I ZVONCE
Sa kanapa, rastegnutog između vinjage i krova, visilo je zlatasto zvonce.
Ispred čovekovih očiju bila je planina.
Gotovo je rukom mogao dosegnuti do nje.
U to da će uskoro ozeleniti nije bilo sumnje.
Žena mu donese kafu. I rakiju.
Proteza razmigoljenog sunca klepetala je oko njih.
Žar-zmija se obavila oko planinskog vrha.
Bio je tako star. Vek nikako nije uspevao da se odmakne od njega.
Ljuljuškao se na stolici napred-nazad, napred-nazad.
Ni previše pametan, ni previše glup.
Čovek ko čovek.
(Njegove misli i nisu bile neke misli. Kada bi želeo da se načini mudrim, ponavljao je, posebno neznancima, to da se zakonima bave političari i pravnici, to da svako kroji odelo za sebe. (Citirane misli se dokopao davno, ispred šaltera, čekajući na isplatu). Inače bi o njemu, bojao se, mislili da je prostak, jednostavan, ovčar, sa šubarom, koji više nije ni ovčar. Koga žena izvede pred kuću i smesti na stolicu okrenutu prema planini. Sa koje posmatra svoj svet. Svet koji je samo nekoliko puta napustio. Jednom duže. Tada je išao u vojsku i rat. I nekoliko puta nakratko. Tada je posećivao odseljenu decu i završavao neodložne poslove).
Svega se sećao dok je posmatrao planinu.
Samo je tu postojao.
Onda je podigao štap i njime protresao zvonce.
Zvuk se isprepletao sa zracima.
Rekao je ženi naslonjenoj na rukohvat stepeništa:
‘’Gle, babo, kako starac mre!’’,
I učinio je to.
***
PAVILJON
(II deo poeme, odlomci)
*
Soba je sada puna.
U njoj
Igor M., iz Surdulice,
muzičar.
Nebojša K., iz Leskovca,
lekar,
sa nosem koji je
zamesio neki romejski
pekar.
I pesnik
(smućen
od lekova,
treći talac
zajedničkih pehova).
*
Igor. Rođen 1977. godine.
Muziku iz filma ‘’Anđeo čuvar’’ trubi
putevima Leskovca, Guče, Surdulice, Niša, Vranja,
Beograda, Gadžinog Hana…
(I čuva snimke nekih nastupa,
u mobilnom telefonu,
spakovane
za slučaj
da zasijaju mesečeva deca,
da zaplovi parobrod,
ako uzvitla mećava,
ako otkupljuje,
kao nekada,
otpad,
ako mu kćer
rodi još jedno unuče,
ako ide u nadnicu
da vadi krompir,
bere maline,
višnje,
ili sakuplja odsjaje
naviljaka
raspojasanih trava).
*
Imam lepu kuću.
Gradili su je
muzika, otkup gvožđa,
nadnice.
I da t’ kažem, nije lako da se
vadi krompir, da se nadniči,
da se orezuju, beru maline i višnje…
Teško je…
Al’ meni dobro…
Za tri dana petsto evra.
Uh, što volim kad šušti lišće,
trava,
kukuruzi,
i kad šušne lova!
(‘’Petsto evra’’, pitam ,’’za tri dana,
od branja višanja
i malina šišanja?”
‘’Ma gde od malina
i – reče li ti – ‘višanja’?!
Ne, ne, ne,
od sviranja!
Moglo bi i više,
al’ meni dosta – srećan sam:
para mi džep pipka,
svirka mi dušu štipka’’).
*
Jedne noći njegovog plača ne beše.
‘’Vidiš, ne treba ti to’’, pomenuh,
‘’živ si. I bićeš živ
još izvesno vreme.
Koliko i bilo ko od nas’’.
‘’Znam, mili brate,
al’ teško je, teško…’’
Pomerio je glavu prema prozoru,
ka nebu,
koje je u gradovima,
u onaj sat,
indigo.
*
Mašine su grizle ispod prozora.
