Kada je Tata radio jutarnju smjenu, čula bih ga kako oko dva popodne automobilskim gumama struže po šljunku u dvorištu iza zgrade i parkira se ispod onog starog kestena. Provirila bih tada iza ljubičastih zavjesa i vidjela ga kako mi maše, no umjesto da budem sretna, uglavnom bih krenula osjećati onu pijavicu kako se uspinje mojim jednjakom i proviruje iz dubine moga grla. Čula bih Mamu kako gasi cigaretu u pepeljari na balkonu i u svojoj crno-bijeloj majici i kratkim traper-hlačama postavlja na stol duboke tanjure s plavim obrubom i lonac pileće juhe s rezancima iz vrećice. Vrata stana otvarala su se s treskom (zbog čega je na zidu pored pločice s našim prezimenom živjela pukotina, isprva veličine dlake, a potom i Sueskog kanala kojim su se kao prečacem do špajze uglavnom koristili mravi) i za manje od minute već bismo sve troje sjedili za stolom u blagovaonici, ja na svom najdražem mjestu u kutu, Mama najbliže kuhinji, a Tata na čelu stola. Tada je već položio ispit za koji je učio mjesecima i iz pogona se prebacio na pumpu, zbog čega je njegova radna odjeća uvijek mirisala po benzinu. Sviđalo mi se to. On je opet htio jesti ispred televizora u dnevnom boravku jer se igrao tenis ili vozila Formula 1, ali Mama za to nije htjela ni čuti.
Nijedna njihova rasprava za stolom nikada nije potrajala više od tri minute jer bi se oboje vrlo brzo, kao dva razljućena dvogodišnjaka, krenuli bacati po podu i lupati glavom o zid, nakon čega bi se uglavnom prebacili u hodnik ili u spavaću sobu. Mama bi vrištala kao da je netko kolje i prijetila da će se baciti s balkona, čupala si kosu, a Tata bi iz nemoći vadio novčanice iz džepova svoje uniforme i trgao ih u komadiće. Sigurna sam da ni sam nije znao što je time htio postići. Ja bih im se uglavnom krenula petljati oko gležnjeva poput kakve mačke, ili još bolje – bijesnog pekinezera, pokušavajući ih razdvojiti, ali nitko od njih dvoje nikada ne bi obratio pozornost na mene. Šah se ne igra utroje. Zbog toga bih se vikendom oko dva i petnaest popodne gotovo uvijek osjećala kao da sam u onom snu u kojem je sve osim mene bilo od glinamola i sporo se kretalo, a jedini način da privučem pažnju na sebe bilo je lupati vratima ili prolijevati pileću juhu iz vrećice po podu.
“Još i ti”, Mama bi me potom ošinula svojim crnim divljačkim očima i za kaznu me sprašila u sobu, a onda, poput pijavice, ali ne one u meni, nogom razrušila moju utopističku fantaziju. Pobrisala bi i prašinu i moje voljene Barbike s police jednim zamahom ruke, izokrenula jastučnice i počupala dio zavjese s karniša. Plišanci bi letjeli zrakom i gušili se u živom neredu koji je iz sekunde u sekundu postajao sve veći. “Ne izlazi iz sobe dok ovo ne pospremiš”, zapovjedila bi mi tada i zalupila vratima, a ja bih se oslijepljena plačem zavukla u ormar među zimske deke i skafandere pa zaspala. Probudila bih se za koji sat, sva mokra i ljepljiva od znoja, i iskobeljala se iz ormara ravno u najgoru ljetnu tišinu. Onda kada bi svi već bili na kupanju ili paralizirani sparinom teško disali na kauču. Rijetko tko si je tada mogao priuštiti klimu. No umjesto da stanem na morskog psa koji gata iz čaja ili na zelenu Barbie-štiklu, zabljesnuli bi me sjaj čistoće i artificijelni miris limuna; moja bi soba bila besprijekorna. Lutke poredane jedna pored druge smiješile bi mi se svojim američkim osmijesima, a nekima od njih na glavama bi osvanule i pletenice. Moj plišani polarni medo sjedio bi na svom crvenom plastičnom stolcu, medvjedići dobra srca promatrali me s posteljine na krevetu, a knjige o piramidama bile bi poslagane na polici po veličini i godini izdanja. Kažu da je normalno poslije popodnevnog sna biti ošamućen, ali ja bih se uvijek osjećala kao da sam izmaštala pola svoga života. Kao da se Mama i Tata nisu potukli zbog previše ili premalo zasoljenog batka, ili zbog toga što je njemu bilo draže lutati šumom s jazavčarima i brati vrganje nego slušati me kako na školskoj priredbi recitiram glupe dječje pjesmice. Dohvati mi, Tata, Mjesec da kraj mene malo sja! Osjećala bih neugodu jer sam burno reagirala i bacala hranu po podu, histerizirala, kada je sve oko mene bilo u savršenom redu. Da sam imala sluh kao mačka, vjerojatno bih mogla čuti gugut grlica na tavanu i žamor vode u cijevima.
Na drugoj godini fakulteta legla sam na kauč u studenom i usnila da sam se probudila koji sat poslije u toj istoj sobi, na tom istom kauču, ali da je vani bio travanj, a ne kasna, vlažna jesen. Bilo mi je teško objasniti svojoj cimerici zašto me ta mora toliko uznemirila.
Teško mi je otarasiti se osjećaja da svijet kuje neku zavjeru protiv mene, da si ne mogu vjerovati, da se uvijek ponašam nedokazano, da me nitko ne voli (“i zato nemaš prijatelja”, završavali bi moji roditelji svoje rečenice onda kada bih napravila nešto što im se nije svidjelo ili ako bih zaprijetila da ću se odseliti na željeznički most i živjeti kao zmija). Kao dijete uvijek sam se pitala vide li i drugi iste boje poput mene (poglavito zato što su neki od njih u školskom leksikonu pisali da im je žuta najdraža) i toliko sam žarko željela onaj ključ, tako da se jednom mogu zaključati u razbacanu sobu i probuditi se u neredu, pa da metež oko mene bude produžetak kaosa u mojoj glavi, i obrnuto.
Otvorila bih vrata svoje sobe i provirila u hodnik, a ako ne bih nikoga čula, znala bih da se on već prevezao serpentinama do Agate i Miodraga te da se sada s njima svađa oko previše ili premalo zasoljenog batka. Mamu bih pronašla sklupčanu na rubu kreveta, na svojoj strani, uz vrata, i obuzele bi me neobjašnjiva žalost i želja da joj pomognem. No prije no što bih legla u žlicu njezina toplog, mirisnog tijela, pojela bih sve hladno meso s tanjura s plavim obrubom i oblizala prste. Njezin bi jastuk bio vlažan od suza i sline, grbav nos natečen i crven, ali ruke bi joj uvijek bile nježne i lijepe, prozirne i glatke kao površina stakla. I ubrzo bi me stala dragati po kosi, maknula bi mi šiške iz očiju i prislonila glavu uz uho. “Vruća si”, rekla bi zabrinuto, a ja bih kimnula čak i ako se ne bih osjećala bolesno jer sam znala da ionako nikada nisam u pravu.
________________________________________
LUCIJA TUNKOVIĆ rođena je 1993. u Sisku gdje je završila gimnaziju. Diplomirala je novinarstvo i komparativnu književnost na Sveučilištu u Zagrebu. Kao slobodna novinarka surađuje s brojnim medijima, a odnedavno je i vlasnica obrta za promidžbu i kreativno pisanje. Od 2019. piše i uređuje blog Tear Party.Pupčana vrpca prvi je njezin roman.
„Don Alirio, jeste li spremni za novu sezonu?” dobacio je Mario Castillo na putu ka vinskom podrumu. Alirio Ibarra je odmahnuo rukom: „Mani se gluposti, Castillo, ne znam kako još uvijek imaš živaca da lažeš za pare.”
„Gori su oni koji lažu džabe”, odgovorio mu je. Alirio nije rekao ništa – lagao je, još od onog dana kad se vratio iz šume sav blatnjav, mokar i umrljan krvlju, lagao je a da ništa nije tražio zauzvrat. Nije dobio očekivani mir, niti ga je krdo demona pregazilo i tako izmrcvarenog odvuklo samom vragu, niti je uspio izmaći kandžama vlastite krivnje, jednako kisele poput zemlje na kojoj je klečao možda satima, a možda samo nekoliko minuta, niti je smrt Sabine Ordóñez išta značila. Njezina majka se samo srušila onog dana kad je, nekoliko mjeseci nakon nestanka djevojčice, Alirio pijan pred njom uspio izustiti „Čovjek vuk je”, a zatim zaspao naslonjen na bunar. Probudio se tek sat vremena kasnije, pogledi seljana uprti u njegove sijede brkove i otekle oči, „moje dijete, moje milo dijete”, jecala je doña Tere ležeći na travi kraj bunara, „Čovjek vuk je ubio moje dijete”, seljani su se krstili i molili za dušu mrtve djevojčice. „Čovjek vuk je ubio moje milo dijete.” Alirio Ibarra je, ukočen od krivnje i pulsirajuće glavobolje, uspio samo da ustane i odtetura do svoje kuće, sve vrijeme guleći kožu na prstima i zubima čisteći komadiće zemlje ispod nokta da nitko ne sazna što se dogodilo, jer don Alirio je još od tog kobnog dana u šumi ostao zatočen prizorima koji su se neprestano ponavljali: njezino maleno tijelo koje je bivalo sve manje i manje, koža boje cimeta žigosana čvrstim stiscima šake, čvrstim tijelom nazubljene oštrice, meka, mokra od prve ljetne kiše kojoj su se danima nadali, tragovi zuba na njenom potiljku, njegov jecaj, zarivanje šaka u zemlju, prijeteće tijelo škorpiona koji je brzo pretrčao preko njegovog palca, cvrkut ptica, zubobolja od koje mu je na tren čitava čeljust utrnula, šaka zemlje za šaku tišine, šaka zemlje za šaku mira, šaka zemlje za šaku bijesa, njegove šake koje odjednom izgledaju kao kandže, velike vučje kandže, crne, čupave, oštre, zlokobne kandže, taj tupi zvuk kad je njezino tijelo palo na zemlju, pa još jedan i još jedan, zvučat će kao potres, mislio je, zatrest će se čitava šuma i ptice će pasti iz gnijezda i vjeverice će se sakriti u rupu na drvetu, seljani će pohrliti ka šumi samo da bi ga zatekli tu, pijanog, potpuno izbezumljenog, kako kleči nad njom, koze će pobjeći sa brda, kuće u Ardilli će popucati pod snažnim drhtanjem tla, brdo će se sručiti i svi će pamtiti dan kad je umrla jedanaestogodišnja Sabina Ordóñez, najstarija od troje djece Ordóñezove udovice, odlična učenica. Jer samo tako bi bilo pravedno. Ali umjesto toga, začulo se tiho „tup” i Alirio Ibarra je poražen legao u šiblje hvatajući se za glavu; šaka zemlje za šaku tišine, šaka zemlje za šaku mira, šaka zemlje za šaku bijesa, šaka laži narednih tko zna koliko desetljeća, jer nitko mu ne bi vjerovao kad bi rekao što je vidio taj dan, odmah bi ga strpali u zatvor i optužili za ubojstvo, lagao je i zauzvrat dobio vječno zatočeništvo.
