GROBNO MESTO ZA NENAPISANE PESME
Umorna sam od pesama, u meni umrlih,
Koje uporno traže svoje grobno mesto
A ja im ga nisam iskopala, pa ih slažem
Jedne preko drugih, bacam u kolektivnu raku
Koju mahnito zatrpavam, ne obeležavam
Čak ni kamenom, kao što su se grobovi
Nekrštene dece obeležavali.
Celo su mi telo pritisnule
U krv su ušle, u kosu, u nokte, u očne jame,
Ulaze u mene kao što crvi ulaze u leš
I grizu me, izjedaju, nikad ne prestaju!
Rado bih eksplodirala, da ih se oslobodim,
Ali unutrašnji fitilj mi je neupotrebljiv,
Vlažan od suza koje nikada nisam pustila
Da ih dostojno ožalim, uz naricanje i crninu.
***
IDENTIFIKACIJA U REMU
Dok su Najbolje u bitkama ranjavane, kidani im
Vitalni organi i delovi tela – preživele su prosečne,
nesvesne svoje nebitnosti. A šta biva sa tim Najboljim
Rečima, koje poput vampira beže sa prvim prugama
Dana, dok telo savladava san? Ostaci blude
Do jutra, prerušeni u pesmu. O, skaredne li slike
u remu! Kao kada sa ratišta dopreme telo,
da ga najbliži identifikuju, a telo bez glave.
***
O MLADOSTI, STAROSTI I VEČNOM ŽIVOTU
Četrdeset mi je godina, to je broj, ja sam žena.
Četrdeset mi je godina. To je broj, ja sam žena.
Tako bih večno ponavljala, kad bih bila opčinjena
Mladošću i životom. Lagala bih i stidela se,
jer ne biti mlad, sramota je – i tako misle svi mladi;
Mladi pesnici osobito, u svojoj samoljubivosti.
O, jadna mladosti, jadna željo za životom bez smrti!
Hvala ti, Gospode, što si nam starost podario
Što Gilgamešu još mnogo ranije nije dato
da pronađe travku Večnog života, i što si stvorio
Zmiju, mudru životinju, da travku ukrade, jabuku ponudi,
sa Evom Adama približi Istini – bez obzira šta bi
na ovu pesmu časne sestre iz manastira Rukumije
(koje kupuju najskuplje okvire za naočare,
kako bi bolje Istinu videle) – imale da kažu.
One su starije od mene. One su napisale sve kuvare.
Hvala ti, Gospode, za med, rakiju, bosiljak, molitvu,
posne kolače, suze nerotkinje i suknje do zemlje...
Amin.
***
ISTINA
(Čehovu)
Uzalud puška visi na zidu u prvom činu; muškarci
Slomljeni neurastenijom; blede, nevoljene, ružne
Žene; anoreksične, šiljatih noseva poput kljunova,
Ključnih kostiju što nakaradno štrče, pod tankim
Svilenim bretelama ( zar ne bi trebalo da budu
Ženstvene,prefinjene, fatalne, suicidu sklone? –
no, dobro; teatar nove ukuse nudi, novu estetiku).
Uzalud Ivanov upire metak u slepoočnicu... Istina
ni tamo, sa druge strane, nije. Trpimo na ovom svetu,
Odmorićemo se u smrti? O, Antone Pavloviču,
pa to je neozbiljno! Šta ako smrt ne postoji?
***
EKSHUMACIJA
Sada, kada sam vas iskopala
Iz srca i želuca, uopšte mi ne mirišete
Mirišljavim mirom, kao što očekivah
Čitajući žitija i jevanđelja. Pesme moje,
Zakopavane u masovnim grobnicama,
Smrdite mi kao pravi leševi, kao potpuno
Obični i ni po čemu posebni – smrtnici.
Zar ne bi trebalo da budete mirotočive,
Uzvišene i besmrtne, bogovima bliske,
Da me do Olimpa ponesete, ili barem do Avale
I da mi telo od čudotvornog mira ozdravi?
