Tag: Dejan Kanazir

Vesnu i mene oduvek prati kiša. “Dobar ti je kišobran. Devojka ti ima ukus“, dobacio je čovek koji je, siguran sam, čekao na pecivo upitne svežine. Pogledao sam kišobran išaran Ajfelovim kulama u Parizu. Nekako je u mojim rukama bio neobičan. Nisam putovao tri godine i Francuska je bila dalje nego ikada pre. „Ona mi nije devojka. Ona je,“ napravih pauzu, „samo tu došla da kupi nešto.“ Pogledao je u mene, pa u kišobran, pa opet u mene. „Nisi njen tip?“, upitao je. „Nažalost“, rekao sam. Kada je izašla, okean ljudi se slivao ravnomerno iz svih pravaca. Trebalo je nekuda krenuti. Ali kuda? Vesna je u određenim stvarima infantilna. Avanturista. Vidovi zabave koja ona voli su filmovi, post pank i, tada sam uvideo, čudna hrana. Nismo mogli u park. Nisam imao baš puno novca. Preturao sam foto aparat u džepu i razmišljao da ga nekako negde „utopim“. Sve ove misli su se nalazile u mojoj glavi dok je Vesna vezivala plastičnu kesu u kojoj su bili jogurt i burek. „Pa ako si spremna. Molim te, posle tebe“. Ispuržio sam ruku kao i jednim trzajem ruke otvorih kišobran. Vesna se smejala. „Oh, hvala.”

„Moram biti ovako fin jer takva riba pored mene nalazi se jednom u dvesta godina. Ajde ovaj, zajebi ove engleske fore. U Engleskoj valja samo pank. Gde idemo?“. Znatno sam promenio ton. Pomislio sam da idem sam kući, da će imati neke obaveze. Uvek se tako odvijala situacija kada bih promenio ton.

„Hajmo do mene. Ionako počinje FEST za dva dana. Možemo gledati trejlere a i još sam gladna. Pre toga, idemo do pošte i u knjižaru. Da vidimo šta ima.“ „Hajde.“

Na putu do Glavne pošte, kapi su menjale tempo. Džezerski su se klizale po jaknama koje ljudi oblače samo u oktobru. Siguran sam da u mnogim buticima postoji odeća obeležena sa „OKT“. Ljudi prolaze i razgovaraju mobilnim telefonima. Negde žure. Vesna i ja hodamo sporo dok ona pominje kadrove iz kojih bi izvukla najviše iz ove zaista mokre situacije. Takva su vremena. Uvek smo govorili kako su bizarnosti postale uobičajene, kako su masovne školske pucnjave u američkim gradićima nova budućnost. Kako je svet jedna velika puška. Satima sam mogao slušati njene monologe koje bi ukrašavala osmehom posle duboko tužnih grimasa. Bila je čudna. Od kada sam je upoznao i video njenu rupu u mrežastima čarapama, smatrao sam da je kroz njih pala prva kiša ikada. I od tada oduvek stomak mi se grči na pomisao kako Vesna svojim zagrljajem utiskuje sve moje atome na svoje male sise. Poput pisca koji na papir utiskuje mastilo. U pošti, ljudi su glasno licitirali. Tako se činilo. Velika svetla i hol davali su orvelovski utisak. „Pogledaj sve ove ljude koji nešto plaćaju. Divno je ali u isto vreme se plašim.“

„Nema potrebe da se plašiš. Oni su se samo sklonili od pljuska i pomislili kako nisu nešto platili pa eto. Sada je prilika.“

„Vrlo moguće, Uroše. Ali ja ne znam zašto sam rekla da hoću ovde“.

Nasmejala se. Kese su navirale u naletima. Kiša je zapljuskivala obalu četrdeset dana. Apokalipsa se odmotavala u slepoočnicama. Hteo sam da je poljubim dok se tako smeje, ali sam ipak zabacio ruku u džep.

„Vidi.“

Izvadio sam mali austrijski digitalni aparat marke „Maginon“. Jako solidan iako postoje mnoge bolje marke sa jačim objektivima i bezbroj funkcija.

„Hajde da uslikamo.“ Škljocnuo sam. Divila se mom osećaju za kadar.

„Bio bi dobar kamerman. Uroš Poletanović, kamerman. Kako ti to zvuči?“ rekla je.