Alirio Ibarra čitao je novine na trijemu kad mu je prišla Ágata Solís noseći teglicu meda. „Med za jedno čitanje, don Alirio”, rekla je smiješeći se. „Danas ne radim”, odgovorio je. „Don Alirio, molim vas, samo mi recite hoće li se Juanita udati ove godine, već znate koliko mi je to važno.” Alirio Ibarra posegnuo je za sveščicom ispod stola, polizao kažiprst i počeo brzo okretati požutjele stranice umrljane crnom tintom. „Juanita Antonia Solís Cholula, evo ga…”, rekao je oštro, „dvadeset osmi četvrti, u redu, namrštio se, „Venera tu, Mars tu, Merkur, jebeš Merkur, Mjesec tu, mhm, dobro, dobro, Mars je na Veneri, retrogradno, hmm, ali dobro, Saturn, stani, stani, Saturn, ma ne može biti, ovamo ide na Sunce”, mrmljao je sebi u bradu, „nije mi ovo jasno, čekaj još jednom… Mars i Venera, u redu, Mjesec, može, može, Jupiter… Jupiter… Aha”, uzviknuo je, „bit će veliko slavlje do ljeta, vrlo vjerojatno vjenčanje, muž će biti stranac…” „Hvala don Alirio, baš ste me obradovali”, rekla je veselo. „Čekaj, ima još nešto”, izustio je. „Nemojte mi sad mračiti”, rekla je mršteći se. „Juan će se vratiti.” „Moj Juan?” „Da.” „Ma kako to?” „Vidiš gdje je Saturn?” „Vidim”, rekla je škiljeći. „To je Juan. Vratit će se, možda na vjenčanje samo, ali vratit će se.” „Kuku meni.” „Čuvaj ga se. Ne želimo da završi kao prošli put”, rekao je nježnim glasom. „Ma hoću. Obećala sam i vama i… vašoj pokojnoj Eleni, neka joj je pokoj duši, da ću se čuvati. Ma znate šta? Neka mi samo pokuša prići”, glas joj je podrhtavao. „U redu, ja samo kažem da se čuvaš.” „Hvala vam, don Alirio… Tegla meda”, rekla je stavljajući teglu na stol. „Nosi to, hajde, ne treba ništa”, rekao je i odmahnuo rukom. Već desetu godinu zaredom Ágata Solís bezuspješno pokušava udati Juanitu, svoju vrijednu najmlađu kćer, jedinu koja nije pobjegla u inozemstvo nakon završene škole, jedinu koja je ostala i zajedno s njom trpjela Juanov bijes, Juanove udarce, posrnuće jednog čovjeka, jer tako bi se to moglo definirati, pomislio je Alirio Ibarra. Nešto čudno se desi čovjeku kad godinama biva gurnut u nasilne prizore, u tu tjeskobnu bespomoćnost i bezizlaznost koje na koncu svega doživljavaju svoju najstrožu preobrazbu: šaka, čeljust, pad, cijev, miris baruta, žuljevi na prstima, čvrst stisak, kiša koja pljušti po uniformama i mršavim licima, sunce koje spaljuje tanke vlati trave u polju, zatvorenih očiju, stisnutih zuba, napregnutih mišića, otvorenih očiju, pogled u prazno, samo nikad u metu, jer meta ima ime i prezime i majku i oca, meta je ogledalo i ako se u njemu ugledaš postaješ kukavica i izdajnik i pičkica, tako mu je govorio general Brown i zato je Juan Antonio Solís Norriega morao postati nasilnik, jer nije imao izbora. Zato je nekadašnji domar u osnovnoj školi „Santa Ana” u Ardilli, čovjek koji je bez imalo negodovanja prihvatio djecu Ágate Solís, njenog sina i kćer i odgojio ih kao svoje, koji se i nakon što su on i Ágata dobili Juanitu i dalje ravnopravno odnosio prema svima njima, učio ih kako da poštuju druge, kako da prije svega poštuju sebe, kako da se ponašaju prema ženama, uvijek učtivo i s poštovanjem, postao sve ono protiv čega se svojim primjerom borio. Nešto čudno se desi čovjeku kad mu oduzmu pravo na izbor, a zatim ga, pretvarajući se da se ništa nije dogodilo, vrate u život u kojem sve počiva na izborima, pomislio je Alirio Ibarra. Jer Juan kakvog su svi poznavali nikad ne bi izabrao šaku umjesto riječi, niti bi ikad izabrao vruć žarač umjesto pomirenog slijeganja ramenima, niti bi ikad izabrao kožni kaiš sa velikom metalnom kopčom umjesto isprike, jer njegov otac je to radio njegovoj majci i sve do dana kad se vratio iz vojske Juan se mogao zakleti da nikad, ama baš nikad neće birati takav način obračuna sa bilo kim, a pogotovo ne sa vlastitom ženom i kćeri. Te noći, proklete svibanjske noći kad su Alirio i doña Elena proslavljali svoju četrdeset i sedmu godišnjicu braka, otkrio se tajni pakao Ágate Solís i baš tad odlučio da se u cijeloj svojoj tjeskobi izlije po ukiseljenoj zemlji Selvanta. Prije toga nitko ništa nije vidio ni čuo, prisjećat će se Alirio Ibarra. Bila je to noć koja je obećavala mir, isti mir s kojim su se on, sin kovača i kućanice iz obližnjeg sela, i ona, kći trgovkinje i šamana iz Ardille, vjenčali prije točno četrdeset i sedam godina. Petnaesti svibnja, topao dan, vlažnost niska, najviša temperatura do dvadeset šest Celzijevih stupnjeva, najniža trinaest, nebo bez ijednog oblaka, vidljivost potpuna, opasnost od buke niska. Dan je bio ispunjen mirom, kao i njih dvoje, jer brak je bio samo formalnost; Elena je tad bila trudna sa Maríjom i već su živjeli zajedno u Selvantu. Bio je to miran dan, četrdeset i sedam godina kasnije, bila je to mirna noć, ispunjena čežnjivim pogledima, uzbuđenim otkucajima srca, prsta, međunožja i koljena; njena ruka na njegovoj nozi, njegova brada na njenom ramenu, njeni prsti koji već četrdeset i sedam godina poznaju svaku točku na njegovoj koži i strane svijeta prema kojima će se usmjeriti njegova stopala i usne i ud, njegove usne na njenom vratu, vrhovi prstiju na unutarnjosti njenih butina, tišina koja razumije ritam nadolazećih uzdaha, pokreti koji razumiju seizmološke procese unutarnjih potresa tijela i reljefaste oblike na koži, mir koji uvjetuje potpunu predanost nadolazećim nemirima i pucanj. Pucanj i „sad ću da ti jebem majku”. Pucanj. Pucanj i „kurvo bezobrazna, ti ćeš meni”. „Bježi u sobu”, rekao je Alirio Ibarra. „Jesi siguran?” pitala ga je Elena. „Jesam”, rekao je. „Pička ti materina”, čulo se negdje u blizini kuće. Alirio Ibarra je iz ormarića za cipele izvadio pištolj i strpao ga u džep. Pucanj. Istrčao je ispred kuće čvrsto stiskajući pištolj. U potpunom mraku uspio je nazrijeti Juana: stajao je pijan ispred vrata njegove kuće, a zatim se počeo kružno teturati oslanjajući se na dvocijevku koju je vukao po zemlji i povremeno njome nespretno vitlao u zraku. „Šta to radiš?” povikao je Alirio Ibarra, i dalje čvrsto stežući pištolj u džepu. „Sve su one kurve, don Alirio. Kad vam kažem! I ona vaša… A ova moja pogotovo. Sve! Sve su one kurve, pička im materina”, vikao je, a zatim pušku uperio ka nebu i nespretno ispalio još jedan metak. Alirio Ibarra mu je prišao, sve vrijeme držeći ruke ispred sebe. „Hajde, spusti to. Gdje je ona?” „Ona? Don Alirio, ona za mene ne postoji, razumijete li”, rekao je i snažno otvorio oči i glavu nagnuo naprijed. „Gdje je ona, jebote?” povikao je kad se Juan glavom naslonio na njegovo rame. „U pički materinoj je ona, a ja sam u paklu, don Alirio”, počeo je jecati. „A Juanita?” „Na poslu, gdje će drugdje biti.” „Dobro. Hajde kući, ići ću ja s tobom.” „Ágatu kad vidim… Moju Ágatu… Ubit ću je, don Alirio, ubit ću je”, mrmljao je. „Nećeš nikoga ubiti, vodim te kući.” „Hoću, hoću bogami.” „Ne seri, ovdje nema Boga”, rekao je smirenim glasom. „Elena! Elena!” Ugledao ju je na prozoru i da okolnosti nisu bile takve kakve jesu, dozvolio bi sebi da pomisli koliko je voli: njenu meku ali željeznu narav koja otmjeno priznaje vlastite slabosti, njenu predanost da u nemogućnostima nasluti mogućnost, njenu potrebu da vješto otkrije i zaroni u najmračnije oblike vlastitog i tuđeg bivanja, njenu hrabrost koja se u viškovima izlijevala u njegove ruke, jer istina je da je Elena bila mnogo hrabrija od njega, Elena je bila dovoljno hrabra da tumači tišine koje ljudi nespretno ostavljaju za svojim riječima i zato je znao da joj više ništa ne mora reći. I dok je Alirio zajedno s Juanom naslonjenim na njegovo rame išao prema kući Solísovih, Elena je istrčala iz kuće, bosa i u spavaćici, i krenula u potragu za Ágatom Solís, pažljivo koračajući po kamenju i mokroj travi. Pronašla ju je u njihovoj štali, tik kraj Florencije, njihove simentalske krave koju su kupili prošle godine na sajmu u Ardilli i koja je ubrzo nakon što je došla u Selvanto postala jedini svjedok Aliriovog zločina, njegovog prvog i posljednjeg posrnuća u selu uljuljkanom između nekoliko hektara šume i brda i brežuljaka koji će još stotinama godina iznova pripovijedati priču o misterioznom biću iz šume Selvanta.
MIHAELA ŠUMIĆ je spisateljica i prevoditeljica rođena 1998. godine u Banjaluci. Završila je Opću gimnaziju Katoličkog školskog centra „Blaženi Ivan Merz.“ Čitateljima se predstavila na festivalima književnosti „Imperativ” u Banjaluci, „Rukopisi” u Pančevu i „Kikinda Short“ u Kikindi i Beogradu. Do sada je objavila zbirku pjesama „Nekoliko sitnih uboda” (Imprimatur, 2020), za koju je dobila nagradu „Čučkova knjiga” za najbolju prvu knjigu objavljenu u 2020. godini, zbirku priča „Herbarij svete smrti” (Imprimatur, 2021) za koju je uz još osam naslova dobila regionalnu književnu nagradu „Štefica Cvek“, zbirku poezije „Imenik Laure Carvalho“ (Imprimatur, 2022) i roman „Čovjek vuk“ (Imprimatur, 2024).
Janja Kler je rekla da će zvati, i evo zove. Glas joj zvuči kao da se javlja iz pećine, a ne iz centra Londona. Otkazani su letovi i seminari, odložene privatne terapije; sve su joj lađe potonule i gubi iz dana u dan: vrijeme, novac, sebe. Htjela je da april provede u Beogradu, a sada se nervira u četiri zida, smišljajući krizne strategije. Stan je dezinfikovala i okadila, ali parovi ne dolaze na sesije, i tako razvijaju nove fobije, a fobije pojačavaju domestic violence i svi se međusobno svađaju i kopaju oči jedni drugima. Gdje je bila – nigdje, šta je radila – ništa. Od susreta u Londonu prošla su puna dva mjeseca, ali me ne pita kako sam, ni šta radim. Nakon zbrzanog uvoda u kolektivni i lični armagedon, koji je, naravno, predvidjela, ali u drugom obliku, prelazi na stvar zbog koje me je nazvala. „Dušo, gdje ti je onaj Jenki?” „Ne znam, tetka, ne javlja se danima.” „Je l’ tako? Ma da, možda je već kasno.” „Kasno za šta?” Janja Kler započinje rečenicu, pa zastaje, pa opet započinje, pa oklijeva, a onda se diskretno nakašlje kao da treba da mi saopšti nešto vrlo osjetljivo, a nije sigurna kako to da uradi. „Vidi, Melka, onaj njegov prsten… je kod mene i ja sam…” „Koji prsten? ”, prekinem je. U trenu se sjetim bizarnog transkripta iz Rodove radne sobe i uplašim se da je rođaka Kler vidjela neke stvari i da ih je krivo protumačila. Takozvani prorok Magradž može da lupa šta i koliko hoće, on je virtuelna slot mašina, ali nije Janjino da zna gluposti kad već nema čiste vizije. Osjećam da ovaj razgovor ne vodi u dobrom smjeru. „Onaj s njegovog štapa. Manji obruč, do stopice, mesingani.” „Prsten ili obruč?” „Pa, to. To sam uzela sa štapa kada ste bili moji gosti. Napukao, pa se lako skinuo. Juče sam nešto tražila po ladicama, pa sam ga našla. I pošto sam besposlena…” „Ne razumijem. Zašto si ga skinula?” „Dušo, ako hoćeš nešto saznati, moraš ga skinuti.” „Koga?” „Nešto, nekoga. Ali, ja to nisam namjerno. Sam se klimao, spao bi kad-tad. Uzela sam ga onako kao što domaćica odstranjuje uveo list neke sobne biljke. Po inerciji.” „I kakve to veze ima sa mnom?” „A, jesi tvrdoglava!” Janja me stavi na hold nekoliko sekundi, a onda nastavi: „Vidi. Napuknute kružne stvari nose lošu energiju i treba ih baciti jer su to nedovršena posla. Još danas otvori sve ormare i pobacaj svu napuklinu, bilo kružnu ili drugog oblika. Za ogledalo već znaš, to zna svako.” Htjedoh joj reći da imam samo jedan ormar i da mi je napukao zub a ne mogu zubaru. Umjesto toga, upitam je šta je uradila s Rodovim obručem. „Eh, kamo sreće da ga nisam ni našla! Sad mi ga je teško baciti. Odomaćio se, pa ga osjećam. Kao da je dio ladice ili šraf bez kojeg bi se urušila psiha…, onaj namještaj. A tačno sam vidjela po njegovoj cukastoj glavi da je problematičan.“ „Ne razumijem. Šta je cukasta glava?” „Glava jajara! Izdužena na vrhu, s besprijekornom ćelom. Ako se kombinuje sa svinjskim vratom, takva glava odaje kriminalca. Znaš li ti, Melanija, a čisto sumnjam da znaš jer si bila mala, da je tvoja tetka Janja izučavala oblike ljudske glave i o tome napisala feljton!” Potvrdim da je svestrana i da nisam znala da objavljuje feljtone. „Ne, nisam ga objavila. Odbili me bez ikakvog obrazloženja. Kao, tekst nije za djecu.” „Pa, sudeći po tom što si dosad rekla, i nije za djecu. A gdje si ga poslala, u koji časopis?” „U Politikin zabavnik. To čitaju i odrasli, a djeci je korisno da što prije procijene namjere odraslih. Kao i da znaju, od malih nogu, da žena stari zato što je napaćena, a muškarac zato što više ne može.” „I kako to oblikuje glavu?” „Oblik dođe s rođenjem, ali patnja i nemoć oblikuju lice i onda nam se čini da se glava izobličila.” „Joooj, tetka, kakve su to teorije?” „Ima ih više. Poslala bih ti taj feljton, ali sam ga zapalila. Iz inata. Kasnije mi bilo krivo jer što sam starija, više je dokaza. Možda ga s ovom pameću napišem ponovo. Sada ionako svi sve objavljuju bez lažnog i bilo kakvog morala. Staviću ga onlajn, pa neka štampa ko hoće. Sve moje prijateljice, posebno one iz kluba čitalaca, a i poneki gospodin širokih grudi, ostaju pri tome da su naša lica naše biografije. Na njima se ocrta svaki jauk. Zar nije tako? Niko nije smrknut zato što mu je život lijep.” „Slažem se, ali ako ćemo iskreno, nije to ništa novo. Internet je pun popularne psihologije i savjeta kvazidušebrižnika.” „A, nije to psihologija, to je životna staza. Ne razumiješ ti to. Vidi, gledaj… Evo ti jednostavnog primjera. Njih dvije, Ronda i Kejti, rade u istoj firmi, u administraciji, sličnih su godina i obje imaju po dvojicu sinova i jednog muža. Dakle, comparable. Ali imaju različite staze lica. Kejti ima više puteljaka i ti puteljci su haotični. Ronda ima ono što sam još u feljtonu opisala kao voštano lice. Iako koriste iste jeftine kreme, prva izgleda kao starica, drugoj se ne vide godine. U čemu je catch? Keč je u pražnjenju. I sama znaš kako je fino kad isprazniš crijeva. Daaa…, bar dio ružnog izađe sa svim tim govnima. Ali, ne pričam ti o tome, nego o pražnjenju bića. Zamisli neki konflikt. Recimo, direktor firme proziva Rondu i Kejti na ribanje. Nisu ništa zgriješile, ali on je nadrkan. Prvo ide Ronda. Uvijek spremna na verbalni duel. Direktor jedno, ona drugo. Ronda ne voli monolog, voli interakciju. Padnu teške riječi s obje strane. Direktor se izduva, Ronda se isprazni. A može i obratno. Više nema ko šta da kaže i Ronda pobjeđuje jer je napadnuta. Izlazi u hodnik i sija joj lice, oči ko ugarci. Opušteni mišići i blaženi osmijeh zaglađuju obraze kao mliječni fil. Zatim ide Kejti. Poraženi direkor jedva dočeka, zna kako će s Kejti jer Kejti ćuti i plače. Njegova govna sakuplja u sebi. Monolog mu je dramatičan, glas se pojačava, fraze se ponavljaju, posebno pitanja na koja ne očekuje odgovor, optužbe frcaju, nema mjesta pobuni i Kejtino tijelo… Šta, šta? Raspada se, a ona zapomaže, ali u sebi. U sebi! Sjedi i krvari u sebi, umjesto da ustane i nešto kaže, bilo šta za početak, bilo bi lakše. Posebno zbog toga što zna da je u pravu. Umjesto toga, diže pognutu glavu i tiho kaže da se izvinjava. Direktor se ispraznio i sjeda u fotelju raširenih nogu i rastegnute mješine. Blaženstvo mu se sliježe niz bradu, koju dodatno gladi. Kejti izlazi u hodnik i vuče svoje nakupine. Tako joj je i u braku, a Rondi je onako, rasterećeno. I, da, kakvo je Kejtino lice? Skesano, zgužvano, vuče crnoj zemlji. I znaš šta još? Kejti je Katarina i rođena je na našim prostorima. Ne znam tačno gdje, neće da kaže, što u ovom kontekstu i nije važno, jer zaista postoje voštane i natečene žene u svim kulturama i to nema veze s politikom.” Htjela sam joj reći da je geopolitički kontekst važan, ali ona bi se na to nadovezivala još dva sata i nikada ne bih saznala zašto me je nazvala. Kada je zaokružila svoje izlaganje, ponovo me stavi na hold. E, pa zaista! Ukočilo mi se uho slušajući, a sada se koči čekajući. Možda je pravo vrijeme da se ponašam kao Ronda i viknem halooo nekoliko puta, a ako me i dalje drži u neizvjesnosti, da jednostavno prekinem. Ali, evo je. „Isfini, dufo”, Janja progovara preko bombona koji joj se kotrlja među zubima – pozvonio mi poštar, pa sam ga zamolila da mi koverte baci pod vrata. Danas ne izlazim napolje. Nego, da se mi vratimo na onoga tvoga. Po vratu mu se vidi da nije kriminalac, a lice mu je više voštano nego natečeno. Njegova voštanost je dekasta; vidiš da je star, ima poneki ožiljak od brijanja, ali nigdje bora ni nabora. Za razliku od Rondinog mliječnog fila, njegovo lice je pravilno rastegnut šator.” „Dobro, tetka, kao da je to bitno. Čovjek se njeguje skupim losionima, pa izgleda mlađe.” „Ne znam čime se njeguje, ali ta dekasto-baršunasta struktura upućuje na sebičnog pasivca koji čak i dupe maže pomadama, a od svijeta bježi čim se stvori neki stvarni problem. Vjeruj mi. Taj tvoj nikad se nije žrtvovao.” „Ne branim ga, ali znam da je imao tešku mladost. I nije on moj. To sam ti već rekla. On je nečiji usputni.” „Ako odvadiš pola od onog što ti je ispričao i dodaš novu polovinu, onu neispričanu, život odjednom postaje puniji. Ovako liči na njegov štap. Drven i hladan. Ali, obruč ne sluti na dobro i zato sam te nazvala.” „Zato što je napukao?” „Nije samo to. Imala sam vizije. Oko tebe se stvara obruč.” „Oko mene?” „Da, ali ta vizija je najslabija. Tebe mi je inače teško vidjeti. Mulj, magla, smog… Gdje ti je Neptun?” „Šta gdje mi je? Ako misliš na zvijezde i planete, nemam pojma.” „Čuj, ovo sad je jako važno.” „Neptun?” „Ma jok, važna je centralna vizija. Ali ne želim da te zaplašim.” „A, de reci već jednom! ” „Uf, vidim mu opasnost. Od tupog predmeta.” Nastaje neugodna tišina. Čuje se samo kliktanje novog bombona u Janjinim ustima. „A šta sad ćutiš? Hajde ispričaj mi sve kad si već krenula.” „Nema tu šta da se priča. Jenki će imati problema sa zakonom, a ti ćeš morati da ga braniš.” „Kakvih problema?” „Problema s djetetom. To je sve što vidim.”
