Tag: Anita Batinić

SPREMANJE ZA PLAŽU

Kad smo seke i ja bile dica, mi dica smo liti išli na more.
Išlo bi se na plažu tako da se iza ručka, kad mame i tate odu učinit pižolet, iskrademo po najjačemu suncu i trčeći, samo sa šugamanon priko ramena, dotrčimo do plaže, bacimo šugaman i uskočimo u more.
Spreman se ja za na plažu sad kad san velika.
Velika torba za plažu, normalno. Cvike za plažu. A moran ponit i para jer ću nakon plaže na kavu. Pa mobitel. Ključevi, cili snop ključeva, ko će sad skidat one prstene s njih, pa malo orahovog ulja da mi hidratizira kožu, papirnate maramice zbog puvanja nosa, nemoš u šugaman jer više nisi dica, vajalo bi i kakvo lagano štivo ponit za prikratit ono po ure sunčanja – znači knjiga. Uf, bit ću sigurno žedna, triba mi i boca vode, pa noktarica, nikad ne znaš kad ti noktarica more zatribat, uvik je dobro imat uza se. Kad san već metila i noktaricu, ubacin i turpiju pa ću lipo na žalu malo turpijat nokte. E, da, pa triba mi još jedan šugaman za obrisat se, ovaj drugi mi je samo za ležat., pa dupli kostim za prisvuč se. To samo kad si dite možeš ostat u mokrome kostimu dok se ne osuši na tebi. Sad više nisan dica, sad znan da se triba prisvuč dočin izađeš iz mora, dakle dupli kupaći. Hm, gledan nektarine, to je jedna milina kad izađeš iz mora, pa smažeš jednu nektarinu, istovremeno utažiš i glad i žeđ. Metin dvi u torbu, dupla milina, šta bi se patila samo s jednon. Ajme lipoga grožđa i njega ću malo. Uf, triba mi i vlažna maramica jer moran obrisat ruke od puste gozbe, ne mogu sa suvon, zalipit će mi se sve, pa sudoku jer ako mi se ne bude dalo čitat knjigu, nek mi se nađe pri ruci nešto razbibrižnije. I tako, 15 kila u torbi a nisan se još ni uputila, ko zna šta ću još metit u torbu za plažu do 18 sati. Jer više nismo dica, sad se na plažu ide kad malo zađe sunce, nije zdravo ić po zvizdanu jer zvizdan točno zna koliko ti je godina i udara na one 40+.
Jedva čekan ić na posal, još kad bi uveli i popodnevnu smjenu pa da ne moran ić na more.

***

NEOVISNOST

Kad smo seke i ja bile dica, mi dica smo bili neovisni.
Išli smo sami pješke u školu, vraćali se isto tako. Ćaća je zna di je zgrada od škole jer su u Makarskoj bile dvi škole – srednja i osnovna. Nije ima pojma koja san smjena, koji san razred, koje iman ocjene…u školu je iša jedino kad bi rodile masline da in reče da će njegova dic doć kad oberu masline.
Mater je znala kad je roditeljski pa bi par dana prije samo pitala seku – boje mi reci doma nago da se doli sramotin, znaš da ću ti vidit ocjene. Seke bi, normalno, ka i sva dica, rekla da nema jedinica i mater bi se, normalno, ka i sve matere u ta doba, osramotila jer ali dica imaju ikakav drugi posal nego učit.
Mater i ćaća nikad nisu znali šta imamo za domaći, nisu ni pitali jer smo mi dica bili neovisni od roditeljskog pomaganja pisanja domaćeg. Na spomen da neki roditelji dici čitaju lektiru, samo se slatko nasmijen zamišljajući Jozu Bukala da čita Čiču Goriota pa mi ga prepričava.
U našoj familiji se znalo da se mene ne triba pitat ocjene, a da bi nas seke mogla osramotit jer sramota je u ono doba bilo imat jedinice, a ne četvorke.
Neovisni smo bili i po pitanju slobodnog vrimena. U slobodno vrime mi dica nismo imali vanškolskih aktivnosti niti smo išli na engleske i njemačke jezike, balete, plivanja, kineski, kreativna crtanja i to…ali smo išli na Glavicu i na Bunker u pećinu i znali smo na Barinoj livadi svaku travku jer kad provedeš negdi svaki dan 2-3 ure, onda znaš da ćeš mravinjak kojega si danas ostavio, nać i sutra na istome mistu.
Neovisno smo se igrali, jedino je pravilo bilo da kad sunce iđe u vodu, dica iđu u kuću.
Sad smo već veliki. Sad, umisto 365 dana, imamo jedan Dan neovisnosti. Na današnji datum 1991. godine, Hrvatski sabor je donio Ustavnu odluku o uspostavi suverene i samostalne Republike Hrvatske, koja odluka predstavlja ustavnopravni temelj samostalnosti i nezavisnosti hrvatske države (kaže wikipedija).
Ja nešto ne osjećan onu neovisnost ka šta san je osjećala dok san bila dica. Ne sićan se kad san čula da dica sami pišu domaći, matere znaju raspored bolje od dice, auti ih voze do škole, vanškolske aktivnosti su ka andol – bar 3 dnevno jer kako će dite uspit u životu ako ne zna engleski ka materinji, kako će se pričestit ako ne ide i na župni vjeronauk mimo izbornog kojeg je baš htio i izabrao, kako će bit šta od tog diteta ako se ne bavi baremko jednin sporton…sve se to mora, inače će dite bit ovisno.
Kad smo seke i ja bile dica, nije tribalo čestitat dan neovisnosti, bilo je normalno bit neovisan svaki dan.

