Tag: Biljana Žikić

JEDAN PRILOG AKTUELNOJ STAMBENOJ PROBLEMATICI

Te silne sobe po Beogradu
i stanovi, te mansarde
u koje vode uski prolazi,
te silne sobe za poslugu,
za guvernante, za učiteljice,
malene, starih vrata sa klimavim bravama,
vretenastih stepenica,
visećih mostova.

Pa ta buka ulica i smrad benzina.
Zatvoreni prozori.
I dvorišta zgrada,
escajg i dečiji plač.

Ti silni stanovi najčudnijih rasporeda,
sa česmom u spavaćoj sobi
i kuhinjom
bez prozora
koja je hodnik.

Ispupčen prozor na kraju sveta
i napuštenog stovarišta.

Ti silni stanovi – lavirinti.

U predratnim zgradama
grbova ispranih
stogodišnjim kišama
od starog sjaja
samo visoki plafon
i odjek naših reči.

Te silne terasice za dve stolice
pune pepeljare i kafene šoljice,
za budućnost.
I jedan štrik sa crvenom haljinom
za sve prilike.

I ta jedna soba, ugovorom zabranjena,
prepuna jorgana, ćilima,
mirisa protiv moljaca, spakovanih
jastuka i teških gazdaričinih kaputa.

Razglednice u zabranjenim fiokama
iz pedeset i pete, ružičasta gondola
sa balerinom na navijanje. Dolce vita.
I onda,
miris prženica u tesnoj kuhinji
i zvuk prve sirene za vazdušni napad.

Ti podrumski stanovi, vlage,
stalne vlage, memle i buđi,
i mrak
jednog malog prozora
i mraz
pločica u kupatilu.
Moć stare grejalice.

I ti kreveti beogradski,
poispadalih federa, sa udubljenjima
i ispupčenjima, škripavi i klimavi,
dušeci iz prošlog veka,
iz nekih srećnih vremena,
za studente
umesto za smetlište,
ti kreveti što neprestano krckaju
kao oraščići malih životinja.

I onaj prazni prostrani stan
sa jednim dušekom na podu
za dvoje, zrelim paradajzima
sa Bajlonijeve pijace i prozorima
bez zavesa.

I taj topli glas za kariranim stolnjakom
na trotoaru sa drvoredom, i jednim
letnjim predvečerjem,
uz gitaru. Bésame mucho.

Ti silni pogledi iz studentske sobice
na Pančevački most
u noći
kada se sjaji i svetluca
kao budućnost,
budućnost,
budućnost za nas,
kad sve ovo prođe.

***

MINIJATURA

Samo malim koracima
po sobi hotela.
Pustiti vodu da teče.
Plašiti se hladnoće.
Proveriti ima li
ćebadi u ormarima.
Upotrebiti majušne
kozmetičke potrepštine.
Zuriti u ekran
u sitne sate.

A onda,
kada se uveriš
da ne možeš da zaspiš,
noć je tako tamna,
a mali frižider sa malim bocama
tvoj je tajni ljubavnik: Foreign Affair.

I šta drugo:
platićeš koliko košta.

***

U ZAGRLJAJU NIKAD NE ZNAŠ

U zagrljaju nikad ne znaš
drhtiš li ti 
ili onaj koga grliš.
Podrhtava li zrno
vazduha među vašim telima.

Prođe li tramvaj, 
zadrhtaće i ulica pod vama
nad kojom drhte semenke
maslačka razletene vetrom.

Mali pas drhti pored vas 
kad zagrmi i kad se kiša
sliva niz vaša lica
i kapljice što spajaju tela,
podrhtavaju,
i nestaju u vašim porama.

Podrhtava i nebo nad vama
kad jure mlaznjaci.
I u susednoj radnji, 
krojačici podrhtava ruka 
dok provlači konac kroz iglu. 

Nebrojeno puta učinila je isto,
i svaki put – kao prvi.

***

PANORAMSKA REKLAMA

Gledali smo kako seku drveće
i postavljaju panoramske reklame.
I tad si mi rekao:
Baš mi je žao drveta
kao što mi je žao i tebe. Jer
kad te ostavim, iz tvog srca
niknuće panoramska reklama.

___________________________________

BILJANA ŽIKIĆ (1974, Jagodina) doktorirala je medijske studije u Ljubljani i diplomirala srpski jezik i književnost u Beogradu. Direktorka je ljubljanskog Kulturnog centra Danilo Kiš, producentkinja, urednica, izdavačica, autorka literarnih podkasta, autorka emisije Kontrola leta na Radiju Študent te novinarka emisije Sami naši Prvog programa Radija Slovenija. Živi i radi u Ljubljani.
Pesme je objavila u zborniku Biće bolje/Bo že (KCDK, 2019), Balkanskom glasniku № 46 (BKG, 2021), časopisu Književni elementi 4 (Perun Artis, Bitolj, 2021), časopisu Paralele 25 (Javni sklad Republike Slovenija za kulturne dejavnosti, Ljubljana 2023-2024) te elektronskim portalima Čovjek – Časopis i Nomad.ba – RegionElle.
Za pesme je dobila Zlatno priznanje na 46. smotri stvaralaštva na maternjim jezicima Sosed tvojega brega (JSKD, 2024). Pesme su joj prevedene na slovenački i makedonski jezik.