TATJANA BIJELIĆ (Sisak, 1974.) je redovna profesorica angloameričke književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci, književnica, prevoditeljica i urednica naučnog časopisa Filolog. Usavršavala se na nekoliko svjetskih univerziteta. Objavila je brojne naučne i stručne radove, nekoliko monografija, tri zbirke poezije, Karta više za pikarski trans (2015), Dva puta iz Oksforda (2009), Rub bez ruba (2006), kao i roman Dlake na jeziku (2024). Dobitnica je nagrade „Risto Ratković” za najbolju knjigu poezije u regionu (2016) i nagrade „fra Grgo Martić” za najbolju knjigu poezije u BiH (2015). Godine 2012. bila je pobjednica BiH izbora za Evropski pjesnički turnir, a nagradu „Ljupko Račić” za pjesnički prvenac osvojila je 2006. godine. Zastupljena je u antologijama i zbornicima, prevođena na njemački, engleski, slovenački, makedonski, mađarski i danski jezik. Kraću prozu objavila je u časopisima, a u pripremi je roman u stihu „Rihtanje rebra”.
Pogled na bazen može biti opuštajuć. Deda pogleda kroz prozor, a naspram njega, iznad kreveta je poster. 8. decembar 1981. SKC, nastupa BOA, a predgrupa joj je, sve to piše na posteru − Đardini. Očuvao je kosu, mnogi su oćelavili, njemu se proredila malo, ali i dalje kao na posteru, možda zalisci, ali još uvek su tu to moderno lice i dečački izgled, mogao bi da igra u nekom filmu smeštenom u daleku budućnost, na posteru su momci s trakama oko glava, u bluzama razlomljenim na geometrijske oblike, rane osamdesete, tako se nosilo. Možda su mu ostale dve takve bluze, još ih ima negde, verovatno u podrumu, trake su mu sve tu, to je u škrinji posvećenoj njegovoj kratkotrajnoj muzičkoj karijeri. Pavle Dedić Deda, kao tinejdžer, posebno kad je počeo da se bavi muzikom želeo je da ga zovu Dedal, Ikar i Dedal, na to je ciljao. Čak je imao ideju da mu se bend zove Dedal i Ikari, ali neko je prečuo slovo i on je ostao bez L, zauvek je ostalo Deda. Taj nadimak baš je kontrateža njegovoj pojavi, čak i sad sa šezdeset i nešto on je sve, samo ne deda. Ni na koji način, jer mu se deca još nisu razmnožila. Deda je na birou za nezaposlene i to ga nimalo ne potresa, ide na tri meseca da se javi, oni mu, naravno, kažu da za njega nema ništa, nije baš raspoložen da se prekvalifikuje, završio je prava, ali bez pravosudnog, zahvali im se, možda mu ne bi ni odgovaralo da radi, ali zato može da koristi termin bazena za nezaposlene i penzionere, i to bazena koji vidi iz svoje sobe, u svem svom plavetnilu. Lagano će se dovući do starosne penzije, a i onda će na bazen ići u istom terminu, ali kao penzioner, ići će i u kupovinu na penzionerski dan i jeftinije kupovati pivo, pavlaku i kikiriki. Radio je kratko u državnoj službi, pa ga je drugar ubacio u neku banku, a onda je u restrukturiranju dobio otkaz. Tad je odatle trebalo da odleti i njegova žena, ali ona im je doakala trudnoćom. Njom je spasila posao, ali ne i njihov brak, nikad to nije posebno dobro funkcionisalo, bili su mladi i privlačni, i upoznali su se u tom državnom sektoru, ali je ona tvrdila da je uvek slušala Đardine, dobili su dvoje anđeoske dece, jedno je bilo to mladalačko, a drugo je dete iz inata. I sad su u korektnim odnosima, ali su njoj neshvatljivi njegova ležernost i životni zen, sve se raspada, a on ide na pijacu i bira luk i onda mu sine da bi trebalo da se otpuše odvodi i onda ih otpušava i zvižduće dok to radi, gotovo da uživa u svakoj toj maloj kućnoj raboti. Stalno u ruci ima neku kesu i u njoj nešto što je upravo kupio, bile to sijalice ili cvekla, obično je u kesi i novčanik i spisak, tu je ono što mu je majka zapisala, ali i ono što je smislio da pravi sam, u današnju kajganu dodaće crvenu papriku i šampinjone. Uglavnom majka kuva, ali njemu nekad bude gušt da napravi nešto. Dok kuva − peva, ali mu nije žao što Đardini nisu napravili ništa specijalno. Drago mu je da su ušli u Ex YU rock enciklopediju Pere Janjatovića. Tu su pored Đavola. Mada su mogli da budu i pod I, jer je prvobitni naziv bio I Giardini, ali se taj član izgubio, kao što se izgubilo L u Dedal, jer je bilo komplikovano da na plakatu stoji da sviraju BOA i I Giardini. A i svidelo im se da bude sa Đ. Čak i ćirilicom. ЂАРДИНИ. On je draga, bezazlena bumerčina, izdaje stan, od toga živi, zato je u drugom stanu s majkom, dobrodržećom partizankom, silom od žene, prilično lenčari, uživa u svom trajanju, ne potresa se zbog toga što su njegovi drugari iz benda po Australijama i Nemačkama napravili ozbiljne korporativne karijere, Miki u advertajzingu, Koki je napravio dar-mar s truleks krpama i folijama, čovek je na tome napravio imperiju, kad god neko nešto peče, pokriva ili briše, on profitira, Zoki je ostao u Srbiji i ima vinograd u Šumadiji i odlično vino, a Deda ništa specijalno. Ali njemu je izgleda u redu ovako, a bar uvek u kući ima krpa i vina, mada on više voli pivo. Ponekad kapne i neka para, kada se neko seti da pusti Đardine na radiju, što se veoma retko dešava, jer su imali nešto singlova i to je to. Više su bili novoromantičarski incident, čak nisu stigli ni do Hita meseca. Deda zna da mu ne bi odgovaralo da se zaposli, jer onda ne bi mogao na plivanje, a navikao je da ide svakog jutra, prija mu i leđima i nogama i mirno i neprekinuto spava. To mu je postalo najvažnije, zen tela, osećaj, zdravlje, lagani hod ulicama koje dobro poznaje, landaranje cegera, ponekad pivo. Pije pivo, ali ne mnogo, popije dva i već mu se spava, slaže se s decom, oduvek je bio ortak s nula autoriteta, majka je bila zadužena za to da ih tera da uče, da im smišlja aktivnosti, da ih proverava, on je bio tu da ih grli, mazi i govori „Lepote moje, mili moji, tatini golubići”. Za njen ukus, iako im ponekad kad se vide, oko dece, zacakle oči, on je previše inertan i neambiciozan, ali čovek na mestu. Ode svake godine na njenu devojačku slavu, vole ga bivši tast i tašta, ali i njen novi muž. Srećan je zbog te harmonije, važno mu je da su svi relaksirani i da fino žive svojim tempom. Iako o tome ne razmišlja mnogo, on oseća, voli pozitivne vibracije. Kad dođu kod njega, pravi deci palačinke, toj deci koja imaju blizu četiri banke, ali su i dalje njegova deca. „Ćale, odlične su ti palačinke!” „Ja to za moje lepotane!” Kad oni odu, on bleji, gleda TV i smeje se sam, majka ulazi i kaže: „Nemoj dugo” i on neće dugo, prijatno mu je, malo će da pliva, malo će da čita strip, malo će da mu bude problem što mu se digo na ulici, a kad nosiš pamučnu sivu trenerku to se baš vidi. Onda nekad naruči picu, gleda seriju Nepristojni ljudi, grohotom se smeje sam sa sobom, i koliko mu je smešno čak i udara rukom o sto i sebe u čelo, kao u nekom nemom filmu gde su prenaglašene radnje, a onda vežba gitaru i peva lalalalala. Tad peva tuđe pesme, jer svojih nema mnogo, ali nekad se čak potkrade i njegova, jedini hit Đardina „Unutrašnja dvorišta”, pesma koju je napisao u januaru 1982, hit Dvestadvojke u septembru iste godine.
S’ ulice ne vidim ni sa kapije ali osećam tu je unutrašnje dvorište kako me smiruje i na mene deluje čudno i mistično unutrašnje dvorište Unutrašnja dvorišta moje duše skloništa izgubljena skrovišta unutrašnja dvorišta.
Izlazi iz stana, ide na bazen, super je kad je tako blizu, i tu ga je pogledao bog rekreacije. S prozora jasno vidi bazen i minut pre no što krene baci pogled da vidi koliko ima ljudi na bazenu, ko je već stigao, da, tu je čovek s gigantskim uvetom, ona fina gospođa, žena s detencetom, tu je i domar koji svako malo meri temperaturu vode, onaj koji ima lice iz italijanske komedije, a liči i na Rona Džeremija, smešan i u kombinezonu, filmska diva je tu, ona po čijem filmu je i nazvao pesmu. Ona ne zna da on ima i majicu s njenim likom. On silazi za minut i to bukvalno za minut, toliko mu treba da se sjuri sa šestog sprata, da se pridruži saplivačima, onima koji izgleda gaje jednu istu strast kao on. Ispunjava ga radošću to što oni ne znaju da on živi tu preko puta da bi, ako bi se potrudili, mogli da vide i deo njegove sobe, a ako se potrude još više čak i poster na kome je on božanstven i premlad i svojim zagonetnim pogledom najavljuje koncert 8. decembra 1981. u SKC-u, kad su predgrupa bendu BOA bili I Giardini.
______________________________________________
ANA VUČKOVIĆ (DENČIĆ) rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj ove knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007), Surfing Serbia (2012), Yugoslav (2019) i Bazen (2024). Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).
Nakon što se okno neregularnog rudniku litijuma “Za našu decu”, u jednom selu Zapadne Srbije urušilo, nekoliko učesnika-aktera našlo se je u bezizlaznoj situaciji, potopljeni fekalijama, sa daskama za WC šolje oko vrata, kao pomoć dopremljena od strane nadležnih.
Lica: LIZOGUZ, bivši političar; BLENTA, filozof i pesnik; PALAVERKA, bivša novinarka; MRSOMUD, bivši sudija, GOVNAR, bivši radnik JKP; SMRAD i PROLIV, likovi koji se povremeno javljaju na sceni u vidu prigušene scenske svetlosti sa neobičnim šumovima, krčanjima i zvižducima.
ČIN PRVI
Slika prva
Plastične daske za WC šolje iznad kojih vire glave likova na sceni , a oko njih plivaju fekalije. Podloga (voda) je predstavljena u vidu dimne zavese mrke boje koja se do kraja scene boji na skroz u boju fekalija. Često zbog izgovorenih nesavesnih i neprimernih reči, voda se zatalasa i prisutnima preti opasnost da im fekalije uđu u usta. Svaki čin počinje tako što se na platnu koje je iznad pozornice-scene , a koje simboliše nebo, tmurno i oblačno, bez svetlosti i prozračnosti (zatvoreni krug), pojavljuje po jedna parola-misao o slobodi : „Sloboda nije vredna ako ne uključuje i slobodu da se greši“-Gandi. Svaki čin i svako njihovo jutro, buđenje, takođe započinje i himnom slobode:
Nema veće stradije
Od naše Srbadije
Nema većih patriote
Od nas srpskih idiota
Svakog dana sve je slađa
Sloboda se u govnima rađa!“
GOVNAR: (Po navici prvi prvi izlazi u vidno polje, pokušavajući nemoguće, da u neredu mapravi red. Vozi dasku WC šolje s jednog kraja na drugi. Gunđa i pravi grimase, nezadovoljan svojim učinkom. Uspeva koliko toliko da rasturi fekalije koje su se nagomilale oko centra)
BLENTA: (zauzima jednu od svojih pozicija i pevuši) „A red je red. I sve po zakonu…“ Svako ima svoje parče neba tj. govana. Da, da, gospodo. U svojim govnima sa svojim govnima. Bolji nisam ni imao. Samo da nije ovih seronja oko mene. Sudbina! „Kopa tata, kopam ja!“. Nakopasmo se! Narudarismo se! Niko nikoga nije hteo da čuje, da razume. Biće para, biće života. Hoće, malo sutra. Samo da mi je znati gde je onaj ko prokopa onu deonicu ispod bunara, kad je stajalo strogo upozorenje: „Ne diraj!“ Odonda je sve ovo počelo. Niko da prepozna ovu nesreću. Prvo se javio nekakav smrad, pa neka izvorska žica. Mogli smo da se zaustavimo, pa da porazmislimo, istražimo. Ne, gospoda naredila da idemo dalje. Kao da je juče bilo. Svi punoletni u selu su bili angažovani na rad u rudnik, od osam so osamdeset godina. Kao i svakog drugog dana otišli smo na posao. Radili uobičajeno. Izvodili smo radove dvadeset metara iznad nivoa bunara sa pitkom vodom. Pre toga je jedna grupica stručnjaka ispitivala ovaj podzemni nivo i obeležila mesto, nesigurna u ishod daljeg iskopavanja na istom terenu. Međutim, Milutin, ko bi drugi, a bio je pet puta udarnik iz znatiželje i da se po šesti put dokaže, bez dozvole, kopa li kopa. Iskoristio je odsustvo rukovodioca, pošto je toga dana u selu bilo organizovano slavlje od dana početka rudarenja. Ne možete da zamislite. Sve se desilo u jednoj sekundi. Voda, govna, smrad. Eksplozija! Celo selo pod vodom i u govnima. Pitate se odakle ove daske? Pomoć. Nakon sat vremena pojavio se neki hilikopter i izbacio par dasaka za spasavanje. Jeste da nije neki život, što bi rekli, ali gledamo svetlost dana. (za sebe) Koja svetlost? Sivo, smrdljivo, bez sunca, bez meseca..
