Tag: Dimitrije Bukvić

BUDI ČOVEK, UBIJ ME

„Majku im gerilsku!“, dreknuo je poručnik. „Hoće li se probuditi, doktore?“

„Učinio sam sve što mogu, poručniče. Da ostane u izolaciji?“

„Obavezno. I motrite na njega.“

„Razumem.“

Poručnik je izašao. Doktor je ostao da posmatra mladića u dronjcima pobunjeničke uniforme kako leži na dušeku, zavijene glave i grudi, dišući pod narkozom.

„Jebem ti život.“

Gola sijalica spuštala se s plafona. Vazduh, opor i suv, bezmalo je gušio. Kroz prozorsko staklo oblepljeno izolir trakom videli su se olovni oblaci, a pod njima beskrajni, šumoviti brežuljci. O njihove padine sporadično se odbijao odjek detonacija, dalek, prigušen kao jeka petarde pod đonom.

Na stolici pokraj ležaja, nadomak glave gerilca, nalazila se doktorova torba. Okačio ju je o naslon i seo, kao da bdi nad ranjenikom. Nekoliko minuta ili pola sata kasnije, momak je otvorio oči. Doktor se osmehnuo.

„Neuništiv si, rokeru“, rekao je.

Pridigavši glavu, mladić ga je upitno posmatrao.

„Šta je? Ne prepoznaješ me?“

„Jebote… Ti! Ovde!“

„Isto sam pomislio.“

Gerilac je opipavao zavoje.

„Boli te?“

„Malo. I ne osećam noge.“

„Ne brini, prohodaćeš.“

„Šta se jebeno desilo?“

„Granata. Dobro si prošao. Mogao si da iskrvariš. Doveli su te onesvešćenog. Odmah sam te prepoznao. Uspavao sam te i sredio.“

„Znači, prešlo ti u naviku da mi spasavaš život.“

„Tako ispada.“

„Prvi put saobraćajka, a sad bomba.“

„Prvi put si bio pacijent, a sad si ratni zarobljenik.“

Ranjenik je zagledao okolo. U dnu barake se nalazio ormarić s oslikanim crvenim krstom i polica s medicinskim instrumentima i bočicama. Etikete na njima su bile bele, osim jedne, iškrabane drečavo crvenim markerom.

„I otkud ti ovde?“

„Mobilizacija“ uzdahnuo je doktor. „Pokupili me na spavanju.“

„Bar nisi u rovu.“

„Ali su mi dali pištolj. A plašim se oružja. Sve strahujem, opaliće mi u torbi. Hirurg sam, nisam vojnik!“

„Pa da. Bolje ti ide s hladnim oružjem.“

Doktor se kiselo nasmejao i dodao:

„Tri meseca nisam video porodicu.“

„Ni ja nemam pojma gde su mi žena i sin“, kazao je momak.

Hirurg ga je iznenađeno pogledao.

„Žena? Sin?“

„Sećaš se plavuše što me je obilazila u bolnici?“

„Aha.“

Mladić je iz džepa izvadio fotografiju plavokosog dečaka.

„E pa, evo“, pružio mu je sliku. „Trogodišnjak.“

Doktor je zagledao fotografiju. Začuo se eho eksplozije. Gerilac se trgnuo.

„Ne brini, daleko smo od fronta“, odložio je hirurg sliku na dušek. „Nego, kako si ti dospeo ovde?“

„I mene su pokupili. Pre pola godine. Upali nam u kvart, pa muškima podelili uniforme i puške. I eto…“, zastao je ranjenik u pola rečenice pa se, uz izmučen izraz lica, prepustio uranjanju u isflekanu posteljinu.

