Tag: Danijela Repman

*

Sećanja iz detinjstva u mojoj glavi nekada naprave veliku buku, kao zarđala limena kutija u kojoj je baba čuvala pribor za šivenje. Ne možeš da je otvoriš, a da glasno ne zazveči.

Strahovi zbog kojih sam se kao dete noću budila na mokrom čaršavu, vremenom nisu postali manji. Još uvek se jednako snažno preslikaju na sadašnjost. Jasni su kao otisak mastiljave tetovaže iz žvake koja ostaje preko slane polizane kože. Godine su samo ovlaš promenile neke slike i oblike. Ukus kože i znoja još uvek je isti. I osećaj bespomoćnosti i stida. Ni on se nije promenio.

*

Dan je neko vreme bio gladak i sedefast kao unutrašnjost prazne školjke. Ali više nije. Prvi ovogodišnji sladoled na koji sam čekala nekoliko nedelja, nisam uspela da zadržim u ruci. Pao je. Đačka knjižica i pohvalnica su par trenutaka kasnije poletele visoko u vazduh, silovitije od jata preplašenih golubova, a potom završile ležeći na debeloj ravničarskoj prašini.

Kada sam dobila poslednji udarac u glavu, Josipino lice je postalo nalik odrazu u barici koju je zarozao vetar. Ipak, u blizini nema nijedne barice. Tlo je žedni suvi sunđer. Ležim na leđima na vreloj stazi ugrejanoj zracima junskog sunca. Koža mi gori kao da su preko mene bacili zapaljeno ćebe. Ćutim i čekam. Pretvaram se da sam mrtva pregažena životinja ostavljena nasred puta. Ako se pomerim, Josipa će mi đonom svojih novih sandala napraviti još koji plavi pečat na leđima. Glavu sam pokrila rukama, nadlaktice čvrsto priljubila uz uši. Pritajila sam se kao noćna buba. Skupila celo telo. Dišem plitko, skoro neprimetno. Do nosa mi mili miris otopljenog sladoleda.

Josipa je niža od mene za glavu, ima široka ramena kao moj otac i stamenost fabričkog dimnjaka. Dok sam padala na tlo, instiktivno sam pokušala da se uhvatim za nju. Ipak, to mi nije pomoglo da ostanem na nogama. Pala sam ravno. Pravo na zemlju. Kao metla naslonjena na zid za koju je neko nehotice zapeo. Usput sam Josipi počupala pramen kose. Ona je kratko jauknula, izgleda nije shvatila šta se desilo, i čim je videla da ležim na zemlji, zaboravila je na bol i počela da se ceri.

Znam da ne umem da padnem spretno i lepo (uvek me je zgražavala činjenica da i padovi imaju svoju estetiku), ali bar nikada ne plačem kao ostale devojčice. Kada padam, padam bez drame. Dostojanstveno i ćutke. Naučila sam kako da čvrsto stisnutih usana, onako kako ih namestim dok lakiram nokte svojoj lutki, podnesem bol koji se nekoliko sekundi kasnije razlije duž celog tela.

Josipa me pipa vrhom štapa koji je pronašla pored puta. Proverava da li sam živa. Dok me gleda, imam osećaj da iščupani pramen njene kose poput dlakave gusenice mili ispod mog lakta. Ako ga i ona primeti, neću stići ni da ispljunem komadić slomljenog zuba koji držim pod jezikom. Biću načisto gotova. To će je naljutiti i nastaviće da me udara. Možda će me udarati do smrti, dok ne prestanem da dišem.

Pogled kroz trepavice je sličan rendgenskom snimku povređene ruke ili noge: neki delovi su beličasto magloviti, neki prepuni nepravilnih crnih mrlja. Ipak, mogu da razaznam kako Josipa sa obe ruke povlači svoje kesaste pantalone ka struku i snažnim pljeskom ubija leptira koji je sleteo na list čička. Srebrnasti prah sa njegovih krila razmazuje po poleđini moje pohvalnice.

„Glupačo, ne pravi se važna!“, dovikuje. Šutne me još jednom u leđa, ovaj put nešto slabije, i odlazi.

Strpljivo čekam. Ustaću tek kada budem potpuno sigurna da je otišla.

Dok ležim, razmišljam. Dobro je što je Eja pre par dana otputovala svojoj kući. Ona bi odmah primetila da imam modrice pa bih morala da joj ispričam šta se desilo. Majka i otac ih sigurno neće primetiti.

Ustala sam polako. Sačekala da osetim da li je bol podnošljiv. Jeste, kao i uvek. Jedino me jako peče oderana koža na ramenu. Ulepila se u nju prašina, a na površini se lagano pojavljuju prozirne kapljice limfe. Pljunula sam delić zuba u šaku. Napipala vrhom jezika onaj okrnjeni, donju jedinicu sa leve strane. Josipin pramen kose sam snažno izgazila nogom. Pljunula iz usta gustu pljuvačku metalnog ukusa. Ruke lepljive od sladoleda i prljave od prašine obrisala o svetlu letnju haljinu. Zategnula kaiš na sandali. Podigla pohvalnicu i školsku knjižicu i vratila ih pod mišku. Uputila se kući, praveći se da se ništa nije dogodilo.

Ipak, osetila sam da se unutar mojih grudi širi prašnjava stara prostirka. Njene froncle me guše i ostaju u grlu. Bol ne zna kako da izađe.

*

Najčešće subotom, majka me probudi pre svitanja. Oblačimo se u polumraku sobe i šapućemo. Čujemo oca kako glasno hrče. Kada je dobre volje, majka oponaša pokrete testerisanja drveta pa se obe prigušeno kikoćemo. Moramo biti tihe da ne probudimo Bogdana.

Uskoro krećemo. Laka jutarnja svetlost trči za našim koracima. Majka se plaši da ćemo zakasniti na voz. Nekada stignemo mnogo ranije, nekada u poslednjem trenutku. Nikada ne zakasnimo.

