Tag: Bojan Marković

*

Prut je put – a put je mračan,
zato je prutov put prav, nadasve taman
od krvi – ljigav je puž na tom kratkom
putu u ulegnuću kože na ulazu vlažnom
pećine iz koje bije hladno zelje. I sve
kamenjem diše kao spazam kojim se ne
dozvoljava, mada i predaje.

Opor grumen slačice obaljen na ulazu
pećine iz koje nenametljivo isparava
venac vrbovog pruća, dah praha kamomile,
dlaka od krupnog vepra, nepoznata
fluoroscentna pena iz usta koja su bila naprečac žedna.

Slomljenu trsku i crne kuglice u
rascvetala gnezda spušta iz sena uspravna
svraka – guc-guc-guc.

„Vidiš da može, sva jaja su stala,
tu im je mesto, do kraja, njihova kuća.”

*

Ustima u perju huk čujem kada pokidam dah.
Bosa gaziš plitkog malog kosa čije krilo
biće razmrljano kao na paleti plavet,
da bi se u sledeći čas otvorilo ždrelo

zaliveno muljem, pa gutaš, g u t a š
i odričeš…

balava ta navala nije nasledna,
nije ti od oca,
od matere ti nije – premaz,
model zakrivljenosti čunka
što zjapi u bor želje.

*

Zaista jesi lepo slepo kuče
kad se boriš da preživiš
i nemaš reči koje bi reći mogao glasom
jednim posve krcatim, posve smelim.
Tebe ruke kao dveri dave po vratu tankom
kao što je šarka, a srča se slomi u ogromne
butine, pa udara poput leda u tela u koja si
ulagala, u koja su ulagali mešetari discipline.

Pristani na sve što od tebe tražim.
To će me konstituisati.
To će te konstituisati.
To će nas utelotvoriti kroz siture rascepljenje obale
čija su tkiva uvale, a skrame padine.

Ali ništa ne uzbuđuje mog malenog kosa
što je došao iz mraka da ti saopšti da
sam po rubovima crven i golem, da sam na
osoju raspojasan kao pećina legao, pak
zazivam smrti iz mračnog prisoja.

XIII

Nije me volela jer sam bio slikar pejzaža
umesto da sam mnogo jaka zverina bio,
ali ja sam bio mio, umesto da sam strpljiv
bio u vladanju kao latica, da sam upadao u
mračna koškanja, u zamašćen šamar,
muško po tome što mogu da je prehranim, džanum!

Ličnost koja pazi na opipljivo
saučestvovanje i bezokolišno delovanje,
koja nikada ne govori u ime naprasne i
nezaslužene nežnosti, koja nikada ne
priznaje kako ide u porozni gaj, što je
očigledno po osipu lipe koji mi se uplete
u kosu i onda mi trunje trebe poznanici koji me sretnu.

Lažno sam obećavao da mogu učiniti auto
de fe pokazavši se duševno i telesno
ogoljen mučiteljskim spravama,
odbacujući nekakve sopstvene
porodičnosti i literarnosti.
To sam lažno sve vreme obećavao.

X

Sve vodolije polako lude konačno!
Predvode carstva propasti i slave,
visoko nose baklje u znaku ishlapele
lobanje prijatelja koji je i ljubavnik života.

Vodolije znak na reskom plotu slik je u
oku; opsenari stari, što ti ulaze u stvari,
što ti kožu šibom vrba i isparenjem vlaže.

Ovo ti se nikada za života nije desilo
niti će. Narednih par godina će da bude to.
Mislim, biće i ceo svet dičan tako, ali
kod tebe, daždevnjače na skrhanom
mirotočivom ćupu pod izvorom šumskim,
tebi je to tvoje sopstvo, tu ti je sunce,
presijava se na krljušastopločastom premazu leđa.

Mladić vižljasti izuzetnog dara lepote
drži čvrsto nagnut pehar iz koga sipa
vode, a jedan tren pre, orao, doslovno bog,
ukrao ga je sa trojanske ravnice.

Sve vodolije polako lude konačno,
dok preuzimaju vođstvo, slamaju ličnosti
nenametljivo, uvredama u duše kao bodeže u pipke
Čak i da te nenadano privije na srce,
iščileo ti bi od njegovog snažnijeg bića.

_____________________________________________________

BOJAN MARKOVIĆ (1985) završio je studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao. Objavio je naučnu studiju (Ne)moguće granice poezije za decu i mlade (2025) i knjige poezije Riba koja je progutala svet (nagrada Mladi Dis, 2013) i Taumatrop (nagrada Zadužbine Veselin Lučić, 2022). Piše eseje i književnu kritiku. Priredio je izbor iz celokupne poezije Oskara Daviča u dve knjige u izdanju Kontrasta (2023/2024). Dobitnik je nagrade „Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu pripovetku za 2024. godinu. Zaposlen je na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača u zvanju vanrednog profesora.

ŠUŠKAVCI

1.

Mladi oci zreliji nisu od naprslog kivija.
Naplivi naselja iznedriće njihovo božansko telo, te plodno i
gnevno, tako još šunku iza toga da bude svoje. To tečnost,
to slast. Na žalu, videćemo, izranjaju nezrele crne sperme,
izmeti zlata i od šuškavca tata.
Mladi očevi očekuju seksove praznika, perfidno uvijene u
gnjidama romantike, u konjake brige. Dečaci se provlače mimo
vrelog kamenja, među mrtva ortačka krda i boksom oštećene
srne. Trudovi talasa hlade ono što ženska lepota neće.
Ženska lepota što neće.
Mlade tate zahtevaju mame, zahtevaju da ih se opervažu mame,
da se odrežu dlani što su magline ježeve držali, što pre
mamemame.

