DRŽAČ ZA ŠEŠIR nekada je u varoš stizalo nekoliko novina koje su prekrivale kafanski sto i uz čašicu svi bi stolovi sa kariranim stolnjacima slušali šta to ima novo u onom tamo svetu pila se kafa uz čašicu ljute i raspravljalo se o politici kulturi dnevnim tračevima beloga sveta i svi stolovi su se gledali u oči i čitalo se lako šta koji od njih koji ćuti misli i bilo je posebih draži u tome da se dan ovenča dahovima koji se mešaju u kafanskom dimu a videćeš dete moje videćeš kako će stolovi da zaćute gledajući u svetlo koje zrači odustajanjem čoveka od čoveka jutros mi se u uglu sobe pojavio četvoronožni držač za šešire od pre dva veka *** PESMA KOJA HODA danas sam sedela pored vode i videla kako se dvoje ljube zaplakala sam izazvali su takvu radost kakvu odavno nisam osetila eto dokaza da sam živa ne moram da se štipam za obraz i osetih radost čoveka koji je na drugoj obali u istom momentu napisao najlepšu pesmu živu malu pesmu koja hoda *** MOJA KRAVICA kao verni kupac mleka dobijem pre nekoliko godina čašu sa natpisom moja kravica ispod je kravica bela sa crnim mrljama repa podignutog u radost plavim okicama i cvetom u nasmejanim ustima a vime naranžasto oblo nabreklo meko a polumesec sija ozvezdan ispod srcolikog o mogla sam da je stavim izmedju dva stubića na drvenoj ogradi terase i da mi ne propadne izmedju u ambis visokog prizemlja i slomi se od srče se nije dala očistiti moja tuga kad pre neki dan na ulici u bloku četrdeset i četiri romčić prodaje takve još dve moje radosti uvijemo prljave čaše u papir od pojedenog bureka odem kući kad pročitam dodatak sa stražnje obline sa prvim gutljajem spremni smo za veče sa drugim i priča počinje da teće uz treći je bajku ispričala mama kad popiješ sve najslađe se spava i poželim da upoznam pesnika ovoh jakih stihova i pomislim morala sam da slomim kravicu da bih posle sto godina poželela da upoznam nekog jer evo vek jedan izbegavam ljude jer kad im pogledom pročitam dušu survavam se u ambis u strahu od ništa *** PISMO MAJCI jedina moja što više te ima otkad te nema ne smem nikome drugom da kažem kako je opasno postalo živeti kako je opasno postalo ne boriti se za večitu vanjsku lepotu jer je sramota nositi bore i ne pućiti usta i ne počupati obrve i ne nacrtati šire drugačije punije i tamnije da bi izbegao starenje koje je svima dato na dar i kako je opasno reći i bolje ćutati svoje mišljenje jer mogu da ti reči izvrnu kao rukavicu i eto te sa bodljikavim vencem na glavi istina je nekako iščezla i uplašila se sebe i opet evo rat zarobljen u svetu interneta bombardovan naslovima haos užas horor i smrt čovek se pravi da je živ dok strah rovari ispod kože on izmišlja radosti sa tamo nekim kao bajagi živim koji prihvata igru iluzija vreteno ima dva zaobljena šiljka život ima dva neka početka kad se rodiš i kad umreš da se opet rodiš al treba biti vešt pa umeti to juče zove čovek da pita koliko košta kuća koju ste tata i ti pravili a ja nisam sigurna da l se prodaje kamenje koje sam svojim ručicama u temelj uzidala i vole me razni al niko onako kako želim ljubav je stavljena pod tačku razni interesi osim oni koji treba da su ljubavni i evo opet rat po ko zna koji put čovek je pobenavio od izobilja čovek je zaboravio da stalno zahvaljuje silama na svemu što ima čovek uništava majku prirodu i otkopava sekiru zla čovek je umislio da je bog i da je sve u njegovim rukama čovek je stvorio takvu situaciju da je zaboravio koliko je mali čovek je volju za životom zamenio voljom za moć čovek je zaboravio da je smrtan i da ga neće biti kad ga ne bude bilo ovako