RASIPANJE
Telo je groznica od koje se umire,
zato se oprezno privijamo uz polumrak
prljavih prolaza i tuđih, zauvek tuđih stanova.
Ali srce je rudnik užasa i nemoj da otvaraš prozore,
pališ svetla
od toga se umire
pusti iznemogla mokra tela
u oslobođenoj glatkosti najlona
prepusti se radosti bezrazložnog
rasipanja semena
prepusti se slobodi koja se stiče snažnim
i brzim potezima biča,
protetičkim nastavcima čula, prepusti se
prstima sputanom kriku;
zlatnim, toplim mlazevima sreće
ili udarima staračkih pega o sasvim nežne
devojačke butine
gadnih li, divnih bliskosti
glad ima isto lice i kada su ti usta puna tuđeg mesa
i kada kroz želudac ne prolazi ama baš ništa
danima, ali
oteklih jezika zahvatamo med s perja
nepoznatih ptica
i potapamo se u njega
kao u udobnu teglu formalina
i to bude dom u kom smo spokojni,
i opasni
kada se tama polegla po sobi stopi sa našom,
vlažnom kao jezero svetlosti
koje je zrak
kroz prozore izgrebao
***
O
Posle bola nastupa odlazak božanskog
Anais Nin
To nije mir već napetost nule,
laka groznica postojanja u kojoj
pucaju kapilari od mirisa, mlaka dokolica
nadima se na vrućini
i nemam ništa do ovog tela, ništa.
Letnje sam podne, nedelja, prazan trg pred kojim
promiču nepregledni kadrovi
kravata i belih košulja.
Sidro gladi preraslo je utrobu,
probilo kožu i pocepalo
sasušene fleke kreča, ostrva
mašinskog ulja.
Knjižare se šarene po gradu
nasumični seoski vašari iz kojih me gađaju
mrlje velikih ratova i mali životi,
intelektualizam, vic kao gibanica na prstima
i ostale gadosti domaćeg života.
A mi nismo imali ništa do ovog tela, ništa
puževe u trbuhu, ovalnu prazninu nule.
Čvrsto se držim za svoje ruke i
gledam čoveka u odlučnom odelu:
svejedno mi je da li ću raširiti noge
ili odseći prst.
***
INKARNAT
Kada ostaneš napokon sama u sahari,
svetlo nestane i zvuk se svede na iglicu
zarivenu u nerv,
osetićeš nevidljive hrapave ruke predaka
na grudima i trbuhu. Seljački prsti će iskusno
ispitivati ovlaženu srž i ostala
zatamnjena mesta.
Sigurnim i pohlepnim pokretima,
u samo njima znanom ritualu.
Ostani mirna dok ti niz leđa klize
nesmirene kosti i ne boj se.
Nikada nećeš saznati
koliko od tebe uzimaju
ni kome se, uopšte, ta žrtva prinosi.
______________________________________________________________________
ANJA MARKOVIĆ rođena je 1988. u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godine 2012. objavila zbirku pesama Napolju su ljudi, za koju je dobila Brankovu nagradu, a 2016. Kowloon. Pored dve cele zbirke u papiru napravila je i jednu iscepanu u okviru projekta Vejte, snegovi – poezija u nestajanju (2016). Radila u IK Dereta kao urednik, a potom preusmerila energiju na Blum izdavaštvo.
čovjek-časopis 