odbrambeni mehanizmi su ono
što nas održava živim;
svaki put kada pomisliš
da ćeš pregoreti
kao izanđali komad tehnike
bilo bi dobro da usisaš stan
ili isečeš glavicu crnog luka
i pojedeš je sa parčetom sira;
prazni novčanik u unutrašnjem džepu
tvoje jakne je raspomamljeno zinuo
kao kakva džinovska provalija,
a njegovo ćeš vrištanje lakše podneti
ako pogledaš dečiji film
koji si kao mali voleo da gledaš
na novogodišnjem televizijskom programu;
lezi na vreme u krevet,
pokušaj da ustaneš ranije
i već ćeš se bolje nositi sa tim
što neki tvoji prijatelji
žive silovanu svakodnevicu
samo zato jer imaju neobična imena
ili se zaljubljuju na neki krajnje nedopustiv način;
svaki put kada pomisliš
da nema nekog naročitog razloga
zašto bi ustao iz kreveta,
znojav uskočio u papuče
i uputio se u još jedan dan,
oteraj te misli,
oteraj ih brzo,
uradi sto trbušnjaka,
pojedi kašiku meda ili maslinovog ulja,
popij čašu vode, operi zube
i brzinski izdrkaj pre odlaska na posao;
tvoji i roditelji tvojih prijatelja
polako, ali sigurno postaju kolekcija
dnevnih doza lekova, operacija
i iznenadnih umrlica,
ali to je stvar
na koju se može prestati misliti
ako mozak umoriš
redovnim pranjem veša,
plaćanjem računa,
terminom u teretani
i terminima za natapanje
jetre alkoholom;
to što tvoji prijatelji i ti
imate sve manje vremena da se viđate
nije posledica nekih apstraktnih okova
koji vam zveckaju oko nogu,
ne, to je sasvim normalna stvar,
naprosto su vas u viđanju omeli
planiranje godišnjih odmora,
prekovremeni radni sati
i mamurluci samačkog života;
svaki put kada bi oljuštio svoje srce,
seti se da ti takvi napadi egzibicionizma
nikad ništa dobro nisu doneli,
ljubav je racionalna stvar,
donesi ispravnu odluku,
to što već mesecima živiš raspolućen,
rastrzan između
vlastitih želja i vlastite stvarnosti
nikako ne može biti racionalno,
emocije i nisu toliko važna stvar,
da, umeju da izazovu neartikulisanu hladnoću,
naročito noću,
ali to nije ništa što se ne može rešiti
nekom novom košuljom,
nedeljnim roštiljanjem,
sporazumnim dobijanjem dece,
letovanjem u grčkoj,
produženim vikendom u pragu,
kreditom i pozajmicom,
čašom viskija i svežom jabukom,
odbrambenim mehanizmom,
nekim slatkim malim
odbrambenim mehanizmom,
hladnom oblogom na čelu života,
antibiotikom za koji ti nije potreban recept,
najmoćnijim kontraceptivnim sredstvom,
slatkim, malim odbrambenim mehanizmom.
moraš imati vere
u odbrambene mehanizme,
da nema njih, svi bismo izginuli,
od pušaka i zakasnelih plata,
od patetičnih nemani i siledžijskih pesnica,
da nema njih, ne bi nas bilo sramota
da priznamo da smo tužni, da nema njih,
ništa nas ne bi sprečilo u tome
da umremo od života.
BOJAN MARJANOVIĆ (Užice, 1990.), iz zbirke pjesama “Između dva rata”, Književna radionica Rašić, 2016.
čovjek-časopis 