***

BUDUĆNOST

Kad smo seke i ja bile dica, mi dica smo živili u sadašnjosti. Budućnost smo planirali od danas za sutra, smišljali bi danas planove šta ćemo se sve sutra igrat. Po potribi, znali bi zagrabit u daleku prošlost ako bi se sitili prošlog lita ili nekog drugog prošlo-svršenog godišnjeg doba.
Sve se svodilo na gušt, igru, landranje po komšiluku i selu Makru, malo škole, liti kupanja…to je bio život!
Ne znan točno kad dite dobije jasniji pojam o vrimenu, mislin tamo negdi sa 8-10 godina. Morebit san ja bila zaostala pa san tek u toj dobi svatila šta znače riči dogodine, idući misec, pretprošli tjedan…naučila san to na teži način. U prvome osnovne san mami rekla da mi kupi knjige o Tomu Sojeru i Haklberi Finu, a ona mi je rekla da će mi ih kupit na proliće. Tada mi je došlo do pameti da je proliće neka tamo predaleka budućnost koju triba čekat 100 godina, ali lako ti je čekat kad znaš da ćeš na proliće bit najsritniji na svitu.
Nama je razmišljanje o budućnosti bilo ko iz filmova, mislili smo da će auti letit nebon i da će po gradu vozit i odat roboti koji će nan pomagat u svakodnevnon životu. Mislili smo da ćemo uvik držat kokoši, ni na pamet mi nije palo da neće bit kokoša u nas u Makru i u Bepa isprid kuće, ko je to moga iti sanjat. Mislili smo da ćemo se teleportirat i učas se stvorit u Londonu i Parizu, da ćemo pričat mislima i znat čitat tuđe misli.
Mislili smo da je pojam bogatstva kad imaš svaki dan friški kruv jer je baba nama davala i oni od jučer pa san mislila da smo siromašni. Mislili smo da je srića kad te niko ne prikida u igri i kad moš doć doma i nakon šta sunce padne za Brač. Mislili smo da si zdrav kad ti ne curi nos, za ostale boljke nismo ni znali.
Danas živin onu budućnost i mogu van reć da san ka dite živila u teškoj zabludi. Kokoša nema kilometrima uokolo, auta lete samo po cesti, roboti tek na par mista glume konobare, od teleportiranja ništa. Friški kruv je boje ne kupovat i još boje ne ist, a ako ti je jedina boljka da ti nos curi – sritan si.
Ali, bez obzira šta nisan ovako zamišljala budućnost, lipa mi je. Mogu se igrat a da me niko ne prikida i doć doma kad sunce padne za Brač. To je već mnogo i mene čini sritnon.

