Tag: Ana Arp

PČELE

Prvo što je uradila kada je ustala, bilo je da naloži šporet.
Soba je bila hladna. Sanjivi, zgrčeni u svoje vunene ogrtače, nisu govorili. Pošto je muž otišao na posao, uzela je duboku limenu posudu i stavila ju na sredinu šporeta. Punila ju je vodom koju bi u manjim kofama donosila spolja. Čim se voda ugrejala, ubacila je u nju pepeo, a zatim i prljavi veš. Potom je otišla na reku da ga ispere.
Svaka vena na dlanu joj se ocrtala dok je naizmenično zaranjala ruke u hladnu vodu. Izgled reke kada ju gledaju sa planine, penjući se ka katunima, podseća na njene vene. Već kod četvrtog čaršava oseti kako ne može da pomera prste u ritmu kojim bi želela.
Kada je posle nekoliko sati ušla u kuću, muž, koji se u međuvremenu vratio sa posla, prokomentarisao je da se soba ohladila jer niko nije u stanju da pazi na šporet. Prećutala je njegovu opasku tako što je lupila limenom posudom o pod i drčno pomerila zavesu koja je odvajala sobu od kuhinje. Vladala je tišina nekoliko minuta dok on, najzad, nije pokušao da započne razgovor. Toga dana dobio je novac za poslove koje je obavljao prethodnog meseca, pa je svežanj novčanica držao u džepu, stežući ga jednom rukom. Drugom je vadio iz kese vazu za cveće koju su lokalne seljanke, sledeći tradiciju, iscrtale, ukrasivši je sa tri kontrastne boje, bez suvišne dekoracije. Umetnice su mu uvile vazu u novine i on ju stavi na sto.
„Primio sam danas platu“, reče joj kad je izašla iz kuhinje i kad je procenio da će duže ostati u sobi. Onda je izvadio drugu ruku iz džepa i sa obe je obuhvatio vazu. „Izvoli, ovo je za tebe.“ Pred sobom je videla oblu ispečenu zemlju sa žutim, plavim i belim linijama.
„Lepa je“, reče ona i spusti ju na sto. Okrenu se i, ne dižući glavu, vrati ka šporetu.
Stezao je, opet, rukom novčanice u džepu i, najzad, odluči da uradi sve što može samo da ju natera da progovori, da pruži tračak nade ovom popodnevu koje je polako prelazilo u veče. Samo je želeo da budu normalna porodica. „Evo, primio sam platu“, reče joj on, blago podižući uvis ruku sa novčanicama i stavljajući svežanj na sto. „Uzmi koliko god ti treba. Tvoje su“, reče joj i vrati se korak nazad, sedajući na krevet.
Ona se okrenu i ponovo priđe stolu. Umesto novčanica, uze vazu u ruke, pogleda ju nekoliko sekundi, pa ju spusti.
„Nije loša ali je beskorisna“, reče podižući ju ponovo. Mehanički krenu da ju spusti na sto, okrenuvši glavu na drugu stranu. Međutim, vaza ne bi spuštena. Pade i razbi se u paramparčad.
Sagla se i izustila nešto nalik na trzaj. Muž je sedeo na krevetu i ćutao dok mu je dah iz sekunde u sekundu bivao sve kraći. Ona ode do hodnika da uzme metlu.
„Nadam se da nisi puno para potrošio na ovo?“
„Da si ti morala pare za nju da zarađuješ, ne bi ti se tako lako polomila.“
Pustila je metlu da joj padne iz ruke. Iz čučećeg položaja se uspravila i pogledala ga nekoliko sekundi pravo u oči. Onda je zgrabila svežanj novčanica sa stola i bacila ga pravo u šporet.
Gledao je kako njegova dvadeset četiri dana života, tokom kojih je po deset sati radio – gore. Ošinuo ju je svojim izbezumljenim plavim očima, dok mu je jedna, pa druga ruka jurila ka njenom obrazu. Treći udarac ju obori.
Stao je nad njom.
