SVIBANJ
Uđi u svibanj da osetiš
trulež dublju od srednjeg
veka, čisto vreme što nosi
ljude nabodene na sebe kao
poljska strašila. Svet pred
tobom otvara puteve što ne
vode nikud, mrtve doline
zasejane svetlom, atar pomračen
polenom nikotinoida. I dok
se okolna brda iznova pale
zelenom buktinjom bujanja,
čitav je mesec radosna nelagoda,
pun viškova i zalamanja snova
s podivljalih lastara. Volim da
hodam kroz Đurđevdan i budem
jedan od onih što jedu sopstvenu
senku. Tako su jasni stranputica
leta i široki zjapovi cvetova, dok
svibnju u čast podižem čašu
zovinog vina, ruke mi trnu,
a reč premire od užasa zrenja
u mekoj opni nestajanja.
***
MOGLEN
S ovih se vrhova slivaju
reči od žive vode jutarnjoj
magli pravo u dlan, dok planina
na magistralu baca osmostranu
senku gustu kao paučina.
Zatvaram oči i samo želim da
stignem na drugu stranu smisla,
na najudaljenije mesto na kom
se i dalje ostaje čovek. Planina
ćuti. Nema veće daljine od
nevoljnog zaborava. Sanjam
o mestu na kom me niko neće
pitati ko si, gde se napuštaju
krivica, bolest, ratovi i ostaje
večno na visoravni od žive
vode. Tamo se ne bih sećao
ničeg kao što se ni planine ničeg
ne sećaju. Biti u zemlju položen
krčag što ne zna ruku što ga
je tu zakopala, Moglen koji ti
šapuće uđi u moja usta, na kosti
ću ti navaliti krov od nemog
kamena. Čisto sam vreme, u
mojoj magli sve stoji, ništa
se ne zadržava.
***
HRISTOFOROS
ćerki
Gazimo preko reke
jednom neutaživom
žeđi tražeći drugu. Plaši
te odsustvo reči, mrak
iz kojeg izrasta svetac
sa psećim likom što
te mojim ramenima
nosi kroz tišinu. Još
tvoje oči veruju u ono
vidljivo, još ne znaš
da duša prezire meru.
Uskoro bićeš teža od
sveta, nezaustavljiva
inflacija onog što jeste.
Vodi me ka kraju dok
te nosim ka tebi, rasti
mi na ramenu nesvesno,
dečje, da moja usta pod
tobom potonu duboko u
maticu vremena, napokon
mirna, napokon sretna.
***
TUKIDIDOVA ZAMKA
Ne istorija, već nešto
što gori u meni dok čitam,
oprezno sricanje haosa
koji time dobija biće, ili
vreme rečju savladano u
utešnu katastrofu priče,
začaureno neminovnošću
ponavljanja što larvama
novog daje oblik onog čije
je vreme zauvek prošlo. To
nije istorija, već način na
koji varamo sebe, obarajući
ruke s neumoljivim ćutanjem
svemira. Tolika je patnja
sudaranja čestica da kad
je opiše Tukidid postaje
razumnija i manja, da i mi
koji ga čitamo, upadamo
nadi u istu zamku.
***
GLINA
bivšem dečaku
Glavom više ne zvoni
užas, duboka jama srušenog
tornja crkve u Glini, i sve
što joj prethodi, što je sledi,
razvučeno kroz vreme u
vrelu zmiju gorućih slika,
odatle motri i bdi, čekajući
svoj tren. Jer strašan je nemir
mrtvih, osvetu podgreva
nezgaslim žarom, gradove pali
gnevom pravednika. Kažem, izdigni
naselje mučnih prizora iz svoje
krvi i opet budi dečak, da tuđa
grla u tvome postanu nevidljive
ruže, foneme mekog mirisa. O
onom što se ne može oćutati
treba govoriti krotko, da ti reč
postane dom obnovljen za sve.
Uvedi nas u nju kao u novi
dan, osmi, i neka sve što kažeš
bude bezazleni sinonim za
mudrost.
___________________________________________________
BOJAN VASIĆ (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021), Udaljavanje (2022), Crna kutija (reprint samizdat izdanja, 2023), Noć od ružinog drveta (2024) i krotko (2025), romane Vlastelinstva (2022) i Ulm (2025), kao i prva dva dela serijala epske fantastike Tamna – Crne kćeri (2024) i Slava i kob (2025).
Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije caché. Za poeziju je dobio priznanja Mladi Dis, Matićev šal, Miroslav Antić, Vasko Popa i Branko Miljković. Roman Vlastelinstva našao se u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“, kao i užem za „NIN-ovu“ i „Vitalovu“ nagradu. Knjige su mu prevođene na poljski, slovenački (Črepinje/Srča, 2015), engleski, makedonski (Topli bilki, 2021) i nemački jezik (Warme Pflanzen, 2024).
Piše književnu kritiku.
Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.
čovjek-časopis 