istina o Nobelu brutalno je jednostavna: manijakalni ljudski rad nikada ne prestaje i nikad neće iscrpiti svoje resurse
rad je svakodnevno kamenolovanje i meko krzno biblijskog jelenčeta u igri i rovanje po zatrpanim bibliotekama
rad će sam sebe nagraditi i tko ga ima, ne može ga izgubiti
kakav bellum nobel, kakve nagrade
imaš li redak ispisanog teksta to je jedino pitanje
_________________________________________________
NATAŠA GOVEDIĆ piše prozu, kritičku prozu, analitičku prozu (humanističko-znanstvenu i esejističku), a piše i poeziju. Rođena je iste godine kad je Gwendolyn MacEvan objavila zbirku pjesama Shadow-Maker (1969.). Jedna od najdražih pjesama joj je “Želim da to bude kristalno jasno” iste autorice. Pjesma kaže da se poezija ne piše zato da bismo nadmudrili gravitaciju, nego zato da nakon posljednjeg pročitanog retka još par sekundi ne radimo ništa drugo. Samo se još malo naslonimo na stihove.
kako si mi jednom rekla da bi probala da zagrliš drvo jer si čula da je lekovito
sećam se i da si rekla da bi volela da umreš u snegu jer si pročitala da tako na kraju ne osetiš hladnoću ne osetiš ništa
onda se još sećam kako si plakala za onima kojih više nema i rekla da ja ne mogu to da razumem
sećam se i žalim što si umrla u bolnici na krevetu na leto i što ti nisam donela neko drvo možda bi od njega ozdravila
mislila sam da je ljubav svemoguća, a onda tvoj odlazak prekid detinjstva rušenje ubeđenja i činjenica da te tek sad razumem i mrzim što je tako.
***
PUŠENJE
posle sedam godina apstinencije on ponovo puši dotle je došlo
osećam kako moja nemoć raste iz dana u dan kao i neizvesnost
ja neću pušiti zarekla sam se onda kad si ti umrla i još uvek mogu da stojim iza svojih reči
tako bih volela da mu pomognem da nam pomognem ne znam više kako živim ja neki svoj život ali nije to to ako je njemu loše, pa mi smo tim, zar ne?
a onda najednom stvari polako menjaju tok koštalo me, ali isplatilo se strpljenje ne rastaje se za svaki problem staromodna sam ti, mama
volela bih da pričamo o svemu samo ne znam kakav bi mi savet mogla dati dobra si bila ali mislim da znam više i bolje od tebe o partnerskim odnosima
zato si mogla o ljubavi prema detetu da pričaš zauvek i još da me učiš svašta ipak si toliko više o svemu znala pametnica moja ipak si bila mama
pre deset godina ništa nije slutilo na ovo kako nam je danas
svi smo postojali ispijale su se kafe naši glavni glavni običaji smejali smo se kao budale i kad je bilo zajebano
vreme je teklo lagano smrt je bila nešto jezivo i daleko od nas, a sad je sastavni deo mene
posle sedam godina on ponovo puši tebe ponovo nema u međuvremenu sto sranja ne bi mi verovala nekad ne mogu ni ja nekad ne mogu ni ja.
