Tag: Bojan Brukner

Očekivao je više. Uostalom, bio je to jedini skelet mamuta pronađen u ovom delu Balkana. Na drugim mestima u svetu nisu bili toliko retki. Na drugim mestima na svetu delovali su impresivnije. Ovaj ispred njega, na prvi pogled, delovao je kao gomila neobičnog šuta.

Krenuo je polako da obilazi eksponat i počeo da pronalazi neke znakove raspoznavanja. Blago uzdignute kljove. Grubo rastavljeni udovi. Čitav skelet, nekako nejasan i deformisan, kao da je ležao bačen i odbačen. Nimalo nalik onim primercima koji stoje uspravni, s pažnjom sastavljeni i s ponosom izloženi tako da zadive sve posetioce, koji onda šapuću međusobom: „Zamisli samo da ga sretneš.“

Ovo je bilo drugačije. Bez glačanja i šminke. Bez posebnog osvetljenja. Bez ilustracija. Ovde se nije reprodukovalo živo biće, već njegov trenutak smrti, i to onakakav kakav je bio – krajnje surov. Ženka mamuta zarobljena u blatu iz kog pokušava uzaludno da se izvuče. Lomi svoje udove kopajući besomučno po dubokom mulju. Umire od gladi, ili žeđi, ili oba. Zamisli samo da je sretneš.

Skeletu je prišao desetogodišnji dečak. Zbunjen prizorom, kopao je nos.

„Ajmo dalje“, šapnuo mu je otac. „To su samo kosti.“

Bio je u pravu. Ima ih milion ovakvih sličnih. U ovom delu Balkana.

_____________________________________________

BOJAN BRUKNER rođen je 1979. godine u Beogradu. 2010. godine izdao je roman “Hašiš klub”. Danas piše pesme i kratke priče.

Noć je bila topla, a nebo bez oblaka. Mesec, punačak i beo, spustio se nisko, gotovo na same obronke grada, kao da je želeo da zaviri u svaku sporednu ulicu ne bi li našao još neku izgubljenu zvezdu koju bi izvukao iz blata i smestio je kraj sebe.

Nedaleko od ušća, Sava se kupala u svetlu novogradnje. Spratovi su se nemirno oslikavali na njenoj površini i vodili posmatrača, kao stepenište, u dubine gde je reka taložila najgori mulj u kojem su se valjali masni beogradski somovi.

Nešto dalje od obale, u samom centru grada, brojne siluete igrale su u magli.

Magla je bila gusta i mahom raznobojna. Crveni i žuti talasi dima sudarali su se i mešali sa sivim, stvarajući kovitalce i zapljuskujući oronule zgrade, u potpunosti potapajući široke bulevare. Kupola republičke skupštine izdizala se iz tog dima poput malog ostrva prekirvenog bledo zelenim algama koje su se sušile na mesečini.

Narandžaste buktinje letele su kroz maglu kao rotirajući svici i ubrzo padale na ulice odskačući po njima kao užareni metoriti. Topovski udari odjekivali su podzemnim prolazima i uzanim ulicama na kojima su ležali zapaljeni kontejneri.

Iz zaglušujuće buke izdvojio se visok i prodoran ton nakon čega je sve na trenutak utihnulo. Magla je počela da se povlači kao okean u vreme oseke, a iz nje su graciozno krenuli da se pomaljaju snažni vratovi konja.

Samouverene i prelepe životinje na svojim tamnobraon leđima nosile su krupne i oklopljene jahače sa crnim, dugačkim palicama. Zglobovi na njihovim dugačkim udovima svetleli su kao mačije oči, stvarajući od galopa ritmičnu igru pokreta i oblesaka. Trčali su slobodni i nazaustavljivi kao da se pred njima nije nalazilo ništa što bi moglo da ih zaustavi.

Ljudske silutete počele su da nestaju pod kopitama i palicama, gubeći se u magli i jaucima.

Komandir konjičke jedinice jedini ju je ugledao. U mutnoj i haotičnoj slici, u zbrci isprepletanih tela i udova, ona se izdvajala kao polarna zvezda na noćnom nebu, nepomična i postojana kao kip stajala je nogu ukopanih u beton i gledala komandira, ili se bar njemu tako činilo, pravo u oči.