„Polako“, ustao je doktor. „Mora malo da boli. Ali, imaš sreće. I atomski udar bi preživeo. Škorpijo jedna!“

Osmehnuli su se jedan drugom. Hirurg je nastavio:

„Nego, kad se setim… Koliko ima od onda?“

„Čet’ri godine…“

„Vozio si bar dvesta. Mladi, ludi roker. Dovezli su te izubijanog, u kliničkoj smrti… Krenuo sam da te seckam. Usred operacije si se prenuo. A bio si pod anestezijom.“

„Šta ćeš, ne volim lekare, he-he.“

„Ubeđivale su me kolege da je to neki grč. A ja glavu dajem da si se batrgao jer si hteo da preživiš. Sedam sati sam te tada operisao. Jedino ti je kosa na kraju stradala.“

„Ionako bi me ošišali u vojsci“, odmahnuo je momak rukom. „Ali, zato su novine danima pisale o hirurgu koji je učinio nemoguće.“

Nasmešio se i dodao:

„Moj bend ti je bio zahvalan, ali ne i kritičari.“

Doktor je zurio u pod.

„I posle zamalo da postanem načelnik klinike. Kad – izbije rat. I sad menjam pelene ranjenicima pod stare dane.“

„A kažeš da sam ja zarobljenik“, rekao je mladić, smerno naglasivši ono ja.

Zgledali su se.

„I šta, koji moj, planiraju sa mnom?“

„Poručnik još ne zna da si preživeo. A zanima ga gde vam je štab.“

„A ja mislio, zanima ga Ženevska konvencija.“

„Koja crna konvencija. Prošlog zarobljenika su naši ranjenici ubili na spavanju. Zato su tebe izolovali.“

Gerilac je skretao pogled unaokolo poput glodara u lavirintu.

„Pa ajde, zovi svog poručnika, šta čekaš“, kazao je podrugljivo.

„Da hoću, već bih to učinio.“

„A šta ‘oćeš?“

Hirurg je slegnuo ramenima.

„Za početak, da ti promenim zavoje. Ako neko uleti, zažmuri i ćuti.“

Privukavši torbu s naslona stolice, doktor je pogledao unutra. Coknuo je i otišao do ormarića.

„Doco…“, doviknuo je ranjenik.

Okrenuvši se, hirurg je spazio pištolj u rukama momka.

„…zaboravio si torbu.“

Nanišanio ga je. Doktor je podigao ruke u vis. Kap znoja ga je zagolicala duž obraza.

„Š… šta to radiš?“

Napolju je gromoglasno odjeknulo. Hirurg se stresao.

„Ne boj se“, bio je ironičan mladić, „daleko smo od fronta.“

„Skloni ga, m-molim te…“

„Hoću, kad me opet uspavaš… ali zauvek.“

„Molim?“

„Cinkaroše ubijaju i jedni i drugi! Bolje da umrem. Reci da je od ranjavanja.“

„A što se ne upucaš?“

„Budalo. ’Oćeš ti da objasniš otkud ranjeniku pištolj? Pa još tvoj?“

Doktor se pokunjio.

„Nisi pička? Budi čovek, ubij me“, rekao je gerilac, pokazavši na bočicu s išaranom nalepnicom. „Šta je to?“

„Ne! Ni ne pokušavaj… molim te…“

„Daj!“, dreknuo je ranjenik.

Hirurg je bojažljivo uzeo tečnost. Brada mu je zadrhtala.

„Brže! Ili bi da ti uleti poručnik?“

Klecavim korakom je doneo bočicu. Momak ju je otvorio i prineo usnama. Doktor ga je pomilovao po licu. Mladić mu je uzvratio prodornim pogledom, pa naiskap navrnuo tečnost i ubacio oružje u torbu.

„Hvala, doco“, osmehnuo se, sklapajući kapke. „Dobar si čovek…“

Mišići na licu gerilca sabrali su se u bolnu grimasu. Disao je plitko i isprekidano, sve dok mu telo nije prodrmao odsudni grč. Hirurg je zajecao. Proverio je momku puls, pa vratio bočicu na mesto. Uzeo je fotografiju dečaka i posmatrao je u tišini. Baš tad, poručnik se vratio.

„Nešto novo?“

Doktor je ćutke pokazao na leš. Zagašene oči i poluotvorena usta pomaljali su se ispod zavoja.

„Sranje!“, otpljunuo je poručnik i pogledao hirurga. Otrgao mu je sliku.

