Raščišćavanje
Iz sna me prene očevo nabadanje hodalicom po parketu. Trljam oči, protežem se, ali još ne ustajem. Imam vremena dok ode do kupatila da se umije i zaobilaznim putem dođe do dnevne sobe. Tako može da kaže da je vežbao. Ujutru koristi hodalicu pošto je još sanjiv i korak mu je nesiguran, a popodne prelazi na štake.
Sunce se probija kroz venecijanere i prži mi zenice kroz zatvorene kapke. Kao i otac, zbog svetlih očiju osetljiv sam na svetlost, s tim da su njegove nebeskoplave, a moje obične, smeđe. Koristimo iste veštačke suze kako bismo predupredili suvoću rožnjače i imali uvek pomalo zamućen pogled na svet.
Čujem ga kako klopara po trpezariji.
Pridižem se i nekoliko sekundi sedim na ivici neudobnog troseda koji je brat ostavio kad se s porodicom konačno preselio u novi stan, udaljen pedeset dva metra od roditeljskog. Prethodnih šest meseci su živeli zajedno. Najbolje je bilo nećaku koji je za istraživanje na raspolaganju imao prostor pretrpan stvarima. Bila su to najduža sto osamdeset tri dana u našim životima. Iz prve ruke sam slušao o kriznim dešavanjima, o kojima su mi obe, silom prilika spojene strane, pričale namećući mi ulogu posrednika koju sam odbijao da preuzmem. Not my circus, not my monkeys, lepo kažu Englezi.
Tako sam se osećao i kad je, sticajem nesrećnih okolnosti, otac pao dok je izvlačio novi kauč u dnevnoj sobi kako bi pomogao snaji i unuku da se spreme za spavanje. Brat je bio na treningu karatea, a sofu je trebalo cimnuti određenom jačinom i pod izvesnim uglom, a to je naravno samo otac znao. Tako je barem mislio, a niko drugi nije imao volje da mu protivreči. Prelom butne kosti utvrđen mu je tek posle tri nedelje, nakon mog navaljivanja da ode i snimi nogu. Hirurg je rekao da je neophodna zamena kuka jer će u suprotnom kost početi da truli. Sama pomisao da otac sa svojom bujnom maštom i sklonošću ka katastrofama poslednje dane provodi razmišljajući o tome kako mu se telo raspada bila mi je neprihvatljiva. Znam da bih se isto ponašao da sam u njegovoj koži.
Dok smo pokušavali da mu zakažemo operaciju, jureći između državnih i privatnih bolnica, vagajući da li se više isplati potplatiti ili skuplje platiti, prinudni cimeri su ćutali o onome što se desilo. Svako se držao svog viđenja događaja: nestrpljivog i previše besnog povlačenja kreveta ili nereagovanja na plakanje unuka koji je hteo da pomogne dedi i vrzmao mu se oko nogu. Isključio sam se za obe strane. Svi su u pravu. I nisu. Ne zanima me.
Holistička medicina kaže da se prilikom svakog pada somatizuje malo oholosti, koja se na taj način istovremeno i leči. Gubitak ravnoteže koji dovodi do preloma vrata butne kosti najčešće se dešava kod osoba koje prenebregavaju starost i prave se da su jednako jake i sposobne kao u mladosti. Lom usled zamora materijala, to jest kosti, napokon suočava pacijenta s njegovim pravim godinama, iako vreme zapravo ne postoji, nego živi u nama. Nema više iskoraka niti prekoračenja prirodnih granica, sve se svodi na pravu meru stvari. Pacijent je prisiljen na mirovanje i detaljnije promišljanje primerenije njegovim godinama, čak i kad se grčevito drži svoje istine. Mora da napravi distancu prema spoljnom svetu, dinamičnom i punom pokreta. Prirodni umor treba prihvatiti i ne zataškavati ga među krtim kostima koje vape za odmorom. Ako se pacijent povinuje novonastalom stanju, ima velike šanse da načini još mnoge velike korake u unutrašnjem razvoju.
Prvo su u uski sobičak provirile noge hodalice, a onda i očeva glava.
– Jesi li budan?
– Sad jesam.
– Hajde, osvešćuj se, već je osam, propašće nam dan.
– Meni je već propao zbog ovako ranog buđenja.
– Prava si lenčuga, ja sam u tvojim godinama…
– Išao na posao i spavao popodne, plus poslovni ručkovi, sport s kolegama, pa onda dođeš kući na gotovo, sve spremno, čekaju večera i televizor. I sinovi kao začinsko bilje, mogu da budu tu ako ne smetaju.
– Šta, bre, pričaš ti? Ne sećam se takve postavke. Lupetaš.
– Naravno da se ne sećaš. Sitasto pamćenje ti je srednje ime.
– Ko je išao na pijacu i u nabavku, bacao đubre, popravljao kola kod majstora, odvozio vas i dovozio s treninga kao da ste prinčevi.
Brat i ja smo u isto vreme počeli da treniramo karate. Ja sam vrlo brzo odustao, ne uspevši da instruktorovo dranje sebi predstavim kao grubu ljubav koja će mi pomoći da napredujem. Lakše mi je da u slučaju opasnosti pokušam da pobegnem ili pronađem nekog ko će me zaštiti. Za toliko mogu da se snađem, dovoljno sam pametan. Na primer, pozvaću brata. Zajedno protiv sveta, tako je prvobitno trebalo da bude. U međuvremenu se smer malo promenio, ali sam ja i dalje više um, a on više telo. Njega su kritike podsticale, gurao je dalje i koristio svaku priliku da vežba kate. Čak je imao i lutku za vežbanje, na koju smo ponekad kačili očevu sliku. Dolazio sam na svako njegovo polaganje, sve do crnog pojasa. Majka nije mogla da gleda kako joj dete lomi daske, a ocu je to bilo dosadno kad nema prave borbe, nalik onim u oktagonu.