Bučni rovokopači i bageri,
nemirne igračke za predgrađe snova
užeglih bolesnika.
(Kloparali su
raspamećeni besovi,
burgijali po onima
čija srca behu najedili stresovi).
*
Pustio je muziku.
‘’To je muzika iz filma ‘Anđeo čuvar’.
Da li si gledao film?’’, pitam.
‘’Nisam, majke mi mile’’, odgovara,
‘’ali kao da jesam.
Tu sigurno neko plače.
A neko je, možda, srećan…
Teško je to… Teško…’’
*
Najbolje je meni kada sam u bolnici,
ali ne u ovoj,
već u onoj u kojoj radim.
Miran sam i od vas i za vas…
(Doktor je besan
jer mu telefon nemilice zvoni,
a tek što nije zaigrao Đoković
čijoj igri ne ume da odoli).
*
Opet telefon.
(‘’Ne, be, decu mi nosi,
ne treba mi ništa!
Što ‘č’?
Ne treba, ne!
Aaaa, u bolnicu?
Ma katastrof!’’)
*
Nemoj da ih dovodiš kada ti kažem!
Neće vas pustiti! Korona!
Pa, dobro, ženska glavo, radiš isto ovo u L.
Ti bi pustila nekoga?
A, ne bi?! A ovde bi da probaš…
Neće te pustiti…
Dobro, donesi mi
četvrt bureka i jogurt…
*
‘’Ej, najvolim ‘Đelem, đelem’.
To je naša himna.
A ti?”
‘’Pa volim mnoge pesme…’’
‘’A voliš li recitacije, a da su naše?’’
‘’Da. Najviše jednu pesmu ‘Stražilovo’ pisca Crnjanskog
i Raičkovićeve ‘Zapise o crnom Vladimiru’, i…’’
‘’Dovoljno.
Ako ima na internet, ću pročitam.
Ću zabeležim.
Kako reče?’’
‘’ ‘Stražilovo’ i ‘Zapisi o crnom Vladimiru’…’’
‘’E, tako!’’, zapisao je naslove.
*
Dva dana kasnije
njegove nabrekle beonjače
sa tamnog lica slute:
‘’Pročitao sam, da ti kažem, obe
(namučio sam se – muče više od trube):
nisam razumeo baš sve u stihova priči,
ali moja sudbina na Vladimirovu mnogo liči!’’
*
‘’Ju, šta radite gore?!
Presede mi sendvič!
Odmah da ste sišli!’’
‘’Ma nemoj, sestro,
da me grdiš,
nisam od ti’!
Gde bi’ tako nešto?
Zašto da ripim,
da pidžamom
vrapce rasterujem?
Dođi da vidiš
došla mi žena
i brat mi
i unuče moje
da ga vidim
ćerka ga rodila
slatko i mekano
ko rani kukuruz
ko kukuruzna svila
Al’ me ne vide, sestro,
ne vide ni kad na radijatoru stojim,
džaba mašem doktorovim
novinama kroz prozor.
Ne bi me videli
ni da stvarno poletim,
da se sa simsa odlepim,
da hodam vazduhom,
da činim čuda!
Vičem u telefon:
‘Slepci, treći sprat,
levo od bagera
što kopaju
dvorište!’
Slušaju i ništa.
A znaš li, sestro ‒
baš me zanima ‒
šta ovi dobri ljudi
kopaju i danju
i noću?’’
(Nebo je čisto,
jesenje plavo zri,
a meni, posutog smehom,
od lekova se spi).
*
Sad’ u mome mestu od ranog jutra zuji
jedna mala ptica – kolibri,
koja je slična čigri.
Ovde je, pa, za tili čas, onde.
Čini se za treptaj veća,
a nije stiglo ni podne.
*
I mojim krajem
leti taj
zanimljiv živuljak,
što podseća na kolibrija.
No unapred znam da ne vredi
da te ubeđujem
da nije reč o ptici,
već o insektu.
(Našem čoveku je nemoguće
bilo šta doreći.
