćene režijske troškove. Tu boraviš dok ne riješe tvoj status. To može potrajati maksimalno devet mjeseci. U međuvremenu će te zvati na razgovor i tu im moraš složiti dobru priču da bi te zadržali. Ja sam već bio na razgovoru. Tu su ti inspektori, psiholozi, sve se snima“. „Koliko se čeka na taj transfer?“ „Uglavnom, mjesec dana. Što mene drže ’vol’ko, ne znam. Išao sam nekoliko puta do socijalne radnice, rekla mi je da ne brinem. Imaju nekih administrativnih problema. A i Petra me pita što mi se tol’ko žuri? Imam šta jest, imam đe spavat, to malo socijale se potrošim na pivu, ne pušim sva sreća. Imam sestru i zeta u Hanoveru. Dolaze često da me vide i ostave mi nešto novaca“. Svratili smo u market i kupili još piva. Odlučio mi je da me odvede do veštačkog jezerceta u parku prirode. Usput smo viđali oboreno drveće koje je ostavljeno da samo truli. „Kod nas bi ovo išegali na trupce i prodali“, reče. „Misliš da bi u Crnoj Gori bilo drugačije?“, upitah ga i počesmo da se smejemo. Seli smo na klupicu pored jezera, otvorili po pivo i ćutali dok je on motao džoint. „Odakle ti? Mumu?“, upitah ga. „Ma kakav Mumu, taj bi i rođenu majku preprod’o. U paviljonu U 1, soba 203, neki crnci valjaju za pet eura paketić. Od njih svi nabavljaju i preprodaju dalje po kasarni za deset, petnaest, pa čak i dvadeset eura. A dobra je trava, vid’ćeš. Inače, u toj sobi se izmijenjala već treća ekipa otkad sam ja tu, a trgovina i dalje funkcioniše“. Povukoh dva dima i sve mi leže na svoje mesto. Nelagoda u trbuhu se ugasi, ruke se smiriše. Nazdravismo za naše poznanstvo „Otkud ti ovdje?“, upita me. „Veruj da ni sam ne znam. Video sam da svi bjelopoljski muslimani idu, pa pođoh i ja. Računam, ne mogu se mnogo zajebati“. „To su ih naložili prevoznici da će dobiti posao ovdje, samo da uzmu pare. Prije dva i po mjeseca, kad sam došao, nisam čuo ni riječ našeg. Sada će i šatore da postave, kolika je navala. Sva sreća, maj je mjesec, ide ljeto, pa će moći izdržat. Požurili su sa dolaskom. Sljedeće godine Njemačka otvara vrata za radnike sa Zapadnog Balkana i biće posla.“ Potegao je dva dobra gutljaja i nastavio. „Mene su ti, ba, presrele vehabije p’janog. Ubili su Boga u meni. Poslije nekoliko dana su zvali moju mater i pitali za mene. Tad sam shvatio da moram bježat. Spakovao sam torbu i pravac – Berlin. Tamo sam se prijavio, dali mi izbjegličku, novce za put i uputili u Braunšvajg. Ni sam ne znam kako sam stigao dovde“. Sutradan smo napunili rance pivom i travom, i pošli na jezero. Puno je riba. Popili smo po nekoliko komada i onda je on iz ranca izvadio kalem laksa i udicu. „Večeras ne idemo u menzu. Ima tamo ovdje jedan kutak, koji se uopšte se ne vidi s puta. Tu su grane skroz nadvijene nad vodom. Snimio sam ga još u martu, kad nije bilo olistalo. Ti čuvaj stražu. Svaki Nijemac je policajac“. Pijem pivo i razmišljam. Šesto evra za hranu i duvan, a kutija cigareta šest evra? Nemoguće. Odoh ja odavde prvom prilikom, pogotovo ako Mersidin dobije transfer. „Tri komada, sve linjaci. Daj pivu“, reče zadovoljno po povratku. Uz pivo i ribu, ćaskali smo do kasno u noć. Tek što sam legao i lagano tonuo u san, neko je pokucao na vrata. Baš me briga, pomislio sam i okrenuo se ka zidu. Međutim, taj neko je bio uporan. Lupanje je postajalo sve glasnije. Zatim je prešlo u udaranje nogom u vrata. Iznervirao sam se i krenuo ka vratima. Rešio sam da ga naučim pameti, ko god da je. Otvorio sam vrata i ugledao Mumua i njegovog brata. „Koji vam je kurac, mother fucker!!!