***

POŠTOVANJE

Kad smo seke i ja bile dica, mi dica smo poštivali starije. To se podrazumijevalo jer nije tribalo zaslužit poštovanje, smatralo se da moraš poštovat starije od tebe.
Poštivala san tete u dućanima i njihove brkate muške poslovođe, tete s pregačama u kioscima, prodavačice u Mercesa, Juru Kikirikija isprid kina, konobarice s proširenin venama u borosanama, onoga šta je iša rivon i vika – poooopravjamo kišobraneee, mog poštara, barba Niku jer se uvik s nama dicon igra skrivača. Liti bi se najviše divila jednome malome koji bi oda plažon i prodava kokice. Ima je mrižu priko ruke, a u mriži jedno 50 kesica kokica, vika bi – koooookice friške. Mali je ima manje kila nego ta mriža s kokicama i meni bi bilo ža kad bi ga vidila da je tek doša, a drago kad bi ga vidila s polupraznon ili praznon mrižon. Da je unda postoja plavi telefon, ja bi prijavila njegove roditelje da ga izrabljuju i ne daju mu ist, ima je možda desetak godina i brat bratu dvaest kila. S plaže mi je osta u sjećanju i fotograf koji bi voda magarca po plaži pa bi nudio gostima da se fotografiraju. Uslika bi tako gosta sa svojin magarcen kako oba stoje usrid plaže, i reka mu da budu sutra na istome mistu, da ga može nać i prodat mu sliku. Koji je to biznis bija! Zamisli da danas vodiš magare cili dan da šeta između šugamana i koncesionarskih ležaljki, slikavaš maloljetnu dicu oskudno odjevenu i magarca, odeš razvit film u mračnu komoru, napraviš slike i tražiš ljude sutradan s magarcen po plaži. Digla bi se općina, komunalno, centar za socijalnu skrb, društvo za zaštitu životinja, društvo za zaštitu dice, udruga ne damo magare, pravobranitelji, udruga stop nasilju nad životinjama, udruga zaštite pomorskog dobra, ne bi opalio dvi slike, već bi platija buletu i bija sritan da ne odeš u zatvor, a magarac bi završija u kakvon prihvatilištu iskorištavanih životinja.
Poštovala san i goste koji pričaju strani jezik, blago in se. Proputovali svita, došli u nas na more i još govore jezikon koji ne razumin, to mi je bila čista magija.
Sad kad gledan, stvarno san poštovala i šta je tribalo i šta nije tribalo.
Bilo je i par ljudi koje nisan poštovala, npr. gospođa Iva koja je radila u samoposluzi u kvartu. Ona bi dva puta dnevno prošla isprid moje kuće i ja bi je pozdravila, kako i dolikuje nama dici. Ona ne bi ni beknila, prošla bi kraj mene ka kraj turskog groblja. Nakon šta san prošla sve faze od zbunjenosti, upitnika, čuđenja, ljutnje, mrštenja i beljenja kad je vidin, naučila san da odrasli mogu zaslužit nepoštovanje.
Nisan poštovala ni Miju iz školske knjižnice jer mi nije tio dat Toma Sojera kad san išla prvi razred, nego mi je reka da ću to dobit kad buden išla u četvrti razred. Ka da san ja bila bilo koji prvašić i ka da je četvrti razred sutra!!! Ja bi knjigu mazila i pazila dok gutan stranice i ilustracije jednakon brzinon. On biće mislio da ne znan još ni čitat, a ja od seke već sve naučila godinu ranije. Koda je u ona doba bilo interneta pa si moga čitat Toma Sojera di i kad te voja, mora si se izborit za posudit knjigu u knjižnici i majn kampf je bila dobit knjigu prije vrimena, odnosno kad je mene voja a ne kad Mijo izračuna u koji razred iden. Zasluženo nepoštivanje spram njegove okrutne odluke.
Nisan još poštovala jednu zubaricu, zaboravila san joj prezime. Sićan se da mi nije tila dat inekciju i da mi je bušila, svrdlala i rovarila po zubu i da mi je to slalo direktnu bol u mozak. Normalno da san plakala, ka i svako normalno dite u zubara, a ona je nešto gunđala da nije to tako strašno, da šta se deren i da to ne boli. A bilo je prestrašno i prebolno i preokrutno, zaslužila je ne samo nepoštovanje, nego i zabranu pristupa maloj dici.
To su sve ljudi koji su mi se osobno zamirili pa se zato moje usađeno poštovanje spram njih srozalo na najniže grane. Neki odrasli misle da ne tribaju poštovat dicu jer umisle sebi da su važni, veliki i jaki. Velik si onoliko koliko poštuješ dicu, jak onoliko koliko ih razumiš, a važan onoliko koliko te dica razume. Inače nema magije.

__________________________________

ANITA BATINIĆ rođena 17. 4. 1976. u Makarskoj. Po struci je ekonomistica, a od 2008. radi kao zapisničar na Općinskom sudu u Makarskoj. Članica je udruge Hrvatska Mensa u kojoj volontira od 2013. do 2017 na mjestu Voditelja odbora za testiranja. Predsjednica je Udruge Bookalove, te u posljednjih nekoliko godina redoviti izlagač knjiga na Mediteranskom festivalu knjige u Splitu. Skuplja dječju literaturu, a uz čitanje, hobiji su joj kvizovi i putovanja. Ova knjiga je njezin prvi pokušaj pisanja, a više priča možete naći na njenoj Facebook stranici Anita Bukalova.