Tag: Branimir Dropuljić

HETEROGENO

doveli su ga
kao struju do naselja
i on je čekao da naprave priključke

Jednostavno nemam povoda, treba dosta snage, treba jači tonus, treba jednostavno to htjeti, skočiti. Treba prebrojati, izmjeriti visinu, odvagnuti, isplati li se uopće. Što se time dobiva. Treba staviti u računicu pluseve, minuse, trebam se jednostavno pitati želim li ja to uopće. Želim li to danas, želim li to na neki drugi dan, na nekog sveca, je li mi vrijeme povoljno, ide li mi vrijeme na ruku, je li ovo savršena situacija. Ima li savršene situacije? Jesam li lijepo pojeo. To je bitno, lijepo se najesti. To treba za tonus. Lijepo ispuniti trbuh, kvalitetno ispuniti trbuh, zdravo, taman, da ne talasa. To je važno. Jer kad se sve sagleda, kad se pogleda dolje, treba dobra fizička spremnost za takvo što. Ljudi misle da je to lako. To je pothvat, to je umijeće, baciti se tih desetak metara. Jest, to dolje je voda, jest, drugi su preživjeli, i da, već ti se smiju. Ali drugi nisu ti. Drugi su možda prošli rat, drugi su možda prošli smrt, drugi su možda skakali iz jebenih titanika tonućih. Drugi nisu ti, ti nisi drugi. Ti si gore, tvoj tonus je tvoj tonus, tvoj skok je tvoj skok. Skoči. Skoči. Jebeno skoči, skoči jebote ti. Ništa. Nemoj skočiti. Ajde lijepo kući, ajde se lijepo spusti stepenicama kojima si se popeo. Ajde kad te od dolje gledaju, kad ti se dolje smiju, kad su uzeli hot dogove s kečapom i pomfrijem, kad su svoje odradili i sad se hrane, sad se talasaju i sad ti se smiju. Ajde se lijepo spusti, jednu po jednu stepenicu, pažljivo. Da se ne oklizneš i tako još padneš i tako se još više osramotiš. Ajde lijepo kući pa se vrati sutra. Pa se vrati spremniji, pa ne gledaj uopće puno, pa se popni iznimno brzo, urlaj malo na samome vrhu. Malo se tuci o prsa, malo reci da si tarzan ili neki vrag. Malo popizdi, daj si oduška, sve te tišti, malo zajebi sve. Kakve veze ima tonus s ičim. Kakve veze ima vrijeme koje provedeš gore. Kakve veze ima itko dolje, to što te gledaju nema veze s tobom. Ti se fokusiraj i skoči. Samo skoči. Skoči. Ništa daj si malo vremena pa skoči. Uzmi par udaha, izdaha pa skoči. Udah. Izdah. Ajde. Ajde ti, ne gledamo više. Ajde idemo mi kući. Doviđenja. Ajde nećemo te gledati. Idemo mi, zatvorit ćemo i vrata. Doviđenja. Ćao. Nije ti hladna voda. Imaš dolje ručnika. Ostavi samo ključ ispod tegle kad završiš. Evo ne gledamo. To ti je to. Imaš priliku. Radio si na tom tonusu, imaš optimalnu situaciju. Evo i nas ti nema. Idemo stvarno. Ćao. Javi.

***

Da nisam skočio ispao bih smiješan, mimozica, mamin sinčić. Pitali bi me zašto tako sporo govorim, pitali bi me nedostaje li mi mama. To je važno, da te mama ne napusti. Važno je da te voli. Da ti pruži svu moguću ljubav svijeta, ako nemaš tatu. Ako je i tata tu, onda je važno da te i tata obasipa pažnjom. Da te zagrli, da ti daje grublje poljupce zbog brkova. Nekako si ispunjeniji kad te i mama i tata vole. Lakše se odvažavaš na skokove. Ako ništa, dvije te osobe čekaju dolje, gledaju od dolje, dvije te osobe mogu i primiti. Razviti mrežu kao trampolin, lakše je tako skakati. Puno se lakše u takvim okolnostima odvažiti na skok. Povod? Imaš povod. Gore je hladno i visoko, dolje ti dvije osobe drže trampolin. Može te i samo mama čekati. Može angažirati osoblje pa da zajedno razvijaju trampoline i marame, ali glupo je. Glupo se osjećaš. Da netko zbog tebe razvija trampoline, da čeka i da te doziva. Ko vatrogasac. Ne trebaš vatrogasce, ne trebaš navijanje, imaju te osobe i drugog posla nego načekivati klipana da skoči. Načekivati možda i mulca da se odvaži, vidi ga koliki je. Ajde, možeš ti to. To ti zbilja ne treba. Trebaju ti roditelji, trebaju ti tata i mama da ti razviju maramu. Ti im onda kažeš da si briju, da ne treba tebi nikakva marama, da te sramote. Da nek se maknu više, ide skok. I onda skačeš. Onda zapljuskuješ starog. Močiš ga, zapljuskuješ staru jer su mislili da tebi treba pomoć. Tebi ne treba pomoć, tebi je samo trebalo dovoljno publike pa si zato čekao. Ti si ustvari pozirao gore. Ti si čekao da se prava ekipa okupi i gleda tvoj skok. Starci su tu jer su eto tu. Starci su tu jer su smorovi, jer misle da im je sin moron i da ne može skočiti. Nek se pokupe, nek rade večeru što se tebe tiče. Stari nek gleda tv, ionak nikad ne radi po kući. Samo mama radi. Nek mama složi večeru. Nek složi nešto fino, možda pohance, iscrpiš se kroz dan. Zaslužio si, ipak je bio dobar skok.

