Ukoliko su mlade, Nemice su široke toliko da dve prosečne muške glave mogu da im nalegnu na ramena. Njihove pegice su putokazi za ko zna šta, Srdan ih nema, ali ima ozbiljnu mrežu mladeža od kojih se nekada formira lav a nekada pacov. Jednom mu je grafička dizajnerka iz Požege, zagledana u njegov levi guz, što se u sumrak prezentovao kao mlađi nego što zaista jeste, kazala da ne postoji deo njegovoga tela na koji neko može spustiti svoju šaku a da ne dodirne mladež. Posle je često razmišljao o tome, kada se rukuje, kada mu neko drka kurac, kada ostavlja otisak prsta za pasoš, kada zamoči noge u hladno more. Kada bi se sakupila cela Bistrička cesta, ne bi mogli da izbroje ni koliko mladeža ima na levoj nozi. Srdan Vasiljević je, u nedostatku boljih zapažanja, smatrao da je to nešto izuzetno. Možda će se jednoga dana svi mladeži povezati, zasvetleti u mraku i aktivirati tihu bombu iza njegovog levog oka. Možda će eksplodirati po planinama, po perionici, po čitavom slovačkom nacionalnom parku i možda će njegov kurac sleteti na voćni kup bolničarke iz Bratislave. To bi se sasvim sigurno i dogodilo da Srdan nije otišao na ovaj put i zaključao se u kinesku adidas torbu, čime je svakako produžio svoj život a toliko ga je cenio da sebi nikada nije mogao oprostiti sve te cigare koje srče do iznemoglosti. Vreme u vozu polako se usporava i prostor se zaravni u Srdanovom pogledu.
Pošto je mlada i jedra, Nemica pušta svog ljubavnika da joj spava na ramenu.
Noć je pokazala mekane crte njene nosne hrskavice što su razapele belu kožu formirajući nozdrve u kojima leži hladna metalna minđuša. Kroz te nozdrvice proletos se slivao šumeći potok amfetamina. Posle se slivala sukrvica. Posle se slila i sperma malog Nemca: njegov pradeda je spalio trinaest Jevreja i to što leži nekome na ramenu i spava najpametnije je što zasad kao njegov potomak može učiniti, on to zna. Kao član tri nevladine organizacije i dalje otresa spermu isključivo po licu svoje devojke, u paničnom strahu da ne nastavi porodičnu lozu, taj izmučeni, mali rošavi Nemac. Tiha glavobolja spušta se do potiljka Srdana Vasiljevića. Mozak mu otiče i počinje da se krofnasti. Sto sedamdeset sa sto dvadeset pritiska udara u srce i natrag. Vreme je za pola leka boje breskve za smirenje, četvrtinu malina leka za bolje varenje i ceo celcati kivi antidepresiv. Sigurno je oko devet i trideset – pomisli Vasiljević i skoči da što brže proždere lekove. To kao da uplaši Nemicu, koja nešto žustrije trepne na levo oko. Upita ga da li bi voleo da popuše džoint. On se spremi da kaže „ne“, a onda se seti svoje skoro stečene mladosti i mogućnosti, pa pristane, iako je prizvao sopstvenu paranoju, teško lupanje srca, gusti žuti znoj. Nemica mu je dodala da prvi pouvuče i on to i učini držeći dim pod nepcima kako bi ga brže-bolje ispustio u gustom oblaku thc-a. Pod neonskim svetlom kupea, u situaciji bliskoj propasti svih planova b, Srdan Vasiljević deli džoint s mladom Nemicom dok mali Nemac i dalje hrče dubok u svojim noćnim morama. Vasiljević je snažno skupio grlo kako mu ni plamičak dima ne bi dospeo u organizam. Da li se to može kroz pore, da, biće mu loše, biće mu loše ovde, u mraku, u nekoj vukojebini koja nema doktore i onda će sasvim sigurno umreti sa sve magazinom Misao i dopola pojedenim sendvičem i to pred ovom nadobudnom decom. Nemica guta vazduh oko sebe kao štuka u ribarskom čamcu i ispušta ga u tankom mlazu prema poluotvorenom prozoru. Njeni providni kapci išarani venama prekriju joj lice skoro do nepca i Srdan shvati da joj se oči provide. Polagano, kao što se boca skupog vina spušta ka čaši, Nemica se naginje ka Srdanovom kolenu i kratko ga poljubi usnicama. Sklupčaniji nego do sada, mali Nemac zalepi se za grudni koš svoje devojke i nabode joj glavu u salasti stomačić. Vasiljeviću se nasmeši onaj zdravi deo lica, priđe njenim providnim očima i povuče je za dva kratka plava repića ka sebi. Mali Nemac ispusti divni dah sna usled toga što je ponovo preživeo misao koja mu se u snu javila. I dok se smenjivalo svetlo u vozu, dok su prolazili planinska sela, dok je mlada Nemica usnama grlila Srdanov kurac, dok su mravi jeli sendvič s itisona, dok su grinje jele itison i dok je neko otišao sporim korakom u wc, mali Nemac se još više stopio s grudnim košem svoje devojke i hrkao kao jež. Njegov je deda spalio trinaest Jevreja i to je najmanje što je mogao da uradi.
*
” “Mrtvi na dodir”, roman neobičnog i intrigantnog naslova, donosi još neobičniju i intrigantniju priču. Brzo, dinamično i surovo pripovedanje obiluje duhovitim opaskama i odiše neophodnom dozom žestoke ironije. Ana Marija Grbić, publici uglavnom poznata kao pesnikinja, nakon zbirke priča, sada nam se predstavlja autentičnim i snažnim proznim delom koje ima moć da prodrma, baš kao i njena poezija.
Uvrnuti opisi, magične i brutalne situacije, likovi koji vam se čine poznatim i oni koji oživljavaju, pisanje o pisanju – sve su to elementi ovog (post)modernog dela autorke koja se već dokazala kao novi važan glas srpske književne scene. To sa korica knjige poručuje i Svetislav Basara: “Pokazalo se da je Ana Marija više nego upola snažnija u prozi, štaviše da je vrlo uzbudljivo biti mrtav na dodir…” ” – Geopoetika
____________________________________________________
ANA MARIJA GRBIĆ živi i radi u Beogradu gde je trenutno na poslednjoj godini doktorskih studija. Objavila je tri zbirke poezije, jednu zbirku priča i roman. Članica je Srpskog književnog društva i srpskog PEN centra. Mentor je kreativnog pisanja, urednik u izdavaštvu ARGH i saradnik na televiziji.
čovjek-časopis 