- iz zbirke „GROBNO MESTO ZA NENAPISANE PESME“, izabrane pesme, Međunarodni festival Smederevska pesnička jesen, edicija Meridijani, Smederevo, 2020. -
_____________________________________________________
BILJANA MILOVANOVIĆ ŽIVAK rođena je 1972. u Požarevcu. Diplomirala i masterirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je dugogodišnji urednik književnog časopisa i edicije „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“ i „Losos plovi uzvodno“, dramu „Nepotrebni trač“, zbirke pesama „A gde sam ja, i zašto tu?“, „Lirsko kopile i baba – tetke“, „Grmljavina je dugo trajala“, „Grobno mesto za nenapisane pesme (izbor iz poezije)“. Dobitnik je domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za književni i urednički rad, rad sa mladima i za rad na polju kulture. Urednica je edicije Zlatna struna na Međunarodnom festivalu Smederevska pesnička jesen, koji je zajedno sa Struškim večerima poezije, najstariji i najvažniji pjesnički festival na prostoru bivše Jugoslavije. Prevođena na engleski, nemački, grčki, makedonski, bugarski, ruski, ukrajinski, rumunjski, vlaški, francuski i slovenački jezik. Profesor književnosti, predaje i Kreativno pisanje. Njene pripovetke i pesme obrađuju se, po izboru profesora, u gimnazijama i srednjim školama, kao i na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Imam talenat da uočim detalj, za koji svi drugi Misle da je beznačajan, recimo dugme koje visi na kaputu (samo što nije otpalo, okruglo, malo, veliko, pljosnato, debeljuškasto), a ja po njemu mogu da napravim ceo spomenik u prirodnoj veličini, od crnog mermera, da stoji u parku
TALENAT DRUGI, METAFORE
Imam talenat za friziranje, šišanje, uplitanje I rasplitanje, negovanje, sušenje, ravnanje krajeva (da izgledaju kao novi, sveži, neprepoznatljivi) Za spuštanje i podizanje spasonosnih merdevina, kao mornarskih, koje se dodaju davljenicima, kao požarnih, koje vode do stepeništa, kao ljubavnih, koje je Motovilka spuštala princu da se popenje do malog prozora visoke kule
TALENAT TREĆI, OBRADA
Imam talenat za grubu i finu obradu, brušenje Tvrdih metala kao i obradu sirovina na koje Tek treba primeniti tehnologiju obrade (a ovo vam se izučava kao poseban predmet u Tehničkoj školi), umem da zavrnem i odvrnem Umem da naoštrim i zatupim, umem sve da Uradim što se u mašinskoj radionici zamisliti Može, a stezna glava je luk i voda za mene!
Da se razumemo, automobile i televizore Ne umem da popravljam, već samo da ih kvarim.
TALENAT ČETVRTI, ZAVOĐENJE
Imam talenta za zavođenje Najrazličitijih (muških i ženskih) Imena i Naslova, snalazim se Kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti (mada nisam sigurna da te granice postoje, jer ako postoje, zašto onda ne znamo gde i kada tačno počinje budućnost i da li ćemo u njoj pronaći ljubav?)
TALENAT PETI, BIBLIOTEKA
U biblioteci stvari stoje drugačije Nego u mašinskoj radionici, tamo je vreme Zaista relativno, ali stezna glava je isto Što i papir na kojem se ispisuje broj knjige, Zavodi se u Knjigu inventara i kroz Lavirinte Nestvarnog, a čitaoci su isto što i livci, Koji sa zajedničkim interesovanjem u podrumu pića završavaju radni dan, deprimirani životom
TALENAT ŠESTI, IZGUBLJENO-NAĐENO
Imam talenat za pronalaženje izgubljenih stvari, Onda, kada mi više uopšte nisu potrebne A bivše ljubavi vraćaju mi se same, iako ih Nikada ne dozivam. Imam talenat da ih u snovima Prepoznam, da natempiram kada će se koja Odjednom setiti da je sa mnom bilo ono pravo Ali šteta što mi to više ništa ne znači…
TALENAT SEDMI, DETEKTOVANJE