LIZOGUZ: Naše je da čekamo i da budemo strpljivi. Znam, da će doći drugovi da nas spasu. Neće nas ostaviti na cedilu. Bilo je i gorih dana. Inflacija, ratovi, nezaposlenost. Sve smo to sredili, sredićemo i ovo.
BLENTA: Nemoj vi više ništa da sređujete. Sredili ste nas za sva vremena. Od hrabrog, oslobodilačkog i časnog naroda, napravili ste govnare. Jednom govnar, uvek govnar!
LIZOGUZ: Zavisi ko se kako oseća. Moji su preci ginuli za slobodu i ja se iste ne odričem. I oni su prelazeći Albaniju jeli konjski izmet, pa šta? U Francuskoj su dočekani kao heroji. Naparfemisani, nahranjeni i ovekovečeni.
MRSOMUD: Nije mi jasno, otkud toliki pesimizam, gospodo, tolika apatija, nepoverenje u državu, državno rukovodstvo, zakone. Učinili smo sve što je bilo potrebno da bi zaštitili našu zemlju, naš narod. Doneli zakone, napravili elaborate, studije, strateški plan. Na tome su radili stručnjaci, najbolji u zemlji. Krenulo naopako i šta? Sav taj materijal sam lično iščitao i analizirao. Potpisali smo nekoliko međunarodnih sporazuma, dogovora prema kojima i ona druga strana ima neke obaveze. Ne bi smelo to tek tako da se završi.
PALAVERKA: Možda je gospodin, drug, ili ne znam već šta, sudija u pravu. O svemu tome sam i ja obaveštavala javnost. Postoje članci, intervjui, snimci, fotografije. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i primerak lista koji pliva među fekalijama, ali ne uspeva)
GOVNAR ( po običaju i navici da napravi red vozi dasku s kraja u kraj i ništa ne govori)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Svi akter izlaze na scenu, zauzimaju svoja mesta, vidno nevoljni i skrušeni. Jedino GOVNAR , po običaju pravi red u neredu i vozi dasku s jedne na drugu stranu dolazeči u centar.
BLENTA: (sam za sebe) Samo da mi nisu ovi idioti. Ne mogu više ni da ih slušam, ni da ih gledam. I ovako unakaženi, smrdljivi u govnima do grla su pretnja za zdrav razum. Mediokriteti! Ološ! Nesposobnjakovići! Kad ih ne bi bilo!? Sve bi bilo lakše podnošljivo.
LIZOGUZ: Sinoć sam sanjao strašan san. Zarobljeni u govnima do grla čekamo svoj kraj. Taman se ve smirilo. Nije bilo talasa. Tišina.Glava mi klonula na dasci i pokušavam da se malo odmorim. Kad, zaspim. Odjednom zvuk nekog motora. Čamac za spasavanje. Odmah čim sam ga spazio počeo sam da zapomagam i zovem u pomoć. Zatalasam i nogama i rukama. Usta puna fekalija. Počnem da se davim, da pljijem, da urličem. Pogledam oko sebe, nikog od vas. Onda me je uhvatila prava frka. Mislio sam da sam ostao sam, a da ste vi spašeni.
MRSOMUD: Dobro da i nas nisi podavio. Sve smo videli i zbog talasa smo morali da se sklonimo.
BLENTA: Gutaš, gutaš, političar! Kakvog su ukusa? Šta sve čovek sanja, a šta mu se dešava na javi. (ha,ha,ha)
PALAVERKA: Opet istoIsti ljudi, iste priče, isti snovi. Umesto, kao jači pol, da razmislite kako da izađemo iz ove situacije, vi tu raspravljate o glupostima i po vazdan se prepirete i dokazujete ko je gluplji.
MRSOMUD: Ovome ni Bog ne može da pomogne. Da je hteo Bog bi mu bar malo pameti dao. Ovako, napravio od njega dvorsku ludu, da luta po svetu, švrlja, brlja i mlati praznu slamu. Filozof! Beži bre tamo!
BLENTA: Ja sam vam , godpodine, agnostik. Možete vi, kolika vam je volja da nagađate o mojoj sudbini. Ona je u mojim rukama. Za vašu se ne zna u čijim je. Izgleda u Govnarevim. (očima pokazuje na govnara) Ha, ha, ha. Bog je mrtav! – Niče
LIZOGUZ: U zatvor! Svi ćete vi takvi i slični vama jednoga dana biti u zatvoru. Da su me poslušali drugovi. Sve je to trebalo proterati. Istrebiti ovu zemlju odološa. Ne. Oni su naš izduvni ventil. Mogu da pišu i govore šta hoće jer ih niko ne sluša, Kazna, prinudni rad u rudniku. Eto vam sad rezultata tog prinudnog rada. Uvukao se šljam i u redove poslušnih i vrednih rudara, pa mulja li mulja, sprema akcije, pravi diverzije. Govna su govna!
BLENTA: Sudbina, gospodo, sudbina. Kad se igraš sa govnima moraš da ih p……, da se usmrdiš.
MRSOMUD: Dosta! Ti izgleda ne primećuješ da su ti priče degutntne i ogavne. Sve bljuvotina do bljuvotine. Ti drugačije i ne umeš. Već dvadeset godina pratim ja tvoje stvaralaštvo, da ne kažem, sranje. Erotika, pornografija, vulgarizmi… Nisko, pa nema gde. Za visoko je potrebno obrazovanje, vaspitanje, tradicija, druže moj!
BLENTA: “Gore je visoko, dole se nisko pada!”Šta ste tražili gore kad niste za gore. Zato ste se i udavili i davite se u sopstvenim govnima. Pardon, trenutno ne, jer ne možete da vršite nuždu, da ne kažem serete u svojim govnima. Dosta je bilo! (Počinje da pevuši neke jednostavne rime na melodiju pesme “Ko to kaže, ko to laže”)
“Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala. Nije mala, nije mala, bez zemlje ostala. Ko to kaže, ko to laže nema više rude. Ima rude, ima rude, nas neće da bude;
GOVNAR (po običaju i navici da napravi red vozi dasku sa jedne na drugu stranu)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
LIZOGUZ (bivši političar): Rupa je naša sudbina. Iz rupe u rupu i tako celog života. A moglo je , siguran sam, bolje i drugačije. “Il ne da đavo, il ne da Bog!”
BLENTA (filozof i pesnik): Bravo, pesnik! U pravu je bio Branko kad je rekao, da će poeziju jednoga dana svi pisati. Nadam se da nije nmislio samo na vas političare. Vi možete samo da je ubijete!
LIZOGUZ: Dobro, bre, Blento. Ima li na ovom svetu nešto što tebi odgovara i nešto čemu se raduješ i sa čim se slažeš?
BLENTA: Ima! Knjige! Dosta od njih mi odgovaraju. Radujem se kad ih čitam i slažemo se.
LIZOGUZ: Tako sam i mislio! Vidim koliko su ti pomogle u životu te tvoje knjige. Sa ljudima nikad nisi umeo. Iz pouzdanih izvora znam da imaš dva braka iza sebe, da si dobio otkaz u jednoj srednjoj školi zbog političkog delovanja i da si bio u zatvoru. U selu u kome si rođen kažu da si od uvek bio čudan, mrgud i svađalica. A i nadimak ide uz tebe.
BLENTA: Tako kažeš! Što se knjiga tiče, one nisu za svaku budalu, jer mogu lako da zavedu i da ih budala loše protumači, da se uživi , pa da napravi zlo umesto da izvuče pouku. Primer su mnogi tvoji pretpostavljeni koji su čitali jednu knjigu i nekoliko decenija, pa ništa! Knjige se čitaju pravim redom, na pravi način, u pravo vreme i sa pravim razlogom. Što se tiče braka, ne razumem zašto to vas zanima, ali odgovoriću ti. Kao i u životu, ja sam čovek koji ne ume da trpi i da bude ponižavan. Nije išlo ni sa prvom , ni sa drugom ženom. Prva je u meni tražila majstora, domaćina čoveka, a ja u njoj intelektualku. U drugoj sam našao intelektualku, ali nije bila domaćica. Razumeš? Meni je trebalo i jedno i drugo. Njima, takođe. Eto! A kada je reč o mojoj kratkotrajnoj i neuspešnoj profesuri, e, to vi mora bolje da znate od mene. Ti si bio najveći glasnogovornik na vašim partijskim sastancima. Bio si protiv mene. a nisi me dovoljno ni poznavao. Nego, rekla, kazala. Poslužili ste se svim sredstvima da me omalovažite, unizite. Da. Bio sam protiv rudnika i pokazalo se da sam bio u pravu. Na časovima filozofije sa učenicima sam razgovarao o filozofiji, o istini, moralu, pravdi i naravno, kao primere uzimao vas , koji ste sve to poništavali, bacali pod noge i kršili. Jednoga dana, ti to dobro znaš, “upao” sam u vaš kavez, jer ste me sve vreme lovili. Učenica, vaša rođaka, danas portparol u Opštini mi je celoga časa postavljala pitanja vezana za rudnik, politiku i medije i sve je to snimila. Onda ste vi sve to preslušali, rekli da sam kriv i dali mi otkaz. E, onda su došli na red vaši poltroni, špijuni i krpe i zakrpe našeg sela, složili razne priče o meni, a za uzvrat dobili radna mesta u Opštini. Bilo je tu svega i svačega, sramnog i neljudskog. Pokušaj silovanja, zlostavljanje roditelja, preležano zapaljenje mozga u detinjstvu, alkoholizam….Ja na ulici (u govnima), ozloglašen i ponižen, a vi u svojim udobnim foteljama. Vidiš, druže moj, pravda, kakva takva, dođe po svoje! Ovo treće što si naveo, zatvor, to dolazi nakon mog iscrpljivanja, provociranja, iznurivanja, kao prirodni tok stvari. Potukao sam se u kafani sa jednim vašim sendvičarem kad mi je prosuo piće na pod i zgazio sendvič koji mi je naručio moj bivši učenik. Piće, tako i tako, ali hleb mu nisam oprostio! Taj mladić je bio u istom odeljenju gde i ćerka ovoga podlaca i ljige i znao je za tu podmetačinu. Ima još poštene mladeži. Niste ih sve kupili i zaveli. Ispričao mi je, da je dobila zadatak od oca, a on od tebe lično da me špijunira i snimi onoga dana. Odmah mu je bilo jasno o čemu razgovaramo. Ostalo znaš. Kazna zatvora je zamenjena kaznom rada u rudniku.
Tri Sofijine kćeri (LJUBAV, VERA, NADA) lebdeći na platnu, plave boje, koje je postavljeno visoko iznad glava likova i simboliše nebo, pevaju: “Mi smo male al’ smo znale
Da nas neće niko hteti, niko smeti
Tako voleti kao vi”
– Ćiju ći!
ČIN DRUGI
Slika prva
LIZOGUZ: Da nisam u ovim govnima do grla, pokazao bih vam „kako se kali čelik!“. Sve bih ja to po kratkom postupku. Ceo svoj život borio sam se za ovaj narod, za ovu državu, da bi se vi na sve to posrali.
PALAVERKA: Ajde, ajde, ne kukumavči! Sve vreme si mislio samo na svoju guzicu, na svoju porodicu. Sve što si stekao svojim nepoštenim radom ostalo je tvojima. A ja? Šta sam ja zaslužila, radeći profesionalno i pošteno svoj posao. Govna!? Ne mogu da dođem i do svojih ličnih stvari. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i novinu u kojoj je radila, koji plivaju zajedno sa fekalijama na površini, ali ne uspeva).
MRSOMUD: Po zakonu! Sve je bilo po zakonu! Onako kako je pisalo u zakonu. Profesionalno i časno!
BLENTA: Što kukate kao sinje kukavice, drugovi, gospodo, braćo! Ima i gore od ovoga. Mogli ste da budete osuđeni od bogova olimpijskih , da svakodnevno gutate ove fekalije i da se kljukate ko guske. Ćuti i trpi! Ha, ha, ha.
LIZOGUZ: Budala! Filozof! Ja sam barem živeo koliko sam živeo, a ti si ceo svoj život proveo kao budala.
BLENTA: E pa, vidiš , deruškane! To ti je sudbina. Tako ti je zapisano. „Med, pa govna“ Šta ja tu mogu, kad je gore visoko, a dole se nisko pada!“ Nisi mogao da dohvatiš nebo i sad si razočaran. Ja nisam. Ja sam ti rođen u jednom jugoistočnom selu ispod jedne stare kruške. Tu, odmah nedaleko nalazio se poljski WC, a odmah malo niže svinjac i štala. Znaći, od samog rođenja sam naviknut na ovakve mirise. Ne znam tvoju biografiju ili si je zaboravio , pa ti sada pada teško da se privikneš na situaciju. Ha,ha,ha!
LIZOGUZ: Nikada ti nećeš razumeti život i život tebe. Nesrećan si i faličan od rođenja! Valjda je smisao u tome , da čovek uspe, da se uzdigne, da civilizuje svoj život. I ja sam rođen na selu i toga se ne stidim, niti potenciram. Celog života sam radio na sebi i postao sam nešto drugo. Ostvario sam se kao čovek.
BLENTA: Vidim, vidim, veliki iskorak si napravio! Iz govna u govna! Kraj i početak je bitan. Sredinu ostavljamo da analiziraju onima koji dolaze posle nas.
GOVNAR: (Ništa ne govori , samo pokušava da napravi red među fekalijama, po navici. Počinje da se kreće, vozeći dasku među redove) Svi u glas: Ne talasaj!
MRSOMUD: O svemu tome, o čemu vi govorite, drugovi moji, ja sam samo čitao. Kao što vidim, vi imate doživljaje. Građanska porodica, primerni uslovi za život, bezbrižno detinjstvo, lepa karijera. Šta oćeš drugo!? Mi smo se prilagođavali vremenu i uslovima života, zakonima, državi. Građanski svet smo bili!