Onda je kvaka napravila udubljenje u zidu. Izleteo je iz sobe, iz kuće, vrata za sobom ostavivši otvorena da kroz njih ulazi hladan vetar koji je ozvučio noć. Ostala je da sedi na podu nekoliko minuta. Plakala je, osećajući koliko je nesrećna, koliko joj je čitavo biće šuplje. Vrata od sobe blago su se pomerala napred‐nazad. Napolju je bio mrak, a u kući se žuta sijalica klatila.
Stresla je sa sebe ostatke mrvica i ustala. Zatvorila je vrata. Obrisala rukama nos.
Šta sada da radi? Zna! Spremiće večeru! Skuvaće jaja, ispeći će hleb, skuvaće mleko. Mora sve da spremi dok se on ne vrati! Gde je on?!
Kvaka je opet načela zid kad je ona izletela napolje.
Vratila se unutra, ne zatvarajući vrata. Pogled joj se zaustavi na malenim ostacima papira koji su goreli.
Inače, bračni drugovi nisu bili sami u kući tog popodneva. Imali su jednog svedoka koji je čitav prizor posmatrao iz susedne sobe. Bio je to njihov sin. On se vratio iz škole pre nego što je otac došao sa posla i pre nego što se majka vratila sa reke. Ne bi li izbegao majčino ponašanje, otišao je odmah u svoju sobu, a onda je došao tata. Hteo je da im se javi, ali kada je čuo kako mama baca limenu posudu, znao je da je opet neraspoložena, da je današnji dan jedan od onih dana kada je mama ljuta i kada ne znaju šta joj je i kada ona njih kinji i kada oni moraju da ćute jer mama je najvažnije biće na svetu i niko te nikada neće voleti kao majka i zato majku uvek moraš da razumeš i voliš.
Majka ga je tukla prutom debljine palca, ali majka je bila neko ko je njemu podario život i sigurno da on nije bio dobar i da je to zaslužio. Kada mamina raspoloženja nastupe, tata izlazi iz kuće, a on, prepušten sebi, počinje da traži ćošak, jer treba lice sakriti od pruta, kožnog kaiša ili šipke. Mama je znala da ga skrcka od batina i da sutradan na času on uzdahne, ne baš tako jako i isprekidano kao kada bi posle batina plakao pod jorganom. Tata bi došao da ga poljubi pred spavanje, dok bi on još uvek jecao i plakao i pokušavao da razume svoju krivicu, i zašto je mama prema njemu takva, a tata bi mu govorio kako je majka jedna jedina na svetu i kako treba da ju sluša. Ali on je mamu slušao, sve što bi mu rekla, on je radio. Ona se ljutila kada nešto ne bi mogao da pojede. Terala ga je da jede džigericu čiji smrad nije podnosio i da uz nju pije kiselo mleko. Nešto u njemu nije htelo da prihvati smrad džigerice i on je povratio to što je jeo na silu. Onda ga je majka pretukla. Otac je rekao, mazeći ga po kosi te večeri: „Majka ti želi samo dobro.“
Bio je svedok svađe svojih roditelja i kada je njegova mama ostala sama da plače, u njemu se stvorila neka grudva, oblak -grudva, naročito u stomaku koji mu je tada otežao, i odlučio je da uzme lenjir i da se njime igra u ormaru. Tako ga mama neće videti, a u ormaru će mu, pod krajevima kaputa, suknji i košulja, biti toliko lepo, toplo i mirišljavo, da će sigurno zaboraviti na sve, a i oduvek je želeo da spava na mekim stvarima koje je mama držala na dnu ormara i da ga pokrivaju svojim krajevima stvari koje vise sa ofingera, a što se lenjira tiče, njime će u mraku, recimo, meriti dužinu ili će ga prevrtati i okretati i to će biti jako zanimljivo i tako će sve zaboraviti. Sutra će otići u školu i tamo će se desiti toliko toga da će u potpunosti zaboraviti ono što je video i nikada se više toga neće ni setiti.