I ma kako vremenske razlike između prošlosti i budućnosti bile nevidljive, srce zna razliku, Prepoznaje kukavičluk nepouzdanog prijatelja – Kao što čitalac prepoznaje neiskrenost Nepouzdanog pripovedača, koji itekako mora Proći razne provere kritičara (A kako li glasi termin iz Rečnika književnih Termina za Nepouzdani lirski subjekt? Nema ga? To znači, da u pesmi slobodno možemo Lagati, a to je zaista nepravedno spram proze)! Laganje i izbegavanje istine, lutanje iz lika u lik, Sa staze na stazu, iz jednog u drugi ugao sagledavanja Baš kao dupla slika, duplo dno, kao pokvareni Televizor, kao udvajanje vidnog polja usled Alkohola, jer pije samo onak koji ume, i to je talenat Koliko i veština, trening, način života U odvojenoj paraleli
TALENAT OSMI, IGRE PRESTOLA
Povrh svega, imam talenta za privlačenje Basista, sportista, istoričara, psihičkih Bolesnika, naročito Pesnika, Koji suprotstavljaju moju figuru – figurama Koje upotrebljavam dok pišem, upoređujući Svet pričine i stvarni svet u svojim glavama U kojima su oni sami neodoljivi zavodnici, U duplom ogledalu, u čijem odrazu ne vide Nikoga sem sebe; povlačeći oštru granicu Između sebe, sa jedne, i mene, sa druge strane, Budući da moje pesme nikako ne smeju ometati Njihovu predstavu o Afroditi koja ne može Istovremeno biti i Hera, i Artemida i Sofija, Jer zašto bi, pobogu, Stari Grci imali toliko Boginja da je u jednoj bilo moguće okupiti bar dve Vrline? A Zevs je Zevs, jedan jedini, na prestolu, Kao, uostalom, i Sin Božiji.
TALENAT DEVETI, RASHOD
Imam talenta za magnetno privlačenje onih Koji su u mašinskoj radionici odavno na spisku Rashodovanih, budući da su – ispali iz ležaja; Ali oni sami to ne znaju i nikada ne priznaju da govore sami sa sobom, goli šetaju po kiši pretrčavajući pešačke prelaze na crveno, pravdaju se time da su i mnogi veliki pesnici činili isto, ljubavlju poneseni… U biblioteci, recimo, rashod je takođe Ozbiljan posao i knjige se nekada tako Čvrsto zalepe jedna za drugu, tokom godina, Da je prosto nemoguće razdvojiti ih, A da se ne načini šteta
TALENAT DESETI, U ZDRAVOM TELU – ZDRAV DUH
U podrumu pića, zajedno sa metalostrugarima, Livcima, čitaocima, profesorima mašinske Grupe predmeta i piscima umornih od života, Ja sada mirno sedim i pijem, pošto sam napunila Kamione rashodovanim predmetima, bivšim Ljubavima, nepouzdanim prijateljima, da voze Do prve ekološke deponije, gde će biti zatrpani
BILJANA MILOVANOVIĆ ŽIVAK (Požarevac, 1972.), iz zbirke pjesama “LIRSKO KOPILE I BABA-TETKE”, Centar za kulturu Požarevac, 2019.
Pesnici muškarci čitaju, primaju nagrade, Žene prevode: Muškarci, pesnici, podižu Medaljone, zlatna odličja, u visini ramena, Kao što žene podižu decu posle obroka, Da bljucnu. Blicevi fotoaparata sevaju, Žene prevode. Tri lepotice, tri vojnika U stroju, sa blokovima u rukama, sa naoštrenim Grafitnim kopljima (koje muškarci odavno više ne koriste) zapisuju mudre i neponovljive Trenutno izgovorene rečenice, stoje u okviru Vrata, kano klisurine,poslušne, predane, skoncentrisane, lake im haljine lepršaju na vetru što dopire sa terase, sunce im za leđima sija, one ne vide. Tanki im glasovi trepere od treme (hoće li dovoljno dobro, hoće li dovoljno tačno, prevesti Reč u Reč) Muškarci, pesnici, osmehuju se ponosno, Žene prevode, sa jezika u jezik, iz sveta u svet Sa staza posutih uvek svežim lovorikama Do kuće, do trpeze, do postelje, prevode ih
Iz poezije u život.
***
ŠINDLEROVA LISTA I STRAH OD STRUGA
Profesor koji mrzi devojke U svojoj radionici za mašinsku obradu Izvodi me ispred table svakoga dana I postavlja pitanja. Najviše mrzi mene, Koja sam najlepša u razredu, ali podjednako mrzi I moju kumu, bucmastu Banaćanku, koja u strug gleda Kao u nebo prepuno zvezda…
Komandat reče: „Napravi mi šarku“, A Jevrejin skoči, lak, kao prolećni vihor, Pruvukavši se kao zmija između Komandanta I mašine (to će se pokazati kao kobno) I za tili čas pruži izrađenu šarku. „Od jutros radiš, a tako si malo uradio“, Zaključuje komandant i vodi ga na streljanje. Revolver neće da opali, više puta, uprkos Želji Komandanta da kazni Jevrejina.