Prizor svih kesa koje na nogama kreću ka meni i Vesni su imale automatske puške. Odašiljale su rafal. Opet trenutak za poljubac. Nisam to uradio.

„Zvuči jako izmišljeno“, odgovorio sam dok sam stavljao digitalac u kaput. “Hajmo u knjižaru. To je naše stanište.“

Opet, kišobran, gestovi, smeh. Čudna tura je to bila. Nismo imali nikakva zadržavanja i značaj posete pošti je imao sve manje smisla. Nismo imali nikakva pisma za poslati. Bilo smo sami na poljima tečnosti. Knjižara je bila nedaleko od Glavne pošte u Kosovskoj ulici. Ovaj put nismo mnogo pokisli. Kese su bile „nežne“ ovoga puta. U knjižari smo čitali naslove i davali radijske opise datih knjiga. Mešali smo motive iz knjiga i napravili esej o trenutnom stanju svetske literature. Bilo je smešno. Nikada nisam video Vesnu da se tako smeje. Utišavali bi ton kada bi prodavci dolazili jer ipak smo na neki način, i mi škrabatori u toj velikoj igri literusa. Ko bi spajao Ivu Andrića sa Vilijamom Foknerom? Idioti. Dosotojevskog sa Ruževičem? Bolesnici. Na kraju je kupila knjigu bivšeg ljubavnika. Mislim da me je jedna plastična kesa upucala pravo u nogu. Bol je bio staklen kao bašta. Po lišajevima u duši padali su staklići. Kada smo izašli, ćutao sam. Pričala je o programu FEST-a, o nekim Latinosima. Stan je takođe bio blizu pa ni ovoga puta, sem mog ranjavanja noge, niko nije pogođen efektom staklene bašte laserima ili tako nešto. Stajao sam na prozoru i pušio.

„Voliš tortilje? Evo ti kapica.“ Od novinskog prospekta u kom je program FEST-a, napravila je gusarski šešir.

„Volim. Kažu da manje goje nego obično testo.“

„Da. Ali imam samo luk. Ako nam se usmrde usta možemo da se ljubimo bez problema. Šalim se. Nije toliko strašno.“

Pogled mi se gubio na čudnu zgradu preko puta koja je imala par krovova. Mačke su upadale u dimnjake. Posle nekoliko minuta bi izlazile. Ugasio sam cigaretu i rekao Vesni: “ Pogledaj. Zar nije filmski. Napisaću priču o tome. Kao ovaj dasa.“ Ovog puta sam izabrao magični trik vađenja slike Ernesta Hemingveja iz novčanika. Potom ništa. Glup trik. Svakako bezbedniji nego hloroform u maramici.

„Vidi ga kakav je! Daj sad ja da probam da fotkam.“

Uz nekoliko kratkih objašnjenja gde je šta na tom malom aparatusu, Vesna se pripremila za škljocanje. Facu sam prekrio slikom. Fotografija je ispala dosta čudna.

„A sada filmovi. Evo prvi. Klik.“ Nasmejala se ko zna koji put danas udarivši me po kolenu. „Fokstrot“. Neki izraelski film. Priča govori o nekim Jevrejima koji saznaju da im je sin poginuo u ratu. Prikazuje raspad jedne porodice. Kiša je pored svih tih dijaloga i alegorija iz filma neprestano padala. Tortilje su odavno bile pojedene. Vesnine oči su počele da rastu. „Američka pastorala“. Sejmor, Šveđanin jevrejskog porekla, živi u Americi. Njegova kćerka ide na neki politički skup protiv rata u Vijetnamu. Opet Judaizam. Vesna uzvikuje: “Run through the jungle jee!“

„Čovek-Švajcarski nož“. Henk je pretrpeo brodolom i gubi svaku nadu da će ponovo videti svoju ženu. Leš se nazire na obali i on steče novog prijatelja, koji je neko vreme bio mrtav. Henk me podseća na Vesnin osmeh. Noga je i dalje bila krvava.

„Zanimljivi su svi. Hajde da odemo na bar jedan“ rekla je dok je prala sudove.