Za to vreme njegov otac je, očajan, otežalih ruku, potpuno tupih čula, lutao ulicama. Nije znao gde da ide. Ušao je u kafanu u kojoj su sedeli njegovi prijatelji i svako veče igrali karte. Sreo je profesora matematike, svog kolegu iz škole u kojoj je on, inače, radio kao računovođa. Pomenuo mu je da ga plata čeka i da će on pre podne biti u kancelariji. Stigla je i plata njegove žene. Gledao je u stranu dok mu je kolega nešto pričao. Obe ruke je podigao na naslon stolice, kapci su mu bili spušteni.
Krenuo je ka kući nadajući se da je ona zaspala, da ju neće probuditi dok bude sebi nameštao krevet i da će sutra on ustati prvi. Prilazeći kapiji video je da svetla još uvek gore u dnevnoj sobi. Čekala ga je.
„Ima li šta da se jede?“
„Sedi, sad ću da ti postavim da večeraš.“
Tako su njih dvoje rekli jedno drugom sve što su imali.
Dete se celo veče, dok je bilo samo sa majkom, krilo od nje. Iz ormara, koji se ubrzo pokazao kao veoma neudoban, i u kome su sekunde neobično sporo tekle, iskrao se, iz straha da ga majka ne probudi, kao one večeri kada ga je u pidžami terala da čisti lišće, iako lišća u decembru nema, jer se, i tada, posvađala sa tatom, pa je tata negde otišao i nije se vraćao, a on je ostao sa mamom, ali nije dugo spavao jer ga je mama probudila, vukući ga za ruku, bosog po hodniku, govoreći mu kako je isti kao i njegov otac, lenja i nevaspitana životinja od koje ona namerava da stvori Čoveka sposobnog za život, i da neće dozvoliti da on bude kao i njegov otac – najobičniji beskorisni trut. Tako, poučen iskustvom sakupljanja lišća u pidžami, iskrao se iz ormara i legao obučen. Zaspao je vrlo brzo, a tokom noći je osetio kako ga tata podiže iz kreveta, skida mu košulju, tregere, pantalone, čarape i navlači pidžamu.
Sutradan je bio sunčan i hladan dan. Zraci su obasjavali vrhove planina koje su ih okruživale. Reka se čula snažnije, kroz krošnje šljivika svetlosne žabice lebdele su, probijajući put ka licima. Otac je krenuo na posao, trudeći se da ne razmišlja o jučerašnjim događajima. Ubrzo pošto je ušao u kancelariju, pridružio mu se profesor matematike koga je sreo sinoć.
„Dobro jutro!“
„Dobro jutro. Izvoli. Tu je sve. Potpiši se samo na kraju.“
Profesor uradi šta mu bi rečeno i pošto je svoju olovku vratio u džep, za nekoliko sekundi duže pogleda računovođu pravo u oči.
„Daj mi jedan list”, reče mu ovaj. „Original tebi. Kopija meni.“
Kolega matematičar ga je i dalje gledao.
„To je sve“, reče računovođa.
Obojica su držala vrhove prstiju na površini stola, svako sa svoje strane.
„Još nešto?“
„Da… Hteo sam da te pitam za ženinu platu. Ona danas nije došla na posao, verovatno neće do kraja nedelje. Hteo bih i te pare da podignem.“
„Nažalost, ne mogu ti pomoći.“
„Ne?“
„Ne mogu da ti dam njenu platu. Nisam ovlašćen da izdajem pare licima čija imena nisu na koverti.“
„Da, ali ja sam njen muž…“
„Ne sumnjam, ali tvoje ime nije na koverti njene plate.“
„Ja sam došao da je podignem jer je ona bolesna. U čemu je problem?“
„Ona jedino može da podigne svoju platu. Kad ozdravi neka dođe. Do tada pare su na sigurnom.“
„Ti mene poznaješ.“
„Svako podiže svoju zaradu. Pravilo je pravilo.“
Kad je profesor izašao, ne pozdravivši ga, uzeo je jedno drvo i ubacio ga u furunu. Stavio je dlanove nad vrelu ploču i gledao kroz prozor. Svetlost je bila boje njegovih vunenih čarapa. Sive pantalone su ih prekrivale.
Setio se svoje majke. Ona mu ih je plela. Sad ih kupuje na pijaci od njenih vršnjakinja koje tako zarađuju za sebe. One su pekle i krofne, stavljale su ih u korpu od pruća obavijenu belim, izvezenim krpama, i prodavale deci za užinu.