Čim kondukter pregleda karte, ona se nasloni preko ruke na staklo prozora. Čini se kao da putuje sama jer samo gleda kroz prozor i ćuti. Ako je neko od putnika nešto upita, odmahne odsutno glavom i oči ponovo uposli poljima pšenice i kukuruza ili rasutih seoskih kuća. Ja ne gledam kroz prozor. Stavim njenu drugu ruku na svoje krilo i pomno gledam crveni kamenčić na njenom prstenu. Najčešće ga vrtim levo-desno ili ga skidam i vraćam na njen prst. Nekad ga stavim u usta i guram kroz njega vrh jezika. Majka to nikada ne primećuje.

Na pola našeg višesatnog putovanja, ona iz torbe izvadi sendvič i stavi mi ga u ruke. Ništa ne govori. Nastavi da gleda kroz prozor. Ako je toplo, izuje cipele i napravi stopalima par kružnih pokreta u vazduhu.

Zagrizem sendvič par puta, a potom ga dugo gledam. Onda se opet nateram da uzmem zalogaj-dva. Nikada ne mogu da ga pojedem do kraja. Između dva debela parčeta hleba uvija se tanki list parizera i širi svoj ružni aromatični miris.

To je miris mojih putovanja iz detinjstva. I miris tople želudačne kiseline koja se poput živog stvora mreška u tankoj najlon kesici. Nakon povraćanja je strpljivo držim ispred sebe, sve dok se majka ne seti da je u nekom trenutku izbaci kroz prozor voza. Kao da je završila neki važan posao, ona nakon toga otrese dlanove i zapali novu cigaretu.

*

Dok pešačimo sa jednog kraja velikog grada na drugi i žurimo da stignemo na vreme na svoje odredište (posete su uvek od tri popodne), dok sedimo na starim klupama u bolničkom parku ispod krošnje drveta čijeg imena majka nikada nije uspela da se seti, dok gledamo u dno presušene fontane i čekamo da dođe vreme za posetu, dok se vraćamo kući udišući iznova gusti zagušljivi vazduh voza – majka me drži za ruku.

Jedini dodir koji ona ume da mi pruži. On je zamena za poljubac u bolno mesto nakon udarca, koji nikada nisam dobila. I sprej za dezinfekciju rana. I nežna priča pred spavanje koju nema snage da mi ispriča. I upletene pletenice za prvi dan škole. Tim dodirom pokušava da nadomesti sve ono što ne može da mi da, sve ono što ne može da iskaže kroz druge nežne dodire.

U majčinoj šaci smeštena je jedna nezgrapna i hroma ljubav kojom me vuče kroz svoj tužni, zastrašujući svet, pokušavajući da tim neveštim dodirom obuzda i svoj i moj strah.

*

Kad god bi me uzela za ruku, ja bih, poput radosnog psa, polizala delić njene slankaste kože na dlanu da bih joj pokazala koliko je volim. Tad je bila samo moja. Mogla sam da joj se približim koliko god sam htela. Da osetim njenu kosu koja je mirisala na sveže voće. Mogla sam da je osetim toplu i isceljujuću. Upijala sam je svakim udahom. Puštala me je u sebe i ja sam dodirivala njenu lepotu. Bila je prozračna. Moja majka vila. Moja majka oblak. Nepregledna. Široka. Nasmejana. Mlada i lakomislena. Majka bez ijedne sede vlasi. Laka i treperava kao vetar. Moćna kao jutarnja svetlost.

Onakva kakva je bila pre nego što smo Bogdan i ja došli na ovaj svet.

*

Danas se čini da ta majka iz prošlosti uopšte nije ni postojala. Da sam je sama izmislila jer je bila želja. I glad. Majka nežnost. Majka zagrljaj. Sitna i mila majka Palčica koja se tek nakratko obistinila u ljusci oraha, a potom se zauvek izgubila.

Jer ova, čije svelo lice već godinama gledam, moja stvarna majka, samo je ostarelo telo i tiha patnja. Žena spuštene glave u psihijatrijskoj ambulanti koja ne ume da odgovori na najjednostavnija pitanja.

_________________________________________________

DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru. Piše poeziju, prozu, eseje i književnu kritiku.

Osnovne studije završila je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Objavila je knjige poezije: Cikličnosti (1997), Mesto za savršen beg (2015), Šećer, led i varikina (2021) kao i dve knjige proze, roman Tragom rasutih trenutaka (2014) i zbirku kratkih priča Kvadratno disanje (2018).

Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018, koja je u Mađarskoj prevedena i objavljena 2022. godine. Nagrađivana je na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Priča Mrtva priroda je 2024. godine na 4. regionalnom konkursu Marija Jurić Zagorka proglašena za najbolju gorku priču.

Roman Stolica bez naslona izlazi u izdavačkoj kući Treći Trg i Srebrno drvo.

Članica je Srpskog književnog društva.

Radi u Somboru. Živi i piše na pustom ostrvu bez mora.

Dotrajali voz kreće se sporo. Stenje potmulo kao starac nakon progutane vijagre. Putovanje traje već puna četiri sata, ali Roko i dalje strpljivo sedi sam u kupeu. S vremena na vreme ustane, poravna rub kaputa koji mu se nabrao pod zadnjicom i baci pogled na prtljag iznad glave. Tamo je odložio putnu torbu i omanju kartonsku kutiju, temeljno oblepljenu širokim selotejpom. Kroz staklo isprskano blatnjavim kapljicama posmatra kako bledunjavo nebo zapinje za oštre grane samoniklog rastinja uz prugu. Sviće. Kraj je jeseni i hladno je. Grejanje u vozu ne radi.