ŽENE KOJE KRIJU SVOJE PESME

Žene koje kriju svoje pesme
kao mačke svoje mačiće
traže skrovito mesto da se omace
daleko od mačka i ostalih proždrljivaca.
Žene ližu svoje pesme
dok ne progledaju
očima mačaka, risova, tigrova.
One ih čuvaju po podrumima i tavanima,
ispod ućebanih fotelja i u fiokama koje se ne vide,
zakamuflirane svakodnevnim oblicima, istim
dosadnim pokretima, ustaljenim frazama,
po starim kutijama, u nahtkasnama i šupama.
One ih njuškaju nežno
i jednu po jednu nameštaju, premeštaju
da budu što bliže toplini.
Milujući im mala vlažna tela
one ih kriju i od sebe samih
sve dok ne ispuste sopstveni mjauk,
dok ih ne napuste i ne odu
neznano kud.

***

ONLY EU PASSENGERS

Evo lisice na putu,
evo i migranta!
Samo zato što sam imao sreću da se rodim
u krugu zidina ili da dospem unutar njih
na neke druge načine,
ja sad vozim safari a ti iskačeš
pred farove kao životinja.
Zaobilazim te čisto da te ne bih baš
ja gazio, a podletiš li pod točkove drugih,
mene se ne tiče. Uobičajena si životinja
na međunarodnim putevima po obodima tvrđave
u ovo doba godine. Ni u vest da staneš.
Šta ću s tobom lisice, srno, jelene,
osim da skrenem pogled
kad te vidim kako se vučeš ivicama
auto-puteva i kažem:
jadna li je životinja, a vidi
meni kako je lepo – u automobilima Šubert ili
noćni džez – na granicama pokazujem samo ličnu:
O bože, kako je lepo u tvrđavi domać biti!
I zato, podižite pokretne mostove, o sugrađani!
Skrenite pogled i zagnjurite ga u svoju kesu s poslasticama,
o sugrađani. Bacite jednu kosku
kroz prozor automobila kad oglođete pile.
Budite humani! Budite bezbrižni!
Jer vaš će broj na ličnoj karti koji pokazujete
na otvoru zidina: Only EU passengers,
još jednom potvrditi vašu ljudskost.

***

BIĆE BOLJE

Nisam sigurna da želim umreti u starosti,
onoj pravoj koju zovu duboka,
da jedem tortice bez šećera i maslac bez masti,
da spavam danonoćno u džinovskoj čarapi kao gusenica
za koju se izvesno zna da nikada neće u leptira,
nego u crva.
Nisam sigurna da mi je to svetla budućnost.
A šta mi drugo preostaje?
Biće bolje, rekao je moj otac.
Umro je u šezdeset devetoj godini i pisao sve dok je mogao da drži
olovku
i crveni rokovnik sa kožnim omotom.
Te večeri kada je otišao u bolnicu – mislili smo na kratko,
iz astronomskih stanica su nam govorili – gledajte u nebo,
cele noći padaće zvezde.
Jedna je stvarno pala i videla sam je rođenim očima,
rasprsla se tačno iznad očeve kuće.
Zamislila sam želju,
kažu da se ostvaruje, a nisam ni stigla
da mu kažem da je iznad njegove kuće
zvezda pala.
Prvo što je napisao bilo je ime i prezime, adresa i telefon
kao što je rokovnik zahtevao na prvoj stranici,
zadnje što je napisao bilo je o ljubavi prema nama
da nas je voleo a da to nije znao da nam pokaže.
Kad više nije mogao da piše, umro je,
a bez glasa je živeo skoro šest godina.
Šest godina bez glasa, a šest dana bez pisanja
i više nije izdržao.
Tata, je li ti ovako dobro,
nameštala sam mu naslonjač.
Biće bolje, rekao je
i više mu oči nisam videla.
I Dejvid Bouvi je umro u šezdeset devetoj godini,
imao je dva različita oka, sad kažu da nije,
ali ja znam da jeste i njegova
Lady Grinning Soul
zna da jeste.
Svako se oprašta na svoj način.
Kako ću se ja oprostiti, ponekad se toga najviše bojim,
da li ću znati da kažem biće bolje,
da li će i moj Lazar progovoriti?
Vama je teško, ali zamislite kako je njemu, rekao je lekar.
Vi se opraštate od oca, a on se oprašta od života.
A moj otac je na kraju tražio samo svoju sobu
i dunju ispod prozora
i da podignemo roletne da može da vidi sunce.
Tako smo mi mislili,
ali zapravo ne znamo šta je želeo da vidi.
Ja sam gledala u zvezdu koja će eksplodirati
i mislila na njega
i na Lady Grinning Soul.
Jednom me je neko podsetio na tu pesmu
i ona je posle toga počela sa eksplozijama
do tada je bila samo dobra pesma
posle toga je bila tempirana zvezda.
I sad i želje stare kao što sve stari
i menja se kao što se sve menja,
kao što se moje lice menja,
kao što se moje ruke menjaju.
Da li ću na kraju znati da kažem
Biće bolje?
Da li ću umeti da odem zajedno s njom,
ruku pod ruku, s mojom rođenom
Lady Grinning Soul?
Da li ćemo umeti veličanstveno da se rasprsnemo
iznad zvezdine kuće
i da li će naša zvezda poželeti želju
dok nas bude gledala rođenim očima?

___________________________________________________________________________

BILJANA ŽIKIĆ rođena je 1974. godine u Jagodini. Diplomirala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i doktorirala antropologiju svakodnevnog života i medijske studije na Fakultetu za postdiplomske humanistične studije, ISH u Ljubljani. Bavi se novinarstvom, istraživanjem medija i roda, koordinacijom i vođenjem projekata u kulturi i izdavaštvu, prevođenjem, aktivistkinja je za prava manjina. Pesme je počela da piše u jesen 2016. godine. Objavljivala je do sada različite tekstove, od akademskih članaka do novinarskih kolumni.