PODSETNIK
reč bez značenja
utemeljena u zvucima
prolećnom lahoru
koji se gnezdi u tvojoj kosi
dok uporno šetaš ulicama
nezaustavljiv
pred talasom srebrne tišine
samom sebi stran i zarobljen u mislima
o nadolazećoj apokalipsi
koja se eto dešava pred tvojim očima
pa život i nema neko značenje jer je neizvestan
i ništa nije važno
zato se smeješ
ne grohotom
nego toplo
baš onako kako si se smejao
kada si dete bio
i ništa te bolelo nije
jer su tragovi ostali iza
i toliko znaš da treba da
dišeš
jedeš
spavaš i
smeješ se
***
PESMA
pesma je pesma
makar je čitali kao priču
dugu nesnosnu priču
koja traje do večnosti
i duže
iskrivljena u ogledalu stvarnosti
a pravi se da je jedina stvarna
pesma je pesma
iako je nismo dotakli
prstima
oslušnuli njen eho
provukli se kroz značenje
koje nikada nije jedno
već rasprostranjeno po horizontu
slično svakodnevnim predmetima
razbacanim po stolu
koje uzimaš
bez neke potrebe
i smisla
pesma je pesma
bilo da je sva u ritmu
duhovita i vrcava ili
otužna žalopojka
nad intimnom sudbinom
od koje bežiš
skrivaš se i padaš daleko
od početka
kada si pomislio da
ne treba dovoditi u pitanje
onaj redosled stvari
ljubavi i življenja
pesma je pesma
i kada nije lepa
kada se u ružnoći
i svireposti nakaradnih reči
provlači kao jedino
moguća stvarnost
jedina čežnja
zabluda
i smrt
***
SLUČAJNO
sećaš se
kako si se kockao vremenom
i tražio objašnjenje
zašto si ovde
i šta si hteo
a bio si zato što
jesi
mada to nije bilo dovoljno
i u tom dugom traženju
istrošen i umoran
hrapavim rečima
prošaputao si molitvu
pa si pao i ostao
tamo gde si bio i tragao
hodajući u mestu
završio
priču ispričao
a da nisi hteo
***
ODJEK
informacije
od jutra do večeri
prebiraš
stavljaš ad acta
ostavljaš za posle
sutra
prekosutra
nižu se bajtovi
kače se jedan za drugim
nije ti lako da ustaneš
zamor je katarzično osećanje
savremenosti
bez ičega
bilo čega
radi ti miš
loviš kursor po ekranu
sećaš se tišine
usamljenosti
koja je bila tako nevina i jasna
sa oblim crtama kontinuiteta
koja je odvajala tvoj svet i onaj drugi
u kome si živeo
kome si pripadao
iako si ga ignorisao
kako je tišina lepo zvučala
pre sumornih odjeka u prazno
***
BRANISLAVA ILIĆ rođena je 1978. u Zrenjaninu, odrasla u Novom Bečeju. Diplomirala na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književne prikaze, eseje i poeziju. Objavila knjigu pesama Između znakova (2018). Nagrađivana za esejistiku (Ulaznica, Disovo proleće, Tragom Nastasijevića). Uređuje portal za književnost i kulturu čitanja Sinhro.rs. Trenutno živi i radi u Sremskoj Mitrovici.
čovjek-časopis 