„Šta ti je ovo… Opa! Unuče!“, potapšao je doktora po ramenu. „Svaka čast! Lep dečko… Biće to veliki čovek!“

„Biće“, rekao je doktor, zureći u pod. „Na oca.“

_______________________________________________________________________

DIMITRIJE BUKVIĆ rođen je u Beogradu 1985. Sociolog je, novinar i pisac. Priče je objavljivao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala mladih pisaca Srpsko pero, konkursa Narodne biblioteke Bor i konkursa Miodrag Borisavljević. Autor zbirke priča “Svaka dobija” (Partizanska knjiga, 2017) i publicističkih dela “Kafanološki astal / Karirani stolnjak” (sa Dragoljubom B. Đorđevićem, 2014) i “Šezdeset osma – pedeset godina posle” (2018). Nakon zbornika Biber moći će da pompezno napiše: prevođen na većinu jezika regiona. I evo, upravo je to napisao.

Na javi, stvari su bitno drugačije. Vrata nisu automatska, ni (sasvim) neprozirna. Zastanem. Pritisnem taster utisnut u limenu pločicu. Nevidljivi mehanizam zakrklja; čangrljanje čekrka odjekuje hodnikom. Pocupkujem u mestu. Besomučno iščitavam podatke o proizvođaču i nosivosti. David Pajić Daka – 4 osobe (320 kilograma);kao specijalitet kuće u restoranu za ajkule. Kroz mutno staklo na vratima, armirano žicom, pokulja prigušena svetlost. Otvorim, uz škripu. Decenijama taložena ustajalost prodire kroz glatke tunele nozdrva. Zakoračim desnom, kao položajnik, na gumeni pod s krupnim, tačkastim ispupčenjima. Skučeni zidovi od masivnog drveta su ižvrljani nečitkim slovima. Na ogledalu su pocepotine nalepnica. S plafona se spušta gola sijalica. Osvetljava tablu s numerisanim dugmićima i upozorenjima. Premišljam se nekoliko sekundi, procenim da je zagušljivo i siđem peške. I uvek tako, pa i predveče, u povratku s fakulteta, kad komšije čekaju u prizemlju i ponude da uđemo zajedno. A ja krenem stepenicama. Vadim se na fizičku aktivnost. Bravo! Eh, šta je studentarija. Na višim spratovima predahnem. Najzad stignem do sedmog. Umor me obara. Večeram, odmorim, izvalim se i zažmurim.

S nailaskom REM faze, situacije postaju krizne. Vrata su automatska, neprozirna, neprobojna; zatvaraju se uz prigušeno, podmuklo „klak”. U metalnom kućištu najčešće sam sam. Krećem se isključivo naviše. Kabina bešumno klizi uz etaže; kao kad te polažu u grob, samo ideš iznad zemlje. Urlam da nisam kriv; otac mi je pronašao stan. Spratovi promiču. Nabujali želudačni sokovi prete da se proliju kroz zgrčena prsa. Hvatam se tamo gde je srce, da se ne otkotrlja po podu kad grudi puknu na dvoje. Svu snagu sabiram u odsudno prenuće iz bestežinskog stanja. S naporom podignem tek jedan očni kapak. Nesvesna stvarnosti, zenica sumanuto kruži u svim pravcima. Zidovi kabine se na mah pretvore u enterijer moje sobe, pa opet postanu sivi, aluminijumski bedemi. I sve tako, naizmenično. Trzam se postojano. Udovi nepomični, kao okovani. Tek iz trećeg pokušaja uspem da otvorim oči. Pore su zakrčene ledenim znojem; višak se izliva unutar tela. Koža impregnirana hladnoćom. Cvokot, drhtanje, isprekidani uzdisaji. Katkad organizam popusti pred naletom izlučevina, pa se desi i prehlada; telo proglašava kapitulaciju kijanjem i kašljanjem.