Lepa zelenooka žena, duguljastog mlečnobelog lica, crvene ravne kose koja joj se slivala niz ramena, u laganoj letnjoj haljini koja je lepršala na haosu. U pravilnim, ali čvrsto stisnutim usnama i oštrim skupljenim obrvama nazirala se prkosna i neukrotiva narav. Komandir je uzdama usmerio konja ka njoj i prodornim zvukom iz metalne pištaljke povukao za sobom još nekoliko konjanika u snažan galop.

Uprkos tome, devojka je i dalje mirno stajala kao avet na vetru, izazivajući ga nestvarnom lepotom. Odlučno bodreći konja, komandir je stegao nogama mišićavo telo krupne životinje, istovremeno stežući palicu u svojoj krupnoj šaci, stisnuvši čak i zube, kao da ne juriša na nju – najlepšu ženu na koju je ikada bacio pogled, već na bedem koji mora da sruši i jedino tako ga osvoji.

Razdvajalo ih je tek nekoliko metara kada se devojka munjevito okrenula i počela da trči. Bila je brža od vetra.

Komandir, iako zatečen tom hitrošću, odahnuo je u sebi kada je shvatio da lov zapravo tek počinje. Podbo je konja žustrije ne pokušavajući više da obuzda pohotni osmeh koji se nazirao ispod bele kacige. Devojka je elegantno poput košute preskočila betonske žardinjere i izletela na ulicu koja je treperila na mesečini od srče polomljenih flaša i izloga. Konj i jahač poleteli su za njom.

Na trenutak i životinja i on osetili su dašak slobode koji se može osetiti samo u vazduhu; onda kada više ne dodirujemo zemlju i pomislimo da smo ostavili za sobom sve što se uzaludno dešava na njoj. Ulica ih je dočekala tvrdo i grubo ih je vratila u stvarnost.

Izlomljena kaldrma poletela je ka njima kao jato teških ptica. Jedna kamenica pogodila je komandira u desno rame, a nekoliko se odbilo o telo konja. Nije se ni osvrnuo za napadačima koje su preostali članovi konjičke brigade osvetnički obuzdavali palicama iza njegovih leđa. Nije ga bilo briga šta se dešava iza. Svu svoju pažnju usmerio je na ono ispred sebe, na vitko telo koje se uvijalo i vešto probijalo kroz razuđene demonstrante, bandere i semafore što su promicali kraj njih poput stabala šume u kojoj je jahao kao dete. Kada bi zatvorio oči, gotovo je mogao da čuje šuštanje belih topola i oseti njihovo meko granje na svom licu.

Više se nije smejao tiho i u pohoti.

Komandirov grohot odjekivao je tunelom, mešajući se sa topotom konja koji je već neko vreme ostavljao krvave tragove po asfaltu. Kopite su se krunile pod konjanikom teškim od ratne opreme, čežnje i besa, a široka bela pleća životinje bila su išarana od rana i opekotina.

I pored toga, konj nije posustajao, niti bi mu to komandir ikada dozvolio. Ipak, devojka je večito bila nekoliko koraka ispred njih i nakon što su izleteli iz tunela, nastavila je da trči ka velikom gradskom mostu.

Ulice su bile prazne i tihe u ovom delu grada, ali u samoj toj tišini bilo je nečega zlokobnog. Konj je rzao sve nervoznije dok su se približavali mostu. Čak se i devojka divlje osvrtala ne bi li time pokolebala svog progonitelja, ali to ga je samo dodatno izazivalo. Komandir nije imao nameru da stane i odustane. Ne sad kada mu je maltene bila na dohvat ruke.

Bacio je palicu i spuštajući se na bok konja, pružio je slobodnu ruku ka devojci. Svu preostalu snagu iskoristio je izvijajući se u nekontrolisanom galopu. Na vrhovima svojih prstiju mogao je da oseti pramen njene crvene kose.

Komandir je ispustio uzde, imajući tek momenat da shvati da trči ka ogradi mosta koju je konj već počeo da preskače.

Devojke više nije bilo.

***

BOJAN BRUKNER rođen je 1979. godine u Beogradu. 2010. godine izdao je roman “Hašiš klub” za Admiral books. Pisao je kolumne i kratke priče za časopis „Vodič za život“. 2012. godine njegova kratka priča “Sonda” osvojila je prvo mesto na konkursu Narodne biblioteke Bor. Pesma „Košava“ nagrađena je 2020. na pesničkom konkursu Kiprijanov kladenac. Pesme i kratke priče objavljivao je na portalima „Kultura 381“, „Srp časopis“, kao i na svom blogu „Iz pera jednog Bruknera“. Živi i radi u Beogradu.