S proleća je znao da ubere jorgovan koji je rastao u dvorištu škole i da ga odnese majci na grob. Počistio bi oko spomenika i stajao nekoliko minuta gledajući u crnu ploču. Činilo mu se da senke koje se mutno razlivaju po površini jesu njeno lice.
Iz misli ga prenu zvuk. Neko je kucao na vrata.
Dani i rutina vodili su, kao talas, večito istom okviru u kome se prepliću život na poslu, život u kući, život u polju, planine, livade, veliki oblaci, vidici. Ponekad neko sećanje, ponekad emocija, ali ubrzo obuzdana. Ponekad bi sina uzeo za ruku i predveče izveo u šetnju. Hodali su podno gustih krošnji. Ma kolika bila jara i ma koliko nebo bilo plavo tu je uvek bila senka.
„Koga više voliš – majku ili mene?“, pitao je sina jednom. Bilo je proleće.
„Volim vas podjednako.“
„To smo te učili da kažeš pred drugima, ali kad te ja pitam, odgovori mi šta zaista misliš.
„Zašto me to pitaš?“
„Sa kim bi više voleo da živiš, sa majkom ili sa mnom?“
„Najviše bih voleo da živim sa oboje. Ali zašto me to pitaš?“
„Pitam te jer, možda mama i ja prestanemo da živimo zajedno. Ti treba da izabereš sa kim ćeš da živiš.“
Dete je zastalo i pogledalo nekoliko sekundi pravo. Videlo je jednu pticu kako kruži. Palo mu je na pamet da možda ima mladih zečeva koje je majka za trenutak ostavila same jer neko mu je rekao da je crna ptica koja kruži u mestu orao, a da orlovi čak i zečeve love. Pogledao je u vrh cipela svog oca. Video je koliko su stare. Onda mu je rekao:
„Ubiću te ako me ostaviš.“
Tako se završio dan koji su otac i sin proveli zajedno u šetnji podno zelenog svoda.
A već sutradan dečak je posle časova otišao kod profesora matematike koji je u zadnjem delu školskog dvorišta imao svoje košnice.
„Pčele su Božiji potpis“, rekao mu je taj dan profesor. „Dodaj mi tu kanticu sa bojom, stavi plavu do žute. Hoćemo li tim redosledom da ih farbamo?“
„Kako vi mislite da treba.“
„Uvek je bitna lepota. U svemu što radiš. Ukoliko staviš crvenu kućicu do bele, to neće imati isti efekat kao kad staviš plavu kućicu do žute.“
„Uticaće na pčele?“
„Uticaće na tebe!“
„Na mene?“
„Zar ti ne osećaš boje? Zar ne osećaš lepotu koju stvaraju kontrasti?“
„Pa…“
„Lepota je bitna! Lepota je strašno bitna!”, reče profesor, unoseći mu se u lice, dok je u jednoj ruci držao četkicu natopljenu crvenom bojom koja mu je kapala po vrhovima iznošenih opanaka. Dečak ga je gledao i držao kanticu, ne razumevajući baš najbolje kakva je to razlika ako je jedna košnica bela a druga crvena u odnosu na to ako je jedna žuta a druga plava.
„Božiji potpis sa jednim od najlepših kaligrafskih poteza desio se kada su stvorene pčele. I drvo je lepim pismom pisano, ali pčele su nešto posebno. Da li znaš da je porodica pčela savršenija od ljudske porodice? Pčele su savršenije i od nule!“
„Stvarno?“
„Da, da, stvarno. Pčele su veoma dobro organizovane. Svaka ova košnica, koju treba narednih dana da mi pomogneš da ofarbam, a ne da zapitkuješ stalno nešto, ima po jednu maticu. Matica je žensko, majka, kao što ime kaže. I ona je kraljica. Tu je i trut, ili više njih, a on je… on je u suštini beskoristan.
„Šta on radi?“
„Ma to šta on radi je nebitno! Dodaj mi i onu tamo kanticu“, i pokaza mu četkom na kanticu ispod drveta.