Za sat vremena Roko će stići na kraj sveta. Tako u njegovim očima izgleda mesto u kojem je rođen. Školski primer vukojebine. U vreme kada je on bio dete postojala je tu nekad osnovna škola. Odavno je zatvorena. Sada u selu žive samo malobrojni starci i starice. Na ulici pre možeš sresti vevericu nego živog čoveka.

Dok se voz približava odredištu, Roko u sebi ponavlja: torba i kutija. Torba i kutija. Ne sme ih zaboraviti.

Kada se voz zaustavi, jedino Roko uzima svoj prtljag i izlazi.

Dugo nije bio ovde. Železnička stanica mu izgledao isto kao i pre. Oronula je i neugledna. Ipak, pre nije bila pusta. Danas više nema Jadranke u mini suknji i njenih zgodnih nogu u plavim borosanama. Nema ni otpravnika vozova. Sve prostorije su zakatančene. Jedino je čekaonica širom otvorena. Tupu nepomičnost ovog prizora narušava jak vetar koji, poput deteta koje se dosađuje, šutira opalo lišće iz jednog ugla u drugi.

Roko je poslednji put putovao vozom pre sedamnaest godina, onoga dana kada su sahranili majku. Preko puta njega u kupeu sedeo je njegov mlađi brat Vid. Roko je prekraćivao vreme tražeći na bratovom besprekorno lepom licu crte lica pokojnika – njihovog oca i majke. Tada je shvatio da se u tim krupnim plavim očima, uokvirenim neobično dugim trepavicama, pojavio isti onaj melanholični pogled njihovog oca koji je sve pare zarađene u nadnici ostavljao u kafani. Onih dana kada nije imao novca, otac je ostajao kod kuće. Te dane bi Roko naradije potpuno izbrisao iz sećanja. Na Vidovom licu video je i majčine usne. Ružičaste i pravilnih ivica. Lepih oblih linija poput siluete labuda.

– Evo ti ključ. Znam da želiš da se jednom vratiš tamo. Ja nemam nameru – rekao je tada Vidu i on je ćutke iz Rokove ruke uzeo ključ. Nije tražio od Roka nikakvo objašnjenje. Sve je bilo jasno.

Ipak, Roko se danas vraća upravo tamo gde nije imao nameru da se vrati. Kući.

*

Vid zna da zidovi trošne nabijače nisu živi, ali da ipak moraju da dišu. Obilazi kuću slobodnim vikendima. Prespava par dana usred leta. Par dana za zimske praznike. Kada se vrati, opravdava se Roku: morao sam da pustim malo svežeg vazduha. Ili: treba s vremena na veme razmaknuti zavese da uđe malo sunca.

Svoja malobrojna sećanja na rano detinjstvo Vid nema ni sa kim drugim da podeli osim sa Rokom. I najneuglednije banalnosti koje ga presreću u roditeljskoj kući, podižu u njemu talog zaboravljenog. Vid se trudi da pronađe izgubljene delove prošlosti. Predano rudari po ostacima uspomena. Pokušava da ih sklopi u jasnu sliku. Često postavlja pitanja Roku. Naglas razmišlja. Iznosi zaključke.

Roko uglavnom ćuti.

Našao sam našu fotografiju sa Crnim. Je lʼ se sećaš Crnog, Roko?

Roko ne mora čak ni da zatvori oči da bi istog trena pod prstima osetio gusto krzno mađarskog pulina. Voleo je tu neuglednu toplu njušku. Dok trči, Crni trči za njim. U šumu. Na kraj sela. U njive. Daleko. Ili… Crni se skriva ispod kuhinjskog stola i čeka da mu on tajno baci neki zalogaj. U znak zahvalnosti liže mu dlan. Ili… kada otac podigne ruku na majku, Roko ga slabašnim šakama stisnutim u pesnice udara po leđima najsnažnije što može, a Crni mu pomaže. Laje iz sveg glasa i vuče oca za nogavicu, sve dok ga jak udarac njegove cipele ne utiša. Roko tada satima plače. U kasnu noć zaspi u bunilu. Ujutru je čaršav pod njim mokar. Tiho, u jutarnjem polumraku, da niko ne vidi, presvlači mokre gaće. Tokom dana ih kradom pere na bunaru i stavlja u rernu šporeta da se osuše.

Roko, da li si znao da je majka volela da čita ljubavne romane? Našao sam u ostavi punu kutiju.

Roko je stariji skoro pet godina od Vida. Dobro se seća. Jednom mesečno njih troje idu vozom na poštu u obližnji grad da majka podigne dečiji dodatak i socijalnu pomoć. U povratku obavezno kupi ljubavni roman na trafici. Roko za čuvanje njene tajne dobije sladoled ili lizalicu. Nekad i sličice fudbalera. Ako otac nije kod kuće, a majka je ipak uplakana, Roko zna da je ljubavni roman imao tužan kraj. Dok čita, ona se potpuno uživi. Strastveno se preda snažnim emocijama. Potpunim krajnostima. U njenom svetu nijanse ne postoje. Sve je ili crno ili belo. Setićeš se ti mene kada jednoga dana budeš nekoga stvarno voleo, videćeš koliko može da te boli duša. Onda ćeš me razumeti, kaže mu sa potpunom ozbiljnošću u glasu. Roku se čini da je ljubav precenjena. On ne zna u koga je majka zaljubljena, ali je uveren da otac ne može biti taj.

Hteo sam da bacim u vatru onu drvenu hoklicu, ali sam odustao. Sva je rasklimana.

Ubrzo nakon što je otac umro zaborav je postao deblji i crnji od sloja zemlje koja je prekrila njegov kovčeg. Roko je imao samo dvanaest godina. Začudo, sada ga je jasno video kako sedi na maloj hoklici pored šporeta. Tako šćućuren, otac liči na dečaka. Ćutke kruni kukuruz u zarđalu limenu kantu. S vremena na vreme loži vatru. Majka prži uštipke za večeru. Kuća prijatno miriše na kiselo testo i toplu svinjsku mast. Zatišje je. Roko se nada da je nekada zatišje samo zatišje. Da ne najavljuje buru.

