Mogla sam se roditi u Uljanovsku Mogla sam se roditi u porodici Teških heroinskih zavisnika Mogla sam biti kćerka i žena istovremeno Majčin krst iznad kreveta sobe u ludnici Mogla sam biti u konviktu trinaesto prase Na ulicama Brazila devojčica-kradljivica Mogla sam paliti žigice bez toplih priviđenja Naslednica-udavača koju grle samo zbog novca Mogla sam se roditi u Jakutiji S crvenim nosićem u krznu Svako je mogao da me poželi za kćerku I da me kupi i da me izmisli Na verandi mogla sam da zaspim Okružena rakunima Od svih života koji da izaberem Kome da se priklonim, kad svaki nudi ograničenja Na konju propetom Uhvaćena sam i izlivena u bronzi Pozlaćena naknadno, smirena zahvalnošću Jer ko bi se setio spomenik sebi da izlije Dok luta mističnim sferama…
***
MOJA MAJKA LEŽI
Moja majka leži U letnjoj haljini S cipelama i svilenim čarapama Leži na krevetu Čeka potvrdu smrti Sestra se seti kako je volela karmin i rumenilo I našminka je Prethodno tražeći u korpici karmin, njen, majčin Moja majka leži s cipelama na nogama Koje sam joj ja nazula Čeka Mirna je (Povremeno to prisustvo još uvek Mlakog tela deluje bizarno) Moja majka leži usta joj sastavljamo Nismo je očešljale I zapravo njene poslednje reči Bile su, teško i nerazgovetno izgovorene, Počeši me Moja majka potom Leži u kovčegu s belim velom preko tela Preko lica I u tom telu, vidljivo je Duša, u njemu, više ne obitava To je sećanje na telo, to stvarno, Hladno, iz hladnjače telo, Da se ne pokvari Lepa moja majka Leži U letnjoj haljini S cipelama, u grobu, dubokom Prekrivena belim velom Zemljom i cvećem Soba i krevet Zadržali su njen miris, miris tela koje je Nestajalo i nestalo Sklonjeno, oduzeto
***
*
Sad kuda Da odem Gde da se sakrijem: od posla Od gradskog-seoskog prevoza Ponoćna kaubojka, neporočna pudlica Kuda od mrtvaca-spletkaroša Ensorovskih prikaza Moj bol, doboki bol Mumuficira se, telo svetice unutra Hrista radi jurodiva Ukočila se, slika zamrznuta Sliva se tama Enkoridža, curi iz ušiju Svi su Tamo, samo ja Ovde sam Napisaću roman Kako je Gajto sreo nju Kako grad avetinjski svetli kad odeš u njega uđeš i Pokoriš se Ležim na slami, raširenih nogu Oko božje gleda me netremice Blagoslov primam: piši… piši…
DANICA VUKIĆEVIĆ (1959, Valjevo) osnovnu školu, IX gimnaziju, Filološki fakultet (odsek Opšta književnost i teorija književnosti), kao i Ženske studije završila je u Beogradu. Pored pesama, piše prozu, eseje i književnu kritiku. Živi u Beogradu. Objavljuje od 1992. Objavila knjige poezije: „Kao hotel na vetru“; „Kada sam čula glasove“; „Šamanka“; „Luk i strela“; „Prelazak u jednu drugu vrstu“; „Visoki fabrički dimnjaci“; „Svetlucavost i milost“; „Dok je sunca i meseca“; „Ja, Klaudija“… knjigu kratke proze „Na plažama“, proznu knjigu „Život je gorila“; knjigu priča „Majka obrnutih stvari“, poetski roman „Unutrašnje more”. Zastupljena je u časopisima i antologijama. Nagrade: ProFemina, Biljana Jovanović, Milica Stojadinović Srpkinja, Ninova nagrada za najbolji roman.
ŽENSKA STVAR Arhetipsko bežanje u Kuću (od silovanja i nasilja).
NULA Šta si bez kablovske, bez Interneta, šta si. Ništa si. Prah.
NEBOJŠA: Čuo sam da je Gadžin Han Meka jeftinog života. Preseliću se. Nemoj da mi se javljaš i uznemiravaš me. Kada sam ga ipak pozvala: Oženio sam se crnkom koja ima mladež s dlakom.
VODVILJSKI Uključila sam lampu, istog trenutka sijalica je eksplodirala, Volframova nit se zapalila, počeh da psujem tražeći gajtan da isključim lampu. Drugu lampu razbi kćerka iste večeri kada su joj drugarice došle u goste da pevaju i piju. Treću lampu odavno ne uključujem jer je olinjala uspomena, četvrta je osramoćena bez sijalice itd… Samo jedna lampa radi.