„Svaka košnica je kao jedna država. Uglavnom, reč je o…”
„Gde da spustim ovu mrežu?“
„Spusti je iza kućice.“
Profesor zaboravi gde je stao i nastavi sa farbanjem.
„A koliko pčela ima u jednoj od ovih kućica?“
„Ima ih preko dvadeset hiljada.“
„Toliko?“
„Toliko.”
“I šta one rade unutra?”
“Matica po čitav dan leže jaja, ona je jedna među tolikim hiljadama, i svaka pčela u košnici ju prepoznaje, a pčele radilice su po čitav dan vani, one sakupljaju med.“
„A šta rade trutovi?“
„Ama šta si zapeo za trutove?!“
„Pa rekli ste…“
„Rekao sam da svako radi svoj posao. One milion godina na isti način proizvode med. I te bele rade što ih vidiš okolo, ili ljubičice, to su sve pčele na svoj način posadile.“
„Jesu li one svesne da su najbolji baštovani u našem kraju?“
„Nisu.“
„Nisu?“
„Nisu. One sve što rade, rade kao mašine, mehanički. U društvu pčela ne postoji slobodna volja. Ne postoji JA. A, ipak, takvu lepotu stvaraju…“
„Pa, dobro, ja sam čuo i da oni što sviraju klavir nemaju JA. Učitelj im uvek kaže da nemaju oni šta da misle i da samo treba da sviraju kako im se kaže.“
„I pčele stvaraju muziku. Prisloni glavu ponekad na košnicu.“
„A što vas toliko zanimaju pčele?“
„Tražim duševni mir.”
„Hoćete li i to da me naučite?“
„Kako da ne?!“, reče mu profesor uštinuvši ga sa dva prsta za obraz, a onda nastavi da hoda kao pingvin do naredne kantice sa bojom, usput šišteći usnama nepoznatu melodiju. „Ajde, ovamo. Ima da se nose ova saća. Stavi masku i dođi.“
I tako je dete provodilo svoje dane posle škole tog proleća. Ali večeri su mu teško padale. Neka slutnja ušunjala se u njegov stomak preko mirisa predvečerja, koju bi dopunila svetlost žutih, starih, pokraj puta postavljenih lampi. Palila bi se svetla u kućama pored kojih je prolazio i mislio je kako su svi ti ljudi srećni, a kako on nikada neće moći da bude srećan. Znao je to.
Pčele vole da se uveče vrate kući. A on, on ne voli da se vrati kući. Tamo je sve tamno.
„Što stojiš na hodniku? Izuj se i uđi u sobu“, reče mu majka.
Da bi izbegao oca, jer otac je mogao da nastavi razgovor koji je onda u šumi započeo, pobeže u sobu. Nije smeo da upali svetlo jer će dati znak tati. Nije smeo da izađe iz sobe jer će dati znak tati. Nije smeo da opere ruke jer će dati znak tati da je spreman da sasluša šta tata ima da dovrši.
„Dođi ovamo“, pozva ga otac.
Nad njim je bila jedna žuta sijalica koja, činilo mu se, sija jače nego one na ulici. Nikada nisu kupili luster.
Setio se profesora matematike i njegove priče da ljudi koji ne vole lepotu nisu dobri ljudi. Gledao je oko sebe, gledao je po sobi, dok je očev eho bio kao ona crna boja puna vode koja kola ljubičastim nebom predvečerja. Oko sebe je video ružne žute zidove, ispucale pri uglu, na kojima su se videle fleke od komaraca i mušica. Video je žutu sijalicu, prašnjavu, koja se klati na vrhu crnog debelog kabla koji je bio izgreban stvrdnutim malterom. A majka je bila najružnija žena koju je ikada video.
„Je l’ me čuješ?“
Gledao je u oca.