Drvena hoklica, prevrnuta ispod oraha iza kuće, budi i ono poslednje sećanje na oca. Sneg mirno pada. U daljini se čuju divlje guske. Preleću nebo u izlomljenoj liniji. Očevo telo visi sa najdeblje grane. One iste grane na kojoj majka svakog leta, od starog užeta i drvene daščice, pravi ljuljašku na kojoj se Roko ljulja satima i gleda kako njegova stopala dodiruju toranj seoske crkve.

Uopšte ne znam kako sam rukom srušio sa stola onu keramičku činiju. Srećom, odlomio se samo komadić. Ne vidi se da sam je lepio.

U činiji na kuhinjskom stolu majka drži plastično voće. Tri banane, crvenu i zelenu jabuku, veliki plavi grozd i jednu narandžu. To je voće za gledanje. Majka ga često glanca mekom krpom. Voli da sija. Da izgleda lepo. Roko i Vid jedu voće samo kada ga ima u sezoni, ubrano sa živih grana drveća u dvorištu.

Znaju da je činija sa plastičnim voćem uprošćena metafora nekog budućeg srećnog života. Njihovog konačnog cilja. Majka bez trunke ironije u glasu nekad kaže da će jednoga dana sve doći na svoje mesto. Naučila je to čitajući ljubavne romane.

Tada će na stolu umesto plastičnog, stajati pravo voće.

Zatvorio sam žicom sve otvore na tavanu. Više ne mogu da dolaze golubovi.

Roko je bolešljivo dete. Kad ima temperaturu, majka ga leči guščijom mašću. Žene u selu kažu da je to najbolji lek za bolesna pluća. Nakon što mu namaže i leđa i prsa, i umota ga vrućim krpama, majka se poput vešte mačke popne na tavan da uhvati nekoliko mladih golubova. Pravi od njih supu. Lekovita je. Roko mora da pojede sve iz tanjira. Deca kao što je on, treba da je jedu što više. Roko je sav na oca. Slabašan i providan. Ružnjikav. Uz to i rođeni cinik. Izraz lica mu je uvek podsmešljiv kao nekoj zloj starici iz susedstva. Za razliku od njega, Vid je na majku. Zdrav, jedar i lep. Iako je mlađi, krupniji od Roka. Viši za glavu. Ima široka ramena i pravilno držanje. Snažne ruke. A lice mu je blago, često nasmejano.

Majka se uvek ozari kada ga pogleda. Lečiš mi dušu svojom lepotom, šapne mu nekad, misleći da je Roko ne čuje.

Stavio sam opet na sto onaj tamnoplavi stolnjak. I uglancao voće.

Dok se drugi dečaci igraju na ulici, Roko sa visokom temperaturom leži u krevetu. Kroz pravougaoni ram koji je u vazduhu napravio prstima, žmureći na jedno oko, posmatra činiju sa plastičnim voćem na kuhinjskom stolu.

Postoji jedan deo dana između jutra i podneva kada uski zrak sunca, poput pozorišnog reflektora, osvetli upravo to mesto. Tada prizor u ramu od njegovih prstiju izgleda kao barokna slika mrtve prirode. Majka nekad pored činije sa voćem stavi i visoku staklenu vazu. U nju par stabljika suve lunarije. U proleće lunariju zameni pupoljcima lala ili grančicom procvetale kajsije.

Iako ona ne zna ništa o likovnim elementima, kompoziciji, kontrastima i ritmu, ume da uhvati tačno onaj trenutak kada na stolu zavlada savršen sklad. Tada se odmakne nekoliko koraka i uživa u prizoru.

Izaberi ti, Roko! Ne sumnjam  u tebe. Ti i majka ste uvek imali osećaj za lepo.

Pred Rokovim očima pruža se široko dvorište zaraslo u samoniklo drveće i šiblje. Na granama kasne kruške više nema lišća, ali zadržao se još pokoji zdrav plod. Ispod stabla oraha leže krupni plodovi u trulim crnim ljuskama. Pred ulaznim vratima na tremu razbacano je perje i neugledni ostaci neke ptice.

Roko nevoljno ulazi u kuću. Vazduh miriše kao i uvek. Na čađ i vlagu. Unutra je jedanko hladno kao i napolju.

Roko sa prozora sklanja zavese. Pali vatru u šporetu. Iz putne torbe vadi konzervu salate sa tunjevinom i sveže voće: tri banane, crvenu i zelenu jabuku, veliki plavi grozd i jednu narandžu. Sporo doručkuje, sedeći na rasklimanoj drvenoj hoklici pored šporeta. Potom istresa tamnoplavi stolnjak. Vraća ga na sto. Slaže u činiju sveže voće i stavlja je ponovo na sredinu stola. Iz fioke vadi nož. Seče trake selojtepa kojima je oblepio kartonsku kutiju. Sporo je otvara. Iz nje vadi urnu sa Vidovim pepelom. Potom je pažljivo, zaustavljajući dah na trenutak, odlaže pored činije.

Onoga dana kada ga je posetio u bolnici, obećao je Vidu da će za njegov pepeo odabrati najlepše mesto u kući. Roko je siguran da bi Vid, da sada ovo može da vidi, bio zadovoljan. Ne zbog mesta koje je odabrao, već što je on, Roko, večiti cinik, po prvi put u životu posumnjao u svoj stav da je ljubav precenjena. Roko oseća da ga boli duša.

Već danima pred očima vidi Vidovo lice iscrpljeno teškom bolešću. Izbledele oči i svele usne. Njegovu posivelu kožu.

