Tag: Ana Vučković Denčić

ROMAN ANE VUČKOVIĆ “BAZEN”, Partizanska knjiga, 2024; odlomak

proza

DEDA

Pogled na bazen može biti opuštajuć. Deda pogleda kroz prozor, a naspram njega, iznad kreveta je poster. 8. decembar 1981. SKC, nastupa BOA, a predgrupa joj je, sve to piše na posteru − Đardini. Očuvao je kosu, mnogi su oćelavili, njemu se proredila malo, ali i dalje kao na posteru, možda zalisci, ali još uvek su tu to moderno lice i dečački izgled, mogao bi da igra u nekom filmu smeštenom u daleku budućnost, na posteru su momci s trakama oko glava, u bluzama razlomljenim na geometrijske oblike, rane osamdesete, tako se nosilo. Možda su mu ostale dve takve bluze, još ih ima negde, verovatno u podrumu, trake su mu sve tu, to je u škrinji posvećenoj njegovoj kratkotrajnoj muzičkoj karijeri. Pavle Dedić Deda, kao tinejdžer, posebno kad je počeo da se bavi muzikom želeo je da ga zovu Dedal, Ikar i Dedal, na to je ciljao. Čak je imao ideju da mu se bend zove Dedal i Ikari, ali neko je prečuo slovo i on je ostao bez L, zauvek je ostalo Deda. Taj nadimak baš je kontrateža njegovoj pojavi, čak i sad sa šezdeset i nešto on je sve, samo ne deda. Ni na koji način, jer mu se deca još nisu razmnožila. Deda je na birou za nezaposlene i to ga nimalo ne potresa, ide na tri meseca da se javi, oni mu, naravno, kažu da za njega nema ništa, nije baš raspoložen da se prekvalifikuje, završio je prava, ali bez pravosudnog, zahvali im se, možda mu ne bi ni odgovaralo da radi, ali zato može da koristi termin bazena za nezaposlene i penzionere, i to bazena koji vidi iz svoje sobe, u svem svom plavetnilu. Lagano će se dovući do starosne penzije, a i onda će na bazen ići u istom terminu, ali kao penzioner, ići će i u kupovinu na penzionerski dan i jeftinije kupovati pivo, pavlaku i kikiriki. Radio je kratko u državnoj službi, pa ga je drugar ubacio u neku banku, a onda je u restrukturiranju dobio otkaz. Tad je odatle trebalo da odleti i njegova žena, ali ona im je doakala trudnoćom. Njom je spasila posao, ali ne i njihov brak, nikad to nije posebno dobro funkcionisalo, bili su mladi i privlačni, i upoznali su se u tom državnom sektoru, ali je ona tvrdila da je uvek slušala Đardine, dobili su dvoje anđeoske dece, jedno je bilo to mladalačko, a drugo je dete iz inata. I sad su u korektnim odnosima, ali su njoj neshvatljivi njegova ležernost i životni zen, sve se raspada, a on ide na pijacu i bira luk i onda mu sine da bi trebalo da se otpuše odvodi i onda ih otpušava i zvižduće dok to radi, gotovo da uživa u svakoj toj maloj kućnoj raboti. Stalno u ruci ima neku kesu i u njoj nešto što je upravo kupio, bile to sijalice ili cvekla, obično je u kesi i novčanik i spisak, tu je ono što mu je majka zapisala, ali i ono što je smislio da pravi sam, u današnju kajganu dodaće crvenu papriku i šampinjone. Uglavnom majka kuva, ali njemu nekad bude gušt da napravi nešto. Dok kuva − peva, ali mu nije žao što Đardini nisu napravili ništa specijalno. Drago mu je da su ušli u Ex YU rock enciklopediju