Tag: Andrea Popov Miletić

“Ekipo, imamo jednu novost”, rekao nam je šef u laundžu, “pola ćete plate primiti u kinti, a pola kroz jedan sjajan tečaj neurološkog reprogramiranja kod čuvene Milke Bauer.” “Milka je top“, ubacio se Siniša, Head of HR, “Znači, ona je majstor. Ona stvara vrednost, višak vrednosti i daje je vama.” Niko nije rekao ništa, samo smo ćutke klimali glavom. Momenat je bio sličan onom kad šef izbaci na Instagramu sliku svoje zle mačke pa mu je svi odmah brže-bolje lajkuju.

A, zašto da ne prihvate? Svi su se ionako svakog dana usavršavali, pravili smutije i salate i čitali knjige o samopomoći. Naslikavali su se sa konceptima i eksperimentima umesto večere. Svi ti restorani zapravo su održavali te sitne tim lidere, menadžerčiće i hedove ovoga i onoga važnim, milovali njihovo nepce i ego. Dokle god je bilo tako, osećali su se nezamenljivom karikom u lancu. Važnom karikom koja se snašla da kupi stan na kredit u gradu i ode na poneko daleko putovanje, karikom koja je uspela u životu i koja zaslužuje samo lepe stvari. Istina je da se posle toga što večeraš koncept, što ti stan sprema ženica i što si navikao na najskuplje serume i eliksire mladosti nije lako vratiti na svojeručno ribanje tuš kabine, plavu niveu i sir trapist domaće proizvodnje.

Prvo što sam uradila – izguglala sam Milku. “Ja sam godinama jurila samo karijeru i novac, da bih živela dobar život i ugađala svojoj porodici. Na tom putu sam izgubila svoju ličnost. Milka mi je pomogla da se ponovo vratim sebi”, izjavila je jedna korisnica. “Kako da pošaljete jasnu poruku? Kako da privučete sve što vam pripada? Ja sam živi primer da se može živeti od saopštavanja jasnih i konkretnih poruka i privlačenja pozitivnih stvari. Naučiću vas kako. Vaša Milka”.

***

Bila je subota kad smo stigli u Retreat “Reprogramiranje.” Na velikoj fototapeti, preko celog zida iza recepcijskog pulta, protezao se neki vodopad i pisalo je Coaching by Milka. Ona na slici nije delovala nimalo hippie, naprotiv, imala je sako i debelu zlatnu ogrlicu, a ruke je držala prekrštene na grudima poput bankarske službenice. Moglo je da se bira: ko će na Divelopujte se na ličnom planu (“Dobiti ono što želite možete samo ako znate šta želite”) ili Kako da vas stvarno čuju (“Komunicirajte pozitivan stav na poslu i ostvarite pozitivan feedback”).

Uzela sam ovo drugo po sistemu eci-peci-pec. Ušli smo u jednu salu s ogledalima gde nas je Milka dočekala u beloj majici kratkih rukava sa sopstvenim likom na grudima: “Dobro nam došli… Evo ovako, dragi moji – počećemo meditacijom, kristalnom zvučnom činijom da se malo opustimo, a posle ćemo prigrliti usavršavanje.” Ležali smo na leđima, dok se ona šetala između strunjača kao nekakav prodavac po plaži i udarala u činiju različitom jačinom. Potpunu tišinu povremeno bi narušila tek vibracija Milkine zvučne kupke ili jednoličnog šuštanja koje se vraćalo u jednakim vremenskim intervalima.

“Osvestimo sada prepreke i blokade i uklonimo ih, recimo im: ‘Ti za mene ne postojiš’. Kad uhvatiš loptu koju ću ti upravo baciti treba da kažeš jedan problem koji doživljavaš na poslu.”

“Pa, ne znam… Na pauzi me izbegavaju. Kad kuvaju kafu ni ne pitaju me da li i ja hoću. Štaviše, pre neki dan su mi pojeli avokado iz frižidera bez ikakvog objašnjenja”, čuo se tanušni muški glasić u dubini sale koji je možda pripadao Siniši kojeg smo zvali Hjuman. Prvi lajk šefove mačke. Testirao nas je prilikom prijave za posao i bez obzira na to što je rekao da ne postoje pogrešni odgovori, držao je ispred sebe neki šablon i upoređivao s onim što smo napisali. Na kraju meseca bi nam davao zadatak da ocenjujemo jedni druge anonimno. Jednom je tražio da predložimo moguće mere sankcija za koleginicu koja dva meseca zaredom nije analizirala istu količinu podataka kao ostali u njenom timu. Digao je frku što je neko od nas u mejlu napisao “problem” a ne “issue.” Hjuman je često znao da te zagleda i zapisuje nešto na papir. Reklo bi se da je završio psihologiju zbog nekih problema lične prirode. To su oni ljudi pored kojih se osećaš štrokavo i neuredno ako imaš zanokticu ili ti štrči pramen kose, a kad kažeš nešto smešno naiđeš na zid ćutanja i nerazumevanja.

Kad bi se neko požalio na nekakvu prepreku na koju je naišao u poslu i životu, Milka bi mu samo kratko rekla: “Promeni fokus”.

“Promeni fokus”, naredila je Milka, “Šta je ono što ti možeš da učiniš da te zaista čuju i primete? Da li si pokazao da želiš da budeš uključen? Kako ti komuniciraš poruku da želiš kafu, da hoćeš s njima da provedeš vreme na pauzi?“

Najpre sam oklevala, a onda sam se javila: “Izvinite, stvarno mi smeta ovaj akuzativ.”
“Molim?”
“Ovde ne može da stoji akuzativ, ni u opisu ovog kursa ni u rečenici tako kako ga Vi koristite. Lokativ da, instrumental da, ali akuzativ nikako,” bila sam uporna, “Komunicirati o tome i tome, sa tim i tim. Ali komunicirati nešto – to ne može.”
“Jao, koja smorulja, brate”, čulo se kako se neko došaptava.
“U redu. Još neko? Ima li još neko da podeli nešto sa nama? Još nešto iz gramatike možda? Dobro, ljudi, idemo dalje. Imamo puno posla.” Ti za mene ne postojiš, poručila mi je Milka.

