Tag: Benjamin Bajramović

Pokušavam da plačem upinjem se ne ide suzni kanali začepljeni kao arterije jastuk je suh ništa od scene a la bridget jones da pijem mama ima negdje rakiju za obloge grdna je boli me briga ustajem kuhinja u polumraku sudoper tu je dolje uzmimam bezbojna tečnost izgleda kao voda otvaram pomirišem nestane mi pljuvačke u ustima baš je grdna čaša soba krevet boca nalijem popijem sve mi je jasno šutnja Nećko prstom kruži po konzervi piva sve je jasno Delbojeva glava duboko u rukama zašto je tako teško što odlazi pijem puno ljudi odlazi svi odlaze mamine prijateljice odlaze rade po staračkim domovima brišu guzice njemačke gospode za eure koje ovdje ne mogu dobiti brišući guzice na onkološkoj klinici pijem svi odlaze na mastere studije stipendije čuda odlaze da konobare utovaraju kamione pijem prave njemačke zgrade njemačke mostove njemačku zemlju ovdje će ostati pustinja zašto je tako teško pijem zašto nam je svima teško zašto je toliki šupak pijem šta mu je Nećko rekao šta mu je dobri Delboj odgovorio pijem Mašo hajde sa mnom Ovdje je sve što poznajem i volim zahrđalo zastarjelo napušteno obraslo ko će to braniti ako svi dezertiramo ko će to braniti od ovih što ostaju magla se diže iz podnožja mojih očiju sve mi je jasno krpa od čovjeka jasna mi je tuga prezir pretvoren u samoprezir popili smo poparu upali u zamku sve mi je jasno magla se diže na zjenice smiješio se u onom čudu što se vrti zar ne zna da mi je odvalio pola srca magla se podigla pijem više ništa nije jasno.

Polako prepoznajem elemente oko sebe: krevet, posteljina ljetna (samo čaršaf), jastuk stegnut oko moje glave kao francuski ključ, prozor, kiša ponovo je počela, strop čini mi se nižim nego što je bio, polica, knjige, ormar, Kavafi na natkasni pored mene. Moja soba. Ne mogu se pomaknuti, probudila sam se prije svog tijela, rakija je umtrvila prenos električnih signala iz mozga, pokušavam se pomaknuti, u glavi mi je novčić i zvecka kao u praznoj kasici, mučnina, pomičem glavu, gledam jesam li povratila (nisam, nema ništa) miris slanine i jaja me udari u nozdrve, mičem se, sjedam na krevet, podrigujem kao superhik, soba je čudno uredna, gledam okolo polupogledom, vrijeđa me svjetlost dana, sakrivam zjenice da ne ispare, ustajem, novčić u glavi rasuo se u hiljadu komada, glava zvecka kao bebina zvečka, doteturam do kupatila, shvatam da sam u pidžami, ne sjećam se da sam je obukla ali ne sjećam se skoro ničega. Puštam česmu da se olakša, voda teče, zapahne me svježina lavaboa, odmjeravam da li da se pogledam u ogledalo. Neću, istišćem pastu, ona izlazi na četkicu