Tag: Bronja Žakelj

DVA DANA ROMANA BRONJE ŽAKELJ “BIJELO SE PERE NA DEVEDESET”, Naklada Ljevak, Zagreb, 9/2020; ulomci, 2/2

proza

 

Ispod novinskoga papira cvrče jaja. Dada gleda u prazno, a onda udahne i onda me pogleda očima koje ne razumijem. Poznajem sve njezine oči, ali te ne razumijem. Gleda me jako dugo i dugo ne kaže ništa. Teško diše, isprekidano i jako glasno. Nervozna sam od nje. 
Onda ugasi jaja i gužva kuhinjsku krpu na trbuhu. »Dođi«, kaže. Ne dođem, ona dođe i privuče me k sebi, privuče me sasvim na sebe i sasvim mi tiho i sasvim polako, isprekidano, kaže šapćući u moju kosu: »Mama ti umire, mišice moja, ti to stvarno ne vidiš? Ima rak, ne bebu.«
Njezin šapat amputira sve moje. U trenu. Oštro i neizbježno. 
Snažno je odgurnem i vrisnem: »Lažeš!« I vrištim: »Nije rak!« I vrištim: »Imat ćemo bebu!« 
Vrištim i vrištim i vrti mi se u glavi. Ne znam više gdje je pod, a gdje je strop. Usta su mi suha, nemam zraka. Pored vrata hladnjaka kliznem na pod. »Molim te nemoj vikati«, začujem iznad sebe. »Molim te, samo ne viči, mama ništa ne zna, nismo joj rekli.« 
Srušim se na pod, a Dada se sruši pored mene.
Pritisak u glavi je strašan. Pred očima su mi žute fleke, povremeno crvene.

***
»Vrištala si«, kažeš kad nakon toga legnem pored tebe. 
Kapljice mi se skupljaju na licu, tresem se. Šutim, bojim se da drugačije neću izdržati. Stišćem plahtu u šaci i ne govorim ništa. Ti zaspiš. Odahnem. 
»Rok će biti odličan, zar ne?« kažeš kad se opet probudiš. »Boli me, jako me boli.« 
Siva si i sitna, tek sad vidim koliko. Nove crte ti presijecaju lice. Stisnem se k tebi i šapćem u tvoje hladno lice: »Proći će, mama, uskoro, i tetu Lenku je boljelo, a i dalje peče krafne i savijače.« 
Čini mi se da se nasmiješ, ali tvoja ruka se više ne podigne do moje kose. 
Opet se izgubiš. Negdje daleko si, još dalje od spavanja. Ne mogu onamo s tobom. 
Gledam te i milujem te, najradije po rukama, zato što ti je kosa previše mokra, a lice ti je previše ljepljivo i hladno. 
Kad se opet probudiš, pretražujem tvoj noćni ormarić. Nađem Rokovu čestitku za osmi mart, jantar, vjenčani prsten i leptira za deset šilinga kojeg sam ti donijela iz Hintertuxa.
Dada donese kamilicu. Mlačna je. Namačem vatu u nju i stavljam ti je na suha, ispucana usta.
»Bijelo se pere na devedeset, mišu«, kažeš mi onda. »Zapamti, bijelo se pere na devedeset.«
To sam zapamtila.

***
Tata dođe s posla oko jedan. Dođe prije Roka. Zagrli me.
Dođe i Franci i dođu i drugi. Svi me zagrle i svi me dugo stišću uz sebe.
»Budi jaka za Roka«, kažu mi neki. »On je još malen.«
Kad idu k tebi, idem s njima. »Neće li se mami činiti čudno da su svi tu?« pitam tatu ili možda kažem Dadi, ili možda samo mislim da kažem. Ne znam.
Spavaš.
Stoje oko tvoga kreveta i razgovaraju. O tome da sutra treba otići u trgovinu, o izraslini u trbuhu koja je velika kao dječja glava, o morfiju. Razgovaraju i o raznim drugim stvarima. Bojim se da ih čuješ. Zato me sve stišće, slomi mi se nokat. »Što ako mama sve čuje?« pitam tatu. To kažem, ili možda samo mislim da kažem. Ne znam, zaboravim, jer onda, brzo poslije toga, glasom koji dolazi izdaleka, nekim glasom koji više nije tvoj, kažeš: »Subotom su trgovine otvorene samo do dvanaest.«