Roko se odmiče nekoliko koraka od stola. Kao nekada kada je bio dečak, pravi ram od svojih prstiju. Podiže ga u visini očiju. Žmuri na jedno oko. Gleda. Jesenje nebo se zatvorilo, tmurno je, ali on će čekati koliko god je potrebno da se uski zrak sunčeve svetlosti pojavi i spusti tačno na sredinu stola. Ovo je poslednja prilika da uhvati trenutak potpunog sklada u kojem će sve, konačno, biti na svom mestu.

– prvonagrađena priča na Natječaju za kratku priču “Marija Jurić Zagorka”/ ZA najbolju GORKU priču, Vrbovec, Hrvatska, 2024. –

___________________________________________________________________

DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru. Piše poeziju, prozu, eseje i književnu kritiku.

Osnovne studije završila je na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Objavila je knjige poezije: Cikličnosti (1997), Mesto za savršen beg (2015), Šećer, led i varikina (2021) kao i dve knjige proze, roman Tragom rasutih trenutaka (2014) i zbirku kratkih priča Kvadratno disanje (2018).

Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018, koja je u Mađarskoj prevedena i objavljena 2022. godine. Nagrađivana je na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016.

Uskoro iz štampe izlazi njen novi roman Stolica bez naslona.

Članica je Srpskog književnog društva.

Radi u Somboru. Živi i piše na pustom ostrvu bez mora.