BLENTA: Tu državu o kojoj govoriš i taj građanski svet formirali su seljaci. Opanak i šajkača su bile u modi, sve dok vi nitkovići, mediokriteti iskompleksirani i narcisoidni niste, i to naopako, obuli cipele, opasali kaiševima pantalone i gurnuli košulju unutra. To što ste hteli niste mogli da budete, a odrekli ste se korena i zaboravili na njih. Znači, uspeli ste! Rezultati su očevidni. U govnima! U govnima do grla!
PALAVERKA: Dosta! Nikome nije gorelo niti će do zore. Umesto da se konsolidujemo, jer smo svi u istim…(od straha, užasa, ne izgovara tu poganu reč, nego, razglea oko sebe osluškuje, miriše, unezverena). Osećate li taj strašan miris, zvukove, krkljanje… Bože, šta se ovo dešava!?
GOVNAR: (neoprezno i naivno pomera svoju dasku iz kraja u kraj) Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Likovi izlaze na scenu jedan po jedan i svojim rasporedom pokušavaju da odslikaju geografsku kartu Srbije , kao znak nostalgije za prošlim vremenima i događajima. Platno koje se nalazi iznad njihovih glava i odslikava nebo , postaje sve sivije. Na njemu stoji ispisana parola-misao koja dominira nad celokupnim sivilom: “SLOBODA NE DOLAZI SAMA, NJU TREBA OSVAJATI” Šumovi, razni zvukovi, krkljanja i vetrovi postaju sve učestaliji.
LIZOGUZ: “Samo sloga Srbina spasava!” Ne daj Bože da se Srbi slože!” A bili smo složni i ujedinjeni. Disali smo jednim plućima. Svi Srbi, sva srpska braća, od Vardara pa do Triglava. Onda su došli oni, sa ulice i sve su usrali. Bilo je tu i izvanrednih situacija sa spolja. Neprijatelji su vrebali sa svih strana. Huškali, podržavali, finansirali kampanje opozicije, proteste…I ovaj smrad i ova govna u kojima smo do grla , došla su sa strane i iznutra. Ne! Nisu ovo naša govna. Ovo je neka mešavina. Ovo su njihova smrdljiva govna!
BLENTA: Smrdljiva? Ko da govna mogu biti drugačija. Govna su govna, američka, nemačka, francuska…Doduše, svoja govna ne smrde.
PALAVERKA: Ovoliki smrad i ovolika govna ni u kom slučaju nije zaslužio ovaj jadan i napaćen narod. Bože, ako te ima, spasi nas ove bede!
BLENTA: Ajde, ajde, novinarka! Dosta više sa kuknjavom. Kao da si ti jedina nevina u svemu ovome. Srala si i ti.
LIZOGUZ: Trebalo je to po kratkom postupku. Još jedan Goli otok, pa bi videli “čija majka crnu vunu prede”, Govorio sam na sednicama, sastancima, ali nije imao ko da čuje. Svako je vukao na svoju stranu.
MRSOMUD: Slušaj ti filozofe, pesniče! Ne znam ni kako da te oslovim. Dangubo! Kontrašu! Lezileboviću! Nemaš ti pojma o životu. U tvojoj glavi je nered, a zemlji, državi je potreban red. Red čine zakoni, a zakone su donosili ljudi od obrazovanja, iskustva, integriteta. Prema tome, sedi tu gde si i ne talasaj mnogo!
GOVNAR: (po običaju i po navici vozi dasku s jedne na drugu stranu, da bi napravio kakav takav red, rasterao fekalije koje nesrećnim slučajem dođu na sredinu, u centar nepravilnog kruga koji su formirali protagonisti)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
Scena ista kao u drugoj slici, samo što je ovo jutro nešto prozračnije, što čini varku za izbavljenje.
Tri Sofijine kćeri (anđeli) LJUBAV, VERA, NADA, lebdeći oko platna pevaju:
“Napred , vranče, nemoj stati ne mirišu travu, ne osećaj vir; nagradu za trude nebo će ti dati; mračnu dobru raku, i večiti mir!”
MRSOMUD (sudija): Simbolika je to. Kao da čujem, osećam spasenje.Ovo jutro nije kao prethodna. Šta mislite?
BLENTA (filozof): Jutro kaou sva druga jutra. Razumem. Nada umire poslednja, samo što su nada i kajanje besmisleni, jer nisu u toku vremena.
MRSOMUD:Baksuz, rođeni baksuz. Imaš li ti, čoveče, nečeg pozitivnog u sebi, ili ti je i majka bila namrgođeni kad te rađala!? Veruj, nećeš moći u meni da ubiješ pozitivu. Bio sam ja i u gorem društvu. Proći će ovo, a onda svako na svoj posao. Imao sam neke pritužbe na tebe, na tvoje stranačko delovanje. O tome treba da razmišljaš, a ne da mračiš od jutra do mraka i da mudruješ.
BLENTA: Pusti snovi! Ti bi da i dalje sudiš i presuđuješ. I ovde, u govnima! Ajde, samo navali! Imaš i porotu, zapisničarku. Baš bih voleo da budem prvi u istoriji kome su sudili u govnima do grls. Živo me interesuje kako bi izgledala presuda. Ha, ja,ha!
MRSOMUD: Varaš se. Grdno se Varaš. Ne bih ja tebi sudio ovde, nego u sudnici pred publikom. Što se presude tiče, da ti saopštim unapred, moderni Goli otok. Prevaspitavanje, druže moj, pa da vidiš čija majka crnu vunu prede. Nego, nisi ti moja opsesija. Imam ja preča posla. Ostalo mi je još pet godina do penzije. Onda, dolazi lepota življenja. Vikendica u selu, odmah pored reke. Ispred nje bašta, cveće. Samo da vidiš kakav je to taj na zemlji. Obećavam, bićeš moj gost kad te budu pustili na ferije. Ha,ha,ha
PALAVERKA: Nikada nisam imala neko mišljenje o sudijama. Međutim, već duže vreme planiram da uradim intervju sa vama. Vi ste nekako posebni, originalni.
MRSOMUD: Hoćemo , budite spremni. Ispred vikendice imam lipu ispod koje je sto i klupa E, tu ćemo da razgovaramo, uz čašicu domaće.
LIZOGU (javni funkcioner): U pravu je gospodin sudija. Nema predaje! Idemo dalje! Ološ i neposlušni na prevaspitavanje, a pošten i vredan svet na svojim poslovima. Kao što neko reče: “Svetla budućnost neće doći sama, nju treba osvojiti!” (Od velike uzbuđenosti i zanosa, nesmotreno guta određenu količinu fekalija) Pu, pu,pu…
ČIN TREĆI
Slika prva
Scena ostaje ista. Krater od urušenog rudnika dubine pedeset metara, pun vode i fekalija. Nekoliko likova-stradalnika sa daskama za WC iznad kojih vire samo glave pokušava da preživi. Oko njih stene, a iznad platno koje simboliše nebo i čija svetlost traje koliko i sam čin.
BLENTA (bivši filozof): (sam za sebe) Ceo svoj život tražim smisao svog postojanja. Čitao sam, pisao, raspravljao i nisam ga našao. Suština je u traženju! Znam. Za razliku od ovih praznoglavaca, ja i ovde tražim smisao. Ovde, ovde u govnima. Ko su ovi ljudi? Koji je njihov smisao i suština življenja? LIZOGUZ je svoj život proveo tako što je služio drugima, podanički, lagao, mazao, muljao, ..Nikad svoj i na svome. Prodavao se, davao, izmišljao , smišljao , samo da ne bi bio na vetrometini, nego u fotelji, na položaju, u toru, među ovcama gde mu je bilo stalno toplo. PALAVERKA misli da radi svoj posao, a i ona služi i njome upravljaju drugi. Konstantno je u strahu i taj isti strah će da je unije. MRSOMUD je tipičan sistemski čovek. sve vreme je služio sistemima i vlasti. Otuđen od naroda i prirode, ušuškan u svom kabinetu sa zabijenim nosom u raznim papirima, umišljen da je od koristi i važan, protraćio je ceo svoj život. Uzgleda da je jedino GOVNAR bio na pravom životnom putu. Ni za šta nije pitan, niti je za bilo šta pitao sebe. Nije bilo potrebe da analizira i promišlja stvari. Metla, đubre, govna…i u krug. A svi smo u tom istom krugu, samo ga zamišljamo drugačije. Svi smo mi samo gosti na ovome svetu. Gostimo se, vala, po propisu! (ha,ha,ha)
LIZOGUZ (bivši političar): Čitao sam negde, da čovek može bez hrane da izdrži dosta dugo, bez vode samo četrdeset dana. Mi smo fenomeni! Ni hrane, ni vode, ne znam već koliko vremena, jer sam prestao da brojim,
BLENTA: Ni sranja! (ha,ha,ha). A to, koliko si čitao i šta si čitao je posebna priča. Nije, prijatelju mpj, poetnta u tome čitati, već kako čitaš. (citira) ” Samo onaj ko ume da pročita delove jedne knjige pravim redom, može nanovo stvoriti svet!”
LIZOGUZ: Znači, čekamo da ti stvoriš novi svet, pa da nam bude bolje. Beži, bre!
BLENTA: U tom svetu koji budem stvorio , ti ćeš imati istu ulogu. Lizanje guzica. Navike su navike. (ha,ha,ha).
LIZOGUZ: Bravo, filozofe! Ja jesam lizao svakave guzice, a ti čitao svakojake knjige. Nismo više svoji…
Slika druga
LIZOGUZ (bivši političar): A mislio sam, dohvatiću nebo! Toliko sam bio osion, neustrašiv, umišljen. Ocu nisam zapalio sveću kad je umro. Nije glasao za moju stranku. Stricu sam porušio bespravno izgrađenu kuću. Dozvolio sam da sestrić ponovi razred, prstom nisam maknuo. Iskreno sam verovao partiji i drugovima. Nisam ništa uradio za sebe. Ta njih sve što su tražili. Oprosti mi Bože, grešio sam! Kad bih mogao iz početka!? Sve bih isto ali sa rezervom. Svaki čovek mora da bude sumnjičav i kad nema razloga za to. Mora da se preispituje, analizira, taktizira. Ne mogu tačno da se setim kad sam postao njihov. Mislim da je sve počelo sa prvim radnim mestom. Tad su mi stavili omču i nosio sam je do kraja karijere. Nosim je i ovde u govnima, gde smo svi isti. Niko mi ne veruje. Svi me gledaju kao bivšeg čoveka režima. Znam. Siguran sam u to. I Mrsomud koji je kao na mojoj strani. Jeste, služili smo istom režimu. Samo što je on radio svoj posao. Koji je posao bio moj!? Bio sam od samog početka na platnom spisku u opštini, a nisam radio ništa konkretno.Zaduženje mi je bilo da kontrolišem rad službi. Konkretno, njihovi ponašanje i vernost partiji. Mrzeli su me zbog toga. Svi su znali da ih špijuniram, a niko nije smeo da mi kaže. Meni je to odgovaralo. Ruku na srce i nisam imao mnogo posla. Od straha niko nikada u mom prisustvu nije izrekao nijednu ružnu reč na račun vlasti. A kako bi? Većina je bila u rodbinskim vezama. Sve rođak do rođaka. Tako smo ih zapošljavali. Ponekad neko od ovih starijih radnika promrmlja sebi u bradu. Ovi mladi, ni da pisnu. Sa njima je bilo najlakše. Samo da puno ne rade. Ostalo nije bitno. Tako sam i ja počinjao. Ništa ne radiš, a služiš. Prvo su me pozvali u kabinet. Tek što sam završio višu školu. Bez posla. “Čuli smo o tebi da si vredan, pametna…Nama takvi trebaju. Bla, bla, bla. Ja pristanem. I tako dvadeset godina staža u službi. A stalno sam bio u nekom grču. Znao sam da ne radim pravo, a nisam imao hrabrosti da kažem ne. Kad čovek jednom klekne, ostane u tom klečećem stavu zauvek. Ja sam bio taj. taj. U početku sam se preispitivao, kasnije sam postao ravnodušan na sve oko sebe. Danas tačno znam, da je jedino majka bila na mojoj strani. Žena, deca, prijatelji…niko. Majka, zato što me je rodila. Majko, pomozi!
VERA, LJUBAV, NADA (tri Sofijine kćeri – besmrtni duhovi koji se povremeno javljaju iznad glava likova lebdeći na platnu): Nikad se ne zna, ko će koga spasiti, otac sina ili sin oca, majka sina ili sin majku. Razrešite sve svoje dileme i dugove tu gde jeste, na zemlji, (ako ste na zemlji), mi ćemo vas pitati za drugo…
DEJAN ĐORĐEVIĆ (Velika Sejanica kod Leskovca, 1970) je pesnik , esejist. Objavio dve četiri zbirke pesama: Jesam i nisam (2007), Ne/pristajanje (2008), Budim se da bih te voleo – jedna pesma na petnaest jezika (2014) i „Kraj i beskraj“- elektronsko izdanje (2018).
Urednik je u izdavačkoj kući „Fileks“ i u časopisu „Uspenja“. Živi i radi u Leskovcu.
Vaša kolegica, rekla mi je da zamolba vodi do oproštaja dijela duga. Dok duga nad obzorom navještava nesigurna vremena i čini nas da se prisjetimo što nas još uvijek može zadiviti, evo, moja priča ide ovako, dug je tu zapravo manje bitan, bitna je namjera, bez obzira vode li namjere u pakao ili nebo, a možda je to sve ista stvar. U redu, je dragi ljudi, sve je gud, kao što kaže i premetaljka dug, dan je dug, pismo se nastavlja, stvar je u majci, uvijek je stvar u ocu majci, ili ženi, mužu, pa zavrti priču i eto ti djece brata, prijatelja svata, nego, čitate li međuredovima?
Opraštate li dugove, tih nekih pet rata neovisno o sadržaju pisma? Jeste li ikad gledali Iskupljenje u Shawshanku? Sanjate li ikad Zihuatanejo? Jesam li dovoljno podoban da stisnete štambilj oprošteno? I to recimo 5-6 rata, u doba rata ljudskost se eksponencijalno množi, zar ne?
Mislite li da ako samo lijepo zamolim, da jednostavno pismo sa štovanjem završim?
Slutim da je nužno nastavim, ostavit ću i red prazan pa možete slobodno zažmiriti i poslati na odobrenje Oprost od 5-6 (možda i 10) rata i preskočiti ovu opisnu litaniju. Sama duljina pisma, upriličit će dojam monumentalnosti. Orkanski vis u pismo. O Heathcliff, o Heathcliff. Nego, provjerite samo kraj, tamo ću sa štovanjem zapisati svoje ime koje mi majka dala i prezime koje sam od oca prenio. Hvala. Vraćam se.