TAKO TO BUDE Psaltir peva i bez tebe. David peva neprestano.
NAJČEŠĆE SU Strano telo sopstvene kulture. Oni koji je jedini obnavljaju ili je samo čine naspram onih koji je naplaćuju.
ZASTRAŠUJUĆE NEZNANJE Koliko monstruma smo sreli ili videli u svome životu.
MEĐU STRANIMA Mainstream može da bude tako užasavajuć, tako ubitačan, gledano spolja, iznutra je verovatno toplo i udobno, zaslepljujuće slatko, u praznom srcu kandirane trešnje bez koštice.
SLUŠAJ Formatirana na kosmičke antene koje rade non-stop, prema metafizičkim sferama okrenuta non-stop, alter alter non-stop, u osluškivanju non-stop, propustila je sopstveno razboljevanje. Jasna upozorenja, jasni nedvosmisleni signali, telesna patnja, na sve se oglušivala misleći: starim. I otrpeće, stoički. Njeno napaćeno telo nije prestajalo da moli za milost: Pogledaj me, saslušaj me, patim. Okrenula se prema njemu, najzad: Da čujem, u čemu je stvar…
IZMEĐU ILI ZDRAVLJE JE ROBA Njena herojska borba odvijala se u sferama privatno/javnog jer sila medicine, sila društvene kontrole naših tela jeste i poništavajuća, smrtno opasna. Odolela je poput rođene surferke talasima velikim kao kuća, i smeštala se u bolnicu povremeno, prema potrebi. Tu bi upoznavala žene svih struktura i uzrasta. Na jednom od tih gostovanja susrela se sa ženom koja s mužem vodi tešku bitku preživljavanja i odgajanja dece u zemlji bez milosti. Kao da je to ništa ispričala je: Između dve hemioterapije ispekla sam 150 kilograma paprika (za buduću neizvesnu prodaju ajvara).
MORALNA TUPOST Volim je iskreno, i ona mene, u čistom smo i dubokom odnosu. Nismo se dugo videle. Pričala sam bez daha tri sata, o sebi, samo o sebi. Pred rastanak, malo se dotakosmo i njenog života koji je bio u znaku revolucionarnih promena, ljubav, trudnoća, brak, preseljenje.
PO SRBIJI ZEMLJI DA PREVRNE Nebojša mi se javio sa 18. Dolovačke štrudlijade prethodno u obilasku i ženidbi u Gadžinom Hanu.
VELIČINA MANJINE Taj čudesni strah i zazor od manjina, mutno neprijateljstvo spram Drugog namesto ponosa i radosti što su blizu Šokci, Česi, Romi, Cincari, Jugosloveni, Mađari, Bošnjaci..
(….)
PADALA JE KIŠA… Priča Mire Trailović…
NJENA PRIRODA Moć je uvek skupljanje moći, uvećavanje, otimanje, sticanje, uzurpiranje, opijanje njome, gomilanje…
NE PRIMAMO PIČKE U KUĆU Rekoh kćerci iznenada na samom početku nove godine. Ona se nasmejala i podržala me.
VIRE Pljačka je kada ga ukradu, a nije ako ga prodaš, budzašto, srce.
SVE JE SAVRŠENO Onako kako treba da bude, unutrašnjost postvarena, ogledalo u kome se suši farba ne-viđenog.
ZEN Pored njih, okorelih veselih letnjih duvača trave, na odmoru u seoskoj vikendici, deda neki usputni, ispred lokalne radnje-barake zatraži: Dajte i meni tu vašu cigaretu što savijate. Smotaše mu čist hašiš. Pošto je popušio cigaretu posedeo je miran i ćutljiv, noge mu pri polasku malo zašlajfovaše i klecnuše pa reče: Triput sedam dvaesjedan i ode da li kući da li na neko tajno mesto, đavo bi ga znao. Sutradan, ponovo je tražio onu cigaretu.
ONA TRAGA BEZ TRAGA Tražim svesku. Tražim olovku. Tražim motivaciju. Tražim samoću. Tražim.
PROPUŠTENI SMEH I ZABAVA Nismo se viđali neko vreme i samo bih tu i tamo registrovala šta mu sve nisam ispričala, a čemu bi se sigurno smejao…
SCENARIJ On je mnogo urlao na njih, na finu mirnu ženu i sina već sjebanog momčića. Robustan i krupan samo je urlao po nekoliko sati. Ona bi ga tankim glasom smirivala bezuspešno. Sin je ćutao kao zaliven preuzimajući na sebe svu tu glupost, sav taj kič nasilništva… umesto da s majkom ode, kao što su Elen Barkin i Leonardo di Kaprio u Dečakovom životu pobegli od očuha degenerika… al ovaj divljak nije očuh. Svejedno, volela bih da pobegnu.