Pere Janjatovića. Tu su pored Đavola. Mada su mogli da budu i pod I, jer je prvobitni naziv bio I Giardini, ali se taj član izgubio, kao što se izgubilo L u Dedal, jer je bilo komplikovano da na plakatu stoji da sviraju BOA i I Giardini. A i svidelo im se da bude sa Đ. Čak i ćirilicom. ЂАРДИНИ. On je draga, bezazlena bumerčina, izdaje stan, od toga živi, zato je u drugom stanu s majkom, dobrodržećom partizankom, silom od žene, prilično lenčari, uživa u svom trajanju, ne potresa se zbog toga što su njegovi drugari iz benda po Australijama i Nemačkama napravili ozbiljne korporativne karijere, Miki u advertajzingu, Koki je napravio dar-mar s truleks krpama i folijama, čovek je na tome napravio imperiju, kad god neko nešto peče, pokriva ili briše, on profitira, Zoki je ostao u Srbiji i ima vinograd u Šumadiji i odlično vino, a Deda ništa specijalno. Ali njemu je izgleda u redu ovako, a bar uvek u kući ima krpa i vina, mada on više voli pivo. Ponekad kapne i neka para, kada se neko seti da pusti Đardine na radiju, što se veoma retko dešava, jer su imali nešto singlova i to je to. Više su bili novoromantičarski incident, čak nisu stigli ni do Hita meseca. Deda zna da mu ne bi odgovaralo da se zaposli, jer onda ne bi mogao na plivanje, a navikao je da ide svakog jutra, prija mu i leđima i nogama i mirno i neprekinuto spava. To mu je postalo najvažnije, zen tela, osećaj, zdravlje, lagani hod ulicama koje dobro poznaje, landaranje cegera, ponekad pivo. Pije pivo, ali ne mnogo, popije dva i već mu se spava, slaže se s decom, oduvek je bio ortak s nula autoriteta, majka je bila zadužena za to da ih tera da uče, da im smišlja aktivnosti, da ih proverava, on je bio tu da ih grli, mazi i govori „Lepote moje, mili moji, tatini golubići”. Za njen ukus, iako im ponekad kad se vide, oko dece, zacakle oči, on je previše inertan i neambiciozan, ali čovek na mestu. Ode svake godine na njenu devojačku slavu, vole ga bivši tast i tašta, ali i njen novi muž. Srećan je zbog te harmonije, važno mu je da su svi relaksirani i da fino žive svojim tempom. Iako o tome ne razmišlja mnogo, on oseća, voli pozitivne vibracije. Kad dođu kod njega, pravi deci palačinke, toj deci koja imaju blizu četiri banke, ali su i dalje njegova deca.
„Ćale, odlične su ti palačinke!”
„Ja to za moje lepotane!”
Kad oni odu, on bleji, gleda TV i smeje se sam, majka ulazi i kaže: „Nemoj dugo” i on neće dugo, prijatno mu je, malo će da pliva, malo će da čita strip, malo će da mu bude problem što mu se digo na ulici, a kad nosiš pamučnu sivu trenerku to se baš vidi. Onda nekad naruči picu, gleda seriju Nepristojni ljudi, grohotom se smeje sam sa sobom, i koliko mu je smešno čak i udara rukom o sto i sebe u čelo, kao u nekom nemom filmu gde su prenaglašene radnje, a onda vežba gitaru i peva lalalalala. Tad peva tuđe pesme, jer svojih nema mnogo, ali nekad se čak potkrade i njegova, jedini hit Đardina „Unutrašnja dvorišta”, pesma koju je napisao u januaru 1982, hit Dvestadvojke u septembru iste godine.