Poslednji put ga nisam pitala kada će ponovo doći, a inače ga uvek pitam. Neka zna da sam i ja nekada ljuta. Svakako, ne dobijem odgovor. Uvek mi odgovori neodređeno.
Doći ću možda već sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje.
Ovo nije život, ponekad razmišljam. I bojim se šta mi sve može pasti na pamet. Nisam ja lik iz nekog ljubavnog romana. Ruke su mi kao trenica. Stomak kao bara pokraj puta. Ni prema sebi nemam milosti, a kamoli prema drugome. Jednom ću ga ubiti, majke mi. Mirne savesti. Otrovaću ga. Podmetnuću požar, pa neka sve izgori. A i ja zajedno sa njim.
Nisi više ni za jebati, a ni za ubiti, rekao je pre nego što je otišao. I uvek ti nešto treba. Bio je ljut. Ne voli kad sam nezadovoljna. Kad tražim hleba preko pogače. Kad ne cenim dovoljno ono što mi pruža. Prvo je lupio pesnicom u vrata smrdljivog ormara, kojeg je pre par godina dovukao od svog prijatelja iz stana neke pokojne babe. Onda je i mene udario. Zateturala sam se i pala. Kao ošamućena kokoš pred klanje. Ležala sam na podu dok nisam čula da pali auto. Otišao je. Konačno.
Nije strašno, nije strašno, šapućem sebi iz mutnog ogledala koje visi na zidu naspram prozora. Samo mala posekotina na gornjoj usni pored herpesa. Zato se toliko rascvetalo. A ni njegova pesnica nikad ne promaši. Uvek naleti na isti zub.
Dešava se s vremena na vreme. Od skoro sve češće. Život mu je seo na ramena. Teško mu je.
Svi me jebu, moja Ružo. Svi. Ceo svet me jebe. Ne treba i ti da mi otežavaš.
Kad je teško, ja se setim kako je na samom početku naše vreme bilo lako i lepršavao kao tanka svilena marama oslikana cvećem. Preko nedelje bih željno iščekivala vikend. Petkom uveče bi dolazio sa štapovima za pecanje i flašama vina. Kesama prepunim hrane. Sa skupim buđavim sirom. Kavijarom. Čokoladnom bombonjerom punjenom votkom. Cvećem. Osmehom. Mirisao je na skupe cigarete i jak muški parfem. Samo kaži šta nikada nisi jela, pa ću da ti donesem. Jesi li nekada jela avokado?
Ja sam mu kuvala omiljena jela, masirala mu dlakava leđa eteričnim uljima, palila vatru i grejala mu vodu za kupanje. Pekla ribu koju je upecao. Govorila mu koliko ga volim. Bila mu zahvalna što me je pustio pod svoj krov.
I sada mi se nekada učini da živim u raju. Pokojni deda, bivši oficir JNA, ostavio mu je kao svadbeni dar malu vikendica uz Dunav. Na tromeđi. Na ničijoj zemlji. Bez vode i struje. Daleko iza kraja uskog asfaltnog puta. Svuda naokolo je velika preglasna šuma. Prava vukojebina. Nikada ovde nije doveo nijednog prijatelja. Ni njegova žena, za dvadest godina braka, nikada nije bila ovde. Ona je glavna sestra na psihijatriji i drži neki nivo. Ide samo na manastirske ekskurzije i u obilazak srednjovekovnih gradova. Ona ne voli vukojebine.
Suve grane na velikim krošnjama drveća noću škripe dok vodimo ljubav. Škripi i uski prašnjavi ležaj pod nama. Spavamo goli. Isprepletanih tela. Nije nam potrebno mnogo. On oseća da ga volim. Kaže, tako ga je volela još samo njegova pokojna majka. Ceni što sam skromna. Ona njegova rospija mu izbije i poslednji dinar iz džepa. Ne može više da je podnese. Ali nije lako kad imaš četvoro dece. A on je dobar čovek. Trpeljiv. Ne može tek tako zalupiti vratima, okrenuti se i otići.
Kaže mi da mi zavidi jer ja nemam nikoga. Meni je lako. Mene niko ne može da zajebava. A videla bih ja kakav je život da imam oko sebe toliko pijavica.
Zato se trudim da pokažem koliko sam mu zahvalna. Uz usku stazu uz našu kućicu svakog proleća sadim cveće. Leti preko dana sedim na ljuljašci okačenoj pod drvetom i čekam. Posmatram u tišini teretne brodove koji plove u daljini. Proveravam da li mu je čamac dobro vezan. Hranim kokoške. Sakupljam jaja.
Od kad mi je doneo telefon, kažem mu, javi se da znam kada dolaziš. Pusti bar poruku. Šta ti je teško. Ne znam da gledam u pasulj. Uhvatiću kokoš i skuvaću nam paprikaš. Ostalo mi je još brašna i ulja, napraviću nam i uštipke. Najbolji su kada su vrući.
Jesi li me čekala, pita me kad dođe. Jesam, uvek te čekam. Namignem mu i obesim mu se oko vrata. On zna da samo zbog njega nosim suknju. Podigne je još pre nego što uđemo u sobu. Svuče mi gaćice. Sjuri se u mene kao bujica. Prepolovi me kao sekira mokri panj. Celu me ispuni. Nekada me tako jako stegne da pomislim da ću umreti pod teretom tolike ljubavi.
Niko te nije hteo, kaže, samo ja. Ti si moje sidro. Moja sigurna luka. Meni vrediš. Meni si dobra. Najbolja. I znam da sam zahtevan i komplikovan, ali shvati. S vremena na vreme svako poludi. I čovek lako prsne kao zgažena bubašvaba. Život je sranje, ali u retkim trenucima ima smisla. Vredi zbog tih malih nežnosti. Ti i ja smo, Ružo, kao Romeo i Julija. Vidiš da živimo u pogrešnom vremenu. Ljudi su prepuni predrasuda. Ja bih voleo da je sve drugačije. Jer ja sam osetljiv i nežan čovek. Mekan. Kao sredina belog hleba. Nikad ne bih digao ruku na tebe kad sam pri zdravoj pameti.
Kada ćeš je ostaviti, pitam.
Nemam srca da je ostavim. Nesrećna je. Da li bi ti imala srca da ostaviš nesrećnog čoveka? Da nekoga posle nosiš na duši?
Ćutim.
Eto vidiš da ne bi. Doći će vreme i za to. Znaš da samo tebe volim.
I ja znam da me voli. Osećam to.
Nekad kaže s tugom u glasu, žao mi je što te nisam upoznao ranije. Sada smo već stari, Ružo. Izrađeni smo kao konji. Nikada to neću prežaliti. Ti i ja, imali bismo lepu decu. Svi bi samo u nas gledali kada šetamo gradom.
I dalje ćutim. Ne spominjem da imam decu. Ne spominjem pokojnog muža. Ni ludog svekra. Ni kakvo sam nekada imala telo. Zategnuto kao struna. Bila sam mlada. I lepa. Ne bi mi verovao koliko sam bila lepa. Kao oblak. Kao odraz mesečine u mirnoj reci.
Pitala sam ga jednom, šta da čovek radi kada mu je svega preko glave? Kad ne može više.
Ja sednem u auto i dođem ovde, kod tebe, kaže.
Milujem ga po kosi dok mi drži glavu u krilu. I bojim se. Nekada se bojim sama sebe. Svojih misli. Obično maštam kako hodamo ulicom držeči se za ruke. Da nas vidi ceo svet. Ali nekada maštam da odlazim. Da ga napuštam zauvek. Sebi čvrsto obećam, kad sledeći put bude došao, neće me zateći ovde. Ružo, ne budi glupa. Šta ti treba da trpiš nečija sranja. Samo hrabro put pod noge i iznova traži svoju sreću.
Oprala sam najlepšu odeću. Skratila kosu. Sedam kilometara u starim cipelama. Ali neću odneti jaja na seosku pijacu. Ni kape koje sam isplela. Noćas ću otići u suprotnom smeru. Preko granice. Kroz kukuruze. I onda još dalje. Preko šuma i njiva. Laganim korakom.
Valjda će mu biti jasno. Čovek mora da ode kad više ne može. To je i sam rekao, ali me nikada nije pitao da li je meni nekad svega previše. Nije me ništa pitao ni kad me je prvi put zatekao u svojoj vikendici. Nije mu bilo bitno kako sam se tu stvorila. Rekao je, daću ti sve, samo, molim te, nemoj nikada da odeš. Tebe mi je poslao sam Bog!
Osvrćem se oko sebe pre nego što za sobom zatvorim vrata. Sve je čisto i zategnuto kao u lutkinoj kući. Kao u nekom lepo nacrtanom životu. Promenila sam flekavi stolnjak. Promenila posteljinu. Potpalila vatru i stavila lonac vode da se greje. Ali ko zna kada će doći. Možda danas. Možda sutra. Možda sledeći vikend. Možda tek za dve nedelje. I neće mu biti lako kad shvati da me nema.
Na stolu sam mu ostavila i vruće uštipke. Ohladiće se, znam. Ali neka bar zna da sam mislila na njega.
Čujem zvuk automobila. Na vratima se prvo pojavljuje njegova duga senka. Potom mu vidim oči. Osmehuje se.
Znala si da ću doći? Najbolja si na svetu. Jednom ću svima reći da odjebu i preseliću se ovde kod tebe. Više me neće videti ni žena, ni deca, ni firma.
Koliko si lepa, Ružo! Najlepši moj cvete! Raju moj!
Doneo je nekoliko kesa prepunih hrane. Flaširanu vodu. I dve pljeskavice. Ruž za usne i kremu za ruke. Stavio na sto ljubavni roman koji uvek kradom uzme od tašte. Iz kartonske kutije pored vrata čuje se pijukanje pilića. Donosi mi jedno.
Tronedeljni. Lako će se othraniti. U gepeku su dva džaka hrane za njih. Podseti me da ih izvadim. Da ne zaboravim.
Stavlja mi pile uz obraz.
Izvini, šta da kažem. Bio sam budala. Izvini, kaže i otkopčava pantalone. Grize mi usne.
Podižem suknju i naslanjam se na ivicu stola. Miris me podseti. Još se nisu potpuno ohladili. Stavljam mu topli uštipak u usta. I njegov dah je topao. Nadvija se nad mene. Telo mu je teško i veliko kao teretni brod. Kao šuma. Kao mutni Dunav. Koliko sam ga samo ovaj put čekala. Previše dugo. Skoro mesec dana. Toliko da sam zaboravila koliko me voli. Toliko da sam skoro zauvek otišla.
Ujela sam unutrašnjost obraza da ne zaplačem.
Sledeći put mi donesi jednodnevne piliće. Kad su tako mali, onda su najlepši. Ovi nisu tako lepi. Više nisu žuti i meki.
Napolju pada mrak. Veče se zgušnjava pod našim nogama. Mi smo tromi obrisi koji se skladno pomeraju kao da su jedno telo. Dahće mi na uvo. Grize mi vrhove kose. Ne primećuje da je na meni kaput. Da imam čizme na nogama. Da sam upravo htela da odem.
Ne znam šta mi je bilo prošli put, kaže dok mu se telo trza. Ljubi mi grudi. Miluje mi obraze. Izvini, smeje se. Nekad se bojim sam sebe. Svojih misli. Da li i ti nekada sumnjaš u nas?
Nikada, baš nikada, pokušavam da izgovorim, ali glas ostaje duboko zarobljen u meni. Grlo mi je suvo i vrelo kao ugarak koji je upravo ispao iz peći.