Jedan takav nazeb me je pet dana vezao za krevet. Rešio sam da preokrenem situaciju. Za početak sam na laptopu guglao konstrukciju, izradu i materijale. Nacrti su nalikovali mapi neprijateljske teritorije. Toponimi su užasavali: okno, jama, vakuum. Pretražio sam i Davida Pajića. Ništa epohalno. Učio bravarski zanat, organizovao radničke štrajkove, robijao ovde, hapšen onde, devet meseci proveo u istražnom zatvoru, mučen pri isleđivanju, organizovao ilegalnu štampariju, ubijen u Todora Dukina 88 – tu, u komšiluku! – postao Narodni heroj. Superheroj, pomislih. Super-Daka, spasilac zaglavljenih. Odobrovoljila me ta misao. Zatekao sam sebe kako se osmehujem.

Na te proplamsaje razuma, podsvest je uzvratila širenjem palete zapleta s one strane noći. Jednom sam tako po ulasku u automatsku kabinu zatekao sajlu s glomaznom trokrakom udicom na kraju. Spuštala se s plafona, spremna za krivolov. Disao sam teško, kao na škrge. Čovečja ribica – čovečja udica. Kad sam pritisnuo sprat, sajla se uz zujanje povukla nagore, zarivši tri čelične kandže u plafon, pokrenuvši kabinu. Prošavši mezanin, naglo sam se zaustavio između etaža. Neka nevidljiva ruka je spustila sajlu, vitlajući njome ukrug ne bi li me upecala. Drugom prilikom mi se javio inicijalni događaj: moja rodna varoš, bombardovanje, 1999. godina, zgrada opštine, idem kod oca na posao, onog istog oca koji će mi iznajmiti sadašnji luksuzni stan pošto pređem u Beograd na studije (luks komfor, centralno grejanje, videćeš, živečeš ko beg, kad privedeš pičetinu ima da šljisne), mehaničkom spravom se penjem u njegovu kancelariju, kad, detonacija u daljini, mrkli mrak, kabina staje, sam sam, iz hodnika se čuje opet grafitne bombe, hermetička zatvorenost, majstor postoji tek u susednom mestu, kažem: otvarajte, kažu: čekaj, sad će majstor, čim prođe vazdušna opasnost…

Presudnu podršku mom naumu su pružili forumi. Po tim džepovima Interneta se govorilo da su stariji modeli, s manuelnim vratima, pouzdaniji. Prelomio sam: ulazim, pa šta bude. Ovako ne može doveka. Autosugestija je sve. Zbog nje sam i upisao psihologiju. Čim sam se odglavio iz postelje i najzad pošao na predavanja, zastao sam u hodniku, odlučnije nego ikada. Ali, pritiskanje tastera nije proizvelo zvuk. Sa stepeništa je dopro bat. Komšija s osmog, sav natmuren. Sad našli da majstorišu, jebo ih otac. Produžio je nizbrdo. Slegnuo sam ramenima i pošao za njim, držeći distancu. Na trećem sam zatekao predsednika kućnog saveta – penzionisanog oficira iz ratova devedesetih – i dva čoveka u istovetnim, sivim kombinezonima. Vrata s mutnim staklom su bila otvorena. Umesto kabine, zjapio je uzani, klaustrofobični, vertikalni koridor nagaravljen nataloženom vlagom. Iz njega je izronila treća uniforma, s kutijom za alat. Sajla je spremna. Ona dvojica su klimnuli glavom i prionuli na odvrtanje table s dugmetom.

Spazivši me, predsednik je krenuo da raportira:

– Modernizacija, komšija! Menjamo krntiju… čudo tehnike… izglasao kućni savet… stambeno pokriva trošak…

Sad našli da majstorišu, jebo ih otac.

