KOLONA CRNIH KIŠOBRANA
Sevalo je i grmelo, kiša je padala sa svih strana i tako jako kao retko kada. Sa sobom nije imao kišobran, ali je našao sklonište ispod drveta kraj groblja. Bio je na brežuljku, tako da je imao odličan pogled na inače razorenu okolinu. Posmatrao je dugačku kolonu crnih kišobrana kako se polako približava plavoj crkvici. Među poslednjima u koloni je ugledao nekoga, ko je veoma ličio na gradskog grobara Atenaguosu Moreiru de Jesusa. Sigurno je bio on. Juče ga je čuo kako govori da će najbolje proći one porodice koje ostanu bez leševa bližnjih. Oni makar neće morati da vide raskomadana tela. Ali njemu to nije rekao. „Da su bar zazvonili alarmi.ˮ Samo to mu je ponovio više puta.
25. januar 2019, dan, kada alarmi nisu zazvonili. Bilo je vreme ručka. Brana je pukla i prljava reka je preplavila velik deo gradića. Proždirala je sve što joj se našlo na putu: kuće, imanja, polja, životinje, automobile i ljude. U roku od pet sati sve je stiglo do reke, iz koje pijaću vodu crpi više okolnih gradova. Niko ne zna zašto je brana pukla. To se tek tako dogodilo. Do juče su vlasnici garantovali da je sigurna. Neke ljude je spasila vika šoferke Ane Paule da Silva Mota. Tog dana, kao što mu je sama rekla, vozila se prema menzi, da bi konačno otišla na ručak. Ni sama nije tačno razumela, jer su te sekunde protekle tako brzo. Blato se zaustavilo samo nekoliko metara od njenog kamiona. Učinilo joj se, više puta je naglasila, kao da joj se ikonica Bogorodice pod retrovizorom osmehnula. Brzo je zgrabila radio i počela da viče u njega. Htela je svima da vikne da beže, neka pokušaju da se spasu. Više puta se klela da ni danas nije sigurna šta je zapravo vikala. I oni, koji su čuli taj prenos, nisu znali šta je rekla. Ako već nisu zazvonili alarmi, makar ih je ona spasila. Makar neke. Menza i svi u njoj su već nekoliko minuta bili pod deset metara debelim slojem blata.
On je imao sreće, jer tog dana nije bio u Brumadinju. Išao je u Belo Horizonte gde je imao važan sastanak. Završili su tek posle jedan popodne. Na povratku, prema autobuskoj stanici, u izlogu prodavnice sa igračkama video je najlepšeg plišanog lava. Odlično, pomislio je, ne moram više da razmišljam o poklonu. Kupio ga je i potrčao ka stanici. Umalo je zakasnio. U autobusu je kružio trač da je opet pukla neka brana, ali niko nije tačno znao šta se zaista dogodilo, jer je po internetu kružila gomila protivrečnih informacija. Kada je nekoliko sati kasnije izašao u Brumadinju, tamo je zatekao samo očaj i ruševine.
Crna kolona je počela da ulazi u crkvicu gde će se navodno pokopati prve žrtve. Prve od mnogih u budućim mesecima. Odlučio je da ne ode. Radije je sedeo ispred groblja i čekao. Naravno, nije bio sam. Sa sobom je imao plišanog lava, kojeg je bezveze kupio za osmi rođendan svoje Eve Lúcie.
Usred te noći zazvonili su alarmi dvaju brana u gradovima Barao de Kokais in Itatiajusu. Nakon dva dana još dva u Novoj Limi. Samo u Brumadinju nisu. U aprilu iste godine, inspektori službe za bezbednost multinacionalnog preduzeća Vala, vlasnika svih pomenutih brana, nisu želeli da garantuju za stabilnost najmanje 18 brana i nasipa u Brazilu.
***
KOLONA ČRNIH DEŽNIKOV
Bliskalo je in grmelo, deževalo je z vseh strani in tako močno kot le redkokdaj. Pri sebi ni imel dežnika, a si je našel zatočišče pod drevesom zraven pokopališča. Bil je na gričku, tako da je imel odličen pogled na sicer razdejano okolico. Opazoval je dolgo kolono črnih dežnikov, kako se je počasi bližala modri cerkvici. Med zadnjimi v koloni je zagledal nekoga, ki je bil zelo podoben mestnemu grobarju Atenaguosu Moreiri de Jesusu. Gotovo je bil on. Včeraj ga je slišal razlagati, da jo bodo najboljše odnesle tiste družine, ki bodo ostale brez trupel svojcev. Njim vsaj ne bo treba videti raztrganih teles. A njemu tega ni rekel. „Če bi vsaj zazvonili alarmi.” Samo to mu je večkrat ponovil.