2.

Vodo-kiselo, vodo-tavno
prska iz nas kao probušenih najlona.
Gledam vas na stanici kod mosta, parovi, kako se kidate
besprimerno u ljubavi da se sagori kao blitva, kao kajla i
oko bršljana. Čujem:
Mama si, mama sam, brak naš je bre mame & mame udruženje.
Tata sam, tata si, tate & tate ljubavi, bre.
Svađate se zašto suđe smrdi dok raste
              Stoka.
              Stoka.
              Stoka.
Dok raste bukvalna stoka domaćinstva ova.

3.

Pošto kao mladić živiš, pljuni joj u usta, zakrvari kad dobro
ti nije, niko nije toliko prost da zasluži raj, ni toliko dobar
da ne ostavi semena trag na mini-suknjama ili u vreli dlan.
Кonfliktan mladi tata te hoće, solarna curice sa veštačkim
krznom na ramenima koji je prah pudera obojio, što na grilu
obrćeš voštanu kosu ćevapa za maltere gladne. Uzrujana sedaš
na stolicu sa dva tvora ispod pazuha. U skutu buketić i jajnik
laptopom zračan.
Trči.
Milost traže drugi.
U ustima ostaje mlak srk gazirane jegulje ljubavne posete.
Trči,
ali sve nekako unazad i neka i druge boli.

HOR

I neka i druge boli.
I neka i druge boli.  I neka i druge boli.
I neka i druge boli.
  BOL
                                I neka i druge boli bol.
I neka i druge BOL.
I neka i druge boli BOL.

***

BOJAN MARKOVIĆ (1985, Užice) diplomirao je, masterirao i doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavio je pesničku knjigu Riba koja je progutala svet (2013, nagrada Mladi Dis). Zajedno sa Tamarom Mitrović autor je zbirke tekstova i motiva o lektiri i čitanju Piknik za Irmu (2017, DКSG). U okviru izdvaštva Doma kulture Studentski grad uređuje pesničku ediciju „Svoja struja“. U pripremi je autorova druga pesnička knjiga T a u m a t r o p. Pored poezije piše eseje i kritiku. Bavi se naučnim radom. Zaposlen je na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u zvanju docenta.

Т А У М А Т Р О П

*
Ježurka vesel, uvek drven, poskakuje, svrbuje vrbe – odgojiteljice postaju drvne erektične eklektične šume. Pijana polutka klizi niz grudi u noge jave, dok pakujemo mesa u spremište naše. Šume se jave, isparavaju komunizme hladne. Ako jastreb sprovodi teror u šumi u vreme ručka, na ručak ga zovi! Ponudi orale razbojniku jastrebu, trebalo bi da je srčom krcat. Da rekom, valom, grozdom nagrađuje različke grla.

I tako: po prvi put u logu dočekujemo – dolaze uzvratne posete. Svetli gost ima garež mrtvih mrava. Kada gost prođe kroz talase, kosine, hororične livade, weltschmerz boli hiljade i pridev je. Žena mi spremila zmije anakonde. Oh, izvrsno, draga, izvrsnosti bala, u slast u slast. (Mada, nju frustrira kućni/šumski rad, samerava ljudske dane učinak pranja granja, ali) Ko će moje dete da spere, dete što urođeno miriše na vulkanizerove sperme?

(HOR)
Ш.

*
Tu-ki-mi, tu-ki ti. T u k i m i – t u k i t i. Volim da s(m)rducne ti. Kad te blagu smustim do pola u baru, zaove podstrekuju femicide. Ustajte femicidne, dajte ruke žene ubijane, strašću umivene. Svekrve su vas vedre kredom opcrtale da preuzmu vaša mleka, da šumi. Rekao sam tvojoj mami: Gospođo, vaša kći je kurva. Zar Zara? Rekao sam svojoj mami: Mamaaa, žena mi kurva. Sine, lukase, ubij je.

I nije na tome stala; imala je pobožne argumente: Hoću nešto konzervativno, izuzetno takvo, kao prestol. Kao umak. Ograničeno kao presvlaka leptira. Budno oko i kao rešetka. Hoću članarine. Sina, zdele.

HOR

Ćase! Hoćemo ćase!
Ćase, ćase, ćase, ćase!

ANTIHOR

Izraz ĆASA
sastoji se iz 4 karaktera
što je za 4,8 manje od prosečne srpske reči.
Sadrži 2 (50%) samoglasnika, što je
za 7,2 procenata više od proseka.
Ć a s e.
Na rubu (analitičke) propasti.

Nešto što legitimiše. Hoću, fascikle, stečajne obrve, prosto da sam jarbol, mačkica u lišću. Hoću da sam reč parastos. Hoću da sam urvina parastosa. Urbanistički pitom i da se pritom stežem oko vrata čitavom školstvu nepoćudnom, hoću sve što tumači neće.

Nadnica domara ti je podnevni pomor konja.
Zato će te obesiti sindikat domara.
Bar će u pečurke hor albanaca pogledom da te zaključava.

A ti samo kažeš:
Da hoću i ja bih – u erdogane. Da hoću i ja bih aj-fone.

HOR: Da hoćemo i mi bismo u AJfone.

________________________________________________________________________

BOJAN MARKOVIĆ (1985) objavio je knjigu poezije Riba koja je progutala svet (Nagrada Mladi Dis, 2013). Koautorski je priredio knjigu o lektiri i čitanju Piknik za Irmu – imaginarna lektira (2017). Urednik je pesničke edicije „Svoja struja“ u izdavaštvu Doma kulture Studentski grad.