______________________________________________

DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.

Objavila je tri knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.

i dve knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.

Član je Srpskog književnog društva.

Vodi Instagram stranicu @kafkin_sat i fb stranicu Danijela Repman – autorska stranica https://www.facebook.com/profile.php?id=100088179703240

Prošlost sam zapamtila celim telom… Od svega, najbolje se sećam majke. Pamtim je čelom, golim leđima, butinama… Pamtim je vratnim pršljenovima, želucem, grlom… Vrhovi mojih prstiju i danas bi u mraku prepoznali teksturu njene kose, tih glatkih čokoladnosmeđih vlasi koje su upijale i nosile svuda sa sobom prepoznatljivi miris vrućeg mleka, očevog radnog odela i bratovih pelena natopljenih mokraćom. Obrazi su najbolje zapamtili tihe noćne seobe sa jastuka na njene obraze i grudi. Čelo je zapamtilo krutu tkaninu platnene suknje, koja je ličila na zaleđeni vodopad sa kalendara, okačenog pored police sa začinima u kuhinji. Raširene ruke su zapamtile široki svemir njenih bokova.

Telo je najbolje zapamtilo majku jer je bila i gejzir, i šuma i pećina. I reka i jama. Neustrašiva. Postojana. Sveprisutna. Gizdava poput mladog diva iz priče koji nije znao za strah pa se suprotstavio goloruk prekookeanskim lađama. Velika kao bronzana skulptura bezimene partizanke koja je, kao i majka, imala visoko muško čelo, snažnu vilicu i leđa koja su mogla da podupru zidove kuće. Zbog toga su joj pogled retko pretrčavale srne.

Ostala sećanja na detinjstvo su ostala rasplinuta i nepostojana. Možda zato što su oduvek umotana u prigušenu toplu svetlost lampe, koja je i danju i noću tinjala iznad bratovog uzglavlja. Maslinastu i nesputano razlivenu svetlost. Vlažnu. Ponekad brašnjavu. Zato naša lica u prošlosti izgledaju kao delovi skrivene močvare u ravnici.

* * *

Svet u kojem sam postojala delio se na unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji je svakoga dana pomalo rastao i širio se. Bio je nalik svetu iz izmišljenih strašnih priča o pravdi i dobroti, zbog kojih sam se noću sklupčavala pod jorganom i jecala u snu. Unutrašnji svet, iako je na momente bio nepredvidiv i strašan, imao je meku elastičnost, nepoznatu i stranu materijalnom svetu. Nasuprot njemu, spoljašnji svet je bio mali i neugledan, pregledan, a njegov horizont se najčešće završavao na krošnjama i krovovima susednih kuća.

Vreme između jutra i večeri kretalo se sporo, mereno brzinom hlađenja tek skuvanog pudinga ili pileće supe koju sam uvek morala pojesti do kraja. Proticanje vremena ništa nije moglo ubrzati. Tvrdoglavo je zadržavalo svoj obli organski oblik i besciljnu lepotu sporosti. Nije ličilo, kao ovo vreme danas, na golu bodljikavu krošnju drveta.

* * *

Želim da verujem da je postojao taj jedan poseban dan od kojeg kreću sva moja sećanja. Neka to bude onaj kada sam slučajno zatekla majku u uglu sobe, kraj prozora, između fotelje i stare zavese. Lice joj je osvetljavao spori, prigušeni zrak letnjeg sunca. Čučala je raširenih nogu iznad lavora. Telo joj je bilo mnogo manje nego inače. Slabašno i sitno. Bokovi uski kao u bogomoljke. Butine tanke i bele. Kolena koščata. Jednom rukom je pridržavala suknju da je ne pokvasi. Drugom je zahvatala vodu i prala se ritmičnim, sporim pokretima. Voda u lavoru je bila jarko crvena od sveže krvi. Zvuk slivanja tečnosti je bio zvonak i prijatan. Istovremeno je nosio u sebi i zvonjavu kapi koje padaju u dubokoj pećini, i šum morskih talasa. Ali ono što sam najbolje od svega zapamtila, bio je njen miran i jasan pogled koji mi je uputila kada je primetila da je gledam netremice, prilepljena obrazom uz dovratak. „Mama, plašim se“, jedva sam prošaptala. „Nemaš čega da se plašiš”, rekla je. „To je samo krv. Nisam se povredila. Ništa ne boli”. Nastavila je da se pere još neko vreme. Potom se uspravila. „Nisi otišla da kupiš žvake?”, upitala je. Obrisala se. Stavila između nogu nešto što je ličilo na presavijenu bratovu pelenu. Obukla je gaćice, spustila suknju i ponovo porasla, postala velika poput diva. „Moja majka je od mene ovakve stvari tajila.”, dodala je i značajno spustila kažiprst na vrh mog nosa. „Kada sam dobila prvu menstruaciju, danima sam se krila po kući. Mislila sam da sam da imam neku tešku bolest i da ću umreti. Ali nisam. Krvarila sam zato što sam postala žena. Hej! To je normalno. Čuješ? Ne treba da se plašiš. Ne treba da se plašiš života.”