ZNAK-OVI Stojim na mostu, čekam autobus. Bilbord kaže Promenite život u 2018. Objava brojeva. Na banci: Verujte u sebe; na perionici kola: Bez kompromisa.
EKIPA, EKIPE Primili su ga. Preko jedne od njih. U ekipi vlada salonski zakon, on to ne zna. Misli, sve je samo ta svetlucavost uz obilne obroke, ta laka ogovaranja i upućenosti u tajne određenih krugova, veliki francuski prozori, stanovi viška za izdavanje. Imao je ženu. Nju su takođe pripustili. Ona nije bila fascinirana, bila je druga rasa, druga kultura i nije joj se tu ništa podrazumevalo, videla ih je u drugom svetlu. Bila je iskrena, i na početku, to je bilo simpatično. Onda je zaigrala na rasno ludilo, ekipa se zgranula. Polako ga je odgurnula, jedan po jedan imendan preskočen, slavlja prećutana. Morao je da plati nepoznavanje salonskog zakonika. Jedna od stavki: prihvatanje je samo permanentni test, odbacivanje je konačno i neopozivo.
SNOB JE STUB SVETA Snobizam je ozbiljan posao, traži celog čoveka. Jer, svet i postoji zbog snoba. Pa za koga je slikao Van Gog ako ne za snoba koji će tek doći… za koga se ubio ako ne za snoba… neće valjda snob sam… da slika, da se ubije…
OFICIR I DŽENTLMEN Uvek smo se čudili, pitali se kako to da nije napravio veću, to jest pravu karijeru, s takvim talentom i stasom. I onda, polako, shvatiš, da on i nije želeo ništa drugo do da mu se dive ljudi poput nas, pitajući se isto što i mi. Upravo to pitanje bilo je najviše što je od sebe mogao dati.
SAMO ČETVRTKOM Imam svoju Romkinju. Nije ni prva ni poslednja. Takva je tradicija moje porodice. Po dedu su dolazili da im bude kum, često. Četvrtkom pere ulaz. Ostavim kesu s garderobom ili nečim na ormariću ispred vrata stana. Danas, vidim čisti druga žena. Pitam, gde je Nena (skraćeno od muslimanskog imena koje krije). Ona više ne čisti ovde. Danas, čitav dan, pošto sam otvorila dušu, ili me neko zove ili neko zvoni na vratima, kad eto Nene. Kaže kako više ne radi ovde, ali će raditi za drugu firmu, drugi ulaz. Pita za kesu koja ju je čekala: Samo ovo?
ZAŠTO JE SVE VEĆE KOD VAS Naši prijatelji su dosadni, vaši – genijalni. Naši su nedovoljno veliki intelektualci, vaši, istaknuti.
RAJ Cirkus – obožavam. I dresere-krotitelje, i trapez i šljokice, i miris životinja, i klovnove cipele, i slamu i šatru, i slona i tigra, i rampu. I tanjire i čaše koji se vrte, i mađioničara i devojku s noževima, i obruče i pudlice, i bič i mrežu. I Moiru Orfei.
SPRAVA Banalizator.
PRETILE OVCE Pomišljam, iz nekog razloga, oni su tu, ljudi s problemom. A ja bi trebalo da nešto učinim za njih, ili, ne učinim…
DANICA VUKIĆEVIĆ (Valjevo, 1959.) je završila Opštu književnost i teoriju književnosti i Ženske studije. Objavila osam poetskih i četiri prozne zbirke. Dobitnica nagrada „ProFemina“, „Biljana Jovanović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Živi i gradi u Beogradu.
*
“Laureatkinja NIN-ove nagrade za 2022. godinu je Danica Vukićević za roman Unutrašnje more (Nojzac).
Žiri za najbolji roman 2022. godine koji je radio u sastavu: Marija Nenezić, Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Goran Korunović i Teofil Pančić (predsjednik) birao je, podsjetimo, između šest knjiga iz najužeg izbora 69. NIN-ove nagrade.
Pored Unutrašnjeg mora, u izboru su bili i roman Klub istinskih stvaralaca Milana Tripkovića, Papir sa vodenim znakom Gorana Petrovića, Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević, Koljka i Sašenjka Uglješe Šajtinca i Klara, Klarisa Marijane Čanak.
NIN-ova nagrada kritike za roman godine dodjeljuje se od 1954. godine, a prošlogodišnja dobitnica nagrade bila je Milena Marković za roman Deca.” – Nova.rs
čovjek-časopis 