„Problem je karta. Nemam posao sada. Kiša je, a tada sam uvek nepokretan.“

„Častiću ja. Uostalom imam i ja neki montiran film na eksternom hard disku. Možemo jedan dan taj film ili ove na FEST-u.“

„Ti si baš, profesionalna. Bolja od celog tog festivala. Kako se zove?“

„Nisam mu dala naziv. Volim da neke stvari ostanu nedorečene. Govori o mom bivšem dečku. Meksikancu. U Meksiko Sitiju postoji motel gde čekaš sat vremena za sobu kako bi tucao. Nuno me je odveo tamo. Čekali smo u kolima sat vremena i naposletku otišli kući. Nije mogao da izdrži.“

„To je tvoj, sextape? Mislim, taj film.“

„Ne. Snimala sam pijana enterijer kroz neki luster koji je držala Anhela.“

Projekcija je trajala tačno pet minuta. Film je prikazivao nekakve obrise oblikovane čistim pustinjskim esidom. Sniman je kroz neki kaledioskop, prvo Nuno onda Anhela. Setio sam se sunca u Gvaldahari. Zagrevanja. Setio sam se da će se ova planeta dugo grejati dok ne dođe do tačke topljenja. Vesne neće biti. Mene neće biti. Meksika. Nuna. Onog tipa iz pekare neće biti. Sve će nestati i neće biti kiše da spere sve ovo. Viševekovno štucanje padavina će izvršiti suicid.

Bez ikakvog upozorenja, grom je udario negde u blizini. Kroz krov na potkrovlju smo pogledali nebo i shvatili da budućnost dolazi. Vesna me je zagrlila. Osetio sam svaku ćeliju njene šake. Takva šaka je poput vlažne maramice koja osvežava. Stajali smo ispred prozora i čekali kao onaj Jevrejin na kraju filma „Serious man“ Braće Koen. U pozadini je V.O. „Somebody to love.“ I onda. Crn ekran. Proleće je nastavilo da se prikazuje trideset tri otkucaja u sekundi. Na toj čudnoj traci. Proleće je čekalo.

________________________________________________________

DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.

2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.

Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije “Ljudi koji skaču na haube” (PPM Enklava, 2021.)

Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije “Logične pobune” koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)

Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.

Živi i radi u Beogradu.

