Tag: Anđela Pendić

Tragom ruskih pisaca, širim priču na druge članove porodice Vjere V., kojoj treba malo mira od pesme

/“J. U. poziva svoju kćer Tatjanu, prepoznavši u njoj isti usud, da se opomene života kako ne bi pripala sumasišavšima” ili “Nemoj da ti život bude bespolezni tutorijal”/

Zajedno sa golubovima nezgodno sletelim
klizamo se posle službe po pločnicima i mi, nezgodno
spuštene sa oblaka na tlo jednom jedinom bolnom uspomenom,
čovek usrdno briše karmin sa zida kapele,
vidiš, kćeri, ova vojska duhova postrojena u red sveća
sa svojim usijanim glavama – svaka ima hiljadu odraza,
i u svakom vlada ista zakonitost: ko brže gori
brže stigne do svog dna, oh ne,
dno je previše strašna reč,
do svog oslonca na kom je započeo nestanak.
Nemoj, kćeri, praviti poređenja (naročito ne
ona najnesretnija ja-ptica), time izazivaš jedan nepostojeći život
da svoj beskraj posledica uplete u ono što se zapravo događa,
vidiš i sama da sam tako i ja spala da se poredim
sa ovim nespretnim golubovima jer sam sve druge lepše metafore
prerano istrošila. Nikad ne prisvajaj život
onih koji su koračali tu pre tebe, ne pitaj se
za čime su žalili, koga su sretali, ne preuzimaj ime
drugih Tatjana („pišem vam – šta bih znala bolje“, moja
Tanja, na kraju ovih reči uvek čeka isti nepopravljivi Onjegin).
Svoju čežnju za detinjstvom nemoj gasiti Vizantijom,
svoju čežnju za mladošću nemoj utoljavati antičkim ruševinama,
poljubac kamena bio je hladan i pre nego što si došla,
ne možeš poljubiti kamen, možeš samo ovu svetlost,
ali zašto bi ovekovečivala jednu prolaznost
težu od svih odlazaka. Kćeri moja, sva ta razapeta jedra
previše su intimna, previše ispunjena vetrom, da bi se tek tako
izlagala pogledima – sakrij svoja platna i sve ranjivo
što si njima pokrila natopivši ih melemom.
Ako je za to potrebno spustiti jednu dugu noć – spusti je
i to što sanjaš i što budeš sanjala
ne govori ni sebi naglas, ne zapisuj,
jer utvare dolaze po tačno utvrđenim putanjama reči
i moraš se odreći svog jezika da bi mogla da prizivaš
nešto drugo. Tanja, Tanjuška, otputovaćeš, u svakoj senci
pulsiraće reči grčkog pesnika
„uspomene nemaju milosti, ćutanje je jedina sloboda
uzaludnost je vrt u kom igramo besmrtne
marame rastanka lepršaju u dubini – ko odlazi?“
a odlaziće – ne ti, ne tvoje hiljadostruke senke
nedoživljenog – napuštaće te čulo dodira,
ali ništa zato, svim stazama stizaće ljubav,
ti se samo moraš odvići od svojih poznatih melodija.
Livade će plakati jer se na njima pleše pa staje,
jer se nikad do kraja ne izgovori sve što smo spremali
sami na ostrvu, sami u opsadi grada, sami,
u krilu milujući glave jednako poraženih kao što smo mi.

Ali ti ipak putuj, moja,
pomalo suludo kao sveća, ne mari, plamen svejedno mora
gutati vosak života, ali ti podmeći na vatru
poneki svoj san, a poneki moraš sačuvati uprkos mojim savetima (da se ne bi izgubila).
I ako se već ponekad put izmiče pod nogama
ti njemu nemoj izmicati,
i kad već moramo padati,
možemo bar birati gde i kako,

a ako izgubiš put, uvek možeš krenuti
korak po korak
po talasima.

***
Tatjana piše majci J. U. pismo u jednoj letnjoj tački prostor-vremena, u jednoj južnoj tački prostor-vremena

/Ili “Perpetuum mobile suza” (odgovor na pismo majke)/

Slušala sam tvoje reči pred put, zaboravila
koje ime stoji napisano kraj zvona na našim vratima
da ne bih slučajno ili namerno prisvojila tuđe,
ali zato više nisam znala da se vratim.
Na mom putu nije bilo ni livada,
ni hramova, ni kamenja.
Videla sam zid vrtića sa grafitom
„sloboda klincima!“,
deset vekova star stub svetlosti
i njegovu senku staru tri godine.
Jedno drvo u daljini, njegove plodove
koji su se dokotrljali do mojih stopala,
nejestivi, par neptičjih krila i jedan odsev
na oštrici mača.
Birala sam gde ću pasti, ali lađe i talasi
su se uvek izmicali i ja sam padala iznova
pred jedno lice koje sam mislila da neću zaboraviti.
Ono je sada nestalo, lako kao što nestaje veče
nemoguće od iščekivanja, a ja pamtim samo
okvir noći koji mu je davao smisao.
Nisi mi rekla da će mi koža postati
nepodnošljivo moja, ili je to zapravo znak
da gubim čulo dodira?
U snu me je posetio 22-godišnjak nestao u ratu
kojeg profesor istorije ne spominje naglas kad govori o Kipru,
ali zbog kog istorija najednom izranja onakva kakva je,
puna uvek mladih suza, lična, sa imenima umesto brojki.
Oglušila sam se na jedan tvoj savet: kako sam mogla da ne zapišem taj san.
Ali ništa se nije desilo, jedino su grlice sletale na krov muzeja
dezorijentisane, nemajući na čiju glavu da spuste venac.
Uvek sam ostavljala nešto „za posle“, nisi mi rekla da
mesta treba da posećujem kao da ih nikad više neću videti,
a ljude da pozdravljam kao da smo se već sreli.
Nisi mi rekla da, kad dajem ljubav, ne dajem ujedno i srce,
svejedno, ono se ionako spremalo da ode,
velikodušno, nastavljajući da kuca i sa druge strane.
Sve se poredilo jedno sa drugim, bežala sam iz tih sličnosti
da bih na kraju ostala praznih ruku u dnu jedne ulice,
bile su prazne na način kao da su maločas upravo ispustile
gomilu šupljih školjki a niko nije bio tu da to vidi.
Ostala sam tako, i krenula njima da raščešljavam kosu
i svaki pokret donosio je jedno umirujuće šuštanje
koje je uspavalo, nakratko, bol nepredviđenog, nedovršenog
neizrecivog leta.

____________________________________________________________

ANĐELA PENDIĆ rođena je 1993. u Beogradu. Završila master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu (katedra za opštu lingvistiku). Objavila dve zbirke pesama: Beleg i Oganj. Prevodi i piše, pokušava da objavi još dva poetska rukopisa.