GOSPOĐO
vi krvarite
raspolućeni modlom sreće
iz vas kaplju zimzelene aporije na topli sivi sneg
izbor light-traveler paketa skupo vas je koštao
ukotviti se u bibavu ne-luku
trošiti vikende razmrsujući rečenice kaljavih rečnih rusalki
ostvarivati suficit u ekonomiji krivice
a mogli ste život da provedete u svetu diskretnih privilegija
srebrninom krckajući koru od bisernog fondana
samo da ste na nepostavljena pitanja uporno davali odgovor
vreme će pokazati šta je dobro
***
DRUŽE
još nisi sreo čoveka
u kom stanuje bog održivosti
ljudska su rešenja genijalna i privremena
smatraš ti bez smatranja
traju tek toliko dok ne nagoveste sledeću katastrofu
onda ljudi smisle nova genijalna privremena rešenja
i tako ukrug
tek svice koji nose sva tvoja naga tela
olakšana za horizont očekivanja današnjice
ka nemani maglovitog obzorja
spreman si da nazoveš
svojim komesarima za održivi razvoj
***
DAŠO
katalogizuješ neljudskosti
imena prezimena imena prezimena
žrtava zločinaca žrtava zločinaca
kao da će precizna statistika vrisaka
nekoga učiniti čovekom
a mi
pijemo cidere
divimo se hand-made aksesoarima
rađamo decu
planiramo putovanja
samo ne tamo tamo je previše touristy
misliš
ako budemo znali
ako nas iznova neumorno budeš podsećala
ako nam zeleni um u rozarijum budeš pretvorila
ustaćemo u stav mirno
usmerićemo duhovni snajper
ka prvom fašisti koji naiđe
ali dašo
mi znamo
ti znaš da mi sasvim dobro znamo
na neki način i bolje od tebe
zato naručujemo još jedan cider
rađamo još jedno dete
***
KUĆNI DUŠE
ti što živiš mi u kući
a nema te
tebi plaćam carinu
kad prelazim iz trpezarije u dnevnu sobu
gravitacija tvog bestelesnog prisustva
izaziva vrtoglavicu
prilagođavam se tvojim neizgovorenim hirovima
šunjam se na prstima da te ne uznemirim
tvoj prezir kroz zidove prolazi
bubnja mi u potiljku
ne da mi da spavam čitam budem
misliš – imaš puno pravo
čak se ni ne kriješ
ipak nigde te ne vidim
ko si
pokaži se
izađi na videlo
prokletniče
ljubavi
***
MARGARET
bila si u pravu
društvo ne postoji
postoje pojedinci
muškarci žene deca
reći ćemo tako – porodice
postoje ućebane kose goluždravaca
što vire iz kljakavih potleuša
mravolavi na plug-in hibridni pogon
što gaze naše senke po neobeleženim putevima
balvani na duhovnim barikadama
kružni tragovi kafe po motelskim bideima
ne
postoje samo moja stopala na simsu
zaboravljene ustanove
poda mnom dimovi
iz bezbroj sonderanlagen domaćinstava
spajaju se tu iznad krovova
možda ću ih udahnuti
možda ću im se priključiti
e to bi se moglo nazvati
dobrim društvom
***
MRTVI PIŠČE
plašio si se
svojataće te neprijatelji
izvlačiće iz tvojih sarkazama
natruhe ponosa vere nacije
ugradiće te u vertikalu
sahraniće te po svojim običajima
u opelu će te po drugi put ubiti
govoriće
bio je jedan od nas
iako to nije uvek tako izgledalo
na kraju je došao na našu poziciju
samo s druge strane
obletaće oko tvoje porodice
popuniće jaz između vas
pur-penom opštih mesta
medijskom pokrivenošću
ideološkom komasacijom
mislio si
dodeliće ti duhovnu vilu
umesto da su ti dali provincijsku garsonjeru za života
kao čoveku
takvi su oni
groblje je njihovo kraljevstvo
umrli su njihovi nevoljni podanici
sad možeš da odahneš
tvoj je strah bio neopravdan
i u smrti anoniman
bez svetla
blistaš
***
LENJINE
kad sam te posetio rekli su
bez zadržavanja bez snimanja bez razgovora
bio su mlađi od mene i bolesno rumen
onda su me odveli u Tretjakovsku
kustoskinja nas je lagala
bajala je o tome kako je Maljevič razočaran nedostatkom transformativne moći umetnosti spalio mnoga svoja dela i od pepela napravio boju za Crni kvadrat
baš mi nedostaje da pričam na engleskom vajkala se
zatim sam sproveden u kinoteatar Oктябрь
negde na Novom Arbatu
pred hiljadu ljudi sam pričao
o veštačkoj inteligenciji generaciji Alfa izazovima na tržištu rada
smejali su se mojim šalama postavljali pitanja pokazivali razumevanje
sve je bilo u redu
učinilo bi se nekom ko nije dete rata
posle žurke šampanjca kavijara te noći nisam spavao
stajao sam go u sobi na sedamnaestom spratu hotela s pet zvezdica
kraj prozora usmerenog ka Staljinovoj visotki
s druge strane stakla lebdeo je dron-ubica
gledali smo se
kao u ogledalu
***
DRINO
ulazim u tebe
kao u resku limfu apolitičnosti
u sekundarnu grobnicu zanosa
hladnjaču sećanja na život i smrt
kad se podigne brana pokuljaćeš
začinjena agensima iz kemtrejlsa
preplavićeš svet
masom oguljenih dečjih kolena
natrulim mišicama malograđanki
kostima-spomenicima
ti si supa neljudskosti
samoživa preko svake granice
zaletiš se pa staneš
rovariš u prazno
u zeleno
donosiš mi spokoj zaleđenog konflikta
jedno drugom smo lepi
samo dok ćutimo zajedno
mir će nestati istog trenutka
kad ga budemo izgovorili
***
CRNO SUNCE
uključujem te dok pišem
da bolje ne vidim
istina je što kažu
od tebe ništa ne treba očekivati
tvoji vidljivi blizanci
bi mi osvetlili put do saljudi
iz svojih stigmata bi izmlazali neon
u plastične čaše moje svetovnosti
aplaudirali bi mi bezruko
smešili se bezusto
milovali me bez dodira
sijali bi hladno
kao ja
zajedno bismo pravili
nevidljivi šou program
a ti fantomski svetski bole
led lampo potpunog mraka
kupljena na trotoaru
nadomak zemunskog buvljaka
baš ništa
duplo golo
ostaću veran tebi
***
PESNIČE
ćuti
____________________________________________
BOJAN BABIĆ, pisac čije se delo kreće između fantazmagorije, satire i oštre društvene kritike, rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao je srpsku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Dobitnik je nagrade Fondacije „Borislav Pekić“ za roman Devojčice, budite dobre.
Od tada je objavio deset knjiga. Njegove knjige—od romana i kratkih priča do zbirki poezije—redovno se nalaze u najužim izborima za značajne nagrade, a neke od njih su prevedene na više jezika.
Objavljena dela:
PLI – PLI (1996), kratke priče
Buke u prozi (2003), poetska proza
Priče o sreći (2008), kratke priče
Neljudska komedija (2010), roman
Devojčice, budite dobre (2013), roman
Ilegalni Parnas (2013), roman
Čaplinova stopala (2015), roman
Yahoo (2018), roman
Kako se jede nar (2021), roman
Glasine o slobodi (2023), poezija
čovjek-časopis 