Profesor sedi i gleda u mene sa gađenjem Dok stojim u stavu mirno pred njim Kao Jevrejin pred SSS komandantom, I deklamujem teze od korice do korice, A strug (to vam je mašina u našoj učionici) Izgleda kao maketa vasionskog broda – Za nas koji više volimo poeziju.
***
PO DALMATINSKOM KRŠU
Da mi je smao još jednom da vidim, Onaj moj krš i kamen, kaže na samrti moja baba, Janja Čolak, bez leve noge, u postelji, kraj svog čoveka Tiranina, na zemlji koja nikada nije bila njena.
Sestra joj je donela oljušene bademe, sa slanim mirisom Zavičaja, a meni je rekla: Moraš biti jaka. Lirsko Ja Mi se zavuklo pod babin jastuk od perja, i plakalo, dugo Plakalo, pred bedemima od badema, na putanji do smrti.
Hoću li ga tu pronaći, hoću li ga iskopati – Pod kamenom za pod glavu, pod krovom od kišnice, U moru bevande, kojom se u Dalmaciji deca poje, Ako nema kozijeg mleka – na putanji do prapočetka.
***
SRASTANJE
Ne znam zašto razmišljam o drveću Zasečenom sekirom, i ranu zamišljam Baš kao mesto gde sekira razdvaja koru
Moje su pesme sada rasečene, a tragovi Istrgnute sekire i dalje zjape, otvori Zevaju i krvare smolom. Otvorena rana
Popunjava se lekovima iz prirode, cvetnim prahom, polenom, pčelinjim voskom, a nekada drvo počne da truli na tom mestu
Dok se ne pojavi lekovita reč, prava reč, Reč koja će promeniti sve, i dok ne popuni Razdvojene strane kore, pesma zjapi, i čeka
***
ZARASTANJE
Zarastanje je proces posle koga se ćuti Ne opisuje se nikome kako je rana najpre Kvarila, smrdela, gnojila, potom se Inficirala i počela da plavi…
Nepristojno je govoriti o tome koliko su puta razdvojene strane kore drveta morale da vrisnu jer pomoći nije bilo, a sekira je pretila da preseče celo stablo, jer je počelo da truli
Ne može se nekada odvojiti tkivo pesme Od tkiva našeg tela, razdvojenih ruku, usana, nogu, Ne može se govoriti o razlikama, kada znamo Da zarastanje uvek znači prekid prošlog života
Onakvog kakvog smo ga do tada poznavali Jer ožiljak postaje naš novi deo tela, Makar se i ne video, makar ga sunce izbledelo I plastični hirurzi veštim skalpelom uklonili
Jer svaki naredni trag ostavlja svoj trag Ožiljak ožiljka stvara novi ožiljak Novo telo sa novim izgledom, i sećanjem Na stari život, kao da više nije naš.
BILJANA MILOVANOVIĆ ŽIVAK (Požarevac, 1972.) diplomirala je Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu Beogradu. Bila je dugogodišnji urednik književnog časopisa „Braničevo“. Objavila zbirke pripovedaka „Dva dana bez Marte“(2008) i „Losos plovi uzvodno“(2013), dramu „Nepotrebni trač“(2012) i zbirke pesama „ A gde sam ja, i zašto tu?“ (2017) i „Lirsko kopile i baba-tetke“(2019). Studija „Smisao pisanja u novom veku ili Da li će internet ubiti knjigu?“ prevedena je na engleski jezik i objavljena u društvu pet autora sa Balkana (The meaning of Writing in the New Century, or Will Internet Kill the Book, Transcultural Studies, BRILL (2015),40-60, Articles and Book reviews, LEIDEN, The Netherlands). Zastupljena je u nekoliko zbornika i antologija. Dobitnik je desetak međunarodnih i domaćih književnih nagrada, kao i nagrada za urednički rad i rad u kulturi. Prevođena je na engleski, grčki, francuski, nemački, makedonski, slovenački, ruski, ukrajinski i rumunski jezik.
čovjek-časopis 