Ona trojica su ćutke radili, ne zarezujući nas. Bujica oficirovih reči je nastavila da plavi prema meni:

– …novi… beloruski… automatska vrata… anti-vandal zidovi… nerđajući čelik… video-nadzor… nema mangupi da žvrljaju…

Značajno je zakoračio prema meni i fiksirao me pogledom. Znao sam šta sledi: popovanje zbog toga što nisam bio na sednici kućnog saveta. Obožavao je da pridikuje odsutnima s tih zasedanja, koja su za njega očito imala epohalnu važnost. Zaustio sam da mu odgovorim, ali on je opsenarski zborio, mlatarajući kažiprstom:

– …navratite… treba… interesujte se, druže… inicijativa…

Razjapljenih usana, osetio sam prijatno golicanje u nosu koje se sve dublje zavlačilo pod sluzokožu. Uzdahnuo sam iz sve snage. Vazduh se zadržao na pola puta ka plućima, kao da mu se isprečila neka klapna. Iz mene je gromoglasno grunulo. Nije to bilo obično apćiha već više eeeuuuhuuuuuu, otegnuto u beskraj, s dekrešendom na kraju. Alergija, valjda. Refleks, kažu.

Oficir se uzvrpoljio, okrenuo glavu od mene. Strateški se povukao hitrim hodom. Više nije zborio, već se brecao: te ju, te odstupite, te virusi opasni, te bacili žive, te zaraza preti…

Nekoliko dana kasnije sam dobio nov kanal na TV-u. Nepomičan fisheye kadar je prikazivao utrobu čeličnog kućišta. Tri zida, komandna tabla na sredini jednog od njih, iznad nje je četvrtasto ogledalo veličine plakata, sterilna bela svetla su ugrađena u plafon – sve onako kako mi se otprilike i javljalo. Vrata nisu bila u vidokrugu, ali njih sam opažao spolja, uživo, na svakom spratu. Zbog tog sivog monolita, koji je izgledao kao da se nikad ne otvara, odložio sam na neodređeno moje premijerno putovanje. Nastojao sam da se u međuvremenu okuražim posmatranjem putnika na ekranu. Kamera je odavala sliku, ne i ton. To je dovodilo do zabavnih situacija, kao pri ulasku predsednika kućnog saveta sa porodicom. Ratni veteran i njegova žena su nosili maske protiv virusa; čak i njihova deca, nešto manje brojeve. Okreću se jedni prema drugima, gestikuliraju, a ne vide im se usta i ne čuje zvuk; kao gluvonemi roboti. Onaj komšija s osmog je često putovao s devojkom. Čim krenu, on bi je spopao, a ona se snebivala, upirući prstom u mene. Na kraju bi ga zamajavala da naprave selfi pred ogledalom. Bio je tu i neki pican iz teretane, koji se takođe svaki put slikao, isturenih bicepsa. Ni neznanci nisu bili retka pojava; dolazili su mojim susedima u goste, često s poklonima pod miškom. Jednom sam spazio i poštara kako prebira po torbi, vadi pljosku, halapljivo ispija, pa nečujno štuca.

Reč-dve o zidovima. Primetio sam da su presvučeni nekom emulzijom po kojoj se pod svetlošću ocrtava zamućeni obris svakog putnika. Jedan klinja, ušavši s roditeljima, spazio je to i počeo da se okreće u krug, ozaren svojom nejasnom utrostručenošću. Bešumno se smejao. Majka i otac su ga zbunjeno gledali.

Svi ti stanari i gosti koji su danima promicali nisu iskazivali ni nagoveštaj strepnje. To je sitnim zalogajima pothranjivalo i moju rešenost. Duh je jačao. Činilo se da se podsvest primirila. Zapravo se samo pritajila, da bi one presudne večeri opet osvetoljubivo upregla svoje noćne emisare.

Te noći, sklopivši oči, ponovo sam se obreo na poznatom mestu. Imao sam čak i saputnika: grmalja nezgrapnih udova, maskotu akromegalije s crvenim plaštom do poda, odevenog u plavu majicu s ogromnom petokrakom na grudima i zanatlijskom tašnom. Oćutao je na moje „dobardan” i ne pogledavši me. Krenuli smo uvis. Počeo je da govori:

– Ne valja ovo… Beton i čelik. U niskogradnji, ljudi se druže u širinu. Svi se poznaju. Sad zidaju zgradurine, da se odlepe od tla, pa se druže u visinu. Ne znaju nikog iz susedne zgrade. A i u svojim stanovima su se otuđili…

Govorio je razgovetno, glasno, uverljivo; stamenim glasom. Sve sam ga razumeo. Osetio sam neko čudno blaženstvo. Ipak ima ljudi s kojima se može pričati. Tek kad smo se zaglavili između četvrtog i petog obuzela me usplahirenost, ali sam je obuzdavao iz neke nedokučive učtivosti. Saputnik me je odmerio, osmehnuo se i kazao:

– Ne bojte se. Nije ovo ništa strašno. Ja sam devet meseci proveo na ovakvom mestu i to bez društva.