***
Roka čekamo u dnevnoj sobi. Tata hoda gore-dolje. Franci se premješta na klupi pored kamina.
Tata mi kaže: »Mami smo rekli da ima ranu, a bio je rak. Od one vrste koju se ne može izliječiti. Mami smo rekli da je ono proljetos na vratu bila lojna žlijezda, a bila je metastaza.«
Odjednom mi je zlo. Zato što sam te ostavila čekati, zato što sam te s metastazom na vratu ostavila čekati dva sata pred vratima.
I hvata me panika, neograničena panika, zato što znam što će Rok morati slušati kad dođe kući.
»Još mu nemojte reći«, molim vas. »Još mu nemojte reći, samo još malo pričekajte, samo još danas, kad su svjedodžbe.« Molim Dadu, i molim tatu, i molim sve.
Onda poželim da nikad više ne dođe kući, onda poželim da ga više nikad ne vidim, samo da ne mora slušati sve ovo, samo da ne mora gledati sve ovo. Ne mogu ukrotiti svoje noge i ne mogu ukrotiti svoje ruke.

***
»Zdravo«, poviče Rok u kuhinji, na vrhu stepenica, odmah potom. »O, svi ste tu, jeste to došli zbog mene?« Smije se. Ima izlizanu torbu na ramenima i svijetloplavu svjedodžbu i diplome u rukama. Još je sasvim malen.
Pritisak u glavi nevjerojatno raste.
»Samo da mami odnesem pokazati svjedodžbu, odmah se vraćam«, kaže i otrči u spavaću sobu.
Odahnem. Ima još minutu, ili pet, ako si budna.
Ali Rok je opet na vrhu stepenica. »Mama spava, poslije ću, znate li da sam ove godine bio odličan? Znate li da sam bio od-li-čan!!!« Sav se smije.
Dada ustane s fotelje, Franci onda ustane s klupe i tata ustane sa stolca pa kaže: »Dođi, Rok, dođi k nama, znaš, nešto ti moramo reći.«
Usta su mi puna sline, ne mogu više izdržati, otrčim na zahod. Povraćam i dugo klečim i pritišćem čelo na hladnu keramiku zahodske školjke. A onda mrmljam i onda pritišćem uši dlanovima, da ne čujem Rokovo vrištanje, Rokov plač, da ne čujem Roka koji se guši u nečijem naručju.

***
U subotu ujutro tata kaže: »Odi na tržnicu po naranče za mamu.«
Idem na tržnicu. Posvuda tražim naranče, ali naranči te subote nema. Zato ti kupim narcise. Kupim ti bijele, onakve kakve smo brali na Zelenici, i nadam se da ćeš se sjetiti Zelenice, da ćeš se sjetiti narcisa i da ćeš se sjetiti mene u njima.
U subotu dođu k nama i ljudi s tvoga posla. Donesu ti suzice.
Kod nas je onda puno ljudi. Svi plaču, a Rok i ja više ne plačemo. Rokove su oči ogromne.

***
U ponedjeljak ujutro Rok kaže: »Idemo se malo stisnuti k mami.« Odemo. Legnemo k tebi, svatko s jedne strane. Sasvim smo mirni, a i ti si sasvim mirna. Ponekad pomislimo da više ne dišeš, ali onda odjednom brzo uvučeš zrak u sebe, a onda opet dugo ništa. 
Rok pritisne svoje lice uz tvoje, ljubim ti gola ramena.

***
Kad odeš, kad stvarno odeš, još je uvijek isti ponedjeljak. Poslijepodne je, pet i petnaest. 25. lipnja.
Sjedimo za kuhinjskim stolom, puno nas je, kad iz sobe iziđe tata, primi se za stol, dugo ne kaže ništa, a onda kaže: »Moja Mita je zaspala… dođite, idemo do mame… Rekao sam vam da ne trgate podloške.«
Kad odemo, iza nas ostanu potrgane slamice crvenih podložaka iz Intershopa. Noge su teške, a i put do spavaće sobe je beskrajan. Bojimo te se mrtve, strašno te se bojimo. Rokove su oči još više ogromne, a njegovi su se nokti zarili u moje vlažne dlanove. »Malo sam se popiškio «, kaže. »Poslije ćeš dobiti sladoled«, kažem. 
Ležiš ispod bijele plahte od damasta. Čista je, Dada ju je jutros promijenila. Sva si krhka i sva si nježna. Više nema crta na licu i sasvim malo se smiješiš. Naglas uzdahnem. »Uopće nije strašna«, kažem. Tata ne kaže ništa, samo se sagne i usnicama dodirne tvoje čelo. Onda i ja to napravim, a onda i Rok iza mene. »Jesu li mrtvi topli?« pita.
Toga si me dana ostavila samu. Danas si me sasvim ostavila. I Roka sa mnom.
Otišla si daleko od nas. Onamo kamo si rekla da nikad nećeš otići. Nekamo tamo, na sasvim drugu stranu mora.