Pa krećem, moja majka Vjera (ironično zar ne?), činila je proljeća mnoga ljeta u našem malom društvu života na sjeveru. U reveru je nosila uspomenu na nepobjedivi sjaj nepokorenog uma. U šumi informacija probijam se do glavne misli, dakle da skratim, pred duljinom misli, teksta i željenih emocija, razuma, srce kuca, ako ga ima, a da radilo se o srcu, o dugu, ratama, možda i nekoj nemoći koja dođe nepokolebljivoj Vjeri što u proljeće diže se neovisno o umrlim zimama. Radi se o aparatima. O strojevima, ugrađivanju, spašavanju života, prije svega, kao sveto plavetnilo, praznina ležanja dugih noći, dana, umrtvljenih udova dekubitusa, zbog nužnog habitusa sliježemo ramenima i odričemo se bilo kakve krivnje. Pitate se tko? A ma tko ste vi? Netko je negdje nekad nešto zapleo i nažalost, nije u mogućnosti vratiti vrijeme. Nije u mogućnosti ni odustati od štete. Tijelo je pamtilo, kopnilo, trulilo, oči su bile sve veće, sve sjajnije, a pogreške su se gomilale, bez dokaza, bez uprtog prsta, usred mora, niza opravdanja, pilatovskih perem ruke, perem noge, perem potpis, žig, konzilij, titule, prefekture, brišem što je bilo, idem dalje, kao da nikad istu vunu svako od nas neće presti. I doći će knedla u grlo od tog svega i to onoga što s utjecajem sudbinu kroji, jer i on mora jesti. Svaki strah nije slučajan, priče o mojoj majci, o tvojoj majci, o robi, o začinu, duši, splačinu, zagrljaju, ljubavnom načinu, raspadanju, tebe dragi moj iz banke, ili prijatelju iz nekog dobrog susreta neće izbjeći, čekat će i tebe i mene kosa i kosac i žito i možda i svakakva divna i strašna čuda, svašta je moguće, no za života, ipak se pamti kako se migoljimo u trenutku, prilika čini lopova, stranca, i sunčanog igrača, a sve ostalo, pojest će crvi ili neko drugi ‘ko dođe prvi, pa eto, jesam li krenuo, zapravo duboko sam krenuo i vraćam se ponovno: Žena, Vjera, majka, odgajateljica, srce joj stade na tren pod neočekivanim okolnostima odjela za intenzivnu njegu Adamovo rebro i tada je uslijedila petoljetka Lete, Limba, plesa među redovima postojanja, između dva svijeta, a takav svijet birokracija i svaka kracija pa i kroacija uzima kao Koko kad se lijevom rukom počeše iza desnog uha i gura stvari lijevo desno pod tepih, nisam ja, nisam odavde i slične. I tada okolnosti i ljudi i birokracija pade i domino-efekt kafkijanskih hodnika i besmislenih razgovora uslijedi za mnoge aktere, stvari se ruše, rađaju, sve po nekom ludom pravilu, kojeg nema, i da pokoji i mnogi sugovornik i borac i patnik ne nađe neku vilu i vilenjaka stvar bi pošteno završila nekom velikom vatrom, velikom gestom, a velike geste, hvala vilama, zamka su diktatora i njihovog ograničenog tora postojanja pa zato, najveća gesta je zapravo ova mala gesta, gesta besmislenog pisma, poruke u boci, a boca pluta razbijena, papir je elektronički, drage duše ispunjavaju kućice u virtualnim prozorima, pomažu novim kućicama, a tako bi zagrlili, zaplakali, nasmijali se razbili kompjutor, jer i oni imaju i mrtve i patnike i ljubavnike i susjede i sukobe i zavezane im ruke stavljaju omamljujuće tablete u usta, jer svi trebaju kruh svoj zaraditi i tako šutke stiskamo nevidljive lutke i grlimo svoju samoću u odijelima profesionalnosti.
Ova mala gesta što lupka u papir i prije toga u ekran u valovima prirodnog kaosa, svoj unutarnji red, i vapaj, smijeh i zagrljaj nosi, kao malj, najmanji malj na svijetu, kao Andrewov pijuk u istom onom Shawshanku, jer najljepše je sanjati, jer taj pijuk postoji i grebe, usred Biblije, i ako niste gledali baš vi, zapravo bacite pismo da vam ne pokvarim remek-djelo holivudske kinematografije, platit će i ovaj pisac molbe i tražitelj oprosta brojčanih dugova i tih pet šest rata, a pokvareni film nije nikako dobra priča. I ako zaista niste gledali film, bacite sve u paramparčad, jer onda je vrijedilo ne pročitati ni slova dalje. Sanjat ću takav scenarij, u najboljem nekom od mogućih svjetova, Leibniz, i ne keks i kakao, nego onaj filozof, što volio je svijet i onaj neki pjesnik i komitent klijent i osiguranja pacijent što spominje ga u ritmu valova i Biblije.
Nakon uvoda uletavam u srž: „idi Vjera te tvoja spasila“. Krasne li biblijske Igre / parafraze riječima, i shvatite da čista uma i srca s punom svijesti pišem svoj piju piju pijuk, a on glasi tiho:
Dana 10.1.2017. uslijed „rutinskog pregleda“ gospođa V. je prestala kucati srčanim mišićem, oživljena je čudima tehnologije raznih kratica i krilatica mehaničkih ventilatora, ECMO-a inidikatora i zahvaljujući raznim trudom i nadljudskim intervencijama i voljom V. za životom, sljedeću petoljetku proživjela je u krevetu nekoliko institucija za bolove i pripremnih sanatorija za vječne počinke. 5 years, what a surprise, pjeva David Bowie, koincidencije zakucao je na nebeska vrata na isti dan godinu prije…
***
Predmet: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
evo pišem, jer nikako da uletim u banku u pravu smjenu,
vezano za moju zamolbu,
ima li odgovora?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
jeste li primili prošli e-mail?
Imate li kakvih vijesti?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
[This message has no content]
OPREZ: Ova e-pošta potječe izvan organizacije. Ako vam pošiljatelj nije poznat i ne znate je li sadržaj siguran, nemojte klikati na poveznice ni otvarati privitke.
CAUTION: This email originated from outside the organization. Do not click links or open attachments unless you recognize the sender and know the content is safe.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
bili ste mi u studenom poslali prazan e-mail.
Bio sam vas tražio u banci, no uletio sam u kontra smjenu.
Ima li kakvih novosti vezanih za pismo koje sam vam dao vezano za oprost dijela duga moje pokojne majke V. A. (sad će godina dana 15.2. kako je umrla).
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani gospodine A.,
danas mi je rekao kolega da ste me tražili. Nemam Vaš broj telefona pa sam našla Vaš mail. Bila sam na dugotrajnom bolovanju nekoliko puta od listopada prošle godine. Vašu zamolbu sam prošle godine pokušala proslijediti međutim zbog duljine “pisma” nisam mogla unjeti u naše aplikacije pa sam poslala poštom. Danas sam opet poslala duplikat poštom u Zagreb na naš kontakt centar pa se nadam da će Vas sad kolege kontaktirati. Molim Vas da mi napišete Vaš broj mobitela za kontakt.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarica za podršku procesima
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
moj broj je 0955344548,
hvala,
pozdrav,
M.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani,
hvala Vam. Kad ćemo imti neku informaciju, čujemo se.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarska savjetnica
***
Poštovana I.,
ima li novosti?
Jeste li možda u banci ovaj tjedan?
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
0955344548
*
Pristanište
Moje prvo pristanište bilo je jednog vrućeg ljetnog kolovoškog nedjeljnog jutra, pristaješ kad s mora prijeđeš na kopno, s vodenog svijeta na kopneni pa eto iz majke sam pristao u Čakovcu, na pitoresknom malom balkansko-švedskom sjeveru, ljubav se tu trži i kupuje, nije pjesma tu slučajno. Misli lokalno, djeluj suprotno. Pristao sam. I pristao sam biti čovjek. Moja majka, moje more, moje brod, izbacilo me na zemlju, na pristanište, na igru, neka vidim suhu zemlju, neka nađem svoju vodu, svoje more. Svoj plov. Izabrao sam duhoplov. Sanjarim i duhoplovim. Gledajući majku uvijek me rastuživalo zašto joj ne čujem misli i zašto ona ne čuje moje misli…
Mnogo godina kasnije majka mi je odgovorila na pitanje. Oduvijek smo se čuli. I ne zato jer to slatki san i fantaziram, nego zato jer drugi jezik, misleći njeno ležanje u institucijama za završne bolove, više nismo imali. Iz mrvica smo gradili dijaloge i počeli smo se čuti. Ponekad mi se čini kao da prije toga nikada tako iskreno nismo pričali. A ni riječi nismo rekli. Samo moja svakodnevna baljezgoprepričavanja, a to nije imalo dijaloga u sebi, bez sadržaja, samo zvuk. A u međuredovima opet smo bili ( kao prije mog zemaljskog života) jedno, opet me nosila i riječi nisu bile ni potrebne,a ni moguće. A možda smo i na tren zamijenili uloge, možda sam na trenutak dobio priliku osjetiti, bar u tragovima, što je to majka. I tko sam?
______________________________________________
ABRAMIĆ, MATKO (1984., Čakovec), objavio četiri zbirke poezije: ono je samo olujne boje… (2007.), Mala doza samizdata (2017.), Segunda dosis (2020.) i Reci mi… (Stihomašina) (2021., 2023.). Peta zbirka poezije Poetski migrant izlazi krajem prosinca 2024. Na Danima performansa, Špancirfestu (Varaždin), Pantesalijskom pjesničkom festivalu (Larisa, Grčka), Festival uličnih svirača (Novi Sad), u Noći knjige (Zagreb) te na mnogim drugim manifestacijama u Hrvatskoj i regiji izvodi performanse Reci mi riječ i napisat ću ti pjesmu na kojima prolaznicima piše pjesme na staroj pisaćoj mašini. Uz glazbenu pratnju performans se transformira u glazbeno-poetsku improvizaciju Artefakt. Takva mu je najmilija. Živi na potezu Varaždin-Zagreb i radi kao književni (ne)urednik, i druge uobičajene poslove, sve po potrebi. Od 2022. je član Hrvatskog društva pisaca.
Rat je najgore što se čovjeku moglo dogoditi. Ali, čovjek i ne zna o drugom osim o ratu i ubijanju pa se onda s pravom treba pitati je li to normalno?
Ako je normalno znanost stavljati u službu oružja, ako je normalno pucati iz sporta, ako je normalno hvaliti se time, onda je normalno i ratovati. To je, dakle, prirodni način da se svijet oslobodi svih zala koji ga opterećuju. Nažalost, ginu i mnogi od kojih se nerado opraštamo. Ali, to je cijena napretka; pogodbi nema. Uzmi ili ostavi!Ili: idi ili ostavi! Nemoj otići! Umri u svom gradu, u svojoj ulici, u svojoj kući! Ali, nipošto od svojega prijatelja. Prijatelji su za sve, osim za to da presuđuju o tvojoj smrti.
Rat pravi selekciju. Dobre odvaja od zlih, jake od slabih, lijepo od ružnog, poštene od manje poštenih, sposobne od nesposobnih. I što dulje traje rat, selekcija je stroža. I naravno, žrtava je više. Potrebno je imati dobar smisao za orijentaciju, da bi se čovjek u ratu snašao.
Kamo bježati, kome vjerovati, što raditi?
Kako doznati, prije svih, tko će pobijediti?
Kako biti među prvima baš kada je najpotrebnije?
Poznavao sam mnoge pametne ljude koji nisu bili dovoljno brzi za ovaj rat. Poznavao sam mnoge sposobne, ali i glupe da shvate svu ogavnost rata. Poznavao sam i one hrabre, one bez kojih ne bi bili ni vas, ni mene, ni ovoga grada. Tko zna gdje su sad toliki koje sam poznavao i toliko često slušao?
I njih i jeku koja je odzvanjala od udaraca u njihova vlastita prsa. Gdje li su svi oni sada kad krvari Vukovar? Zašto ne viču? Zašto svojom vikom ne pomažu plašiti neprijatelja odavde odakle niču svi njihovi korijeni? Zašto ih nema sada kad je važno zemlji vratiti davni dug, sada kada tradicija ovog grada, kojom su se toliko dičili, mora ponijeti najteži teret? Ali, rat je nemilosrdan. On je bič koji puca na svim svojim krajevima. Rat je istodobno i vlast i bezvlašće. Za neke pakao, a za neke, a svi znamo koji su to, i dar Božji.
***
PRIČA O RATNIKU
Generacija čiju sam zastavu nosio i sam po sletovima i kojoj sam ime izvikivao punih usta, uvijek se divila i čudila borcima. Njih smo gledali kao sportaše koji igraju neku svoju igru, a mi smo poslije te igre nastavljali navijati za njih i pobjeđivati već pobijeđenog protivnika.
Ti su borci sada stari i umorni ljudi koji se teško sjećaju svojeg imena, a mnoge smo od njih ispratili uz sve počasti i dobronamjerno zaboravili. Kada bih htio biti pošten prema vama, morao bih priznati da sam u svojoj glavi mislio kako je baš to najbolji način da zametnem trag ratu i nesreći.
Međutim, čini se da mnogi iz mojeg naraštaja nisu tako mislili i da im je draža bila takva prošlost, čim su se tako brzo uhvatili pušaka. Za nekoliko mjeseci rata stekao sam toliko neprijatelja da se pitam gdje su bili do sada. Zašto nisu lijepu mladost opijali mirisima ljubavi, zašto su još gladni kada su cijeli život otimali drugome, možda baš svojem jučerašnjem prijatelju? Otkud tolike laži u prijateljstvu? Je li ovaj grad uvrijedio nekoga od njih svojim bićem kada ga tako zdušno zatiru?
Razgovarao sam s mnogim borcima koji brane te ruševine; i oni misle isto. Što će nekome moj grad, osim meni i mojim sugrađanima i Hrvatskoj? Uvijek se znalo da ne možeš biti ono što nisi. Tako je i s gradovima. Tako je i sa zemljom. Braneći tu ideju stoje ljudi, divovi hrvatske hrabrosti, i nikako da objasne onima iz drugog dvorišta da je vrijeme ratova na izmaku. Zar to nisu shvatili noseći školsku torbu i ljubeći se po parkovima, u sumračje? Uzalud su nosili moje ime i imena mojih sugrađana u njedrima, jer ovaj rat su izgubili, ako ne prije, a ono prljajući ruke i obraz nastojeći uzeti ono što nije njihovo. Ne mogu prihvatiti nepoštenje, a ni mrak koji mi unose u svjetlost.
Hvala im u ime svih koji su izginuli i u ime svih koji su se napatili zbog njihove nezahvalne i proždrljive želje da uzmu tuđe i u svoje osobno, malo ime, koje će ipak, na kraju svega, biti veće od njihova.
***
PRIČA O ZAGRLJAJU
Kad sam bio mali, posve mali, nisam volio da me gospođe, koje su susretali moji roditelji, grle i ljube. Svašta su me ispitivale, ponekad i takve gluposti da sam se čudio njihovoj hrabrosti. Ali sam mislio da je to dio neke igre, ritual koji one moraju proći da bi poslije mogle razgovarati s mojim roditeljima. Meni je to ipak bilo suviše nepristojno, ali sam pristajao na sve. Znao sam čak lijepo pozdraviti. Naučili su me stariji stotinama sitnih pojedinosti koje sam smatrao nevažnima.