***
SETI SE SVOJE HRABROSTI
neću te lagati: osetljivost će te pratiti kroz čitav život godine će ti samo izoštravati čula svaki pokušaj da ih otupiš unapred je osuđen na propast nije da nisi probala
bolje probaj da u svakom danu zapamtiš bar nešto lepo dok za to ima mogućnosti jer biće dana koji su posebno ružni i tad nema mesta filozofiji nema utehe
slobodno odbrusi svakome ko ti tad kaže da sve ima nekog smisla ne moraš da slušaš to slomljenog srca,
a onda ako ipak jednom u svemu pronađeš smisao – to je u redu biće ti lakše
zaboravi na pravila smejaćeš se dok budeš doživljavala najgore scenarije
zapamti: nešto treba da te spasi
ponašaj se u skladu sa onim što u datom trenutku osećaš
ako to znači plakanje na javnim mestima, pred ljudima jer te odjednom sve na nekog podseća – to je u redu
ne slušaj puno komentare drugih nekad ih ne slušaj uopšte ti najbolje znaš šta se dešava u tebi
i ne razmišljaj mnogo unapred i o tome kako ćeš nešto jer ćeš na kraju uraditi toliko toga za šta nikad ne bi pomislila da možeš
žao mi je, ali desiće ti se ono čega si se najviše plašila i to više puta i to ćeš preživeti
iako si uvek govorila da nećeš
znam da sad ništa ne razumeš
ali da ti ipak nešto govori da negde tamo postoji nada da će jednom sve imati smisla sve će ti biti jasno toliko kristalno jasno da ćeš i zaboraviti na tugu
možda ćeš se nje tek ponekad setiti kao nečega zbog čega su nastajale najlepše pesme dok ih ponovo budeš slušala ili čitala sa onima koji su sada mrtvi
negde tamo jednom
do tada treba svaki dan pregurati seti se svoje mudrosti ne daj da te pokoleba cena uvoznog mleka od 176 dinara nepredvidljivo ponašanje mačke tuđa nepromišljena reč pesma na jutjubu
pobogu izdržala si nesnosne bolove koliko je zapravo snažno to tvoje telo to tvoje srce seti se svoje hrabrosti kad te sve navodi da posustaneš
seti se svega ne daj da te pokoleba ništa
i ne boj se pratiće te tvoja osetljivost čuvati izoštrena čula
negde tamo jednom otkrićeš šta je to zapravo smrt, a sad je vreme za život.
_______________________________________
SARA NOVKOVIĆ rođena je 7. aprila 1994. godine u Somboru. Živi i radi u Kljajićevu. Suosnivačica je UG „Kulturna gerila“ koje organizuje kulturna dešavanja poput jedinstvene manifestacije „Pesničanje“. Pesme su joj objavljene u regionalnom književnom magazinu Čovjek-časopis, na portalima Anna Lit i Poetum i zastupljene su u zborniku “Rukopisi 47”. Laureat je manifestacije “Poetski dani Dare Sekulić” 2024., održane u Istočnom Sarajevu. Nagrada za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis bila je izdavanje ove knjige, 2025. godine.
Uđi u svibanj da osetiš trulež dublju od srednjeg veka, čisto vreme što nosi ljude nabodene na sebe kao poljska strašila. Svet pred tobom otvara puteve što ne vode nikud, mrtve doline zasejane svetlom, atar pomračen polenom nikotinoida. I dok se okolna brda iznova pale zelenom buktinjom bujanja, čitav je mesec radosna nelagoda, pun viškova i zalamanja snova s podivljalih lastara. Volim da hodam kroz Đurđevdan i budem jedan od onih što jedu sopstvenu senku. Tako su jasni stranputica leta i široki zjapovi cvetova, dok svibnju u čast podižem čašu zovinog vina, ruke mi trnu, a reč premire od užasa zrenja u mekoj opni nestajanja.
***
MOGLEN
S ovih se vrhova slivaju reči od žive vode jutarnjoj magli pravo u dlan, dok planina na magistralu baca osmostranu senku gustu kao paučina. Zatvaram oči i samo želim da stignem na drugu stranu smisla, na najudaljenije mesto na kom se i dalje ostaje čovek. Planina ćuti. Nema veće daljine od nevoljnog zaborava. Sanjam o mestu na kom me niko neće pitati ko si, gde se napuštaju krivica, bolest, ratovi i ostaje večno na visoravni od žive vode. Tamo se ne bih sećao ničeg kao što se ni planine ničeg ne sećaju. Biti u zemlju položen krčag što ne zna ruku što ga je tu zakopala, Moglen koji ti šapuće uđi u moja usta, na kosti ću ti navaliti krov od nemog kamena. Čisto sam vreme, u mojoj magli sve stoji, ništa se ne zadržava.
***
HRISTOFOROS
ćerki
Gazimo preko reke jednom neutaživom žeđi tražeći drugu. Plaši te odsustvo reči, mrak iz kojeg izrasta svetac sa psećim likom što te mojim ramenima nosi kroz tišinu. Još tvoje oči veruju u ono vidljivo, još ne znaš da duša prezire meru. Uskoro bićeš teža od sveta, nezaustavljiva inflacija onog što jeste. Vodi me ka kraju dok te nosim ka tebi, rasti mi na ramenu nesvesno, dečje, da moja usta pod tobom potonu duboko u maticu vremena, napokon mirna, napokon sretna.