kao gnoj iz rane, muka mi je od te misli, nagnem se nad šolju, povraćam, jednjak me boli od toga, puštam vodu, žuto zelena tekućina nestaje u viru (grašak od jučer), perem zube, odagnavam misao o gnoju, četkam snažno da se očistim, najradije bih se očetkala cijela tom pastom za zube. Pitanje od sinoć sijevne kao migrena, pogledam se u ogledalo, zašto mu nisam rekla da se goni u kurac, da mi se gadi, bilo šta, ostavila sam ga tamo da sjedi na vrteški kao autistično dijete, ništa nisam postigla ni za sebe ni za njega.
Odvlačim se do kuhinje: mama.
Sjedi za stolom, servirana dva tanjira, slanina i jaja, palačinke, džem, puter, čokolešnik, bože kako volim čokolešnik, kutija se sjaji na stolu, doručak je bogat kao da sam prošla odličnim. Sjedam, glava kao fišek sjemenki, zvecka kao da je neka hrskavica pukla u njoj, zvecka kao izvrnuto koljeno. Jedem uprkos mučnini, mama ništa ne govori. Ne govorim ni ja. Ne znam da li me gleda, suđe odzvanja, mi šutimo. Sipam čokolešnik, posežem za mlijekom.
Mašo, kaže mama.
Sipam mlijeko u tanjir.
Mašo, našla sam te sinoć na podu u povraćotini.
Znači ipak sam povraćala, pa šta,malo mlijeka, volim kad je manje mlijeka.
Rakija za obloge je skoro prazna, kaže mama naoko mirna, razbila si čašu.
Tako je, kao da je nešto tresnulo sinoć i to je očistila. Kad je manje mlijeka ne stvara se kaša, bude još hrskav.
Mašo razgovaraj sa mnom molim te kaže mama.
Čujem kako joj se oči pune suzama. Hrska pod zubima i ostane onaj slatkasti okus na nepcu, ma divota.
Ja stvarno više ne mogu ovako shvatam da si ljuta pogriješila sam rekla sam groznu stvar kajem se Mašo zaista se kajem.
Ni dva ni četiri tanjira ovoga nisu dosta, samo ne valja kad se pretjera sa mlijekom, dobiješ razbuzanu kašu.
Ali moraš da shvatiš da ni tvoje ponašanje nije normalno ne znam čime sam ga zaslužila ja sam jedna, Mašo, nemam nikakvu pomoć, ni mušku ruku.
Jedno vrijeme sam ga jela bez mlijeka, samo nagnem iz kese, dobivala sam zatvor od toga.
Ne znam više kako da se postavim prema tebi ne znam kako da doprem do tebe i sad evo kao da govorim u zid dosta mi je toga skoro ti je trideset godina u guzici Mašo
Čujem suze kako padaju na stolnjak kao kamenje sa ruševne zgrade, šutim, gledam u vjevericu na kutiji čokolina.
Reci nešto drekne mama. Ustajem, uzimam tanjir
Sjedi čuješ li me ja sam ti majka sjedi naređujem ti da sjedneš. Tanjir čučne u sudoperu. Idem prema vratima, izlazim iz kuhinje.
Vrati se čujem je kako proklinje, zamišlja da je lik iz Biblije, deklamuje.
Ako sad izađeš nećeš se imati kamo vratiti, viče za mnom.
Aha jest mislim. Zalupim vratima.