Nismo imali kupatilo pa je majka iznela lavor napolje i vodu prosula iza kuće, ispod stare kruške pod kojom je uvek klala kokoške i patke.

Gledati je kako se pere iznad lavora, gledati vodu obojenu njenom krvlju, bilo je kao uživo prisustvovati žrtvenom obredu: zabranjeno, uzbudljivo i veličanstveno. Učinilo mi se da se na trenutak moj unutrašnji svet preselio u ovaj obični, spoljašnji. Ali čim je majka prosula vodu i isprala lavor hladnom vodom na dvorišnoj česmi, spoljašnji svet je poprimio svoje staro lice. Postao skučen. Zašiven. Dobio je prepoznatljive zvukove i razneo vazduhom mirise iz majčine kose. Otac se upravo vratio sa veknom hleba, noseći brata u naručju koji, iako je već napunio tri godine, nije hodao. Majka je uzela brata iz očevog naručja, ćutke premestila u drveni dubak, primakla hoklicu bliže česmi i spustila na krilo šerpu sa blatnjavim krompirima.

Tog dana su majčine reči dobile magijsku sposobnost da ubrzavaju proticanje vremena. Od njih je moj unutrašnji prostor sve više rastao. Uporedo sa njime menjao se i spoljašnji svet, porubljen neočekivanom i nepredvidljivom linijom novih nedogleda.

* * *

Rasla sam. Reči su rasle sa mnom. Neke su urastale u mene kao što hladna letnja mesečina urasta u beonjače. Reči sam nekada morala da iskopam. Da zaslužim. Vikala glasno: Ponovi! Objasni mi još jednom! Neke sam odćutala. Neke otplakala. Neke ugradila u grlo. Neke u kosti. Neke je majka izgovorila samo jednom ili dvaput u životu pa sam ih brzo zaboravila. Neke je s vremena na vreme ponavljala. Neke su se reči širile. Neke su gubile značenje. Splašnjavale. Trunule. Osipale se. Ali majka ih je bez razlike, vredno i sa svih strana, neumorno dovlačila. Gomilala. Presretala me njima. Kažnjavala. Prekorevala. Uzdizala. Psovala mi oca. Psovala mi majku. Zatrpavala me. Gušila. Oslobađala.

Majčine reči su vremenom postajale zidine kamenog utvrđenja na koje sam se penjala svaki put kada sam htela da se suočim sa spoljašnjim svetom. Zidine nepregledne poput deponije velegrada. Penjala sam se po njima kao uz stabla drveta. Rasla. Odrastala. Svima prkosila. Inatila se. Svađala. Pljuvala. Bila najpametnija. Sve znala. Reci mi nešto što već ne znam, dovikivala sam majci. Recite mi nešto što već ne znam, dobacivala sam ljudima oko sebe. Recite mi nešto novo. Sve sam čula već hiljadu puta. Sva ta sranja već znam napamet!

* * *

Jutro sviće nežno i nenametljivo, pružajući tanke zrake kroz mutno okno bolničkog prozora. Razmišljam. Jasno mi je odakle dolazi ta nesnosna toplota koju osećam u grudima. Znam i odakle dolazi ta tuga koja mi se nakuplja oko grla. Sve je lako objasniti. Sve je jednostavno i ogoljeno. Majka me je naučila da život nema tajni i da ne postoje čuda. Spoljašnji svet se kad-tad preseli u unutrašnji, i sve istine postanu lako dohvatljive. Sagledljive i obične poput golog čoveka, poput malog dvorišta iz detinjstva, poput majke koja pere menstrualnu krv iznad lavora, poput mene koja trenutno ležim na krvavom čaršavu…

„’Ajmo dušo, malo podigni guzicu da promenimo tu posteljinu ispod tebe. Vreme je da ti bebu donesemo na podoj”, kaže sestrica.

* * *

Noćas sam rodila devojčicu. Prelepu. Zdravu. Gladnu. Mislim da među plačem ostalih beba mogu da prepoznam baš njen glas. Čekam da mi je donesu. Da je prvi put uzmem u ruke. Šta bi sad rekla moja majka da može da me vidi? Volela bih da mi kaže nešto što od nje nikad nisam čula.

Na primer, da je oduvek bila kukavica… i da se baš kao i ja sada (iako odrasla, velika i sveznajuća), toliko jako plašila života, da to nikada nije uspela naglas da izgovori.

___________________________________________________________________

DANIJELA REPMAN rođena je 1976. godine u Somboru.
Osnovne studije završila na Pedagoškom fakultetu u Somboru, a master studije za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču. Bila je finalista na 14. Festivalu europske kratke priče, Zagreb-Rijeka 2015. i Vranac – najbolja kratka priča 2016. Knjiga kratkih priča Kvadratno disanje nagrađena je na konkursu Trećeg Trga i Beogradskog festivala za poeziju i prozu 2018.
Objavila je tri knjige poezije:
Cikličnosti, Slavija, Novi Sad, 1997.
Mesto za savršen beg, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, Sombor, 2015.
Šećer, led i varikina, Treći Trg i Srebrno drvo, Beograd 2021.
i dve knjige proze:
Tragom rasutih trenutaka, Prometej, Novi Sad, 2014.
Kvadratno disanje, Treći Trg, Beograd 2018.
Član je Srpskog književnog društva.

Priča Pokvašeno paperje je iz njenog novog proznog rukopisa.