***
TUKIDIDOVA ZAMKA
Ne istorija, već nešto što gori u meni dok čitam, oprezno sricanje haosa koji time dobija biće, ili vreme rečju savladano u utešnu katastrofu priče, začaureno neminovnošću ponavljanja što larvama novog daje oblik onog čije je vreme zauvek prošlo. To nije istorija, već način na koji varamo sebe, obarajući ruke s neumoljivim ćutanjem svemira. Tolika je patnja sudaranja čestica da kad je opiše Tukidid postaje razumnija i manja, da i mi koji ga čitamo, upadamo nadi u istu zamku.
***
GLINA
bivšem dečaku
Glavom više ne zvoni užas, duboka jama srušenog tornja crkve u Glini, i sve što joj prethodi, što je sledi, razvučeno kroz vreme u vrelu zmiju gorućih slika, odatle motri i bdi, čekajući svoj tren. Jer strašan je nemir mrtvih, osvetu podgreva nezgaslim žarom, gradove pali gnevom pravednika. Kažem, izdigni naselje mučnih prizora iz svoje krvi i opet budi dečak, da tuđa grla u tvome postanu nevidljive ruže, foneme mekog mirisa. O onom što se ne može oćutati treba govoriti krotko, da ti reč postane dom obnovljen za sve. Uvedi nas u nju kao u novi dan, osmi, i neka sve što kažeš bude bezazleni sinonim za mudrost.
BOJAN VASIĆ (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021), Udaljavanje (2022), Crna kutija (reprint samizdat izdanja, 2023), Noć od ružinog drveta (2024) i krotko (2025), romane Vlastelinstva (2022) i Ulm (2025), kao i prva dva dela serijala epske fantastike Tamna – Crne kćeri (2024) i Slava i kob (2025). Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije caché. Za poeziju je dobio priznanja Mladi Dis, Matićev šal, Miroslav Antić, Vasko Popa i Branko Miljković. Roman Vlastelinstva našao se u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“, kao i užem za „NIN-ovu“ i „Vitalovu“ nagradu. Knjige su mu prevođene na poljski, slovenački (Črepinje/Srča, 2015), engleski, makedonski (Topli bilki, 2021) i nemački jezik (Warme Pflanzen, 2024). Piše književnu kritiku. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.
Ah, kako smiješan izgledao je vaš svijet Prvi tramvaji u gradovima Koji su se, kao preko noći Preobrazili u oblik zvijezde, višekrako nanizane u manje skupine Prigušeni labirinti sa slijepim ulicama koje vode Sivim stepeništima do rijeka Dok ponad rijeke pleše magla, u sivim haljama, punim rupa od moljaca Iza vrata pučkih kuhinja, kao i uvijek Nagurava se gladan svijet, Dronjci, kape, vunene čarape povrh opanaka Limene kante, plete košare, mljekarice širokih bokova Djeca gladna, bosa, umiljata i bolesna Časne sestre, donositeljice posljednje pomasti U obliku zdjelice s kašom, i velike, čvrste žlice Sposobne da zahvate sav sadržaj u par zalogaja. U Donjem gradu jure trolejbusi Gospođe s krznenim okovratnicima, u svilenim najlon čarapama Povlače sićušnu dječicu Na satove klavira Klopoću konjske zaprege, kolporteri na uglu Tik do ulaza u hotel “Excelsior”, uzvikuju naslove najnovijih događaja Sprema se velika klaonica svjetskih naroda Sladoledar na biciklu u hladnoj kutiji raznosi vanilije i čokolade Slastičar na drugome uglu rastjeruje muhe Velika gradska fontana, tek izgrađena, s još malo izmrvljenog pijeska uokolo Raskošno, u figurativnoj maniri dostojnoj svjetskih prijestolnica Podiže u visinu trak svog vodoskoka Izlozi apoteka govore o najnovijem proizvodu protiv čira na želucu Dame se zaustavljaju pred knjižarama koje donose prijevode zavodljivih romana U istočnim zemljama ljudi ginu, odvođeni u logore, istrebljivani U svrhe idealnog društvenog programa i agrarne reforme Restorani nude riblji file na podlozi od umaka sačinjenog od Koromača i kopra Nitko još ne zna kakav okus ima puding od mušmula, ali mnogi već govore o tome kao o nečem izvanrednom Uvečer se pale svjetleće reklame, najnovije predstave u teatru, plakati s kino zvijezdama Na onih nekoliko metara kvadratnih gradskog centra Gdje prodavačice ruža još uvijek hodaju po krčmama iza dva u noći Nudeći kavalirima pupoljak, dva po povoljnoj cijeni
Sve to, kao u nekom kabareu, u vodvilju, na karuselu koji se vrti Na kojemu se nižu prizori vojnika pobjeglih s ratišta Sakatih, jednonogih, na štakama Sve, kao izrezano iz neke slike Pijane novembarske noći Koja se, evo, vječito opetuje, ponavlja…
TATJANA GROMAČA (Sisak, 1971.), iz zbirke “IVAN BEZDOMNIK I NJEGOVE PJESME”, Sandorf, Zagreb, 2023.