I onda opet rat. Tek kad smo ostali goli i bosi pred strašnom životnom neumitnošću, kada smo skinuli sa sebe sve prljave navike koje smo navlačili svako jutro pred zrcalom, a zaboravljali ih skidati, kada smo se riješili svega onog što nas čini opasnima, tek tada smo se onako jadni, i opet mali, pod zvijezdama zagrlili.
I ja sam sad konačno shvatio važnost i bit zagrljaja. Kada nekoga grlite, to je znak da nemate više riječi zahvalnosti što je s vama, to je ono hvala koje vas pokreće da u tom trenutku živite samo za tu bliskost. A nije bilo tako. Zagrljaji su bili najjeftiniji način da preživite susret do kojeg vam uostalom nije stalo. Mislim da će ljudi koji prežive ovaj rat još dugo u svijesti nositi iskon te geste. Tako i treba. Da smo svi to znali, možda svega toga ne bi niti bilo. Kada nekoga grlite, učinite to punim srcem, cijelim bićem, jer ne znate što će vam donijeti sljedeći trenutak.
____________________________________
SINIŠA GLAVAŠEVIĆ rođen je 4.11.1960. u Vukovaru gdje je završio osnovnu i srednju školu.
Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je u školama u Lovasu i Borovu naselju. Na Hrvatskome radiju Radio Vukovaru zaposlio se najprije kao spiker, a naposljetku kao urednik i ratni izvjestilac.
Početkom godine 1997. njegovo je tijelo pronađeno na Ovčari, a sahranjen je 14. ožujka 1997. u Zagrebu, na Mirogoju.
Lirske priče iz knjige “Priče iz Vukovara” jedini su njegovi sačuvani literarni pokušaji.
Moja je majka oduvijek bila bolja od mene, kada je u pitanju čuvanje stvari. Zato sam sve što je trebalo negdje pospremiti radije ostavljala kod nje. Ja sam tu svakako bila nepouzdanija. A da ona nešto izgubi ili da se kod nje nešto ošteti, to se njoj nije moglo dogoditi. Tako su moje stvari malo-pomalo, od selidbe do selidbe, zatrpavale njezin stan, ali ništa zato, njoj to nije smetalo, uvjeravala me i ja sam samo donosila. To što ona nije imala kamo sa svojim stvarima, to je drugo. Ali sve što sam joj ostavila, ja sam sve to jako voljela, sve mi je bilo tako važno da je svakako bilo bolje da bude s njom a ne sa mnom, nisam ja njoj ostavljala baš bilo što i ona je sigurno bila sretna zbog toga, što te važne stvari, stvari koje su mi tako drage, što ih povjeravam njoj.
Ne dolazim često, jednostavno ne stignem. Ali kad dođem, bude mi drago, ja volim biti među svojim stvarima. Lijepo mi bude. Iako se u sobi u kojoj sam nekada spavala sada gomilaju kutije, e i trebalo bi reći i da nije to bog zna kako velik stan niti soba nije velika i te su kutije vrlo brzo zaklonile prolaz i prozor su zaklonile i ormar se jedva mogao otvoriti, a moja majka je rekla: nema veze! Ona sve radi s takvom lakoćom, nevjerojatno. I otvorila je ormar i prošla do prozora kao da to nije ništa. A ja kopam po tim kutijama, kad su već tamo i kad već zaklanjaju i prolaz i sve. Nisam zapravo imala puno drugog za raditi. Smjestila bih se na ono malo čistog poda i vadila stvari iz njih, pa iz ladica i polica i opet kutija i tako je prolazilo vrijeme. Najdraži su mi bili fotoalbumi, njih sam uvijek listala, slike su bile iste, ali meni nikad dosta, mami je to pomalo išlo na živce, uvijek isto, kako ti ne dosadi, to ona kaže, ali i dalje joj je bilo drago što ih gledam. Tražila sam nekad i stare teke, svoje dječje crteže, kao mala sam baš puno crtala, sada više ne, zato sam ih rado prelistavala i bila sam malo tužna, jer više ne crtam, a i vrijeme leti, baš leti, lijepa je to tuga. Pregledava li i majka to sve dok me nema i je li tužna što ja više ne volim crtati, to ja ne mogu znati. Znam samo da me sve uvijek dočeka posloženo kao netaknuto. Ako bi se dogodilo tako, da bih primijetila da je nešto tu dirala, ja bih se naljutila, iako bi me zapravo brzo prošlo, ali to joj ne bih rekla. Pa ipak, i ako je dirala moje stvari, pobrinula se da to dobro sakrije, takva je ukratko moja majka.
Ali da kažem još malo o njoj. U toj mojoj dječjoj sobi, sada zatrpanoj kutijama s mojim stvarima, to je jasno, u toj sobi je jedna polica i na polici stoje moje dječje knjige i slikovnice, njima još nije vrijeme za kutije, one stoje poredane kao da ih još netko čita, a nema tko, pa meni bude krivo i onda prelistavam i njih, na brzinu pregledam neke bojanke, pa slikovnice, džepna izdanja bajki, slikovnice u tvrdom uvezu, najljepše bajke svijeta i priče za laku noć, a ima tu i raskošnih uveza, ne puno, ali ima, nekoliko je baš lijepo oslikanih knjiga s basnama, ima li išta što je više djetinjstvo od basni, a iznad njih su dječji romani i nekoliko lektirnih naslova i prije nego što se nekome učini da je toga ne znam kako puno, moram reći i da se radi o jednoj nevelikoj polici između radnog stola i kreveta, ali pažljivim slaganjem na takve police stane čudo od stvari, to je živa istina.
A taj krevet, to je moj dječji krevet, njega sam naslijedila od nekoga i tamo stoji praktički oduvijek i na istom tom sam krevetu sjedila jedne večeri, e ovo je bitno, na nogama mi se našla rastvorena knjiga koju još nisam znala čitati i za koju sam bila svakako premala, ali sam gledala slike, a za to se ne može biti premalim, i tada sam uvjereno rekla, nepokolebljivo viknula da se u cijelom stanu čuje, kako je u životu sve moguće, a u pričama nije.
I moja je majka stala na vratima i brižna kakva je, lijepo me ispravila.
Bilo je veče, toga se sjećam, dani su već trajali dulje i smrkavalo se nešto kasnije, no smrkavalo se otegnuto i polako, soba je plavila i dugo je nestajalo svjetlosti, stiskala sam oči i slova su lelujala na mom krilu, i slike isto tako, toga se eto sjećam, mada ne znam ni koliko mi je točno bilo godina niti išta drugo o tom danu,
samo to da je majka ušla u sobu i upalila lampu, prišla mi i ja sam za njom morala ponoviti, kako je naprotiv, u pričama sve moguće, a u stvarnosti nije.
Bio je plavi sumrak i najtužniji trenutak mog djetinjstva.
Nikada joj nisam oprostila.
____________________________________
ENA KATARINA HALER (1996.) rođena je u Osijeku, gdje je završila III. gimnaziju. Diplomirala je arhitekturu i urbanizam na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu. Njezin prvi roman Nadohvat (V.B.Z., 2019.) dobio je nagrade “Ksaver Šandor Gjalski” za najbolje prozno djelo i “Ivan i Josip Kozarac” za knjigu godine. Radi na Institutu za povijest umjetnosti. Stalna je suradnica tjednika Express. Živi u Zagrebu.
Pun mi je kurac ovog grada. Psoglavi tipovi, kljunaste žene, matore trudnice, smrdljivi starci i obesna dečurlija što ciči, tabana, traži pažnju, traži batinu, tepa na maternjem i tečno govori dva tuđa jezika. Marva sedi pred patuljastim šoljama kafe koja nije kafa, bleje, gledaju, dudlaju plastične kašičice. Posle će kod mame na ručak. Žive u dečjim sobama, jebu u dečjim sobama, ne prave decu dok im se ne omakne. Ili dok im se pod kurac ne poturi epruveta. Jebem ti grad i dan kad sam ga ugledao, selo je mama. Vidi ovu, prigrlila pašče, udavila ga dabogda tim sisurinama, pa nek je maltezer tri kolena unazad, jebem ti rodoslov, i tebi i njemu, šta se vucaraš po pešačkom, nije ti ovo modna pista. Bolesno. Sve bolesno. Ovde me seci ako nije istina, sve te sa psićima, drže ih u stanu jer kurca nisu videle, nedojebane, daju se paščetu da ih poliže kad nemaju kome. Ma, kome ja pričam… Samo da se izvučem iz ovog bulevara, raskopali ga dabogda iduće godine ko i ove. Jedna nuklearka, ništa nas drugo dozvati pameti neće.
We’d like to know a little bit about you for our files / We’d like to help you learn to help yourself / Look around you, all you see are sympathetic eyes / Stroll around the grounds until you feel at home. E, to su bila vremena! Dora bi sad promenila radio-stanicu, ugasila bi radio, ma čekićem bi ga razbila. – Za tebe je to pesma o klincu koji je povalio matorku, pa odbegao s njenom ćerkom, je li? Rešio dve bezglave muve jednim kurcem – tako mi je rekla. – Draga, nemoj da si prosta, ne pristaje ti. Tako lepa žena, a poganog jezika. – Zanemarila je da sam išta rekao, pa nastavila da govori o prinudnim životima kućanica koje su umorne od toga što moraju da podižu petoro dece i šestog muža, pa gutaju sedative kao sopstvenu pljuvačku. Ma ajde! Jebala vas emancipacija. Ja bih radije gajio decu nego nosio pelene ispod radne uniforme, radije bih imao muža nego gazdu čije je pravo na profit važnije od mog prava da pišam. Sve je to prevara, moja draga, prevara modernog doba. Nisam joj to rekao. Rekao sam: – Grešiš, mila, ova pesma za mene znači nešto sasvim drugo. Kad god je čujem, setim se svog strikana, on nam je najpametniji u familiji. – Ne uključujući tebe? – pitala je. – Uključujući i mene. – Šta, strikan je pekao zanat s matorkama, pa našao mladu iz manastira, je l’ to? I nekom pukom srećom, nije joj preneo sifilis, nego su oboje junački preležali upalu pluća koja se nije odrazila na potomstvo. – Kako si odvratna – kažem joj. – Neću da ti pričam dalje. – Pričaj mi. – Nema veze s jebanjem, nego s vađenjem zuba. – Ha? – Ova je pesma išla na radiju kad su mu čupali zub, bio je momčić tad, sad je prevalio šezdesetu i svaki put ga zaboli ono mesto gde više nema zuba čim čuje and here’s to you, Mrs. Robinson… Razumeš? – Impresivno – kaže Dora. – Hoćeš da kažeš da se u toj tvojoj vukojebini, u seoskoj kovačnici, slušala ovakva muzika? – Pa ti nemaš veze s istorijom – rekao sam joj. – Kao prvo, radi vađenja zuba nije se išlo kovačima, nego berberima. Kao drugo, moj strikan je gradski čovek, gospodin čovek. – Aha, na njega si povukao. – Sad bih ti rekao nešto, ali neću. – Reci. – Povučeš ti mene za onu stvar. – Dori nije trebalo dvaput reći. Isteglila mi je jaja do kolena. – Gospođa Robinson, dakle, prouzrokuje različite vrste bola u tvojoj porodičnoj tradiciji. – Opajdaro.
Kuća mog strica najudaljenija je i najveća u selu. Spratnica, a ceo se život u njoj sabio u strininu kujnu. Sobe zjape prazne, nikad useljene. Kad njih dvoje umru, kućerina će se urušiti. Čitav strikanov radni vek uzidan je u te puste sobe. Radi u tuđini, donese pare, dozida deo kuće, napumpa strinu, pa opet ode. Strina je rodila petoro, preživelo im troje, sve tri su ćerke, ćerke su tuđa kuća. Odrastao sam među sestrama. Moja bi stara išla u maline, izdržljiva je bila, 50 kilograma za dnevnicu, a ona u najslabijim danima 70 nabere. Nema je po mesec dana, spava u barakama, prva se diže, pa bere dok svi drugi ne popadaju. Mene je poverila strini. – Mali je, Najdo, dugo će mu biti ceo mesec bez majke – strina se branila. – Beri koji dan, pa dođi. – Šta mali, navršio četvrtu, ne treba ga dojiti. Nećeš s njim imati muka, videćeš. – Ma nije meni zbog mene, nego ti zbog deteta kažem. – Ako ću na koji dan, ne vredi mi se lomatati po putu. A novaca nikad dosta, ona nam kućerina sve proždere, a ništa se na njoj ne vidi. – Znam kako je, znam. – Majka je gleda kao da bi joj rekla: – Ma šta ti znaš, sve ti je s neba palo – al’ ne kaže to, samo joj utrapi mene. – Niko još majku nije zaboravio, pa neće ni on – dobaci moja Najda, pa ode. Plašio sam se strine, bila je kao od stene odvaljena, jaka i prsata, s noktima crnim od zemlje. Nije me zvala po imenu, zvala me Kuronja. – Ostavi se toga, Kuronja! Nemoj da ti dođem tamo, ima da me zapamtiš, jesi čuo! – vikala bi s drugog kraja dvorišta, šta god da sam radio, a da joj nije bilo po volji. Možda sam jeo zemlju, usisavao mrave kroz slamčicu, bacao se kamenjem na kokoši, davio pilad… Nijednom me nije udarila, sve dok nisam počeo da pišam u gaće. Prvo noću, a onda i po danu. Nisam se mogao iskontrolisati, mlaz krene sam od sebe, kao iz česme. Zapišam gaće, nekad napunim i cipelu, poškropim strinino cveće pred kućom, još gore ako se izlijem na novi tepih, na kauč ili drveni pod u hodniku. – Vidi ga, zapišava mi oko kuće ko pseto – strina je bila van sebe, iskolačila je oči, dograbila neku grančinu, pa me pojurila. Sapleo sam se, ona me dohvatila, podigla i izmlatila kao da istresa krparu. – Ne cmizdri! – vikala je – Kuronje ne plaču, sram te istih bilo, da te sram. Oćeš mi pišati po kući? – Vikao sam da neću, ali nisam se ja pitao, nastavilo se. Sestre su bile predškolarke, izrugivale su mi se čim me spaze, raširile bi noge, stavile obe pesnice na prepone i pretvarale se da pišaju po muški. – Piš-piš-piš! Beži od Kuronje, sve će nas izmokriti! – Igrale su se kuronje kao što se druga deca igraju šuge. Jednom su me polile toplom vodom, pa prijavile strini da sam se upišao, naslađivale su se dok me tukla. Strini je i to dosadilo, videla da se ne dozivam pameti, pa promenila pristup. – Neću te ja svaki dan presvlačiti i gaće prati – rekla je mirno. – Kad ti Najda dođe, nek rešava kako zna, meni je dosta. – Onda me svukla, obukla mi čiste hlače na golu kožu, uzela makaze, povukla me za ono mesto na hlačama zbog kojeg me zove Kuronja i škljocnula makazama. Vrisnuo sam kao da me kolju, a strina se nasmejala. – Ne boj se, ne bi strina svog Kuronju! – cmoknula me u oko, obrisala mi suze, a kroz prorezanu rupu na hlačama izvukla mi alatku. – Eto, sad pišaj do mile volje, samo mi u kuću ne ulazi, jesi čuo. Ajde, idi se igraj sa sestrama, dosta dreke.