25. januar 2019, dan, ko alarmi niso zazvonili. Bil je čas kosila. Jez se je zrušil in umazana reka je preplavila velik del mesteca. Požirala je vse, kar je našla na svoji poti: hiše, kmetije, polja, živali, avtomobile in ljudi. V petih urah je prišlo do reke, iz katere črpa pitno vodo več mest v okolici. Nihče ne ve, zakaj se je jez sesul. Kar zgodilo se je. Do dneva prej so lastniki zatrjevali, da je varen. Nekaj ljudi je rešilo kričanje šoferke Ane Paule da Silva Mota. Tisti dan, kot mu je sama povedala, se je vozila proti menzi, da bi lahko končno šla na kosilo. Še sama ni točno razumela, saj so tiste sekunde minile tako hitro. Blato se je ustavilo le nekaj metrov stran od njenega tovornjaka. Zdelo se ji je, to je vedno dodala, kot da se ji je Marijina podobica pod vzvratnim ogledalom nasmehnila. Hitro je prijela za radio in začela kričati vanj. Hotela je vsem zakričati, naj bežijo, naj se skušajo rešiti. Večkrat je prisegla, da še danes ni prepričana, kaj je kričala. Tudi tisti, ki so slišali ta prenos, niso vedeli, kaj je rekla. Če že niso zazvonili alarmi, jih je vsaj ona rešila. Vsaj nekatere. Menza in vsi v njej so že več minut bili pod deset metrov debelo plastjo blata.
On je imel srečo, saj ga tisti dan ni bilo v Brumadinhu. Šel je v Belo Horizonte, kjer je imel pomemben sestanek. Zaključili so šele po trinajsti uri. Ko se je vračal proti avtobusni postaji, je v izložbi trgovine z igračami videl najlepšega plišastega leva. Odlično, je pomislil, ne rabim več razmišljati o darilu. Kupil ga je in stekel do postaje. Skoraj bi zamudil. Na avtobusu je krožila govorica, da se je spet zrušil nek jez, a nihče ni točno vedel, kaj se je zares zgodilo, saj je tudi po spletu krožilo ogromno nasprotujočih si informacij. Ko je par ur kasneje stopil z avtobusa v Brumadinhu, je tam našel le obup in razdejanje.
Črna kolona je začela vstopati v cerkvico, kjer naj bi bil pogreb prvih žrtev. Prvi od mnogih v naslednjih mesecih. On se je odločil, da ne bo šel. Raje je sedel pred pokopališčem in čakal. Seveda ni bil sam. S seboj je imel plišastega leva, ki ga je brez veze kupil za osmi rojstni dan svoje Eve Lúcie.
Sredi tiste noči sta zazvonila alarma dveh jezov, v mestih Barão de Cocais in Itatiaiuçu. Čez dva dni spet dva druga v Novi Limi. Le v Brumadinhu niso. Aprila istega leta varnostni inšpektorji multinacionalke Vale, lastnice vseh omenjenih jezov, niso želeli jamčiti za stabilnost vsaj 18 jezov in nasipov v Braziliji.
____________________________________________________________________________
ALEX KAMA DEVETAK (Gorica, 1992.) magistrirao je komparativnu književnost i slovenistiku. Neprestano je rastrgan između dva svijeta, između Italije i Slovenije, između književnosti i filma, između proze i poezije, između romana i stripa. Nekoliko je godina bio organizator studentskog književnog natječaja Crvena nit i filmskih večeri u Trubarovoj kući književnosti u Ljubljani. 2018. bio je polufinalist na pjesničkom turniru izdavačke kuće Pivec, a 2019. i 2020. objavljen je u zborniku poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije – Rukopisi. U posljednjih godinu dana odustao je od pisanja kritika i posvetio se pisanju kratkih priča i pjesama. Trenutno predaje slovenski jezik u Trstu i uređuje rubriku proze u književnom časopisu Novi zvon. Također sanja o dramama, komedijama i romanima, ali njegov posao i uređivanje zbirke kratkih priča oduzimaju mu sve vrijeme da bi im se ozbiljno posvetio. (žb)
sa slovenskog prevela NATALIJA MILOVANOVIĆ, urednica slovenske književnosti u Rukopisima
promocija Rukopisa 43 održat će se u Pančevu 11. i 12.9.2020. https://www.facebook.com/events/650330549215666/
čovjek-časopis 