“Ne zarađujem onoliko koliko vredim,” izustila sam kad je došao red na mene.
“Promeni fokus! Da ostvariš veću zaradu sprečava te negativan stav.”
“Sprečava me kurs Milke Bauer, između ostalog,” pomislila sam.
“Najveća prepreka u tome da ostvarite prodaju je to što smatrate da je prodaja nešto neprimereno, nešto ispod časti, kako je sramota unovčiti svoj talenat. Prodati sebe najveće je umeće i stvoriti vrednost koju ćete podeliti s drugim ljudima.”
“Budem li još jednom čula stvoriti vrednost, ja ću…”, titralo mi je na vrh jezika.
Milka je očigledno znala kako da efikasno pošalje poruku, ali ne i da je primi: “Dakle, promeni fokus. Moćni smo, vidljivi smo, uspešni smo.”

“I ne zaboravite – kada odete odavde, vi ste svoj motivator. Hilujte se, mislite na svoj helt. Vi ponovo ispisujete scenario svog života! Dakle, ljudi, prizivamo u četvrtoj dimenziji da se nešto ovaploti u trećoj dimenziji. Na primer, ako ste bolesni a vi vidite sebe zdravim – bićete zdravi!”

Jedino što sam htela da se ovaploti je da Milka primi jedan čirugi i dva apčagija.

“Postavljaću vam pitanja, a vi ćete otključati u sebi skrivene brave i daću vam krila da uletite u svoj predivni život. Prvo pitanje glasi: Osećaš li se zaglavljeno na poslu? Osećaš li da se tvoj posao ne poklapa sa tvojom životnom svrhom?”

Nekoliko njih je klimnulo glavom.

“Razumete li šta mi radimo ovde? To je kao da vam dajem na poklon novi stav u životu, uspeh za ceo život. Jer, ako vi sada meni kažete da nemate vremena i volje za ovo, to i nije za vas, jer vi poručujete da nećete da radite na sebi – vi odustajete, vi pravite od sebe gubitnika. Hoćete li doći ovde ponovo da za nekoliko nedelja završimo sve potrebne coaching sesije ili ćete nastaviti sa onim svojim istim životom punim neuspeha i nezadovoljstva?”

***

“Boemski tip”, rekli su o meni HR-ovci Siniša i Nadica nakon procene kad sam tek došla u firmu. Izgovorili su ovu sintagmu kao da je to nešto loše, ne znajući da sam se iz petnih žila trudila da na testu ličnosti dajem odgovore koji bi zvučali prihvatljivije.

Prvog dana na poslu, devojka s kojom sam delila kancelariju, nosila je crveni sako. I ne samo ona, muškarci su bili u džemperićima i košuljicama kao šestogodišnji dečaci koji su se doterali za rođendan. “Pogledaj ove rođendandžije, kako su se oni samo sredili”, rekla sam toj devojci, ali ona je samo klimnula glavom i nastavila da kucka. Odmah nakon posla otišla sam u second hand da i ja nabavim sako. Našla sam jedan tamno plavi da mi ide uz teget pantalone koje sam davno kupila za neku svadbu. Sutradan sam došla u sakou na posao, ali niko nije ni primetio. Obukla sam i te svoje teget pantalone “na peglu”. Obično su žene u poslovnoj garderobi izgledale uspešno i bogato, ali ne i ja – ja sam izgledala kao kondukter.

***

Nakon što su mi oduzeli vikend i pretvorili ga u mučenje motivacionim krilaticama osvanuo je ponedeljak. Šef nas je pitao kako nam je bilo, i naravno, svi su bili oduševljeni i Milkom i Retreatom i živo su komentrisali hvaleći se kako su svašta naučili.

“Učili smo asertivnu komunikaciju i kako da prevaziđemo prepreke jasnijim saopštavanjem poruka”, odmah se javio Hjuman, “Ja sam dosta toga već znao od ranije, ali uvek je dobro sagledati iz drugog ugla šta je ono što možeš da učiniš da te zaista čuju,” briljirao je Siniša, predsednik opštemesne zajednice.
“Osvestili smo blokade kojih možda nismo ni bili svesni. I bila je neka zvučna kupka za meditaciju, to je ludilo, jako mi je prijalo”, deklamovala je Nadica.

Ovog puta sam već znala šta me tamo čeka, pa mi je ustajanje u subotu ujutru palo teže nego inače. Napravila sam plan da se celog vikenda na coaching sesijama dobro nalivam alkoholom kako bih izdržala količinu poletnih rečenica koje će tamo biti izgovorene.

Milka je nosila majicu “A winner is a dreamer who never gives up.” Za zagrevanje, dobili smo vežbu poverenja – padamo unazad, a kolega ili koleginica nas dočekuje u naručje. Bilo kakav telesni kontakt s ljudima s posla bio mi je izuzetno neprijatan i jedva sam dočekala da se ova vežba završi.

“I? Kako vam sad sve ovo deluje kada je prošlo nedelju dana? Sad kad su se utisci slegli?”
“Meni je ovo top!”, rečita je bila gospođa sa psetancetom u rukama.

Prešli smo na vežbu koja je trebalo da kod sagovornika izazove utisak kao da ga pažljivo slušamo čak i ako ga nismo slušali uopšte. Naš zadatak bio je da ponovimo samo poslednju reč koju je kolega izrekao i da njome započnemo rečenicu.

Jedino što nam nije bilo uključeno u paket u Retreatu “Reprogramiranje” bilo je piće koje se posebno plaćalo i to papreno, što je poprilično kvarilo moj plan da svoj mozak u fazi reprogramiranja utapam u alkoholu. Stoga sam morala potražiti neku pumpu ili prodavnicu izvan Retreata. Bez obzira na cene, ovčice iz firme su uzimale koktele na šanku kako ne bi uvredile Milku i šefa, da ne ispadne kako su se stisli ili da neko ne daj bože pomisli kako nemaju para da piju skupa pića.

Mesto u kojem se nalazilo “Reprogramiranje” bilo je tipično ravničarsko selo u kojem kerovi laju dok prolaziš ulicom, babe sede na klupi i komentarišu, a lokalni tipovi piju ispred radnje. Taj objekat je štrčao kao da se usred sela nasukao brod. Sve ulice su bile iste, sekle su se pod 90 stepeni i kao da je na svakom ćošku bila po jedna ista loše snabdevena prodavnica sa muzgavim izlogom.