Izvadio je iz torbe nečitke, šapirografisane spise.

– Pridržite, molim vas, dok ne nađem bravu.

Naglo sam se pridigao, preduhitrivši praskozorje. Posteljina se nagužvala pod teretom telesnih tečnosti. Poskočio sam, izronivši iz lokve znoja. Nisam se ni presvukao. Izlazeći u pidžami, zalupio sam vratima stana. Automatsko svetlo u hodniku se upalilo kao reflektor na pozornici i obasjalo kabinu. Bila je širom otvorena. Shvatio sam to kao poziv. Zastao sam i pročitao natpis: Мінскі завод ліфтавага машынабудавання (Ліфтмаш) – 4 пасажыраў (320 кг). Zakoračio sam desnom, pa levom. Na javi su stvari, ipak, bitno drugačije.

Ušavši, ustremio sam se na komandnu tablu i pritisnuo prizemlje. Oko tastera je zasvetleo crveni prsten. Sivi monolit je skliznuo unutar aluminijumskog ragastova. Nije se čulo ni „klak”. Duboko sam uzdahnuo i pogledao u ogledalo. Nisam video svoj lik; kao da je bilo zamagljeno. Najednom, pod je za jotu potonuo. Spuštanje niz jamu je otpočelo. Stegao sam zube i mahinalno se okrenuo prema zidovima.

U nejasnom odrazu, sa svih strana, posmatrali su me saputnici: tri istovetna ribolika stvorenja su stajala uspravno, na repovima koji su im izigravali krhke noge. Zurili su, svako sa svog zida, u mene. Pokušao sam s gestovima. Namigivanje, otvaranje usta, odmahivanje glavom. Sve su to ribe oponašale u realnom vremenu, čak i pokrete ruku, koristeći peraja; sinhrono, složno i uvežbano, kao vojska na smotri.

Srčani ritam se oglašavao u sve glasnijim sinkopama. Pad je bio neizbežan. Za mnom su se stropoštala i sva tri saputnika. Mahnito smo skupa otvarali usta. Previše škrga, premalo vazduha. A i na suvom smo: 4 osobe (320 kilograma). Kabina je usporila, a meni se patos nabio u grudi. Pogledao sam prema plafonu iz žablje perspektive i spazio okruglu, plastičnu izraslinu. Zagledavši se u fisheye, zaustio sam da zavapim, ali tona nije bilo, kao na TV-u. Zenice su krenule da se nekontrolisano kreću u svim pravcima, prizori su se smenjivali kao na ringišpilu. Batrgao sam se, uposlivši sve ekstremitete ne bih li se prenuo. Tek iz trećeg pokušaja sam uspeo; umesto očiju, otvorila su se vrata.

_________________________________________________________________________

DIMITRIJE BUKVIĆ (Beograd, 1985), sociolog, novinar i pisac. Priče objavljivao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala Srpsko pero, konkursa Narodne biblioteke Bor i konkursa Miodrag Borisavljević. Autor zbirke priča Svaka dobija (Partizanska knjiga, 2017) i publicističkih dela Kafanološki astal / Karirani stolnjak (sa Dragoljubom B. Đorđevićem, 2014) i Šezdeset osma – pedeset godina posle (2018). Priča Drugi Davidov dolazak biće u martu 2020. objavljena u zborniku Crte i reze zajedno s dvadeset proznih ostvarenja različitih autora odabranih na konkursu Andra Gavrilović Resavske biblioteke u Svilajncu.