U tvoju se kosu skrila stidljivost sunca, u poroznu jesen odlila punina dana. to prostor oblači nove oči, i sve što postoji – zbunjujuća ogledala, rikošet misli, sporost golubova – opada s tebe poput sprženih listova. Paukove mreže između čokota bez prestanka dozivaju jedna drugu i od živog zujanja sveta telo mi ispuni umor, kičma se iskrivi od obilja i blizine smrti. Guši me rujan gust kao majka, težak od mleka, zbijen u zrelim plodovima. Zar stvarno nema izlaza odavde, pitam, postajući žuta panika skroba, crna jabuka, klijajući u vrisak po zemlji poleglog sirka, i udvostručen i rascepljen po sredini od neke prinudne sreće.
***
HUM
Ništa ne znam o čoveku što sedi na kamenu pred praznom kućom i čeka veče pijući vodu iz šuplje tikve. Ogroman je teret prostora nad njim dok ustaje i prilazi zidu gluvom od sunca. Ovce se još nisu vratile u tor, livada gori zrikavcima. Nikoga nema. Deca su otišla u svet. Deca su umrla od gladi. Kao zmije pod pragom, prepletene su mu i hladne misli. Čovek ustaje, bos je, u dugoj košulji i gaćama od kostreti. Pod jezik mu se zavukao sumrak mali kao svračije srce. Čitav je dan gledao daljinu pletući uže od sirove like. Srpanj nad glavom mu je oštar i vreo, mirišu dani na užeglo maslo. Čovek pogledom dodiruje stene, nežno poput latica jorgovana i misli: koliko toga još oseća ova stara, pegava koža; i misli, koliko se još ima ići do prvog drveta dobrog da se o njega obesi čovek.
***
KOZARA
Da nema sećanja lišće što preda mnom trepti bilo bi lišće, praznina praznina, mrtva i suva duga smeđeg i sivog tla dizala bi se samo u dubok, prašumski miris i bezimene ptice. Dok sve gori vreme se šunja i odmiče napred nečujno poput vetra. Glas za glasom ispari iz reči sećanje dok na dnu ne ostane jedino seta. Kakva je to daljina pojela ljude, u prostor uvukla divljinu gore, ispila je gradovima i ovom sušom, reči su mi slepljene za nepca. S jedne strane gori Knežopolje, s druge Timar i Omarska. Praznina je preda mnom zaista praznina, glasovi mrtvog lišća prošarani poskocima.
***
SIJEČANJ
Čitav je svet sazdan od noći, zavejan crnim snovima. Tako o sebi priča praznina. Po njoj se pale seoske vatre, vijugaju pijanci preko ugaženog snega. Noć gleda u sebe kroz plamen lučeva, pevuši o ničem praporcima prišivenim za grubo sukno magle i inja. Dok se godina cepa na staru i novu u kolibama se same od sebe izmišljaju reči. Sve ono što jeste jednostavno jeste, dobra zima, besmisao, vukovi pred vratima staje, ponoć prepuna smisla, gusta poput materice. Bože, ostavi me doveka ovde opčinjenog stvarima i tvojim likom, ne daj da se iznova nađem i nastanem u punini trajanja. Zavej me svojom noći, zavej me crnim snovima.