“Nemoj probuditi ratnicu u sebi. Nemoj probuditi kraljicu u sebi. I nemoj probuditi boginju u sebi, već popij jedno pivo”, govorila sam sebi dok sam naginjala flašu na parkingu najbliže lokalne prodavnice koja je, na moju veliku žalost radila samo do 21h.

***

U ponedeljak ujutro se u firmi primenjivala tehnika ponavljanja poslednje sagovornikove reči.
U čajnoj kuhunji naletela sam na razgovor dveju koleginica:
“Toliko sam umorna, dete mi je nešto bolesno pa cele noći nisam dobro spavala, skidala sam mu temperaturu. Možeš li u džezvu dodati vode i meni za kafu?”, žalila se prva.
“Kafu? Da, ni ja ne mogu bez kafe,” puna razumevanja je bila druga.

Dvoje kolega na hodniku je takođe obnavljalo gradivo sa coachinga:
“Stigao je onaj izveštaj. Dodali smo i tebe na taj task. Vidi samo da do sutra uradimo kakav-takav research pre nego što krene projekat. Bilo bi dobro da imamo da pokažemo klijentu sve one metrike.”
“Metrike, da… metrike su važne.”

***

Opet subota i opet mi u “Reprogramiranju.” Opet ceđeni sokovi i čajevi od đumbira. Opet sedimo za dugačkim stolom dok konobari iznose pred nas kanapeičiće i salatice dosipajući nam u čaše vodu iz bokala u kojem plivaju listići nane i kolutići krastavca. I Milka u majici na kojoj piše: “Kiss me I’m juicy.”

Ponovo je u sali nešto zašuštalo kao vetar iz Milkinog pravca.

“Sada ćemo raditi sendvič tehniku”, preplela je prste ispred sebe Milka i razrogačila oči. Nekoliko njih se zasmejuljilo. Ošinula sam ih pogledom.
“Sendvič se koristi kada kolegi čijim učinkom niste zadovoljni treba da uputite kritiku, ali na fin način. To ćemo izvesti ovako: najpre kažete nešto lepo, dakle pohvalite kolegu, zatim ide kritika, nešto što je ružno ali prosto mora da se kaže i na kraju opet nešto lepo. Vidite, na taj način smo uvili kritiku u sendvič,” raširila je ruke.

Pozadi u sali, čuo se prodoran zvuk kao kad zaškripe vrata. Okrenula sam se i videla nekoliko zajapurenih lica.

“Na primer, ako kolegi ili koleginici treba da skrenete pažnju da nešto loše radi, učinićete to ovako – Ti si stvarno majstor u svom poslu. Ne, zaista, ti si mi uzor. Znači, kad porastem biću ti. S druge strane, osećam da moram da ti kažem da nisam zadovoljna što kasniš svakog dana deset minuta na posao, samo tebe čekamo. Možeš li da promeniš tu naviku? I još sam htela da ti kažem da si onu konferenciju fantastično organizovala, draga, sve je bilo savršeno.”

Za partnera u vežbanju sendviča su mi dodelili ženu s promuklim glasom iz content tima koji se bavio pisanjem raznoraznih reklamnih tekstova. Taj tim svi u firmi zovu “piscima” na šta redovno dobijam napad. Kažu: “Pitaj pisce.” ili “Daj to piscima.” Na sesiju je došla s kučetom koje nije ispuštala iz ruku.

“Hajde sad ti probaj”, obratila mi se Ceca. “Reci mi nešto loše umotano u sendvič, pa ću onda ja tebi.”
“OK. Cenim što uvek poštuješ rokove, ali tekstovi su ti najobičnije sranje koje recikliraš. I da, imaš lepog psa.”

***

U ponedeljak su se na poslu mogli čuti i ovakvi razgovori:
“O, dobro jutro! Danas ti je jako lepa kosa. Htela sam nešto da te zamolim. Možeš li da vraćaš kutiju sa nes kafom na mesto, jer i meni treba, a ne mogu da je nađem? Hvala ti. Jao, je l’ ti to Gucci Bloom? To je najbolji parfem na svetu! Vidimo se kasnije na pauzi.”
I ovakvi:
“One fotke koje si odabrao su bile odlične. Međutim, ja bih na tvom mestu stavila više linkova. To je moje mišljenje, ne bih da ti se mešam u posao. Verujem da ćeš sledeći put staviti više linkova. Hoću da znaš da te podržavam i da se radujem saradnji s tobom. Baš si mnogo napredovao.”

***

Poslednje subote u “Reprogramiranju” sam samo strepela da ne bude nekakve finalne inicijacije, pošto sam prethodnu noć na internetu naišla na sledeću vest: “Dvadeset i pet osoba zadobilo je juče uveče opekotine nakon što su u sklopu tim bildinga u Švajcarskoj hodali po užarenom uglju. Trinaest ih je prevezeno u bolnicu zbog teških ozleda.” Stvar je jasna – nisu žaru dovoljno jasno rekli: “Ti za mene ne postojiš” i nedovoljno artikulisano su manifestovali da žele da im stopala ostanu neopečena.
Milka je nosila majicu na kojoj piše PANTERA – Fucking hostile i drvila o tome kako “Ne postoje problemi, postoje izazovi”. Opet trpezarija u “Reprogramiranju” i svi mi za stolom. Milka je bez reči odložila viljušku i usplahireno stavila ruku na grudi unezvereno gledajući kroz prozor:
“Dobro, smiri se. Promeni fokus. Samo diši.”
“Da li je sve u redu?”, pitala sam iz pristojnosti, jer sam se zadesila za stolom baš pored nje.
“Zaboravila sam kod kuće svoj Element. Ne znam kako se to desilo. Evo osećam da nemam vazduha. Ne mogu da dišem…”
“Element?”, pravila sam se da me cela stvar zanima.
“Ma sigurno znaš onu ogrlicu što šušti kao vetar. Imam je svakog dana.”
“Molim? Kakav vetar?”
“Nosi se ispod majice i šušti na određenoj frekvenciji. Nisi videla tu reklamu – ‘Element vas štiti od stresa savremenog doba, daje vam snagu prirode i lakoću vetra uz koju ćete i vi biti snažni i laki, fokusirani samo na ono što je važno – da idete napred?’ ” Samo sam je pogledala, slegnula ramenima i nastavila da trpam rukolu u usta.