S’ ulice ne vidim
ni sa kapije
ali osećam tu je
unutrašnje dvorište
kako me smiruje
i na mene deluje
čudno i mistično
unutrašnje dvorište
Unutrašnja dvorišta
moje duše skloništa
izgubljena skrovišta
unutrašnja dvorišta.

Izlazi iz stana, ide na bazen, super je kad je tako blizu, i tu ga je pogledao bog rekreacije. S prozora jasno vidi bazen i minut pre no što krene baci pogled da vidi koliko ima ljudi na bazenu, ko je već stigao, da, tu je čovek s gigantskim uvetom, ona fina gospođa, žena s detencetom, tu je i domar koji svako malo meri temperaturu vode, onaj koji ima lice iz italijanske komedije, a liči i na Rona Džeremija, smešan i u kombinezonu, filmska diva je tu, ona po čijem filmu je i nazvao pesmu. Ona ne zna da on ima i majicu s njenim likom. On silazi za minut i to bukvalno za minut, toliko mu treba da se sjuri sa šestog sprata, da se pridruži saplivačima, onima koji izgleda gaje jednu istu strast kao on. Ispunjava ga radošću to što oni ne znaju da on živi tu preko puta da bi, ako bi se potrudili, mogli da vide i deo njegove sobe, a ako se potrude još više čak i poster na kome je on božanstven i premlad i svojim zagonetnim pogledom najavljuje koncert 8. decembra 1981. u SKC-u, kad su predgrupa bendu BOA bili I Giardini.

______________________________________________

ANA VUČKOVIĆ (DENČIĆ) rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj ove knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007), Surfing Serbia (2012), Yugoslav (2019) i Bazen (2024). Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).

fotografija autorke: Marija Strajnić

književna premijera: ROMAN ANE VUČKOVIĆ DENČIĆ “YUGOSLAV”, Partizanska knjiga, 2019; ulomak