Ceo život sam kleptoman. Želja za posedovanjem tuđih sitnica javila se kada sam od Luke Apostolovića koji je živeo u stanu pored našeg, pozajmio mali, crveni automobil. Luka se žalio svojoj majci. Njegova majka mojoj. Nikada nisu pronašli igračku jer sam je sakrio u kutiju sa crvenim kockama. Imao sam pet godina.
Petnaest godina kasnije, glad je porasla. Kaputi su bili izbušeni hemijskim olovkama, upaljačima i kockicama za jamb. Iz jednog toaleta beogradskog kluba gde se okuplja umetnička mladež, krao sam jeftine reprodukcije pejzaža i portreta. Kasnije sam prijateljima poklanjao uramljena dela za njihove rođendane. Jednom sam čak prijateljici poklonio sliku za krsnu slavu. Vlasnici me nikada nisu uhvatili. Nikada nisam uhvatio "Čas anatomije" sa zida tog toaleta. Isuviše je viosko zakucan.
Na drugom danu prijemnog ispita za fakultet, upotrebio sam svoju manu krađe sitnih predmeta pa sam kao motiv za filmsku scenu koju je trebalo da napišemo, uzeo Brankov most. U tom filmu iz kog sam pozajmio motiv, "Žena sa slomljenim nosem", žena upada kod taksiste sa bebom u naručju. Usred gužve, otvara vrata i skače sa mosta. Na kraju preživi. Uzeo sam taj toponim jer smatram da se sve tragične sudbine Beograda, raskidi, tuga, krah na berzi, mogu predstaviti uz pomoć tog mosta. Scena je bila jednostavna. Hemijska je ispisivala znojne tragove koje sam brisao nadlakticom. Lidija i ja smo pre nekoliko meseci putovali na sahranu našeg prijatelja, Abrahima. Pored nas je sedeo i Pavle ali sam u ovoj sceni, izbacio dotičnog. Putovali smo ka Bežaniji a negde kod Bloka trideset, udario nas je automobil. Svi putnici u autobusu su bili histerični. Mi smo plakali znajući da kasnimo. Ništa od ovoga se nije dogodilo. Stigli smo na vreme i sve ali smatram da je to bilo vrlo deskriptvino za scenu. Prvi put sam to radio u životu i smatram da sam to školski izveo. Imali smo tri sata da predamo svoj rad ali sam ja svoj završio za nekih pedesetak minuta. Izašao sam na glavni ulaz. Glumci su sricali svoje monologe. Neki su glasno pričali. U dvorištu su se nalazili budući filmski i pozorišni stvaraoci samo niko nije znao ko je od njih bio odabran. Popušio sam cigaretu sedeći skupljenih kolena. Pomislio sam kako je život po muzičkim studijima sa Lidijom, Kostom i Abrahimom bio deo života koji sam upravo izneo pred svetlo pozorišnih i filmskih umetnika. Ukrašće to u najmanju ruku kao što sam i ja krao. Pozajmiće. Zaplakao sam posle izgažene cigarete. To je trajalo četrdeset sekundi. Stavio sam svoju kopiju Ray ban naočara uputivši se kući.
Kod kuće nisam ništa radio. Pio sam i posmatrao ptice na drvetu. Na svakih pola sata, osvežavao sam pretraživač na računaru ili telefonu kako bih saznao da li sam prošao u drugi krug prijemnog ispita. Drhtao sam, plakao sam pred spavanje. Stanja svesti koja nisam nigde zapisao, menjala su se od euforije do teške kliničke depresije kao metronom koji smo koristili Lidija i ja kada sam svirao bas gitaru, Kosta električnu a ona je pokušala da otpeva svoj tekst o haljini koja miriše na pivo i nekog tipa. U ponoć, pod rednim brojem devet, ugledao sam svoje ime. Uzbudio sam se. Javio sam svim prijateljima koji su očekivali rezultate. Oni su sigurno želeli da dobro prođem ali smatram da je i među njima bilo lažova. Sledeće jutro, spremao sam se da odem na književnu promociju neke autorke. Kasnije kod Vere i Žarka u stan. Da kao proslavimo. Na promociji sam kupio autorkinu knjigu. Izjurio sam zbog sunca koje je pokvasilo moju kosu. Uveliko sam zamišljao kako će ljudi, za deset godina, dolaziti na premijere predstava ili filmova čiju sam radnju sam osmislio. Kao kod ove autorke. Grabio sam po dva stepenika svojim stopalima. Brankov most je iznad mene ispaljivao automobile ka Terazijama. Sunce je već bilo kod Starog železničkog mosta. Padala je noć. Noć je bila čudna. Pomislio sam da je potez da sa Verom i Žarkom odem na veče queer poezije, dobra ideja. Našli smo se kod Palmotićeve na tramvajskoj stanici. Grlili su me uz čestitke kao da sam već potpisao za adaptaciju Aristofana na Brodveju ili za neko malo pozorište u Čačku. Smejali smo se usput prisećajući se izlaska od pre par dana. Put tramvajem  nije bio dug pa smo se vrlo brzo našli u toj rupi gde se čitala queer poezija. Nije to bila rupa. Kafić je bio zanimljivo uređen ali se nalazio u prizemlju zgrade. Mesto je bilo krcato ali smo tu neočekivano, naleteli na nekoliko prijatelja. Svetozar i Filip su isto bili tu. Svi su naručili pivo a ja sam sebi kupio gazirani sok pod izgovorom da za dva dana imam razgovor sa komisijom. Trebalo je da ostanem trezan. Pošto je soba gde su LGBT pesnici čitali svoje radove bila puna, nije bilo mesta za nas. Nas šestoro je podelilo uloge. Čitali smo moju dramu koju sam predao za ispit. Bilo me je sramota ali sam posle nekoliko stranica, počeo da se uživljavam u dijalog. Posle sat vremena, svi su bili pijani osim mene. Slušao sam njihove reči prvi put trezan. Razgovor je bio komičan i nasumičan. Posle nekoliko cigareta i slomljenih čaša, uputili smo se do Vere i Žarka. Opet sam to uradio. 
Čitaocu ove priče sam ukrao nekoliko minuta života nabrajaući događaje. Unapred se osećam loše i sve što je ostalo u toj večeri bilo je da brucoš, Konstantin, jeste sin Verinog nadređenog na poslu. Svet je mali, pogotovo ovaj gradski svet. Pun queer poezije, spletki, seksualnih afera i alkohola. Svet bez ikakvog tereta. Tako sam se osećao. Tog jutra. Došao sam prvi na prozivku jer je moje ime bilo prvo za taj dan. Komisiju je činilo nekoliko scenarista i dramaturga uz par asistenata. Jednog sam poznavao ali sam se tokom četiri dana ispita, pravio da ga ne znam. Mislio sam da je to u redu jer sve mora proći regularno. Pred komisijom sam izjavio kako je na moju dramu uticao jedan film kada sam radio na recepciji hotela. Rekao sam da sam svega sedam puta bio u pozorištu. Pomenuo sam tri omiljena domaća filma i nekoliko stranih. Govorio sam tiho. Sve u prethodnih sedam dana nije bilo loše. Analiza, scena. Dramsko delo je bilo solidno. Ali taj trenutak. Tada. Ja sam bio loš. Osetio sam karmu na svojim kolenima. Drhtao sam. Članica komisije je rekla da je čitala neke moje pesme i da sam jako dobar u tome. Zahvalio sam se i nastavio svoje izlaganje nepoznatih činjenica. Uhvatili su me. Samleli su me. Znao sam da nisu zadovoljni. 