Pao je mrak i morala sam što pre da se snabdem pićem. Taman sam otvorila novu flašu upaljačem kad sam čula: “Jebem te u usta škrbava. Šta je? Šta me gledaš? Dođi sad ovamo! Pičku da ti polomim sada”. Bio je to neki za moje pojmove prilično veliki metalik sivi auto koji je stao na glavnom putu i upalio sva četiri. Imao je nemačke tablice. Videla sam, kako kroz prozor kola viri Milkina glava koja se dere na biciklistu, podiže gore bradu nekoliko puta i ruku koja preti. On se odvozao dalje osvrćući se unazad i mrmljajući nešto sebi u bradu.
“Promeni fokus”, dobacila sam joj, ali mislim da me nije čula.

U nedelju ujutru imali smo završnu sesiju. Neko je iz šale udario u gong, verovatno Siniša Hjuman jer je stajao najbliže. To bi baš ličilo na njegovo glupiranje.
Nadica iz HR-a je ustala sa strunjače i otišla do ćoška sale, podigla veliku vazu iz koje štrče bambusi, tresnula je o pod i vratila se na svoje mesto. Komadići zen vaze ležali su po podu, voda se razlivala, a oni bambusi s dlakavim korenjem bili su razbacani naokolo kao tužni gnjecavi ostaci povrća nedeljom posle pijace. Milka se malo stresla, pa s istim žarom nastavila dalje: “U redu. I to je nešto! Pokrenuli smo promenu. ‘Ajmo jedan aplauz za vašu koleginicu! Pitanje broj dva: Osećaš li da te tvoji podređeni ne percipiraju kao lidera, da nemaš pravi autoritet i poštovanje? Da li misliš da su ti odnosi sa kolegama zategnuti, a da ti komunikacija s njima ne donosi radost, već iritira i ometa rad? Da li odatle dolazi tvoj bes?”

Nadica se opet pridigla sa strunjače. Milka je gledala zabezeknuto. Prišla je Milki i opalila joj šamarčinu. Dobro da ne moram ja, pomislila sam. Milka se hvatala u prazno tamo gde joj je inače visio Element. Tako je, Nadice, ljudski resursu naš. Milka je sedela na podu i s rukom na obrazu bez prestanka ponavljala: “Promeni fokus, promeni fokus…” a iz glave su joj, kao robotu, virile neke žice koje se dime.

Ovo se nažalost nije dogodilo. Međutim, počelo je da se dešava nešto drugo. Ljudi s posla, za koje sam već sumnjala da im u Retreatu sipaju nešto u koktele, jedan po jedan su se razbudili posle Sinišinog udarca u gong:

“Nećemo ovde da džedžimo vikendima! Hoćemo da budemo s ljudima s kojima zaista želimo da provodimo vreme.”

“Tako je! Hoćemo da budemo s porodicom, nije nam dosta što se gledamo svakog jebenog dana na poslu, sad još i subotom i nedeljom treba ovde da padamo jedni drugima u naručje i uvijamo rečenice u sendviče. Dosta nam je ovog prodavanja magle. Dosta smo ćutali na ovo proseravanje.”

“Nećemo da budemo nikakvi lideri i nećemo da pazimo kako šta saopštavamo, mi samo hoćemo da nas pošteno plate za to što radimo.”
Ljudi su se pobunili, ustali su, šetali i galamili po sali, zauzeli prostor i postavili svoja pravila. Nadica je kao pravi HR-ovac napravila Excel tabelu pod naslovom “Zahtevi zaposlenih, 18. maj 2025.” u kojoj su po stavkama bili pobrojani zahtevi zaposlenih. Zalepili smo manifest na zid.
Prihvaćen je i moj predlog da se zabrane glupi izrazi koji ne znače ništa, kao i da glagol komunicirati ne sme da se koristi uz akuzativ, a da je upotreba reči “izazov” umesto “problem” novčano kažnjiva. Ne mora da se sastanči, može sve da stane u mejl. Niko ne mora da lajkuje šefovu mačku i niko ne mora da se pretvara kako voli da jede avokado na pauzi za ručak. Ako ti se ne ćaska sa kolegama, niko te neće gledati s prekorom. U oglasima za posao više neće pisati da se traži nindža dizajner i čarobnjak kopirajter za rad u dinamičnom okruženju, već koji te tip zadataka očekuje i kolika je plata.
Svako može da se oblači za posao kako poželi i niko ne sme da ga osuđuje zbog toga dok god radi svoj posao kako treba. Ljudi iz content tima više neće objavljivati stručne tekstove pod šefovim imenom, već pod svojim, a ljudi koji sarađuju sa strancima više neće morati da se lažno predstavljaju kako su iz Amerike. Ukida se tim bilding, a vikend je svetinja. Ako ti je dete bolesno nećeš više morati da radiš od kuće nego ćeš moći da otvoriš bolovanje, a ako ti se ide na godišnji u avgustu a ne u nekom drugom mesecu niko neće moći da ti kaže da ne odeš tad jer u to doba godine ima mnogo posla.

***

Nažalost, ni ovo se nije desilo. Dobila sam sertifikat o završenom kursu i pridužila se zajedničkoj fotografiji. Okačila sam sertifikat na svoj LinkedIn. Obukla sam svoje kondukterskiplave pantalone i odvukla se na posao, jer došao je novi ponedeljak.