***
»Otrči do govornice pored Feranta«, kažu mi onda. »Samo im reci da je mama zaspala, samo to im reci.« U ruke mi gurnu bijeli papir s imenima i brojevima. »Brzo, požuri se«, kažu.
Kad siđem na ulicu, ošamuti me sparina lipanjskog dana. U grlu me stišće, zaplačem jako glasno, napetost malo popusti.
Hoće li teta Helena znati što znači: zaspala? Hoće li Marina znati da k nama mora poslati posebnog liječnika?
Prstima koji se tresu, koji se jako tresu, vrtim brojke s razmočenog papira. Kad se s druge strane digne slušalica, kažem: »Moja mama je zaspala.« To govorim stalno iznova, opet i opet. Ako me netko nešto pita, kažem: »Mama je zaspala«, ništa drugo ne govorim. Ne znam ima li itko tko ne razumije, a više me ni ne zanima.
Čini mi se da sanjam, zato što je vani sasvim običan ljetni dan. Ljudi idu u trgovinu na uglu i izlaze iz nje. Dečki ispred škole igraju nogomet, svađaju se. Nitko ne zna da si mi umrla samo malo prije toga, nitko ne zna da sam samo malo prije toga ostala bez tebe.

_________________________________________________________________

BRONJA ŽAKELJ rođena je 1969. u Ljubljani. Diplomirana je novinarka, a radost pisanja dugo je ostavljala po strani radeći u marketingu i bankarstvu. Nakon što su joj djeca odrasla, uhvatila je nešto više slobode i prostora za kreativnu misao, okrenula se nikad zaboravljenoj ljubavi i odlučila da je vrijeme za pisanje prve knjige. Roman Bijelo se pere na devedeset nagrađen je 2019. godine nagradom Kresnik za najbolji slovenski roman. U manje od dvije godine od objavljivanja doživio je sedam izdanja, godine 2019. objavljeno je talijansko izdanje, a u pripremi je bugarsko i makedonsko.

sa slovenskoga prevela Anita Peti-Stantić

fotografija autorice: Mateja Jordovič Potočnik

 

DVA DANA ROMANA BRONJE ŽAKELJ “BIJELO SE PERE NA DEVEDESET”, Naklada Ljevak, Zagreb, 9/2020; ulomci, 1/2

proza

 

10. ožujka ti je rođendan. Trideset i sedmi. Tata ti je kupio bijelu bluzu sa svijetloplavom kragnom. Idete Čadu. To mi se čini čudno jer nikad nikamo ne idete i jer ti nikada ništa ne kupi, čak i kad ti je rođendan. 
Još je nešto čudno toga proljeća – narastao ti je trbuh. 
»Mama, hoćemo li imati bebu?« pitam. Nasmiješ se jako glasno, a žila na vratu i na čelu ti se napne.« »Ne, ne, draga, ne zezaj me, samo sam se malo udebljala, vidiš da stalno nešto jedem.«
Meni se ne čini da stalno nešto jedeš. Osim trbuha, jako si mršava. Kad te gledam u kupaonici, čini mi se da si mršavija nego što si bila ljetos na rtu Punta Corrente.

***
I Marina je trudna. Drugi put. Ti i Rok je idete posjetiti dok studira za specijalistički ispit iz pulmologije. Ta riječ mi se čini teška i ne zapamtim je odmah. Kad se vratite, Rok kaže: »Čini mi se da Marina stvarno teško podnosi tu trudnoću.« Tebi se to čini smiješno, a meni se ne čini nikako posebno.
Navečer odem Roku u sobu i kažem mu: »Znaš da ćemo i mi imati bebu, šta ne vidiš da mama ima već veći trbuh od Marine.« 
Razgovaramo što bismo više voljeli, brata ili sestricu. Ja bih sestricu, on bi brata. Onda kažem: »Ma meni je svejedno, pa i ti si u redu, a brat si.« A on mi kaže: »Lijepa si.« Nikad mi još nije rekao: Lijepa si.