Nedelju dana posle, duvao sam. Toliko sam pušio marihuanu da sam shvatio kako bih morao od nečeg da živim. Posle rezultata, ja neću imati novca. Sve sam dao na štampu, na potrebne dokumente. Nešto konkretno. Šećerana ili call centar. Bilo šta. 

Sedmi dan, Konstantin šalje sliku sa šest imena. Na njoj, nema mog imena. Otišao sam na potkrovlje. Drao sam se pet minuta. Udarao sam zid. Javio sam Žarku. Žarko je rekao da dođem do njega kako bi pričali. Tešio me je. Pričali smo o Konstatinovoj porodici koja gaji jednu breskvu u saksiji. Porodično se okupe i dele jednu breskvu na šest delova. Smejao sam se. Sigurno je to napisao za scenu. Smatrao sam da je karma odradila svoje i da je sve ovo kazna. Vera je došla i pričala o nečemu. Sve se pomešalo. Izašao sam iz stana u dva ujutru. U džepu sam pronašao tuđ upaljač. Upalio sam cigaretu. Opet sam to uradio zar ne?  Ne znam kako sam se osećao. Svetozaru je za mesec dana rođendan. Pisalo je na jutarnjem nebu. Na putu do kuće, ugledao sam drvo breskve. Zažmurio sam. Kada sam otključao vrata, uleteo sam u sobu. Bacio sam se na krevet. Pogledao sam knjigu na polici. Ukrao sam je. To ću mu pokloniti, rekao sam. Onda sam dugo spavao.

__________________________________________________________

DEJAN KANAZIR rođen je 1997. godine u Beogradu. Aktivno piše poeziju od svoje četrnaeste godine. Bivši polaznik radionice kreativnog pisanja u Biblioteci „Milutin Bojić“ koju je vodila Violeta Vučetić. Pobednik „Zvezdarijade“ 2015. u Beogradu. Kasnije je postao pasivan član i posetilac skupova Književnog društva „Orfisti“. Svoju poeziju javno je čitao na beogradskim večerima poezije (Poezin party, ARGH večer poezije, Pet minuta pažnje, Na sav glas, TROP Autsajder, Punchtown poetry Pančevo). Njegove pjesme zastupljene su u: „Rukopisi 40“, „Rukopisi 43“, „Časopis TEMA, Zagreb“, „Poezija Zagreb“,“Časopis Gradina“, “Beogradski književni časopis”, blacksheep.rs, astronaut.ba, strane.ba, čovjek-časopis, hiperboreja.blogspot, fenomeni.me., nigdine.com, zbornik ljubavne poezije bludnistih.com.
2019. godine, njegovu prvu zbriku pesama „Ništa se ne dešava utorkom uveče“, objavljuje PPM Enklava pod okriljem Zvonka Karanovića kod kojeg je išao na radionicu u DKSG Beograd.
Dve godine kasnije objavljuje drugu zbirku poezije "Ljudi koji skaču na haube" (PPM Enklava, 2021.)
Sledeće godine biva uvršten u antologiju savremene srpske poezije "Logične pobune" koju je priredio profesor Stevan Bradić (Laguna, 2022.)
Pored poezije, piše kratke priče i dramske dijaloge.
Živi i radi u Beogradu.