______________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg trga objavila je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret.” Roman je doživeo i drugo izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021). Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u on-line i štampanom zborniku Vladimir Devide Haiku Award (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču Čovek koji nije video Deda Mraza; Široki brijeg, BiH, 2016. Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna publikovana u višejezičnom zborniku Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018. Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške Ostani suva danas u Pečuju objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik. Prozni odlomci su joj se našli i u zbirci Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021). Priča Coaching by Milka nastala je u okviru Radionice kreativnog pisanja Tranzit u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i Radničke komune Links (Mokrin, 2022.) i objavljena je u zbirci Mokri(n) čvor koju je priredio Saša Ilić.

fotografija autorice: Vojin Ivkov

KNEGINJA GOSPA

Na ulici je jedno dete htelo da počupa masku s lica repetitivno ispuštajući krike. Majka se spustila na njegovu visinu i molila ga: „Znam da ti smeta, ali izdrži, evo vidiš da može da se diše, vidi kako mama diše.“ Potom ga je grlila i udisala i izdisala duboko, ali dete je sve vreme urlalo. Jedan deda sedeo je na terasi sâm i radio ukrštene reči. Ljudi su po ulici frenetično hodali u raznim pravcima, vidno zabrinuti. U gradu su zatvorili bioskope, bazene, kafiće, tržne centre, pijace, a radno vreme prodavnica veoma je kratko i u njih može ući ograničen broj ljudi. Ako do pet popodne ne nabaviš šta ti treba, ostaneš prazih ruku. Kad uđeš u market, odmah ti izgleda kao da ćeš se inficirati, kao da se upravo zaražavaš, da ti kroz vazduh i preko ruku do nosa i usta ulazi virus, kroz oči, kroz nos, kroz kožu, svuda, u grlo, u pluća. Svako je dirao korpe, svako je pipao banane, listao kese, davao pare, pakovao zaraženim rukama namirnice na pultu koji sada ti dodiruješ. „Molim Vas nemojte mi dahtati za vratom, poštujte distancu od dva metra!“ čulo se u redu ispred kase. „Alo, ne možete bez maske!“ „Ali samo da pitam nešto!“ „Ne možete bez maske!“

Pomisao da će od trenutka proglašenja epidemije smrtonosnog virusa, pa ko zna dokle ostati u Beogradu, zatvorena u stanu sa petnaestogodišnjim bliznakinjama, Slavici je bila neizdrživa. Ruku na srce, bio je to lep salonski stan sa velikom terasom na krovu, ali svakodnevno nositi masku preko nosa i usta kao i svi ostali ljudi, odlaziti u prodavnicu punu potencijalno zaraznih površina kao i svi ostali ljudi, a potom dezinfikovati ruke, odeću i obuću kao i svi ostali ljudi, pa danima sedeti i piti na krovu potpuno sama dok iz soba devojčica trešti IDJTV i njihovi glasni razgovori na grupnim viber pozivima bilo je nešto što ju je sve više ispunjavalo užasom.

***

Mama je kao furija uletela u sobu i rekla da će vozač stići po nas za sat vremena. Kazala je da je jedini uslov da od trenutka kada tamo stignemo, pa do kraja našeg boravka ne smemo ni rečju ni slikom da objavljujemo gde smo – ni na fejsu, ni na instagramu. Nisam stigla ni da izgovorim: „A tiktok?“, tri LV kofera već su bila ubačena u gepek i nedugo zatim penjali smo se vijugavim putem na planinu. Mia je pevala: „Dupla škorpija, moja loša kopija“, mama se izula i prskala chanel 5 na stopala stegnuta najlon čarapama, a meni su se uši začepile. Jutros sam opet na silu izbacila doručak na usta i sad mi se od vožnje grčio želudac, a hladan znoj probijao kroz obraze i čelo. „Muka ti je zato što ne jedeš“, vruskala je mama punih usta čipsa, „ ja čim osetim da mi je muka u putu, uzmem pa se najedem. Ne gledaj više u tu knjigu, od tih slova ćeš osećati još veću mučninu, gledaj pravo na put.“ Svake zime tamo idemo na skijanje, jer nam je zbog mame sve besplatno. Ovo je prvi put da na proleće odlazimo gore. To nije nikakav hotel, već staro odmaralište, ali mi uvek imamo poseban tretman.

Uvek kad povraćam – plačem. I tad mislim da ću umreti. Kaša hrane izlazi iz mene u vrelim mlazovima i mislim da je tako kad umireš, da sve izađe iz tebe.

Žena na recepciji je rekla mami: „Dobro nam došli, gospođo Slavice. Pa je l’ moguće da su to Mia i Lea?“ A nama dvema se obratila sa: „Jao što ste porasle!“ Još nam je kazala ono što nam svi kažu: „Sad ste prave devojke!“ i: „Prave ste Beograđanke!“ Mama se konspirativnim tonom obratila ženi s recepcije: „Znaš koji paviljon, sve smo se dogovorili.“ Posle je konobaru kazala: „Jelovnik je katastrofa, pa ovo ne bi jeli ni ratni siročići. Poslaću vam u toku dana izmene.“

Šest paviljona poređano je ukrug kao šatori oko logorske vatre. Izdaleka izgledaju kao kućice ukopane u zemlju, sablasno, bez dece. Popločane stazice i crne ulične svetiljke sa belom kuglom, nezgrapne i neupotrebljive satelitske antene (nekada bele boje), TV sala u potpunom mraku, crveni itisoni, lamperija boje tamnog drveta. U restoranu – vonj mešavine hrane i duvana, nečeg domaćeg i nečeg sasvim stranog, zlokobnog predosećaja i uzbuđenja koje tinja. Da su deca sada tu, za ručkom bi jedan dečak, ne bi li devojčicama za stolom ogadio jelo, otpevao pesmicu: „Zelen slinac, mokar lebac, puna šolja krmeljova, čaša znoja, litar gnoja, sedi pa umači“. U restoranu je i mala bina, mesto na kojem bi obično stajao orkestar u kojem bi jedan od svirača imao plastičnu šaku, a onda bi ga deca zagledala, kikotala se i neko od njih bi pokrenuo glasinu da mu to nije plastična šaka već rukavica i da noću krade po odmaralištu. Zatim bi neko ubacio i ovo: u ovom se odmaralištu ubio vojnik bez ruke zato što ga je ostavila devojka, a njegov duh noću luta po hodnicima. Na to bi se sva deca razbežala po sobama i vrištala. Nekome bi namazali pastu za zube po nogama i licu. Devojčice bi jedna drugoj plele sitne pletenice, smelije bi izvukle i koji plavi pramen farbom prošvercovanom od kuće. Uvežbavale bi koreografije. Dečaci bi na terenu igrali basket, a devojčice bi sedele i komentarisale ih. Deca bi trošila pare brižljivo samo na važne stvari kao što su sladoled, sok, žetoni za video-igrice i suvenir.

Nema dece. Svuda je mrak, osim u kotlarnici, tamo je ložač. I u restoranu, tamo su kuvari i konobari. I u našoj sobi. Tamo su mama i Mia, spremaju se za večeru, oblače i šminkaju.

