LUDAK
Sve što imah, žrtvovah.
Načinih se mudracem;
tumarajući maglenim stazama
popločanim ciglama od reči
nalazim šarene dragulje,
vidim svoje slike i prilike;
i smešim im se blago
kao kakav iskusni Apolon.
***
KATASTROFA
Osujetilo me buđenje homeopatskim blještanjem.
Imah okršaj, kontrolisanu noćnu moru.
Strahota je posustala
ostala zaglavljena u košnici sna
pričkinjena tesnim vratima
iza kojih je iskočila otkinuta glava
i zapalacala rašljastim jezikom
da me dokuči
da me dotuče.
***
CUM GRANO SALIS
(slika sa jezera Komo)
Sa obližnje hridi posmatram kamenu kuću obujmljenu
bršljanom;
popločanim stepeništem spušta se obnažena žena.
Nešto dalje, uz obalu,
vidljiv je komšijski mol sa privezanim čamcem.
A skroz dalje, iza razbacanog zelenog žbunja, nazire se
brežuljkasto ostrvce sa romaničkom kulom na vrhu.
Najednom, shvatam da me nema, da prizor sa rustičnom
kućom, širokim basamcima i
lepom ženom (koja i dalje stoji na obali), posmatram
odmaknuto: kao kakvu fotografiju,
razglednicu sa rivijere.
Tu sam, a nisam. Van stvarnosti, ukorenjen drugde.
Ali, već sam ovo video. I nije bilo isto.
Nego drugačije (malo drugačije).
A da bi bilo sve onako kako bi trebalo da bude,
valjalo bi, tek,
zamisliti
more
umesto jezera.
Zapravo:
dovoljno bi bilo
osoliti pejzaž.
***
OMONIJA
Mrkla je noć (praskozorje, skoro).
Pustolina (nekoć raskošna) ravnodušno trepće
ilumirana posnim zracima šarene fontane
čiji talasi revnosno spiraju ostatke odrpanog dana
dok čistači kupe upotrebljene špriceve i musave uloške.
Pospali su lupeži i secikese (a bludnice devojčice
krpe himene izležavajući se u svojim ubogim izbama
skrivenim po obližnjim zapišanim sokacima).
I, u hipu svitanja, odjedared,
vižljasti tamnoputi mladić – iskobeljavši se iz
prljavih rita
(u kojima je počinuo podno Akropoljskog muzeja) – izvadi
frulu i zasvira,
pozdravljajući letnji dan, još jedan.
A ja mu mašem uranjajući u utrobu metroa
(odakle upravo hrupa horda galamljivih migranata)
da uđem u voz koji će me prevesti do luke
odakle ću brodom
daleko
duboko
gde duva mladi vetar
a noći su svetle i podatne.
***
SEĆAM SE TE ZIME
Kupio sam ti 1000 ruža
(zapravo, dao mi ih je budzašto drugar cvećar,
da mu ne uvenu u frižideru).
500 crvenih razbacao sam po krevetu (kad si došla).
A 500 belih sakrih u špajz (da te isprate).
Prozrela si moj trik. Ali ostala si.
Ruže sam razbacao po vrtu.
Iz mojih ruku
vejale su
krupne pahulje cveća.
Tu smo se igrali i valjali.
Mladi pohotni vuk sa jedinom preostalom ružom boje
krvi u zubima.
I Flo, moja pametna jednosložna sova.
Sećam se te izbeljene zime
kada je vazduh
postao
praznik cveća.
A taj trenutak izokrenutog obilja
nestao je
ometen u razvoju.
***
BILI KID JE BIO DRIPAC
(NOTHING BUT THE BLUES)
Robert Džonson je sreo đavola na raskrsnici.
Madi Voters je umro u snu.
Blajnd Lemon Džeferson je popio otrovanu kafu.
Soni Boj Vilijamson (Prvi) opljačkan je, pa ubijen.
Soni Boj Vilijamson (Drugi) zapalio je hotelsku sobu
kuvajući zeca u mašini za kafu.
Haulin Vulf je bosih nogu pretrčao 85 milja.
Bibi King je (kao dečak) pevao u gospel horu.
Bo Didli je svirao kockastu gitaru.
Badi Gaj je voleo tufne.
Elmor Džejms je bio crveni petlić.
Bili Kid je bio dripac.
_____________________________________________
ĐORĐE KUBURIĆ, Bačko Petrovo Selo, 1958.
čovjek-časopis 