***
TIŠINA
babi i dedi
Ovde počiva Pava, ovde počiva Riste. Ona u kojoj su pucale puške i tupo maljevi tukli, goreli vriskovi za bljeskom noža, sve dok na Kupresu nije ostalo nikog do nje i njenog ujaka sa zvezdom na čelu. I on, dok je žurio iz radnog logora preko Vardara i Treske, samo da bi pod kestenovima našao tople grobove svoje žene i dece kako besmislom greju jesenju zemlju za selom. I još tada, oboje je mogla da ih proguta mračna večnost, a nije. Njihova usta kroz moja jednako govore i ćute, jednako ćute i govore.
_________________________________________
BOJAN VASIĆ (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013), Detroit (2014), Volfram (2017), Toplo bilje (2019), Brid (izabrane pesme, 2021), Udaljavanje (2022), Crna kutija (reprint samizdat izdanja, 2023), Noć od ružinog drveta (2024) i krotko (2025), romane Vlastelinstva (2022) i Ulm (2025), kao i prva dva dela serijala epske fantastike Tamna – Crne kćeri (2024) i Slava i kob (2025). Bio je deo pesničko-umetničke grupe okupljene oko edicije caché. Za poeziju je dobio priznanja Mladi Dis, Matićev šal, Miroslav Antić, Vasko Popa i Branko Miljković. Roman Vlastelinstva našao se u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“, kao i užem za „NIN-ovu“ i „Vitalovu“ nagradu. Knjige su mu prevođene na poljski, slovenački (Črepinje/Srča, 2015), engleski, makedonski (Topli bilki, 2021) i nemački jezik (Warme Pflanzen, 2024). Piše književnu kritiku. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.
Idemo moj stomak i ja prolazimo gradom njišemo se u latino ritmu on okrugao kao mali Buda mudriji od mene zadovoljan sobom i za njim ja mršavi isposnik bez pustinje i ćelije kurir Đoka sa torbom punom neplaćenih računa osuđen da samo njega pratim zaobljenog seronju lako je njemu ja mu čuvam leđa dok on poskakuje među znojavim rejverskim dupetima spaja vikende dok ja crnčim sin razmetni okrukli pederko misliš da mi je ikad reko hvala.
***
LAPONIJA
Danas sam glup i umoran sve što sam ikad pročitao bilo je uzalud na mene su džabe trošili novce država i roditelji danas nemam volje ni za treš sitkome bio bih samo jedno sa federima kauča u bestežinskom stanju da nisam pretežak zato ako može jedan intravenozni dotok koka-kole eto toliko bih zamolio jednu udarnu dozu šećera da mi nakostreši obrve hladnog reskog šećera jedan nokaut za sinuse da mi osmeh prezuje vilica se oduzela ionako mi ne treba komuniciraću samo samoglasnicima aaa-eee-iii-ooo-uuu nešto kao Rembo samo retardirano Rembodirano Rembordino daj-be-koce-bate evo rastočiću se progutaće me klik-klak mehanizam kauča kao kit Pinokia samo neće biti Đepeta da mi sašije jednu vaspitnu brižno ko narodna milicija nego pumpaj kolu nemoj stati vilica mi u ofsajdu pred očima Laponija i irvasi i oblaci i kamioni crveni i polarni medvedi i mali tamnoputi što u tri smene šiju poklone za mališane prvog sveta hohoho meri krstaš ko to nije bio dobar ove godine evo jedna lepa mala bomba od srca upakovana al’ koga zabole za to daj bre hladnog reskog šećera guzici lenjoj melema.
***
VOZIMO VOZ
Po ravnici po klisurama gudurama i šumama garimo parimo izlećemo iz oblaka dima i projurimo kroz stanicu dok gomila proletera luzera gleda za nama danas nema posla odjebite kući recite da je voz proleteo pred vašim otečenim nosevima i mašinovođa vam je pokazao kurac kroz prozor slobodno tako recite dođite sutra na stanicu da to pečatiramo ako treba ako nas nađete luzeri jer mi jurimo dalje istresamo u krivini švercere zaglavljene između dva vagona još od devedesetih evo baš savijamo u krivini niz strminu se kotrljaju boksevi Malbora i debela mlada i svinjska glava i menadžment saveza komunista direktori lopurde i za njima trči niz brdo luzerska radnička klasa sa papirima za bolovanje i pitaju možemo li sad da pečatiramo značilo bi im čeka ih pred skelom mešalica eno meša od ranog jutra a oni gube vreme na poslu.