Mama je glasno govorila u telefon koji je držala u ruci podalje od lica: „Halo! Hoće biti sutra ta masaža? Ne zanima me što nemate sto za masažu, neka se donese, stres izaziva pad imuniteta, a onda je organizam podložniji virusima.“ Mama je ženi na recepciji rekla i ovo: „I neka dođe frizerka kombijem s vama u petak da nas isfenira, ne mogu ovakva da idem okolo.“ Recepcionerka je kazala: “Gospođo, nijedna frizerka neće, zatvorili su salone, ne rade, kažu neće da izlažu virusu ni sebe ni svoju decu, ne žele da rizikuju.“

***

Izmena jelovnika za ovu nedelju

Doručak: pašteta od tune (sveže spremljena, ne kupovna), integralni hleb, probiotski jogurt

Užina: vitaminska salata sa cveklom

Ručak: teletina (od buta)

Večera: orada, prilog: krompir salata/krompir sa blitvom

***

Svakodnevno smo pratili vesti iz spoljnog sveta. Nisam više znala ni koji je dan, prošle su nedelje i ja sam samo čekala da prođu, ali život se nije vratio u normalu. Pročitala sam sve knjige koje sam ponela i usred dana bih od muke legla da spavam, da prespavam sve ovo. Poslednji put sam čula da je kod nas bilo 12.709 zaraženih i 259 umrlih. Skrolovala sam do kraja interneta i nazad. Skupljala sam interesantne naslove. Ne potapajte mačiće i kučiće u asepsol; Kako se piše, virus korona ili korona virus: srpski lingvisti ukrstili koplja, buknula polemika; Srpska pravoslavna crkva objavila molitvu za izbavljenje od korona virusa, Bosanac u Minhenu komšinicu Kineskinju poprskao dezinfekcionim sredstvom; Umesto u kućnu izolaciju otišao u kafanu pa priveden; Panika sve veća: otkrivamo ko na estradi ima korona virus; Dr Grigorije Grabavoj dao brojčane nizove za osiguranje večnog života za sve: protiv korona virusa 4986489,548748978; Intervju sa patrijarhom srpskim Irinejem pod naslovom „Tamjan štiti od virusa“; Poljoprivrednik iz bačkog sela Silbaš uhapšen je juče, jer je uhvaćen kako vozi traktor za vreme zabrane kretanja, a istog dana mu je određena kazna od 50.000 dinara; Srbe geni čuvaju od koronavirusa; Uhapšen jer je lagao da je bio u društvu sa osobama zaraženim koronavirusom; Šezdesetogodišnja Rimljanka novčano kažnjena, kaže da je morala da izađe i prošeta svog ljubimca – kornjaču; Vlasti izdale naputak: “Možete izaći iz karantene i prošetati ljubimca, ali mora biti živ!” Neki su, naime, šetali plišance; Roditelji dece sa posebnim potrebama se žale da i dalje ne znaju kada mogu da izlaze; Uručene zahvalnice osobama koje su prve zaražene koronavirusom u FBiH; Ispred Covid ambulante nepoznati počinioci ukrali dva velika suncobrana koja su od sunca štitila pacijente sa povišenom temperaturom i simptormima koronavirusa tokom višesatnog čekanja na pregled; U petak vam poklanjamo molitvu protiv korone; Poznati pevač Miki Mećava pobegao iz bolnice! Policija traga za njim!; Osobe koje brzo hodaju imaju manji rizik za teži oblik zaraze koronavirusom!; Nemački naučnici javljaju: dobro obučeni psi 90% tačno otkrivaju ko je zaražen korona virusom.

Jednom sam pitala Miu kad smo ostale same: „Mia, je l’ tebi ovo okej?“ ali ona je samo izvadila slušalicu iz uha i odgovorila pitanjem: „Što, brate?“ „Pa kao nije u redu da budemo ovde, kontaš? Odmaralište je zatvoreno zbog korone, pa su ga samo zbog nas otvorili.“ „Ćuti, može nam se. Kao i u školi – zna se ko je gaser, a ko fušer. Kuckam se sa Milicom i Markom, po stanovima je smaranje, grad je prazan, ništa ne propuštamo, brate.“ U pravu je, lakše nam je ovde da budemo sve tri zajedno na čistom vazduhu, imamo lep pogled, možemo da se šetamo gde hoćemo, imaćemo i bazen da se kupamo, a mama je tražila da hrana bude bolja.

Dok sam se šetala oko odmarališta, čula sam dva ženska glasa:

– Tražila je da napunimo bazen. Za njih tri! Van pameti!

– Ma, da. I hoće užinu od 11 do 12h da joj serviramo kao dečici kad borave u odmaralištu! Za večeru cezar salata, orada, ludilo! Ko to plaća pitaj boga.

Sakrila sam se iza žbuna, dve radnice iz kuhinje s belim keceljama su pušile na stepenicama.

– Šta da ti pričam, dok nije organizovala ovaj kombi prevoz, ustajala sam u pet, pa je Rajko morao da me vozi. Znaš šta, od nas petnaest neko će progovoriti, samo da ti kažem da to neću biti ja. Zbog čega uvek ja da najebem? Nije vredno toga.

Svaka za sebe srknula je poslednji gutljaj kafe, ugasila cigaretu žustro kao da ubija bubu i vratila se u kuhinju.

U našoj sobi, na stočiću je stajao papir, ali plastificiran da ga deca ne bi uništila: „Dobrodošli u Dečija odmarališta i oporavilišta! Dečije odmaralište nalazi se na 1080m nadmorske visine, a izgrađeno je 1979. godine. Kompleks je urađen u tipično planinskom stilu sa centralnim objektom i šest paviljona sa visokim krovovima sa kapacitetom od 600 ležaja. U centralnom paviljonu nalaze se restoran, zatvoreni bazen, kantina, televizijska sala i ambulanta. Odmarališta i oporavilišta za decu osnovana su 1956. i obuhvatala su pet objekata na moru: Jelsa i Hvar na Hvaru, Milna na Braču, Jakljan kod Dubrovnika, Promajna kod Makarske i dva na planini: Mitrovac na Tari i Stanišinci na Goču. Posle raspada Jugoslavije objekti na moru više nisu u nadležosti Centra, ali dobijaju dva nova dečja odmarališta: Rudnik na Rudniku i Bukulja u Aranđelovcu. Centar dečijih odmarališta i oporavilišta gde su deca jedini, najpoželjniji i glavni gosti!“