Neke osobine mu ne može
ni hirurški nož saseći).
*
‘’A onaj naš, doco,
noćas izgubi na Openu?’’
‘’Izgubi. Šta ćeš?
Kad neće ‒ neće,
kurate smo sreće’’.
*
‘’U utorak Vas’’,
rekoše mi,
‘’otpuštamo’’.
EPILOG
Izbušenih vena,
raskopanog srca,
još uvek van sene,
evo novog mene!
UZ EPILOG
Kupujemo
gvožđe, akumulatore,
bakrače.
Kupujemo
pocepane kazane,
bakar, mesing.
Otkupljujemo usisivače,
na licu mesta otplaćujemo!
Najbolje plaćamo
vaše bušne šerpe!
Sve elektronsko,
bilo koji televizor,
uzimamo!
Za vaše stvari
dajemo plastiku!
(‘’Pazi na rupe,
bre, majmunu jedan!’’
‘’Isključi razglas, glupačo,
slušu ni ljudi’’)!
Kupujemo! Kupujemo!
Novac dajemo!
(Brat radi stari posao,
a pomaže mu nova žena.
Igor sedla oblake.
Kombi juri li juri.
Za njim i pred njim
samo putevi).
***
KAPA I KONTRABAS
Nasmešim se kada se setim toga:
Šetao sam podnožjem planine,
pratio životinjski trag,
iščekivao maglu,
koja se već,
nedorečeno,
vešala o stabla.
Trag je vodio do livade i napuštenih torova.
I, onda, prvo sam naišao na okačenu belu kapu.
Bila je kao okrenuto zvono,
landarala na šiblju.
A, potom, na kontrabas
raspuklog
tela. Bez žica.
(Podsećao je na razgolićenog čoveka.
Nalakćenog na drvo.
Razjapljenog dubokog pupka.
Širokih ramena.
Koji je ostavljen.
Zaboravljen).
Pitao sam se kako je moguće da to ne primetim
pošto onuda često prolazim,
no vidljivo, izgleda,
neretko zaobiđemo.
***
PTICA I PAUK
Ti si čuvena ptica
ja čuveni pauk
Ili uopšte nisam
čuven
a malo je verovatno
da sam i pauk
No mreže nesumnjivo
postoje,
grabe dane
i nestaju sa njima…
*
Ponekad se, lepršajući,
pretvoriš
u svetlastu nit.
(Ne, ti svakako nisi
ptica)!
Taj trenutak
priželjkujem
pošto se tada
prosipaju reči,
a sporedni put,
kojim se krećem,
nekuda vodi.
***
VREME SEBI NIJE VREME
Svi ti dolasci i odlasci.
Sve te tanane putanje do sopstvenog odraza.
I vezivanje čvorova.
Jednog za drugim.
Dok ih ima.
__________________________________
DAMIR JOCIĆ rođen je 1973. godine u Svrljigu (Srbija). Pesnik i prozni pisac. Diplomirao je na Grupi za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu.
Knjige: ‘’Vetrovi u pričama’’ (roman, Beograd, 1997), ‘’Lavirint tišine’’ (zbirka pripovedaka, Beograd, 2001), ‘’Teskoba’’ (roman, Beograd, 2004), ‘’Godina’’ (roman, Beograd, 2013), ‘’Opna’’ (zbirka pesama, Kraljevo, 2019), ‘’Dečak i druga priča’’ (roman, Beograd, 2024), ‘’Dani’’ (zbirka pesama, Kraljevo, 2024).
Za roman ‘’Dečak i druga priča’’ dobio je Nagradu ‘’Dušan Radović’’ i Nagradu Zmajevih dečjih igara ‘’Rade Obrenović’’, dok su prethodne njegove knjige ulazile u izbore ili dobijale glasove za još neke ugledne književne nagrade (‘’Branko Miljković’’, ‘’Biljana Jovanović’’, ‘’Meša Selimović’’, ‘’Ninova nagrada’’).
Živi u svom rodnom kraju.
čovjek-časopis 