***
STIROPOR PETICA
Izbaciću sve iz stana i ostaviću na sred sobe samo jedno parče stiropora da me teši da me brani da me čuva divni stiropor petica da me podseti koliko je malo potrebno kad se pružim preko njega i počnem da mašem rukama da pravim anđela u snegu stiropora u njegovim slatkim mrvicama što kao riža lete po parketu i gube se zauvek pod lajsnama naslagaću ispred zgrade sve što imam napraviću lomaču od Ikee goreće kratko ali sa stilom sva ta posrana iverica zbog koje sam kičmu iskrivio po call centrima udovoljavajući niskim potrebama prvog sveta a sada konačno slobodan ja Diogen Stiropordžija gledam kako mi izvršitelji iznose televizor i usisivač samo ga nosite pijavice ionako više nemam šta da usisam gledam kako mi majstori seku struju i grejanje samo ga secite legende iščupajte slobodno i radijator iz zida i iznesite ga ispred na lomaču nemate vi pojma kako greje petica.
***
B657
Cigani lete u nebo a buržoazija u svemir dalje i dalje da dodirne Boga Zemlja joj je odavno premala penthaus u Malibuu sad već može imati i malo bogatija sirotinja buržoazija gleda dalje kao jedina prava avangarda čovečanstva jer tržište podstiče inventivnost i osim sajber oružja kojim se sirotinja međusobno tamani ono donosi i sajber vozila kako bi buržoazija prekoračila eone sve do planete B657 gde je voda plavlja i žumance žuće a izmet samleven u sajber šoljama daje najfiniju kafu kakvu Brazil nije mogao ni da sanja buržoazija tu živi u miru u senci sekvoja bez zmija i komaraca govoreći jedan svima razumljiv jezik u kojem nema reči mržnje verske ni nacionalne a uz meditacije na proplanku i zalazak žućeg i blagodarnijeg sunca jedino što B657 nedostaje da bi bila prava planeta jeste sirotinja ali u intergalaktičkom udžbeniku istorije lepo je objašnjeno “Sirotinja je sve do same eksplozije ostala na Zemlji jer je čekala poslednji trenutak da preduzme nešto.”
____________________________
ZLATKO STEVANOVIĆ je autor dve knjige, „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019) i „Koga boga“ (Lom, 2024), kao i dvogodišnjeg fejsbuk eksperimenta „Radio Čemer“. Jedan je od osnivača Književnog društva „Orfisti“. Voli bas gitare i mačke. Živi u Pančevu.
*** Moje sjećanje leži na gornjoj polici staklenoga kredenca, ima miris zgnječenog oraha, razmazanoga po mekom drvetu violine, klati se u ritmu poloneze s čestim izmjenama tempa i naglašenim harmonijama, ima boju sutona na moru, dodir oca mornara i zvuk Balkana, klepetanje potpetica po kaldrmi i povećane kvarte, okus zrelih datulja i smijeh zaigranog djeteta. Moje sjećanje je prošlo i moje sjećanje živi miluje i boli kad ga nenadano sretnem kad se mimoiđemo u veži sive podzemne, oronulome kupeu i probušenoj karti Prag-Kolin u nekom istom osmijehu u nekom istom pokretu istoj ruci, pjesmi, filmu. Zaljubim se, katkad, u svoje sjećanje i živim u samoći jer od sjećanja se ne živi, a to mi još nitko nije rekao.
*** Pogledi koji nisu vrijedili, misli koje se nisu zadržale, osmijesi koji se nisu istopili i hladni dlanovi koje nitko neće ugrijati. Trujem se željom, oko vrata stežem bisernu vrpcu, Nižem mjesečevo kamenje po prstima i oči bojim kandilom. Davim se pjesmom, u ruci stišćem malenu, goluždravu pticu vješam strah i miješam gorki zadah s alkoholom, plovim prema Hadu i osvrćem se tek za nedostižnosti povratka, povraćam boju tvojih očiju s dlanova stružem tvoje otiske putujem za staricom koja šepa brojim vrane na grani oraha, sladim se tvojim lažima i zapetljana posrćem u tvojim obećanjima slažem karirane stolnjake i savijam pruće u košaru za kruh, sjedim, odlazim, plačem, odustajem.