Mama nam je uvek govorila: „Najvažnije je da budete lepe i pozitivne“. Sada to biti pozitivan znači da si bolestan. Mama je čitala neke, kako ona to kaže, zabranjene vesti. Novi svetski poredak i tako to.„Sve vam je to deco, zbog 5G talasa, zračenja, od toga i ptice padaju mrtve. Ko zna šta još bacaju iz vazduha, ne verujem ja njima ništa. Zaprašuju komarce! Kako da ne! Nebo je tajnim sporazumom predato nekim privatnim firmama, strancima, ko zna. A tek vakcina, to su otrovi. Hoće da nas čipuju i da nas pretvore u robote. Maske su nam stavili kao brnjice, znaš li da pod tom maskom udišeš ugljen-dioksid, možeš misliti kako je to zdravo! Ništa ja to ne verujem, taj virus ne postoji. Kod bolesnih i umrlih patolozi nisu identifikovali nikakva anti-tela. Niko nije umro od korone, niko, to vam je, deco moja, izmišljeni virus! Ja sam vas ovde dovela ne zato što se bojim virusa, ne, ja sam nas ovde sklonila jer neću da nosimo te maske kao đavolje sluge i da nas zatvaraju u kuću kao robijaše!“

Nas tri, bazen samo za nas. Niko ne vidi da su mi debele butine. Kada se zagnjurim pod vodu, ne postoji niko i ništa, konačno je tišina. Mama je rekla: “Pločice su demode, generalno su ovde kupatila i tuševi jezivi, ali izdržaćemo.“ Uveče je mama kazala konobaru: „Dajte svako veče nešto drugo, da se malo zabavimo, neka bude muzike, maskenbal, izbor za mis.“ Kad je konobar doneo ribu, mama mu je sugerisala: „U subotu menjamo jelovnik, dolazi mi jedan prijatelj, pojačajte malo hranu, neka bude za večeru roštilja, mešano meso.“ Jednog jutra je mama uzdahnula: “Ako saznaju ovi iz sindikata, ima da me razvlače i po televiziji i po novinama.“ Ja sam pitala šta je to sindikat, a mama je objasnila da su to budale i da je to stara komunjarska zločinačka organizacija, cinkaroši i izdajnici. Mia je dodala: „Pu, drukare!“ ali mama na to nije odreagovala. Ja sam još malo posle toga razmišljala zašto se Beogradski sindikat onda tako zove. Mamin prijatelj je stigao, ali je rekla da ne treba da znamo njegovo ime, jer to nije važno, sve što smo čuli o njemu je da je neki gradski političar. Mama i mamin prijatelj su šetali po šumi, mi smo išle iza njih, a onda se on nešto pravio pametan o pečurkama. Šumsko drveće komunicira pomoću mreže gljiva u zemlji, pomoću psihoaktvinih gljiva nastaju konekcije među delovima mozga koji do tada nisu komunicirali i sve u tom fazonu. Jedina vrsta komunikacije koja je mamu zanimala bila je da kaže šta hoće i da drugi onda to urade. Kad smo naišli na skupinu pečuraka koje rastu uz jedno drvo, mamin prijatelj je kazao: ”Veruj mi, ova je nešto najbolje što se kod nas može naći. Ima ukus kao mladi orasi.” Onda je mama rekla nešto o tome da njima ne trebaju mladi orasi i još nešto o obliku te pečurke, pa su se oboje kikotali.

Mama je odmah izguglala, pa nam je čitala:

“Blagva(Amanita Caesarea, jajara, jajčara, kneginja, gospa, rujnica)

Poznavali su je još stari Rimljani i pripremali na više načina.
Visoka je od 5 do 14 cm. Šešir joj je raspona od 6 do 12 cm, sjajan, crveno-narandžaste boje. Za razliku od muhare, odozdo je sva žuta (listići i drška), suknjica je takođe žuta, a vrećica bela i najveća je od svih pupavki. Meso je bledo rumeno, ugodnog, nenapadnog mirisa. Blagva je u ranoj mladosti obavijena u debeo mesnati beli omotač, koji doslovno biva rastrgan, a izgleda kao da iz jajeta izlazi paradajz i izrasta u gljivu lepe narandžaste boje.
Nalazi se po svetlijim šumama i šumskim čistinama, u toplijim predelima.
Uz malo pažnje ne može se zameniti otrovnom muharom (koja ima crveniji šešir, prekriven velikim brojem belih ljuspica i drškom sa listićima bele boje), ali često je mešaju sa zelenom pupavkom, pa je potrebno biti izuzetno oprezan. Gađenje, preznojavanje, omamljenost, agresija, glavobolja, povraćanje, halucinacije i paraliza neki su od simptoma trovanja zelenom pupavkom.”

“Neka nam kuvar večeras spremi i ove pečurke na žaru uz onaj roštilj,” tražila je mama. “Provereno su jestive, vrhunskog kvaliteta, čovek je stručnjak, lično ih je pred nama prepoznao i ubrao.”