„Neću podneti ako se razvedete.“
„Molim te da ne komplikuješ“, prodra se otac i rukom obrisa graške znoja sa čela. „I nemoj da se praviš kao da je tebi najteže! Šta hoćeš? Da čitav život provedemo u ovom paklu? Ovako više ne može!“
„Ubiću te ako se razvedete.“
„Je l’ hoćeš da te izudaram ili hoćeš da počneš da pričaš normalno?!“
„Zašto mi ovo radite?“
Majka pogleda u oca pa mu reče: „Od koga je on naučio da ovako govori?“
„Pusti ga.“
„Ti si jedan beskorisni trut“, reče on ocu pogledavši ga na isti način na koji ga je pogledao na poljskom putu. Spuštene brade, ali oholo podignutih očiju koje su sada, činilo se, bile plavlje nego ikada.
„Je l’ se tako razgovara sa ocem? Je l se tako razgovara sa ocem? Je l se tako razgovara sa ocem?“, pitao je svoga sina otac u ritmu ruku koje drmusaju ramena.
„E, pa, ako je tako, ako je tako, ako se tako razgovara sa ocem, onda neka ja budem trut, ali ti ostaješ sa majkom. Pakujem se i odlazim.“
Dete je ostalo da sedi na stolici i klati noge, glave spuštene i pogleda uprtog u ćilim.
Majka je potrčala za ocem.
„Nemoj…“
„Kasno je. Ne mogu više da živim ovako.“
Tada je, dok se ona odvratna sijalica još uvek klatila, a za njome i ova odvratna soba, on napravio plan.
Otac je majci opet kupio onu vazu koju je polomila.
Profesor ne zaključava uvek vrata od šupe u kojoj drži opremu za pčele.
Plan je izvodljiv!
Niko nije primetio lepu vazu broj dva koju je oslikala ista narodna umetnica kada je to veče nestala sa svog mesta. Niko nije da on te večeri nije zaspao i niko nije primetio da je legao obučen. Kada je svanulo, niko nije čuo prozor kako se otvara i njega da iskače. Niko nije čuo škripu vrata od šupe i niko nije video kako on sa pčelinjom zavesom na licu izlazi iz šupe i odlazi ka košnicama. Niko nije video kako presipa med u vazu i kako vazu udaljava od košnica. Niko nije primetio da je tog kasnog popodneva on opet izašao iz kuće i da je otišao do pčela, ali ne do košnica, nego do onog mesta gde je odneo vazu punu meda u kojoj je sada bilo hiljadu pčela. Učitelj je rekao da je roj veći ako je veća košnica. A vaza je bila dovoljno velika. Niko ga nije video kako vazu dobro zatvara i nosi u kesi vraćajući se kući.
Kada je ušao u sobu, majka i otac su sedeli za stolom i razgovarali. Nisu ga primetili. Dok im se približavao, uočio je da se majka nasmejala. Spuštene glave, ali se nasmejala. To se nikada ranije nije dogodilo.
Ipak, sada je kasno. Zatvorio je vrata.
„Šta radiš sa tom maskom za pčele na licu?“
„Šta ti je to u rukama?”
Bilo je kasno za sreću. Svaka sreća mora da se dogodi u pravo vreme. Dečak je što je jače mogao bacio pred roditelje vazu punu meda, vazu punu pčela. Gledao ih je kako se brane, gledao ih je kako vrište i kako pokušavaju da se domognu vrata.
On je izašao u hodnik i polako zatvorio vrata, zaključavši ih za sobom. Glasovi su u jednom trenutku prestali da se čuju, osim, naravno, glasova pčela, one pesme pčela na koju mu je profesor skrenuo pažnju.
Da, pčele zaista proizvode melodije koje se zovu, valjda, madrigali. Tako je nešto profesor pominjao.
Izašao je iz kuće. Izašao je iz dvorišta. Preko puta je bila njiva. Malo dalje počinjalo je jedno brdo, u stvari, brdašce do koga je otišao. Legao je na zemlju i gledao u oblake. Jedan mu se činio kao kula na nekom mostu, a drugi kao voda koja pada na tu kulu i ruši ju do temelja.

__________________________________________________________________________

ANA ARP rođena je 1985.
Do sada objavila dve knjige: “Tri mita” i “Jabuke”.
Od 2011. uređuje časopis A . A . A, koji, takođe, treba posmatrati kao oblik umetničkog dela.