VISOKO
Autobuska stanica Beograd
zaostavština komunističkih
reklamnih spotova
s desne strane Simpo,
levo dotrajali autobusi
ispred naše kuće
komšija Safet prodaje sladoled
svaki put kad prođem
da mi prazan kornet
jer se lepo smejem
živimo u šupi
imam psa, hrčka, dva papagaja
stare merdevine i polovne igračke
penjem se, visoko
padam
majka me kudi
boleće me kolena kad ostarim
rospijo, pusti dijete
sevne moja prababa
koja me čuva od
nesrećnog braka
mojih roditelja
nikada mi nisu pokazali
slike sa venčanja
baba sedi u dvorištu i gleda autobuse
mrmlja
ne kaže se pantalone, već pantole
nije pas, nego šćene
nisu ljudi, već iksani
zbog loših iksana
ona više nema kuću
konje, dukate u nedrima
i sina prvenca
ima samo mene
smotanu i uplašenu
dođe otac
pijan i ljut, tući će nas sve
majka ćuti, a baba ga kori
kako treba da se obrije
jer liči na mudžahedina
***
PRINCEZIN DNEVNIK
Otac mi ne čestita rođendan
moji pokloni su knjige
majka ih oboje u posveti potpisuje
kaže vole me najviše na svetu
pamtim
kako piškim u gaće kada prospem jogurt
***
PLUĆA
Postala sam kentaur
preskačem prepone od bolničkih kolica
verem se i jurim
ruke pune voća
razbijaju sivilo
zapuštenog zdravilišta
ispred očeve sobe
na gelenderu piše
svi pravi heroji su nežni
ljudi na štakama
kriče nemuštim jezikom
lome mi prste
osmehom im dajem
veštačko disanje
još samo tri minuta
do kraja vremena
predviđenog za posete
***
PLJUSAK
Odrasla sam pored reke
verovala da ću
kad u dvorištu bude mirno
moći da je čujem
nebo puca
otac i ja napolju,
gledamo munje
sijaju mu u zelenim očima
zenicama grlim
blesak u daljini
kad zemlja se trese
reke progovore
njega više nema
ali ostala sam ja
da se gromova ne bojim
***
DECA
Seoski ringišpil u rukama mog oca
u kiši konfeta lete papirnate kapice
kroz sparni početak septembra
prolama se dečji aplauz
trapav je i životan
iz njihovih očiju
iskre prskalice
pevaju mu rođendansku pesmu
čovek planina stopio se s njima
skupio u rumenilo
iznad sede brade
podigao ruke
kao u proslavi
pobedničkog gola
moj mentalni foto-aparat
okinuo sliku
kad u svom roditelju vidiš dete
više ne možeš da se ljutiš
_______________________________________________________
ANĐELA ĐOKIĆ rođena je 1993. godine u Beogradu.
Studirala je norveški jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu, a bila je i stipendistkinja Univerziteta u Agderu i Univerziteta u Helsinkiju.
Dobitnica je nagrade „Timočka lira” za 2021. godinu.
Piše poeziju i prozu, predaje norveški jezik i bavi se muzikom.
čovjek-časopis 