Basovi su tukli u odmarališnom restoranu, najpre je ustala Mia. Zanosno je zabacila kosu i hodala nogu pred nogu kao manekenka na pisti. Kratka majica otkrivala je zategnut stomak, a štikle koje je obula činile su da joj noge izgledaju duge, do vrata. Konobar je na mikrofon najavio: “Dobro nam došli na izbor za mis odmarališta, naša prva kandidatkinja je Mia iz Beograda, ima samo petnaest godina, ko bi rekao?” Mia se vešto okrenula kao na Fashion TV-u, kamene face, bez osmeha kako to profesionalni modeli rade. Zatim je konobar prozvao dalje: “Hvala Mia. Sa nama je i Slavica iz Beograda, pozdravimo je jednim velikim aplauzom”. Na to su svi konobari i kuvari zapljeskali, a mama se uživela u igru i šetala podijumom na kojem bi obično stajali muzičari. Lice joj je bilo mrtvo ozbiljno, a u jednom trenutku skinula je sako i prebacila ga preko ramena. “Slavica, osim što je prava lepotica, veoma je uspešna poslovna žena. Direktorka je Centra dečijih odmarališta i oporavilišta, a uz to se bavi i humanitarnim radom”. Mama je za kraj namignula i poslala poljubac nekakvoj nevidljivoj publici. Onda su i mene najavili. “Lea je najbolji đak u razredu, obožava da čita knjige i voli duge šetnje u samoći.” Pogledala sam mamu u stilu kakve si to informacije izdiktirala o meni. Stidljivo sam ustala i prošetala da zbrzam svoju tačku, jer ne volim kad su sve oči uprte u mene. Posramljeno sam se nasmešila i sišla s bine. Videla sam da mama odmahuje glavom i prevrće očima. Posle toga sam se zaključala u WC i dobro se ispovraćala. Uvek kada povraćam – plačem. Tad mislim da ću umreti. Kaša hrane izlazi iz mene u vrelim mlazovima, a ja mislim da je tako kad umireš, da sve izađe iz tebe. Na stolu je ostalo još nešto mesa sa roštilja i pečuraka na žaru, jer niko nije mogao više ni da diše. Mama je otkopčala kaiš, izula se i stavila noge na stolicu. “Joj, mama, kao da je svuda neki smrad iz frižidera”, prvo se Mia požalila da joj nešto jako miriše i da joj se taj miris gadi. “Sve mi smrdi kao neka guma, neka plastika.” Mama se hladila jelovnikom sve brže, ali se toliko preznojala da joj se puder slio i skupio u pregibu pod bradom, a na licu se videla svaka pora kao da ima krokodilsku kožu. “ ’Oćeš ti još jesti ovo ili da nose?” pitala je svog prijatelja uhćući i puhćući, a nakon što je i on raskopčao gornju dugmad košulje i brisao čelo salvetom viknula je: “Konobar, ‘ajde sklanjajte ovo sa stola i pojačajte klimu.” “Mora da je od vina, a i zagušljivo je ovde.” dodao je prijatelj. Mama se nagnula ka meni i šapnula mi s osmehom: ”Što volim kad muškarac ovako obuče belu košulju, pa mu se u prednjem džepu provide novčanice.” Mama je zabacila glavu unazad i sva je bila usporena kao da je pijana, naslonila je glavu svom prijatelju na rame. Zatvorenih očiju je nešto pevušila, a rukom je počela da rastresa kosu da bi ohladila vrat. On je počeo da zapliće jezikom dok govori i užasno se znojio. Posle nekog vremena je skočila: “Jao, bože me sačuvaj, pa mi smo možda dobili koronu! To je to! Dobili smo koronu! Bili smo ovde zaštićeni, to si nam ti doneo. Ko zna gde si se smucao po Beogradu! Počela je da ga udara šakama i da plače: “Nedeljama se pazimo ovde izolovani, nije trebalo da dolaziš. To si nam ti doneo! Odlazi odavde! Gubi se!” On se nije opirao, samo je ustao i stajao pored nje, izgledao je kao dvaput obaren krompir, a bespomoćne oči su se izvinjavale. Mama je počela histerično da plače: “Nisam uradila ništa loše! Ja sam samo htela da zaštitim moju porodicu!” Mamin prijatelj se vratio za sto, ali je seo podalje od mame. “Mama, mene boli glava”, zavapila je Mia i povratila pored stola. Kad sam videla Miu kako povraća, iz mesta sam skočila do WC-a, ali sam usput ostavila trag po hodniku: ćevapi, ražnjići, pečurke, luk, salata, sok, sve je izletelo iz mene. Mamin prijatelj političar panično je uzviknuo: “Koči mi se noga, evo pogledajte ispod stola, ne mogu da je pomerim!” Htela sam da odem po pomoć, da zamolim da utišaju muziku, donesu vode, zovu hitnu pomoć, ali nekako nisam mogla da se probijem do tamo, noge su mi bile zakovane ispod stola kao da su pustile korenje sve do podruma. Mama je lisica s tim njenim izduženim očima, crvenkastom kosom i opasnim glasom, a njen prijatelj ima glavu vuka. To su i dalje oni, samo su dobili nešto lisičije i vučije. Ne plašim ih se, razgovaram normalno sa njima koliko je to moguće, ali hoću da kad okrenem glavu levo-desno i ponovo pogledam u njih sve to prestane i vrate im se njihova lica. Kad zažmurim i opet otvorim oči hoću da nema više lisice i vuka. Mia je unezvereno tumarala okolo na štiklama i dok sam pogledom prešla preko cele sale i zaustavila oči na njoj postala je mala ofucana veverica na štulama i na to sam počela glasno da se smejem. U uglu sam, kao kroz maglu, videla dve spremačice kako sede, puše i gledaju nas, učinilo mi se da nam se podsmehuju, da su im usta ogromna, a da se njihov smeh usporava i ubrzava, usporava i ubrzava, kao na nekom pokvarenom snimku. Počeli smo da povraćamo nezaustavljivo, tako da nismo ni stizali do WC-a. Povraćali smo po crvenim itisonima, izletali napolje i povraćali po popločanim stazicama. Prijatelju političaru je nešto tamno curilo niz nogavicu. Mama se držala za zid i bljuvala u ćošak, u kantu za smeće i pored nje.Utrčala sam u kuhinju, ali tamo nije bilo nikog. Odvukla sam se do recepcije, ali i to mesto je bilo prazno. Kod prijemnog pulta, ka hodniku, staklena vrata su se micala tamo-amo uz ritmični zvuk cviljenja, a sa njima se, kao da se uz taj zvuk podsmehuje, kretao ovamo-onamo i zalepljen plakat: „Centar dečijih odmarališta i oporavilišta gde su deca jedini, najpoželjniji i glavni gosti!“

__________________________________________________________________________

ANDREA POPOV MILETIĆ rođena je 1985. u Novom Sadu. Diplomirala je na katedri za Komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavila je zbirku priča ‘Bezazlene crtice’ (2013) i roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” (2019). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa u Širokom brijegu (2016). Prozu i književnu kritiku objavljuje u relevantnim zbornicima, internet portalima i časopisima sa prostora bivše Jugoslavije. Priče su joj emitovane na radiju i prevedene na makedonski i albanski jezik.
Roman “Pioniri maleni, mi smo morska trava” doneo joj je nominacije i uže izbore za velike književne nagrade.
Živi i radi u Novom Sadu.