Tag: Anđela Milinković

ČETIRI GODINE ŽIVOTA NA ČETVRTOM SPRATU

ledeni pod terase
prilepio joj se
uz gole tabane
kao jezik
kada ga celog prisloni
na Rumenka
tek izvađenog
iz zamrzivača

zelena pidžama
jedva joj je dopirala do članaka
želela je noćnu kapicu
kakvu je nosio
Duško Dugouško

blizina komšijskog balkona
preko puta
nije joj smetala
mogla je satima
da posmatra
kroz velike
nepokrivene prozore
njihov užurban život

sporo je odvajala pete
pa srednji deo
stopala sa poda
na isti način je umela
da lagano povlači
čičak na patikama
slušajući njegovo pucketanje

samo da zadrži balans
na propetim prstima
cilj je dohvatiti
visoke delove
ograde na terasi

anestezija nosa
priljubljenog
uz hladno gvožđe
i nagoveštavajući ukus
metala u ustima

s druge strane zida
troje odraslih
vodilo je neki drugi
užurban život

nisu čuli vrisak sa terase

jedan jedini
koji nikad nije prestao da traje

***

LINIJA 37

iz belog vihora Francuske ulice
izvukao nas je zahuktano
poslednji jugoslovenski
crveno beli sanos

dok smo grejali ruke
u džepovima kaputa
brade utonule u vlakna vune
pitala sam te
šta ti kaže brat
na to što odlaziš
ne znam
još mu nisam rekao

zamorena šklopocija
limom je krčila nanose snega
i uspela da na Trgu
spasi još ljudi mokrih trepavica
čuješ li se ti sa svojim bratom?
pitao si

retko

do Banovog brda smo ćutali
i gledali život
kroz zamagljena stakla

***

NA NEBU JE F98.5 OSTAVIO TRAGOVE

na crno-beloj fotografiji
sedi ispred kuće
linija polumeseca
prostire joj se na licu
dok ponosno pokazuje
dve mikado čokolade s rižom

ona je mucala

trljanjem porodične tegle sa novcem
izlazio bi samo jedan zimski kaput
roditelji su stajali na cilju trkačke staze
a njoj je bilo lakše da nosi stari
nego da se njene otegnute reči takmiče
sa sestrinim šampionskim rečenicama

ona je mucala

kaži već jednom šta hoćeš!
rekla joj je učiteljica
uvukla se u puževu kućicu
dok su visoki tonovi smeha dece
kao eskadrile sečiva
leteli ka njoj

ona je mucala

kad bi joj se pred ujakom
slogovi zaglavili u klancu grla
čula bi zvuk otpuštanja
njegove metalne kopče
večiti preludijum
fijuka kožnog kaiša

osim vas,
da li još neko u porodici muca?

rezak glas vraća me
među bele površine
Klinike za govornu patologiju

mama je mucala

***

NEVIDLJIVA ODANOST

udisali su sve sa stola
olovke, biljke, pernica
zalepili bi se za nozdrve

izdah je dolazio sa severa
bilo je teško u vrtlogu
uhvatiti svesku

uzdahe mojih roditelja
zamenila sam terapijom
stolicom zatvaram krug

u stanu predmeti
krišom plešu

______________________________________________________

ANĐELA MILINKOVIĆ (1987, Beograd) završila je osnovne i master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, sa fokusom na modernu umetnost. Nekoliko godina je radila na kustoskim izložbenim projektima i u oblasti upravljanja muzejskim zbirkama.

U prošlosti su je okupirali i aikido, psihodrama i aktivistički horovi. Od 2020. godine radi za nemačku IT firmu, piše poeziju i čeka da vidi kojim novim interesovanjima će je život iznenaditi.

Pesme su joj objavljivane u zbornicima Bludni stih, Tajni grad  i Sunčana strana ulice izdavačke kuće Enklava, u književnim časopisima Buktinja, Koraci, Dometi, Beogradski književni časopis, na portalima Astronaut, Čovjek časopis i Strane, kao i u izdanju Muzeja Jugoslavije, Mesto pesnika u radničkom stroju, u okviru radionice o radničkoj poeziji. Pesmu Čekajući da brat postane drvo je izdavačka kuća Slavitude prevela na francuski jezik. Godine Mondrijana je njena prva zbirka poezije.

VISOKO KOTIRANI MLADIĆ

izgovarao je
citate Vitgenštajna
tako da se čak i beli
svileni baldahin
odupirao vetru
samo da bi ga čuo

njegove
pantalone dior
prkosile su habanju međunožja
dok je jašući crvenog zmaja
krstario gradom

nekad bi na licu osetio
lepljivu boksersku rukavicu
ali uglavnom je uspevao
da drži visok gard
naprežući svoje
popajske bicepse

uvek mi je delovao
da sve što želi je
da neko dođe i kaže mu
volim te

***

SAUDADE

azuleho šare
sa pločica zgrada
razlivaju se
po talasima reke Težo

gledam je
zajahanu mostom
najdužim među
evropskim zvezdicama

odbacujem strojeve
belih pomoćnika
koje sam oslobađala
iz srebrnog celofana

ramena stoje
na mom telu poput
sigurnog akrobate
na žici

gnjurim lice
u pastel de belem
sisam žinžinju iz otvora
toplih zidova

danima se budim
u skvotiranoj fabrici
gde mačići naskaču
na šuplje prozore

pod nebom podeljenim
na crveno i zeleno
gledam taj betonski put
preko reke

na tren bljesne slika
mojih udova od praha
koje je na beogradskom mostu
razduvao vetar

***

u = (REM: zoni) => (‘je bezbedno’)

razdvojene = ‘orlovskim’ + ‘zidom’;

tvoje.oči = plešu(lindiHop);

ispod = spuštenih || kapaka;

daLiSiIm();

_BAR = u(‘snu dozvolio’);

da(igraju) {

jedno_uz_drugo();

};

// [‘zastori’, su, ‘navučeni’]

ne = (brini) => (

({neće: ‘ih’}) / niko === videti;

);

***

ANĐELA MILINKOVIĆ je 1987. godište, živi u Beogradu. Završila je istoriju umetnosti s akcentom na modernu umetnost. Bavi se i zanimaju je i druge stvari poput poezije, aikidoa, psihodrame, aktivističkih horova, putovanja, panka i rokenrola i sve ono što ti svetovi nose sa sobom. Pesmu u kodu napisala je u saradnji sa svojim prijateljem, Nebojšom Kosijerom, kao ko-autorom. Pohađala je pesničke radionice Zvonka Karanovića, a poezija joj je objavljivana u zborniku Šraf, časopisu Buktinja i na portalima astronaut i strane.ba.