***
Sredinom svibnja kažeš da ideš u Hotel Slon, da imaš dogovor sa svojim tatom, da se ti i Lojze morate nešto dogovoriti. Željela bih ići s tobom, željela bih ga vidjeti, ali te se bojim moliti.
Prije nego što odeš, obučeš novu bluzu ispod sivog kostima. Onda je obučeš prvi put. Kad odeš, ja idem za tobom, ali idem samo do Šumija, jer se dalje ne usudim, zato što slastičarna Hotela Slon ima velika stakla. 
Kad dođeš kući, plačeš: »Nije htio razgovarati«, kažeš. Plačeš, no činiš mi se nevjerojatno lijepa.

***
Brzo nakon toga te uhvate leđa. Peče te, najviše otraga među lopaticama. Ostaneš ležati. »Išijas«, kaže tata i da ti brufene. Sviđaju mi se zato što su veliki i zato što su jarko roza. 
Javiš na posao da si malo bolesna i da te malo neće biti. Trbuh je sve veći, sve se više veselim bebi. 
Brufeni uskoro više ne pomažu, uglavnom ležiš, a kad ležiš, tvoje lice je jako staro.

***
»Mamu sam noćas odvezao u bolnicu«, kaže tata jedne nedjelje i onda je opet potpuno bijel. »Danas ćemo prati i peglati sami.« 
Te se nedjelje rublje brzo suši, zato što je vjetar i zato što je već lipanj, zato ja već popodne mogu peglati. 
»Ispeglala je cijelu mašinu sama«, kaže tata kad ti u pet dođemo u posjet. »Dobra si, ljubavi«, kažeš. »Uskoro ću se vratiti kući, moramo još po tvoju haljinu za završnu priredbu. I cipele.« 
Ne znam zašto mi ne želiš priznati za bebu.

***
Haljinu za završnu na kraju ne kupim s tobom, nego s prijateljicom Andrejom, zato što, kad dođeš kući, kod kuće i dalje samo ležiš. Haljina je svijetloplava i odrezana do koljena. Bojim se da ti se neće sviđati. 
Kad je kupimo, odemo na klupice u Črtomirovu, jer je Andreja iz Črtomirove, samo malo dalje od mjesta na kojem mi je ljuljačka nekad davno pred tobom razbila arkadu. Na klupicama pitam: »Što bi ti napravila kad bi ti umrla mama?« Ne znam zašto sam to rekla, jer sam mogla reći bilo što drugo, jer je dan savršen, jer je proljeće savršeno i moja nova haljina je savršena, kao i srebrne niti u njoj. »Ne bih mogla bez mame«, kaže Andreja. »Ni ja ne bih mogla bez mame«, kažem ukočeno i kažem jedva, a onda odjednom poželim jako brzo biti s tobom koja si kod kuće. 
»Prekrasna je, stvarno je prekrasna«, uzvikneš kad ti u krevet donesem pokazati što smo krasno kupile. »Obuci ju.« 
Obučem ju. Dugo me gledaš i čini se kao da ćeš zaplakati. »Moja cura«, kažeš mekano i onda povičeš iz spavaće sobe u dnevnu: »Janez, dođi pogledati!«
»Opa, bato!« kaže tata kad dođe.

***
Ni po cipele ne možeš sa mnom. Moliš Marinu, jer Marina ima ukusa. 
Kad Marina dođe, s njom dođe i njezina Barbara. Barbara voli jesti šunku, to znam, jer cijelo vrijeme govori: »Šunkica, šunkica.« Više nema crvenih točkica, jer već ima tri godine. 
Marina i ja kupimo bijele balerinke s malom bijelom mašnom u trgovini pored Potrča koji radi slike.