proza

KIŠA

Prvih meseci po tatinoj smrti dramatično sam shvatala kišu. Onu koja pada jako i od koje ti kosa miriše lepo i koja pojača aromu šampona nanesenog dva dana ranije, spere gasove grada, autobuse, prljave šipke i puder, čije su se čestice tiho uvukle u kosu i ispod noktiju, gde bi ih forenzičari našli kad bi ti se nešto strašno desilo. Tada bi znali da si poslednji seksualni odnos imala pre jedanaest sati, a da ti je poslednji obrok bila džigerica, ima mnogo dobra mesara kod Bajlonijeve pijace, odlična džigerica, deluje kao s Vorholovog platna, kao da nije meso. To je glavni argument nama koji volimo i meso i životinje – ne izgleda više živo. Nikada nije bilo živo, ili deo nečeg živog. Guma, kao produkt neke zabavne industrije, igračka, i onda dok je sečeš, deluje kao guma koju viđaš pored kontejnera, pa nisi siguran šta je. Noću ne znaš da li je ono u daljini pas, ili je to ipak kesa. Katkad liči na izbušenu loptu. Lopta, rekli bi stari – fudbal. Ej, mali, kupio sam ti fudbal da igraš fudbal. Naši su očevi igrali takav fudbal i cepali cipele, a imali su jedne za zimu i jedne za leto. I tako, u danima kada pada kiša, nakon tatine smrti, pomislila bih kako taj pepeo nekud ide, kako je ispran, kako ga to boli, kako nosi, sva ona voda koja teče, potire da je ikada bilo života, jer sada je to svuda, po Beogradu, rasulo se i ne vraća se, mnogo je gore od onog što se desilo. A izgledalo je da gore ne može biti. Nemam snage da ustanem i odem tamo i ne mogu ništa da uradim, jer voda nosi. Ne mogu da ustanem i krenem, odlažeš kretanje nekud, pa na kraju i ne odeš od silnog razvlačenja. Neću zaustaviti potok pepela. Kiša pada, ali u jednom trenutku će utihnuti i nastupiće ona fina svežina koja će me inspirisati da odem na trčanje, da pokrenem telo koje mi je dao. Kada trčim, osećam se čudno, ja sam junakinja, telo se zateže, osećam fizičku snagu i zdravlje, neopisivo zdravlje, živeću zauvek. Džigerica mi je guma, opruge u telu se razvlače, harmonike, pucaju hrskavice, zatežu leđa, ali bol je život, ima šta da boli, nije gotovo dok ima šta da boli, a tamo više ništa ne boli, kažu ljudi da je to dobro kad se umre, dobro je jer ne boli. I kad neko umre, i to ima svojih dobrih strana. Ne boli, to je najvažnije, dok eksiramo rakiju i mahnito, pod lekovima za smirenje, dodajemo suhomesnato. Tada je puna kuća ljudi, a ti u tim prilikama za pola njih i ne znaš ko su. I govore da je važno da ne boli, a valjda je druga strana toga zadovoljstvo, možda ono kad jedeš džigericu, s mnogo majoneza. Umeli smo tata i ja da pojedemo celu tubu, ispržiš, ništa tu nije teško, ali moraš lepo da začiniš, i da se uprži, i da postane kao da nikad nije ni bilo živo, blisko nekakvoj bizarnoj tvari, gljivama i patlidžanima, lamperiji ili pur-peni, kad okreneš na tu stranu. Čudno je, otkad se to dogodilo, nisam je jela. Nije to što bih se zaplakala, nego što nemam naviku, kad nije tu, nemam naviku, a one se stiču ili gube. Kao, dođi da pijemo kafu, jer to se radi zajedno. Toliko puta me je bolela glava, ne zato što nisam umela sebi da skuvam kafu, nego sam tražila da tu budu dve glave. A glava ume da zaboli od pritiska. Ako ga uopšte nemaš, ne može da te boli. Oni momenti kada boli, a pada kiša, jako. I spira iz zemlje ono što naizgled nikada nije bilo živo, a ti znaš da jeste, jer je to stvorilo tebe i tvoj mozak koji upravo proizvodi takvu ideju. Drugarica mi je rekla da joj je čudno što nema onih koji su nas napravili, jer odjednom ne znamo kako smo postali, ne možemo da dokažemo, iako imamo slike, a bogami i snimke na kojima se smeju i govore i gestikuliraju. Ali ne znaš kako da objasniš odakle baš ti, kad si izgubio izvor, mlad si dok imaš roditelje, to takođe govore ljudi, a ljudi vole da od svega naprave mudru sentencu za kraj, pa da srknu kafu. Ili sarajevsku kafu iz fildžana. Otkud ja, piše i u izvodu, i jeste da su to slova, ali to je i nostalgija, pečati lupani baš tada kada si udahnuo, a Španci za porođaj kažu dar la luz – dati svetlost, dati život, kako poetično. Tu su ime i datum i svedočenje čiji si i eto i tu dokaza, iako tog čoveka više nema, a čak ni groba. Razvejan je pepeo i onomad kada je pao sneg, pa pri svakoj kiši nestajao još više i više, gde li je sad? Kada se to desi, ti si kuče bez roditelja, lutaš