Delboj stoji na šanku, pokušava zakačiti nekakav transparent. Šank se ljulja pod njegovom težinom. Sjedam, ne primjećuje me. Okrenut je leđima, fokusiran, pokušava jedan kraj zalijepiti selotejpom za neon koji je davno prefarbao u narandžasto. Prilazim mu nečujno ništa ne sumnja, tiho psuje komad selotejpa koji mu se neprestano lijepi za prst. Drugom rukom drži transparent koji je ustvari velika traka papira, ne vidim šta piše. Prišla sam, gotovo ga dodirujem, on i dalje u svijetu selotejpa. Grubo ga uhvatim za nogu, on vrisne, transparent padne, on se okrene unezvijeren. Trebalo mu je sekundu ili dvije da me izoštri i prepozna zbog panike.
Jesi ti normalna, kaže. Smijem se
Mogao sam te štosirati iz refleksa, kaže ozbiljno.
Ma hajde kažem koga ćeš ti štosirati, kažem. On silazi sa šanka gunđajući.
Kako ide turski, pitam.
Od naslsn nisam odmakao, kaže i diže papirni transparent s poda,
Učim kod ovog jarana što dovlači nargile iz Turske.
Zar nisi upisao kurs, pitam
Kakav kurs, kaže i penje se na šank noseći transparent, komad selotejpa zalijepljen za njegov prst vijori.
Znaš li ti koliko to košta, kaže s prezirom.
Mislim da ti je pametnije da uzmeš novi komad selotejpa, kažem.
On pogleda onaj zalijepljeni koji se zavrnuo i mahao potpuno neupotrebljivo. Delboj uzdahnu, siđe sa šanka, uze selotejp i presječe komad zubima.
Ovako je mom jaranu zub ostao na selotejpu ovo treba oprezno, kaže i otkida još jedan komad, poveći. Penje se na šank.
Svakakve jarane imaš, kažem. On se nasmije.
Da ti pomognem, kažem. On odmahuje glavom.
Šta ti zapravo radiš, pitam.
Sad ćeš vidjeti, daj pridrži ipak ovo dok ja skoknem na drugu stranu, kaže. Penjem se na šank, pritisnem mjesto koje je držao, zalijepljeno je ali ne baš čvrsto. Delboj razvi transparent, pope se na stolicu, zalijepi transparent za izblijedjelu zavjesu koja pokriva ono što Delboj zove ostavom. Transparent je raširen, Delboj stoji nasred kafane, silazim i ja, gledam piše: SRETAN RODŽENDAN.
Ovo je za Nećka, kaže Delboj i smiješi se kao brižni otac, srce hoće da mi pukne, transparent klizi sa strane šanka, trčimo da ga spasimo.
Transparent se smirio kao vezani ker. Sjeli smo gledamo ga.
Šta misliš, kaže Delboj.
Meko đ, kažem, on kaže šta.
Meko đ nije dž, nije rodžendan nego rođendan, kažem. Razočarenje pređe preko njegovog čela.
Jebi ga, kaže, znao sam dumao sam jedno deset minuta nad tim slovom kad sam pisao.
Jebat ga, kažem, ove godine je rodžendan, Nećku neće smetati. On se osmijehne veselo.
Smeta meni što sam nepismen, reče.
Nećku će biti smiješno, kažem. Delboj sjeda u njegovu stolicu.
Gdje je on, kaže.
Ne znam, nije mi se javljao.
Danas nije dolazio nikako.
I ja zamalo nisam došla, kažem, glava me razvaljuje. Delbojme gleda upitno, nasmijem se.
Napila sam se sinoć sama sa sobom, maminom rakijom za obloge. Delboj zvizne u čudu. Gleda me polu-zabrinuto, polu-impresionirano. Ne progovara. Ne progovaram ni ja. Česma kapa, tupi udari vode u lim.
Zašto, pita Delboj.
Imala sam jedan susret, kažem.
Delboj zašuti. Njegova ruka se miče prema meni puževom brzinom. Hoće da me zagrli neprimjetno. Odjednom, mijenja smjer, njegovi znojni prsti samo me potapšaju po ramenu. Pokvarila sam Delboja. Gledamo u transparent.
Napravit ćemo Nećku pravi rođendan, kaže Delboj na kraju, i mi ćemo se osjećati bolje, imam i šeširiće i one stvarčice što vrište kad puhneš u njih.
Rodžendan, ispravljam ga.
Da, kaže on, rodžendan. Opet tišina. Delbojeva ruka se ne pomiče. Moja ruka se počinje znojiti od njegove znojne ruke.
Je li došao, pitam, je li Jakov bio ovdje. On šuti, ne gleda me, odvaguje da li da slaže. Ali Delboj ne zna lagati.
Dolazio je, kaže, ništa bitno.
Šta te je pitao, kažem.
Ništa.
Delboj, šta te je pitao.
Ama ništa.
Delboj.
Pitao me da idem s njim.
Šta si mu rekao? Tišina.
Šta si mu rekao?
Ništa posebno, rekao sam mu da neću, a da i on razmisli, super je što ide ali svašta se može postići i ovdje sa malo više truda i puno sreće, doduše, ali nije u tome stvar, rekao sam mu da ga ovdje vežu neke stvari koje….
Delboj je istrtljao sve ovo vrlo brzo, ali se naglo zaustavio na ‘koje’. Ne insistiram dalje, teško diše, dovoljno sam ga izmučila ovih dana. Sigurno misli da sam luda.
Delboj, kažem, izvini za ono neki dan.
Uredu je, idem po pivo.
Donesi i meni, kažem, glava me razvaljuje.

_________________________________________________________________________

BENJAMIN BAJRAMOVIĆ rođen je 1989. godine u Zenici. Diplomirao je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu 2011. godine. Igrao je u zapaženim domaćim, regionalnim i internacionalnim produkcijama (“Tajna džema od malina”, “Životinjska farma”, “Moja Fabrika”, “What is Europe”, “Muški-ženske/Ženske-muške”, “Schlachtfeld erinnerung” etc)
Dobitnik je nagrade “Oslobođenja” za kratku priču 2020. godine.
“Itake” je njegov prvi roman.