Nekoliko puta me je Najda ostavljala strini. Jednom, kad smo bili sami, strina me uzela, stala je sa mnom na kućni prag, pa me izokretala dok nisam počeo povraćati. Onda me zgađeno bacila, pa otrčala u kupatilo, čuo sam kako unutra jeca i plače. – Šta sam bogu zgrešila, šta sam zgrešila – ponavljala je. Posle se žalila nekoj komšinici: – Ne vredi, moja Maro, kasno je sad. Lepo sam mu govorila kad smo se uzimali: da preboji katranom dovratak, da pusti da nam se ušiju trave u odelo, da se majci svojoj provuče ispod desne noge pre nego što po mene dođe, da mi se u naručje stavi muško dete pre nego što prag pređem… Sve sam govorila, kumila, molila, sve džaba. On se smejao. Kaže: – Kakvi pragovi, bakrači i trave, mani se toga, nije srednji vek, civilizovani smo. – Eto mu sad. Opet ću ja biti kriva što muškog poroda nema. Kome ovu kućerinu zida? Grobnicu nam zida, ništa drugo. – Tako je govorila strina, pa je padala Mari na krilo, tresla se i plakala, a ova joj je milovala vlasi kao da iz njih kida nevidljiva jajašca, pa ih smrvi pod noktom. Najviše sam voleo strinu kad bi se strikan zadesio kod kuće. On bi me svuda vodio sa sobom: u lov, na kosidbu, u šume, u birtiju, u grad. Tad sa strinom nisam imao ništa, osim da pojedem to što je skuvala, a kuvala je dobro. Ali stric je dolazio retko i ostajao kratko. Kad ode, strina me još više kinji. – Kad nisi mali za kafanu i za grad, možeš i drva unositi i slagati. Aj, da te vidim! – Izmišljala mi je poslove, naređivala i siktala, nije joj se moglo udovoljiti. – Kuronja sa dve leve – tako me je zvala. I svako malo, kao iz šale, povukla bi me za međunožje, kao da tamo imam klepku, pa je treba prodrmati da zazvoni. Onda mi je rekla: – Dođi sa mnom u pojatu. – Znam da sam došao, a nje tamo nije bilo, iako sam video da ulazi pre mene. Dalje se slabo čega sećam. Samo malog šišmiša kako se vrti u ćošku i omamljujućeg mirisa sena. Kao da me neki nevidljivi malj klepio u glavu, zanemoćao sam i srušio se. Strina me naizmenično šamara jednom, pa drugom sisom da se probudim. Ima oduran, kiselkast miris.
Najda me bolesnog odvela kući. Plakala je, proklinjala nadničarski život, svaku paru i sve maline sveta. Vodila me lekarima, plaćala im krišom, tražila upute za bolnice u velikim gradovima, gledala kako vrte glavama i bez reči joj poručuju da ne polaže velike nade. Nisu znali šta je, ali su znali da nije dobro. – Kopni, nešto iz njega isisava život – tako su joj rekli. – Uradićemo još neke pretrage, ali… – nemoćno su slegali ramenima, kao da im ponestaje pameti. – More, serem vam se na vaše nauke! – moja Najda pljune na bolnički prag, pa me uprti i vrati kući. Lečila me oblogama, travama i sirupima. Jedne noći rasplela je kosu, pripalila bosiljak, pa ga raspiruje grančicom od metle. Govori basmu: – Doletela bela ptica. Iz belog mora. I donela belo mleko. U bele kljunice. Pa pustila na beli kamen. Crko puko beli kamen. Crko puko ko dete ureko. Ako bude muško, ispuklo mu mudo, ako bude žensko, otpala joj kosa, sve joj se druge narugale! – Sutradan sam počeo jesti. A strini je ispala sva kosa iz glave kad se četvrti put porađala.
__________________________________________
MARIJANA ČANAK (1982, Subotica) završila je studije književnosti u Novom Sadu. Piše prozu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku i prva laureatkinja nagrade „Voja Čolanović“ za najbolju pripovedačku knjigu (2023). Pojedinačne priče prevedene su joj na engleski, nemački, makedonski i albanski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019. prvo izdanje, 2023. prošireno izdanje), roman „Klara, Klarisa“ (2022), koji se našao u finalu NIN-ove i Vitalove nagrade, zbirku priča „Put od crvene cigle“ (2023) i roman „Svetlo trojstvo“ (2024).
Već je i zasnježilo kad je Olif napokon dojahao do almonskog kraljevskog grada. Drhturio je ispod svog izlizanog, tankog ogrtača, ali nije se prepuštao malodušnosti. Prvu gostionicu pronašao je odmah na ulazu u grad, pod zidom brodogradilišta. „U nas nema štale,ˮ kazao mu je krčmar s vrata nakon što je Olif pokucao držeći uzde svoga konja, „morat ćeš do gradske konjušnice.ˮ „Ne misliš valjda da ću se pješice vraćati preko pola grada ako sad odjašem do gradske konjušnice?ˮ frkne Olif gledajući ga kao svisoka, iako je bio bar za glavu niži. Krčmar razmisli časak pa progunđa: „No dobro. Poslat ćemo momka. Uđite.ˮ „Tako je već bolje,ˮ suho će Olif, „hvala vam lijepa.ˮ Aristokratskom gestom tutne uzde krčmaru u ruke i uđe u ugodno zagrijanu tavernu. Skine proluknjane rukavice i elegantno otrese pahulje pršića na ramenima s pokrpanog plašta. „Hej, čekaj!ˮ krčmar uzvikne srdito, no Olif, opet aristokratski – ignorirajući ga – odšeta do stola za kojim se kockalo. Mrmljajući i potiho psujući, krčmar se opet prodere, ovaj put pozivajući momka, koji nije prošao bez zaušnice dok je preuzimao uzde Olifova konja: „Odvedi konja do susjeda Jardogana i zamoli ga da smjesti konja u svoju štalu. Kaži da sam te ja poslao i da sutra ima pintu od mene. Hajde, trkom!ˮ Momčić kimne i požuri. Krčmar bučno zalupi vratima jer su malobrojni gosti malene taverne već mrmljali – pustio je hladan zrak u unutra i rashladio prostoriju. Zato gazda požuri do velikog ognjišta i nabaci debeli badanj na vatru. „Brzo će se opet zagrijati!ˮ reče. „I držat će do jutra, ne brinite.ˮ Malobrojni gosti mrko i s negodovanjem pogledaju Olifa, tako da se on predomisli i zaobiđe kockare prema kojima se uputio pa sjedne sam za stol u kutu. „Ovaj odrpanac u skupim čizmama već me sad stoji više nego će pojesti i popiti. Sigurno je i onog konja negdje ukraoˮ, mrmljaše krčmar za sebe. Krčmar se nije niti potrudio prići do Olifova stola, već je viknuo sa svog mjesta gdje je stajao, pored ognjišta. Miješao je veliki kazan palente za večeru. „Što ćeš ti, stranče?ˮ Olifu bude neobično da gazda kuha tako puno. U taverni je bilo tek nekoliko ljudi; ona trojica što su bučno kartala za bakreni novac neobično velikim zlatogradskim kartama i neka dva ribara što su pili kiseliš i tiho razgovarali, kao da sklapaju neki posao. „Obilnu večeru, dobro vino i ugodan smještaj za noćasˮ, naruči Olif. Kao i uvijek, izrekao je to vrlo samosvjesno. „Imaš li ti para?ˮ krčmar ga upita, neimpresioniran. „Vrlo neumjesno od vas pitati tako nešto! Tko vam je izdao cehovsku dozvolu? Dobro znate da se o tome ne govori javno, nikad ne znate ako kakav drumski razbojnik prisluškuje!ˮ Olif odvrati ljutito. Ona petorica gostiju pogledaju prema njemu. Krčmar podigne obrve: „Ovo su moji stalni gosti, domaći ljudi. Hoćeš reći da među njima ima razbojnika?ˮ „Pazi na gubicu, odrpanče, mogla bi nastradati ako ne misliš što laješˮ, doda jedan od kockara. „Ne volimo baš strance ovdjeˮ, reče stari ribar. Olif potegne svoj pouzdani adut: „Imam pismo!ˮ „Kakav peh! Nitko od nas nije pismenˮ, naceri se najkrupniji kartaš. Nije bilo sasvim jasno da li ga iritira što mu prekidaju partiju ili je zadovoljan što se napokon događa nešto zanimljivije. Nastane neugodna tišina i Olif se počne vrpoljiti. Požali što nije ostao blizu vrata, nego je ušetao sve do kraja prostorije. „Ne razumijete! Ovo je od silne važ…ˮ Olif započne. Tada se vrata treskom otvore i u krčmu nahrupi više od dvadeset muškaraca. Toptali su nogama da otresu obuću, stresali kabanice i kape, jer snijeg je u međuvremenu pojačao. Bučno su pozdravljali i razmiljeli se cijelom tavernom zauzevši sva slobodna mjesta. Barem petorica natiskala su se, bez pitanja, za Olifov stol. Bijaše ih svih dobi i svakojakog stasa, no svi su nosili iznošenu, skromnu odjeću. „Je l’ gotova večera!?ˮ „Daj odma’ i piće!ˮ „Men’ pivo!ˮ „Pivo ‘amo!ˮ „Ja ću dudovaču!ˮ „Meni gromovaču!ˮ „Meni duplu ljutu!ˮ Vrata krčme opet se otvore, a još jedan val od deset ili petnaest muškaraca uđe, zajedno s još jednim valom hladnoće. Nastane graja i prostorija se uskomeša kao košnica. Krčmar i dva pomoćnika – i drugi se dječak odnekud stvorio – ustrčaše se oko posluživanja. Kupe, krčage, bukare i rogove punili su mlakim, bljutavim pivom ili kiselim, lanjskim, već ukvaslim vinom. Tek bi ponekad utočili rakiju od duda, ili meda, ili najobičniju drekovaču, onu koja fermentira iz balege. Instinktivno, Olif je šutio. Prepirka u kojoj se bio našao kao da je prebrisana krpom, a pridošlice su ga, u najmanju ruku, dobrohotno ignorirale. „Ve-če-ra! Ve-če-ra!ˮ skandirali su uskoro kroz smijeh. „Stiže, gotovo je. Dečki, podijelite!ˮ vikao je krčmar. Uskoro dva dječaka koji su pomagali na dugoj dasci donesu poredane porcije u drvenim zdjelama. Svaka zdjela bila je puna kuhane palente. Neke su bile prelivene čudnim preljevom od usoljenih srdela, već raspalim od truleži, pa ipak – jestivim. Štoviše, sudeći prema gostima, bila je riječ o poslastici. Druge porcije bile su zalivene kiselim mlijekom ili sirutkom, a neke jednostavno zagrijanom masnoćom, vjerojatno od nekog starog pečenja. Možda su ih dijelili nasumice, možda su već otprije znali tko što voli, uglavnom, jedna porcija zatekla se nekako i pred Olifom u cijeloj toj gužvi. Oklijevao je neko vrijeme, sve dok ga razroki bradonja koji je sjedio pokraj njega ne upita: „A zašto ti, bratac, ne jedeš?ˮ Pritom je slasno mljackao dok je strugao drvenom žlicom po dnu svoje zdjele, slistivši obrok u tren oka. „Nisam baš pri novcu, pa nisam ni naručio, a eto, poslužiše me zajedno s vama kad ste ušli…ˮ zdvojno će Olif. „A ti si novi, ha?ˮ Olif samo kimne glavom. „Ma ne beri brigu, jedi! Skupit će se! Je l’ tako momci?ˮ „Nego kako! Znamo mi kako je kad si bez bakrenjaka u džepu! Kako se zoveš, pobro?ˮ upita drugi. „Olif. Danas sam stigao u grad. Ma što danas, nema ni ura!ˮ „I već si dobio posao?! Baš čudno. Kržljav si i malešan, tebi će biti teško u škveru. Nemoj mislit’ da je posla manje zato što ide zima! Za tesare uvijek ima posla, a Njegovo Veličanstvo uvijek gradi nove lađe!ˮ „Ili popravlja stare!ˮ nasmije se drugi. „Oh, ne brinem se ja ništa. Imam pismoˮ, mirno će Olif, i ovlaš ga dopola izvuče iz bluze. Sad je već shvatio. Bili su to radnici iz brodogradilišta. Kad završe s radom, dolaze ovamo na jeftinu večeru. „Ah, ćato! Pa onda ne smeta što si kržljast!ˮ Olif prihvati kad svi grunu u smijeh. „Sutra počinješ? Onda nije čudno što nemaš para!ˮ Olif šutke kimne. Sad je već dohvatio žlicu. „Posudit ćemo ti mi! Vratit ćeš kad dobiješ plaću.ˮ „Bit će škuda, ćate su bolje plaćeni!ˮ Krčmar je napokon podigao glavu od posla pa je, u prolazu, opet obratio pozornost. „Vi poznajete ovog?ˮ upita radnike za Olifovim stolom. „Narafski!ˮ veselo će razroki bradonja. „To je naš novi pisar! Vidi kako je kržljav! Sutra tek počinje, pa nema novaca, istrošio se na putu. Podebljaj naš račun večeras, mi ćemo platit’ za njega…ˮ „A dobro…ˮ krčmar zavrti glavom i vrati se do kazana podijeliti repete. Olif je već slasno kusao svoju palentu. Snijeg je pojačavao, studen stezala, a iz male, škuro osvijetljene oštarije, pod visokim i dugim zidom kraljevskog brodogradilišta, čuo se gromki muški smijeh i veselo skandiranje: „Repete! Repete!ˮ
_________________________________
NENAD PERKOVIĆ rođen je 1966. u Zagrebu, gdje je završio gimnaziju i fakultet. Pjesme, prozu, osvrte, kritike i druge tekstove objavljuje od početka osamdesetih u Poletu, Pitanjima i Oku, kasnije u Quorumu, Zarezu, Libri Liberi i Vijencu.
Do sad su mu objavljene knjige: – „Studentska kuharica”, kulinarski priručnik za posljednje od pripadnika Alan Ford generacije čiji je koautor uz sadašnju suprugu Andreju Jureković. Zagreb, Mladost, 1990. – „Bilo kakav Jeruzalem”, tarot-triler o tajanstvenom rukopisu kupljenom od Ciganina za jeftine pare, u izdanju Grafičkog mozaika 2005. – „Mirko uči zen” prvi hrvatski zen-roman objavljen integralno u časopisu Libra Libera br. 23, Zagreb 2008. – „Zlatousti – knjiga pitanja i odgovora” strip, gdje je autor teksta (autor crteža je slikar Davor Krelja) u izdanju Erasmusa 2011. – „Zapisi iz čudne šume“ , zbirka kolumni, tekstova i crteža, u izdanju Eneagrama, Zagreb, 2013. – „Dobročiniteljev grob“, roman, Sakcinski-media, Varaždin, 2023.
Preko trideset godina radio je kao novinar i urednik u brojnim redakcijama, mahom na području kulture. Danas uglavnom njeguje mali vrt, kuha i piše fantastiku.
čovjek-časopis 