– Primećuješ šemu? To su izvankućne aktivnosti. Svaku priliku si koristio da se izvučeš.
Prevrnuo je očima.
– Ustani i pomeri taj krevet, hoću da vidim nešto. Povukao sam ivicu troseda i ispod nas se ukazao prostor za odlaganje posteljine pun mojih neprodatih knjiga, albuma s fotografijama i torbi. Sve je prekrivao debeli sloj prašine. Pokazao mi je prstom na jedan od albuma. Stavio ga je na hodalicu i otvorio na sredini.
– Vidi kakav si debeljuca bio – pokazao mi je fotografiju i blago se osmehnuo.
– Drugi sin je u pitanju, ovo je njegov album.
– Nemoguće, kako samo ličite.
– Moguće, onome ko ne zna šta gleda.
– Pa svako može da pogreši.
– Majka ne bi.
– Dobro, možda vam nisam menjao pelene, vaša majka mi svakako ne bi ni dozvolila, ali sam vas ja hranio, čak i kada ste te smućkotine bljuvali po meni.
– Zato što si nam u usta trpao previše hrane koju nismo mogli da progutamo, samo da bi što pre završio s obavezom. Mogli smo da se ugušimo.
– Otkud ti znaš?
– Gledao sam te kako hraniš brata, a siguran sam da si još manje znao kada si se bavio probnim modelom.
– A baš si voleo poparu i kad ti stavim one crvene kuglice s ribljim uljem, pa ti puckaju u ustima.
– I to je drugi sin, meni se i sad povraća samo kad se setim kako ih je halapljivo gutao.
– Dobro, dosta si se pravio pametan za danas. Bolje mi pomozi i nešto od ovoga prebaci u podrum. Zatrpaće me stvari. A ovi još nisu odneli ni pola svojih, iako su se preselili i imaju sto kvadrata na raspolaganju. Bukvalno osećam kako me guše.
– Eto, taman na vreme da kao Šveđani sprovedeš čišćenje pred smrt.
– Kakvi, bre, Šveđani, o čemu pričaš? Znaš da ne volim te hladne i depresivne Skandinavce.
– Što? Ista fora kao sa Englezima, suviše ste slični?
– Ne lupetaj.
– Kad Šveđani zađu u određene godine, kao poklon bližnjima podele, prodaju ili pobacaju sve ono što im nije potrebno, a deca ne žele da zadrže nakon njihove smrti. Tako ih oslobađaju muke da, osim što su u žalosti, moraju i da preturaju po roditeljskim stvarima i ponovo prolaze kroz emotivni pakao.
– Što to sad da radim, ti mene već vidiš u grobu! Izdržaću ja još dve godine kao tvoj deda, a posle ćemo da vidimo. Živimo li u vremenu ili vreme živi u nama? Kako se čuje aplauz jedne ruke i kome je namenjen? Da li je čovek pao u šumi ako nema nikog da to čuje? Otac ne voli da razmišlja o smrti. Kad ga obuzmu takve misli, postavlja pitanja koja logiku zamenjuju unutrašnjim uvidima. Sve samo da spere bljutav ukus i ublaži svrab raspadanja. „Kad biste samo na tren osetili kako je meni, pobegli biste glavom bez obzira”, govorio bi dok bi se češao.
Osoba koja se približava smrti počinje manje da jede i pije, pošto se u njoj polako gase osećaji gladi i žeđi. Količina kalcijuma u krvi raste, javlja se pospanost, što pomaže telu da se polako isključi. Telo ulazi u stanje ketoze, oslobađa endorfin i otupljuje bol pružajući osećaj euforije. Ruminacije prestaju i kod najupornijih osoba, pa se čovek oseća dobro. Čak i kad je pre toga razdiran bolešću, sam čin prelaska je nežan. Sva sećanja su dragocena. Smrt je utešna i blaga. Amigdala i hormoni su poslednji čuvari dostojanstva.
– Izvini, ali i ti si bio buckasto dete. Voleo si da jedeš. Jedva smo uspevali da ti iz ruku iščupamo tubu s tomi majonezom. Cedio si ga kao što mali tajfun iscedi dušu onim kašicama u kesici – gleda me naizgled ozbiljno.
– Jesam. I ti si bio kao medicinka pre nego što si otišao u penziju. Što bi deda rekao: „Lupiš šamar na jedan obraz, a drugi se zacrveni”. Mada kapiram da je bilo teško odupreti se, ipak je to bilo čudno vreme, kao da ste svi znali da se koprcate u hropcu zlatnog doba pre nego što će život postati otužan.
Preko lica mu je prešla senka.
– A da li znaš da mi tvoj brat još nije vratio alat koji sam mu pozajmio pre tri godine…
Sunčev zrak mi se probija do lica, pomeram se ustranu i posežem za očnim kapima pored kreveta. Obećavam sebi kako ću svoje čišćenje pred smrt početi čim se ponovo dočepam garsonjere.
_________________________________________
ALEKSANDAR PETROVIĆ. Beograđanin. Rođen 1973. Pisac, prevodilac i učitelj kreativnog pisanja.
Objavljeni romani Kolaž za dvoje, Beogradska knjiga mrtvih i Zamak, Pozdravite moga tatu (rukopis pobedio na konkursu IK „Raštan“)
Dramska minijatura Voz za Edenvil (po motivima iz romana „Zamak“) osvojila je prvu nagradu na konkursu Radio televizije Srbije za 2017/2018 godinu.
Objavljivao kratke priče u mnogim zbornicima i na portalima.
Član Udruženja književnika Srbije.
Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
vebsajt: http://www.aleksandar-petrovic.com
čovjek-časopis 