***
Kad dođe ponedjeljak, do završne priredbe su samo još tri dana, a ti i dalje samo ležiš. Bojim se da nećeš doći, bojim se da jedino moja mama neće biti među svim tim mamama. »Dođeš u četvrtak, zar ne?« pitam te. »Znaš da ću doći, zlato moje«, kažeš mi i pomiluješ me, a onda me još dugo miluješ. Ne mičem se da ne prestaneš, jer ponekad prestaneš i zaspiš. 
U četvrtak, na dan završne priredbe, ti i dalje ležiš. »Priredba je u pet, mama«, kažem ti kad ti se dođem pokazati. »Nemoj zaboraviti.« »Doći ću«, kažeš mi. »Ne boj se. Samo da se još malo odmorim.« 
Deset do pet je kad domar otvori vrata aule. Otvori ih širom, otvori ih kao za velike predstave. 
Svi čekaju svoje zdrave mame i zdrave mame dolaze sa svih strana i tate dolaze s njima. »Hoće li i tvoja mama doći?« pitaju svi. »Hoće li i tvoja mama doći?« pita razrednica i stavi mi ruku oko ramena. Gruda u mom grlu je ogromna. 
Pet sati je, a tebe nema. Odem na zahod. Dugo gledam u strop da ne zaplačem. Kad se gruda u grlu smanji, idem opet čekati. Klupe se pune, i grede, a ja vrebam u auli ne bih li te napokon ugledala, ne bih li u toj užasnoj gomili sretnih mama napokon ugledala i tebe. 
I onda dođeš. U novoj bijeloj bluzi s plavom kragnom i sivom kostimu. Tada si ju obukla drugi put. Kosa ti je čista i nakovrčana, našminkana si i napudrana. Sjajiš. Opet si najljepša od svih mama.
»Treseš se, draga moja«, kažeš kad se stisnem k tebi.

***
U petak slavimo na Vojkovoj i Dada mi za kraj osnovne škole ispeče palačinke s orasima. 
Sjedimo za našim stolom. Svi zajedno, kao i uvijek. Dada, ti, tata, Rok i ja. Na stolu je blagdanski stolnjak, u kristalnoj vazi su karanfili i paprat. Jedemo palačinke i gledamo europsko prvenstvo. Dođe Stanči u svojim smeđim hlačama, dođe stric Franci, dođe Bojan. Sretna sam.

***
U subotu više ne možeš ustati. »Ne mogu više ustati, noge me ne drže«, kažeš.
Kad Bojan doveze tetu Lenku, teta Lenka te primi za ruku i kaže: »Mita, ja sam bila ista takva kad me uhvatio išijas. Mjesecima nisam mogla ustati, to ti Bojan može potvrditi.« »A jeste li i vi imali ovakav trbuh, teta?« pitaš. Teta Lenka ne kaže ništa. 
Zatvoriš oči i crte oko tvojih usta opet su strašno duboke, kao i crte na čelu. Kad te zaboli, najdublje su crte među tvojim obrvama. U subotu spavaš i za vrijeme ručka.

***
Do petka, kad Rok dobiva svjedodžbu, skoro stalno spavaš. Ne probudiš se ni u petak, kad Rok ide zadnji put u školu, zato mu pomognem izabrati najčišće hlače. 
Kad Rok ode i kad tata ode na posao, vratim se ponovno u krevet. Jutro je savršeno, more svjetla je u meni, čitavo ljeto je u meni i u meni je beskonačan spokoj. 
U devet se začuje zvono, a pred vratima je Dada. »Došla sam ispeglati i skuhati«, kaže. 
Kad odemo k tebi, ti i dalje spavaš, pokrivena tankom bijelom plahtom. »Još uvijek je kao nova, a stalno je perem i perem«, kaže Dada i pomiluje te po ljepljivom čelu, jer ti se u posljednje vrijeme nekako čudno lijepi koža, najviše na licu. Pokrije te po ramenima i kaže: »Damast.« A onda opet, sasvim tiho: »Damast.« Dada mi se čini tako daleka, skoro onako daleka kao što si ti daleka u tom trenutku. 
»Dođi, idemo jesti«, kaže potom.

_____________________________________________________________________________

BRONJA ŽAKELJ rođena je 1969. u Ljubljani. Diplomirana je novinarka, a radost pisanja dugo je ostavljala po strani radeći u marketingu i bankarstvu. Nakon što su joj djeca odrasla, uhvatila je nešto više slobode i prostora za kreativnu misao, okrenula se nikad zaboravljenoj ljubavi i odlučila da je vrijeme za pisanje prve knjige. Roman Bijelo se pere na devedeset nagrađen je 2019. godine nagradom Kresnik za najbolji slovenski roman. U manje od dvije godine od objavljivanja doživio je sedam izdanja, godine 2019. objavljeno je talijansko izdanje, a u pripremi je bugarsko i makedonsko.

sa slovenskoga prevela Anita Peti-Stantić

/novi ulomci sutra/