“, galamio sam pokazujući na zglob leve ruke, objašnjavajući im koliko je sati. „Mamicu vam jebem bezobraznu! @@#%$7&#:<%!!!“ „Sigarets?“ „Sigarets!? Jebale vas cigare! &%&/()=))(/&%$$##“!“##$$%$%&%&&///&%#%&“, psovao sam i urlao na svim jezicima sveta. „Sigarets?“, ponoviše i počeše da se smeju. Šta da im radim? Da i dalje vičem i psujem? Da se bijem sa njima i da nas sve zajedno deportuju? Gledam ih dok se smeju bezobrazno, istovremeno i nevino. Odlučujem da se vratim u sobu i iznesem kutiju Marlbora. Počeli su da me grle i ljube. Praktično su me odneli do njihove sobe. Abas i Patricija su me ponudili pivom i travom, dok je Mumu čeprkao po ormaru. Izvadio je nenošene Najke i pokazao mi da probam. Taman su. Zatim mi je njegov brat pružio cipele. Bio sam blago šokiran… „Toliko ste dobri, da sam odlučio da postanem Arapin“, rekoh i povikoh jedan dobar dim. Tek tad su počeli da me grle i ljube. Svi osim našeg prevodioca Patricije. Valjda joj vera nije dozvoljavala, ali joj se na licu videla radost. „Sutra ujutru da se istuširaš i idemo kod imama u džamiju“, reče Mumu. „Aaa, da nećete možda i da me sunetite?“ „Naravno!“ „Čekajte, ja sam rekao da ću da postanem Arapin, a ne musliman“, rekoh. „To ide jedno sa drugim“. „Možda u Alžiru, ali pouzdano znam da u, recimo, Libanu žive i Arapi hrišćani. Mislim, nemam ja ništa protiv ni da me proglasite i muslimanom. Biću isti kao i do sada. Neću ići u bogomolje, neću se moliti, piću alkohol, juriću tuđe žene, ali nemojte, molim vas da me sunetite“. Oduševljenje je malo splasnulo, mada ne vidim šta sam pogrešno rekao. I oni piju pivo, puše travu, nisam primetio da klanjaju. „Ali moraš da uzmeš naše ime“, reče Abas. „Važi“. „Zvaćeš se Abas, kao i ja!“, reče svečano i skinu sa sebe sveže šanirani dres Borusije Dortmund i pruži mi ga. Već je počelo da sviće, a i nestalo nam je cigareta, pa smo krenuli da se razilazimo. Abas i Patricija u njihovu sobu, a ja novopečeni Arapin Abas u svoju.
***
Došao je i taj dan kada je Mersidin dobio obaveštenje o transferu. Trebalo je da se javi socijalnoj radnici da mu saopšti detalje. To je bio znak da posetim frau Dudu, inspektoricu za strance. Objasnio sam joj da ne mogu da izdržim u stranoj zemlji, da me puca nostalgija. „Plašiš li se letenja?“, upita me preko prevodioca. „Ne“. „Imaš let iz Hanovera dvadeset devetog maja popodne. Odgovara?“ „Naravno“. Po izlasku iz kancelarije, ugledah Mersidina kako sedi na stolici, sa malim crncem u krilu. „Vid’ mi sina? K’o da ga je UNPROFOR pravio, hahaha!“, smejao se. Saznajem da polazimo istog dana. Ja kući, a on za Volfsburg.
***
U šest ujutru, zakazanog datuma ustajem da ga ispratim. Razmenili smo brojeve na viberu i obećali da ćemo kad tad ponoviti druženje iz Braunšvajga, nadamo se u srećnijim okolnostima. Želeo sam da uspe. Da slobodno pije svoje pivo, bez straha od vehabija. Meni je još preostalo da sačekam popodne i da me „ausporteri“ odvezu na aerodrom.
– prvonagrađena priča na konkursu “Andra Gavrilović” u Svilajncu 2025. –
_____________________________________
DRAGAN DROBNJAK (Драган Дробњак) rođen je 11. oktobra 1976. godine u Doboju. Objavio je romane Ovo, ono i božuri (2001) i Zero (2022) i zbirku poezije Maska (2023). Poeziju i prozu objevljuje u novinama, zbornicima i časopisima. Radio je kao urednik, lektor, novinar, TV novinar, nastavnik, knjižar, pekar, konobar, fizikalac u brodogradilištu, prodavac krofni na plaži. Diplomirao je na Departmanu za Srpski jezik i književnost, na Filozofskom fakultetu u Nišu. Živi na relaciji Pavino Polje – Boka kotorska – Vršac.
čovjek-časopis 