oblačim tvoja usta na svoj potiljak
otvarajući iznova cvetne fontanele
prostor za skladištenje dlanova
možda se više nikada ne zatvorim
usipajući senke na kantar misli
oblačim tvoja usta na svoj potiljak
masturbiram trogodišnje
na tebe: klatim se na noši još jednom
prstom stiskajući u obris nesraslih
membrana, one postaju zemlja
iz koje crpim šarene oaze nemira.
boli me kad pipnem dno sebe
sakrivajući se pod božanskim
dlanovima iksa
***
STAKLENA ZVONA
vrt pun korova oko staklenih zvona
zagledanih u nebo
cipelice neke kneginje
goli prsti:
pokidana dugmad
oltar od nabrane svile:
žrtvenik neutaživih želja
vrtom gamižu sene
njena koža je kamen-bela
umrla božica se smeši iz poslednje
nedocvetale lale
***
slušam sirene sa nasipa
obalska straža čuva napušteni svetionik
rupice na džakovima propuštaju sitan pesak
to boli uši uspavanih kitova
nekoj princezi Taravati od tog lupkanja
izlazi plik
mama spava uvijena kilometarskim jorganima promaje
ne čuje ništa
svetionik gasne ispod trepavica
pokušavam da dremam
ali mi ne da trunjenje njenog srca
pomislim: kako je noć puna plikova
***
FRAGMENT II
Sijaset obrijanih glava se kotrlja ulicom na tankim nogama pod suknjom; sada više nisam sigurna jesu li to evnuholike žene, ili muškarci, ali je vazduh od njihovog disanja androgen. Gologlavi dečaci pipaju svoj skrotum, molećivo gledajući u vrh penisa, kao isihasti u pupak. A pupak je tvrdo uvijen oko leđa, pa mišica, prepona, neka organska mašina za mučenje. Guše se ako pričaju – pričaju da bi se gušili, društvena igra pravilnog disanja. Fali mi unutrašnje oko koje motri na njih, na tebe, na mene… Ali ono visi sa neuralne peteljke i cepa se razgledajući svaku moju ćeliju očima hiljada zaboravljenih žena. Crno je. Svetli jedino šuštanje trenja suknje o suknju, u napadima nekog derviškog okretanja koje izvodim između nogu jedne od tih glava koja se kotrlja. Rađa me, i to ne boli samo nju. Negde na arktičkim obalama Severne Amerike, Eskimka porađa njenu bol, ječeći kroz planine; njeno dete je ona moja druga, bolja polovina, sa nosom u snegu, i srcem u pupku u koji, zapravo, pilji. Ali ja gledam sebi u stopala, i bojim se da dignem glavu, i velika sam, a shvatam da nisam dečak, i da nisam gologlava, zasad. Iz mene, tek rođene, kapa menstrualni cvet, kao tumor, kao hibiskus. I nastavljam da se okrećem, okrećem, okrećem; čujem elektricitet majčine, bakine, prabakine i čukunbakine molitve na dnu svog uha, i znam da nismo same. Dečak cepa prepucijum noktima. Zbog te krvi, postaje mi bliži. Oboje gledamo u pupak, stopala i njegov penis, a krv kapa, kapa, kapa… Tek tada ova igra žrtvovanja ima smisla.
***
NIT
mrtav uzao
nikad razvezan
na dnu karlice danuje
od semena jalovo ostaje
brazdanje
njenih sluznica
ona omaci mrtvi plod
noćima
o direke drži se rukom
izjutra
i klupkava klupko očiju
razvezuje iglom
od svetla
kad udahne
uhvati senku u pesnicu
hoteći da istisne crva iz sebe
– iz rukopisne zbirke “NAŠA MATKA” –
_________________________________
ANGELINA ŽIVOTIĆ (Petrovac na Mlavi, 1997) apsolvent je na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu (generacija 2020/21). Uža oblast njenog interesovanja obuhvata narodnu književnost i antropološka proučavanja kulture pamćenja, s posebnim naglaskom na teme Holokausta, Drugog svetskog rata i života na marginama društva. Polaznik je kursa ,,Studije Holokaustaˮ Centra za studije sećanja u Kragujevcu (FILUM). Pohađala je programe letnje škole ,,Anthropocene Fictionsˮ Sveučilišta u Rijeci. Piše književne, pozorišne i muzičke kritike i prikaze, poeziju i kratku prozu. Poeziju je objavljivala u Rukopisima 47, fanzinu Zeleni konj i časopisu Stig. Njen rukopis je bio u širem izboru za nagradu ,,Mladi Disˮ za 2025. godinu. Iste godine je osvojila drugo mesto na književnom festivalu ,,Slovo Gorčinaˮ, a prvonagrađena je na konkursu ,,Timočka liraˮ. Njena prva zbirka pesama se očekuje naredne godine. Prevodi savremenu rusku poeziju. Saradnik je u Jevrejskom kulturnom centru.
čovjek-časopis 