kopilanski, srećan što si imao, a nemaš, pa imaš bes i ponos i neku čudnu skramu u očima. Regrutuješ sebi slične na žurkama, u neformalnim razgovorima ispred ve-cea s nekim kom su isto umrli tata ili mama, srela sam tako nju, prelepa je bila, u stvarima koje su delovale nalik maminim iz ranih devedesetih, neki „versače” kostim šmek, sad se to nosi i s odmakom, hipsterski, i počele smo sasvim slučajno da pričamo o njenim minđušama, kako su super, rekla je da ih je njena mama kupila na letovanju u Budvi ranih devedesetih, u Starom gradu, kafana kod gazda Krsta, morska riba ulovljena pred tobom, znam, i mi smo tamo išli, čudno, Trg pjesnika, „Grad teatar”, u Starom gradu, tu ih je mami kupio tata, priča mi devojka, on je tada radio izvoz i imao poslovne partnere tamo, i pet puta kaže bio, i dođe do prepoznavanja – i moj je tata umro, i onda kaže da je njen umro 1992, i da je imala još dve drugarice kojima je umro tata, ali oni su na ratištu, a njen je ovako, od bolesti, ali da je ona bila mala, pa ga je jedva zapamtila. Zamišljam krupnog, poslovnog čoveka sa zanosnom ženom, doteranom, misteriozna neka lepota, ali je umro, i to su neke srednje četrdesete, i kaže da je mnogo bolje što se to desilo tad, jer ga se i ne seća, pa verovatno nije patila kao ja, ali jeste patila, stisak, i plišani medved, i jedna slika gde je on drži, tate su snažne na slikama, ali onda umru potpuno volšebno, odjednom nema tih gromada, tih jakih ruku i mišica, pričamo o tome kako se prvo mnogo ljutiš jer nema stiska, i on je dozvolio da ga ne bude, tata će da ne umre, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog tebe, njegove devojčice, tata je uvek sve ispunio, i lego kocke, i tata vodi na kolače i vozi na rođendan, tata ne spava noću, nego celu noć vozi na letovanje, a ti spavaš. Ustaje rano, nekako radi sve i odjednom ne uradi i onda ga dugo ne vidiš, nekad na blic, u mislima ili u ogledalu, i na žurki se preneraziš kad u svom ogledalu ugledaš njega, njegove oči i izraz više nego sve druge izraze lica, grimasu. Uplašiš se, čudno je to, a devojci na žurki je čudnije, ona svog tatu nije videla otkad je bila mala. Da li je meni lakše što ga se sećam, i sećam se mnogih naših dana, i onog kad mi je pričao o tome kako je sjajan film o Paganiniju, i kad smo zajedno poslednji put gledali neki film, a to je bio onaj o Kolu Porteru. Bolje da čovek živi duže, pa i da ga malo boli. Bolje da umre čim počne da boli. Mantre i sentence. Umro je rano, pa ga se ne seća. I bolje. Ne zna kako je imati tatu. Bolje je što ga se sećaš i ipak imaš uspomenu. Ljudima je sve bolje i ništa nije bolje. Sve je bolje, kako se uzme. Kad si na groblju i prolaziš njime, nema življeg mesta od tog, jer da ljudi nisu živeli, ne bi ni umrli. Kad si na nekom starom arheološkom lokalitetu, ili u pećini, nije strašno, jer ljudi što su tada živeli i umrli baš na tom mestu, umrli su davno, pa nema veze. Oni bi ionako davno umrli, pa i da su živeli dugo. Neko je možda iznenada umro, a baš te godine išao na letovanje. Gledam je na spomeniku. Ona je i mrtva bolja riba od mene, isto kao što moj ćale i mrtav poznaje bolje od mene snalaženje po beogradskim ulicama i njihova skretanja. Groblja su mnoštvo raznih ukusa; svi oni imali su i omiljeni deo dana i omiljeni ukus sladoleda, svako je baš tako živeo život. Ti si i skup ideja i ukusa, staviću čokoladne mrvice odozgo, pola groblja je volelo prženice. Kad smo bili u školi, kredom smo crtali najlepše slike, svako odeljenje svoju. I nekoliko sati kasnije bismo imali galeriju, pravougaonike najlepših slika, jedva bismo se od njih odvojili i otišli kućama. I tada bismo, uživajući u jelu ili prijatnom televizijskom popodnevu, zaboravili na slike kredom, ali bi zagrmelo i pala bi letnja kiša, mama bi pojurila da skine veš sa žice – pljusak – i setili bismo se slika kredom u školskom dvorištu. Mnogo bih plakala, a bujica šarene vode sa Zvezdare sjurila bi se niz ulicu, u grad.

_______________________________________________________

ANA VUČKOVIĆ DENČIĆ rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj četiri knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007) i Surfing Serbia (2012). Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).

intervju s autoricom: https://www.oblakoder.org.rs/ana-vuckovic-dencic-sve-sto-s…/