***

Da nije skočio, mi bismo ga i dalje voljeli. Ja bih ga i dalje voljela, ne bi mi bilo bitno što drugi misle. On nije mimozica, on je jedno možda senzitivno dijete, ali u dosta situacija je iznimno hrabar. Ima malo problema s visinom, puno smo pričali o tome. Ali on je i borac. On neće lako odustati, on će se popeti i tri puta, pet puta ako treba. Uspjet će. Pa vidjeli ste i sami. Prvi put mu je trebalo malo duže, ali već idući put neće imati problema. Mi smo tu i mogli i ne morali biti, on bi svakako skočio. Mi smo tu možda samo figurativno bili, jeste li nas vidjeli? Možda smo i samo kao slika bili, odsjaj u prozoru, kamenčić u džepu. Mi smo talisman, mi smo bili kapljica, dvije kapljice hrabrosti. Naš sin to ne bi priznao. Ovakve patetike sigurno ne bi priznao. Rekao bi vam da niste normalni, da kakvi talismani, pa samo se zagrijavao za skok. Zato nije odmah skočio. Čekao je pravu publiku, prijatelje. Ima on prijatelje. Važno je da te prijatelji gledaju, puno važnije nego da te roditelji gledaju. U njegovoj dobi mu treba podrška prijatelja. Roditelji su tu sporedni, ona osnovica, da, važni svakako, ali ne na način na koji su mu prijatelji važni. U toj dobi. Skočio bi on i bez prijatelja, bez svih, ali lakše je kad te netko gleda. Zato je malo čekao. Zato se malo zagrijavao. Bolje tako. On kaže da mu ne treba nitko, da voli biti sam, ali mi isto želimo da ne bude. Da mu dođe netko, da vidi njegov skok, barem da se snimi pa nama pošalje na viber. On misli da ne treba ni to, pričali smo. Tata mu je možda bio slobodniji, grublji čak, ali ja mislim da treba. Treba to ipak, treba ti netko u životu. Tata ga je možda i napustio u tom smislu, sad kad tako otvoreno pričamo, možda mu je to i malo teško palo, pa sad mi ne znamo jel imao jedan kamenčić u džepu, dva, nijedan. Možda nas nije trebao, ali ja samo znam da mi je drago da je skočio.

___________________________________________________________________________

BRANIMIR DROPULJIĆ (1983, Varaždin; Zagreb), iz rukopisne zbirke pjesama “KOSINE”, nagrađene kao najbolje neobjavljeno književno djelo na natječaju “Drago Gervais” 2019.

Stan ima rupice i to nije baš dobro
To nije baš najbolje
Ženu su rastegli
Ženu mi hvataju štipaljkama i razvlače
Djecu mi pritišću
Djeci stišću stomake
To je grozno
Za urlanje
Djeca mi urlaju
Oni im stišću stomačiće da bi dobili Kenov struk
Grozno
Ženu mi rastežu štipaljkama i ona viče
Ja tu ne mogu ništa
Meni su stavili ogledalo
I meni su izobličili glavu
Meni glava izgleda izobličeno
I meni torzo izgleda izobličeno
Trokutasto
I ja tu ne mogu ništa
Ženu i djecu stišću i rastežu
Imamo stan i u stanu su rupice
Imamo male rupice i kroz njih ulaze žohari
Grozno
Imamo velike rupice i kroz njih
I ženu razvlače prema tome i ja tu ne mogu ništa
Grozno
Meni su izobličili glavu mene su stavili pred ta ogledala
i ja tu ne mogu ništa
Grozno
Meni je i torzo neproporcionalno velik
djeci je struk neproporcionalno malen
Grozno
Ona plaču jer ih boli
Ja tu od glavobolje ne mogu ništa
Imamo velike rupice i kroz njih provlače Idu prema ženi
Fuj
Fuj odvratno
Ja tu skoro pa ne mogu ništa osim uzeti sjekiru pa to sjeći
Pa to i radim, ali mi glava izgleda grozno pa to gledam
U ogledalu mi i torzo izgleda ružno
Imamo male rupice kroz koje ulaze žohari,
a imamo i te velike kroz koje ulaze
i dlakavost
I to guraju prema ženi koju razvlače štipaljkama
Fuj
Ona viče jer ju boli
Ja takav ružan i izobličen mlatim sjekirama
I to režem
Odvratno
Ružan sam jako i neefikasan

BRANIMIR DROPULJIĆ (1983, Varaždin; Zagreb)

– druga nagrada za poeziju na natječaju/konkursu Ulaznica 2019 –