kako tebe ima otkad te nema krvi moja i drago mi je što tata i ti vidite ovo sve samo s visina bestelesnih jasnije vidite i sigurno ne patite zbog zemaljskoga kala i sramote *** JEDNOSTAVNA MERA RADOSTI pokušavam da te smestim na viseći most i da se ljuljamo držeći se sa konop umesto ograde da ne upadnemo u vrtlog mutnila posle kiše pokušavaš da mi napraviš kartonska kolica za lutkicu da ne ostavim nožem srp na svom levom kažiprstu pokušavam da budem dečak i da branim mrežu u koju zabijaš golove pazeći da me ne pogodiš u glavu pokušavam da te uvučem u tunel od grana i da puzeći beremo mirise tek oživelih radosti proleća pokušavam da te preko reke osmelim da preletiš iznad zmaja kojeg puštam u šareno jutro što isparava sve do izvora pod drvetom što se naherilo prema suncu i pravim ti postelju u rupi od bombe iz drugoga rata u šljivaku pokušavam da te upoznam sa bezazlenošću devojke što grli život jedne varoši na tromeđi zavađenih naroda pokušavaš da se napiješ i zajedno sa mnom vratiš kući i da sakrijemo koliko smo se radovali blesavlucima pokušavam najzad da te odvedem na humke preko reke i upoznam s mojim roditeljima koji ne dočekaše plač produžetka mene u životu stvarnih i opipljivih zalud odlučio si da živ umreš tugom onaj ko ne spozna da je tuga dar koji primamo da u nama stanuje kao naličje svedržitelja istine onaj ko ne veruje da je i smrt život onaj ko je svoju ljubav zakopao u sebe čuvajući je s bolovima i naporom da mu je niko ne otme taj ne veruje u večni život njen a da li je ljubavi našoj potreban zaključan kavez ili smo joj potrebni mi da slavi radost postojanja *** POSLEDNJE VREME ZAGRLJAJA pošto van pesme ne mogu nebo imam povremeno nezadrživu potrebu da zagrlim prvog prolaznika beži bre šta je tebi ženo o bože svašta hoda zemljom jedan me je tako odgurnuo da sam pala na lakat i evo još me boli sa nagradama sam prošla još gore dobili ste magnetnu narukvicu i antialergijski jastuk možete poklon da peuzmete sutra u a da možda nisam osvojio putavanje na neko ostrvo ma nosi se bre kravo jedna prevarantska i duf slušalicu ne znam šta da preduzmem nešto se zaista čudno dešava definitivno ljudi ne žele da na sekund bar budu srećni a kad zagrlim kompjuter ja treperim on ništa samo nestane stuja *** NE TERAJ ME DA GLUMIM stvarno si pogubio kompas ako se ne vratiš na početak napiši mi jedno od onih pisama napiši ga ponovo premetni red reči ostavi smisao umeš ti to a znaš kako sam pomislila kako su sva pisma koja si mi pisao bila jedna od onih gde samo promeniš ime jednom ću jednom ću uistinu ne neću ostaviću se u uverenju da to nije istina napiši mi pismo koje će da ima pečat nas udvaraj mi se nasmej me naljuti me kobajagi izbaci me iz koloseka lupi rukom o sto i budi nežan osvoji me ponovo i ponovo i ponovo a kaži mi uvek nešto isto novo ne budi tako star pusti mlade misli da te pobede ne tovari mi nadu na pleća uradi pa mi kaži ako se ne vratiš na početak to je kao da ga nije ni bilo ako se ne vraćaš na početak sa istim žarom lovca na poznato onda zaista nemam šta da kažem osim da slažem osim da odglumim to bar nije teško a neću __________________________________________ ANA NIKVUL Objavila: Ja ću tebe učit mene, Četiri feferone za rastanak, Kako se ono beše plače, Kaj sem zamolčala ko je igral blues (Šta sam prećutala dok je svirao bluz), Kratka priča o otvoru blende, iz poezije Kad bi moj život živeo sa mnom. Objavljivala u mnogim časopisima. Dobitnica nekoliko nagrada. Prevođena na više od pet jezika. Profesor je srpskog jezika i književnosti. Živi i radi u Mladenovcu.
čovjek-časopis 