*** Dođi, da pričamo o Danu nezavisnosti Šest ostavljenih ruža na vratima adolescencije i prezrelim datuljama na Markalama Nesparenim i fuš „puma“ tenisicama, sociološkoj pozadini današnje glazbe i o Leonardu di Capriju kako je osvojio Oskara. Dođi, jer nemaš više razloga da ne dođeš. Jer je presahlo vrelo i objesile su se osušene stabljike pamuka. Polupali su se lonci i mater više ne iznosi fini porculan za goste. Dođi, jer sam svima rekla da hoćeš, a sol je već odavno nagrizla suzama orošene stijene, krijesnice više ne osvjetljavaju put i ne čuje se kucanje zore na istrošene i navučene rolete. Dođi, jer ni ti više ne znaš drugačije, jer je nestao okus ranih trešanja, mladost postala slovo na papiru i svijetloplave latice su odavno prekrile nadlaktice, gležnjeve i stopala, ne čuje se više glasna glazba i nitko više ne sanja u koloru. Dođi, jer te čekam, previše.
*** Ne boj se odraza svojih misli u nagrizlim i napuklim prstima koji još uvijek nose biljeg tvoje majke dok te izvodi na čaršiju i rukom tjera golubove s crvenoga, štofanog kaputa, a Bosna tiho žubori i jablani se gorko naginju nad naše živote isušene od želje i nade. Ne boj se i ne traži dalje ono što je već nađeno iz očiju golih i žednih pravde zagrabi svoju nafaku.
_____________________________________
ANICA MILIČEVIĆ (Mostar, 1991.) je profesorica violine, ljubitelj knjiga i slobode, skupljačica snova dvojice šašavih dječaka i svemirska suputnica jednoga posebnoga čovjeka. Svoje obrazovanje započinje i završava u rodnome Mostaru, osnovna škola, Gimnazija fra Grge Martića i Glazbena škola Ivana pl. Zajca, te na koncu Studij Glazbene umjetnosti, smjer violina i etnomuzikologija. Trenutno živi i radi u Osijeku, putuje mislima i neizgrađenim koridorom 5c za Mostar. Od malena zapisuje svoje misli i sjećanja. Objavila je svoje tekstove u zbirkama priča Perunikine besjede (Društvo ljubitelja književnosti Littera, Osijek, 2022.) i Čarolija Božića (Prof&Graf, Tenja, 2022.). U godini 2023. ušla je u uži izbor od deset autora na natječaju za nagradu Mak Dizdar (Festival Slovo Gorčina) za neobjavljenu zbirku poezije, širi izbor za nagradu Kritična masa 2023/2024, te širi izbor za nagradu Ranko Marinković Večernjega lista 2023/2024. Kratka priča „Ovo nije priča o ljudima“ drugonagrađena je na natječaju Pišem ti priču vol.12 Gradske knjižnice Samobor, rukopis poezije „Kronike pripadnosti“ prvonagrađen na 35. Pjesničkim susretima Drenovci i objavljen 2025. godine u nakladi Općinske narodne knjižnice Drenovci, te je njena priča „Zgrada koje nema“ odabrana među 15 nagrađenih priča na Festivalu jednominutne priče u Požegi 2025. godine. Prozne crtice i ponešto poezije objavila je na stranicama Booke.hr, *čovjek-časopis*, Metafora, Časopis Kvaka i Ajfelov most.
Izvlačiti svu tu tanku robu usred ljeta, kad sve je već trebalo odavno biti na svome mjestu. Ima neke tajnovitosti u tome. Kao da iz pijeska zimi vadim zvijezde sparušene, ostatke morskih trava. Vrećice s lavandom duboko unutra, da miris više i ne dopre do haljina, neke su isprane od vode i sunca, neke nenošene, neki davni cvjetni uzorci koje mi je u Mađarskoj volio kupiti tata, samo takav kič s ružama crvenim, kao i moje crvene hlače kao krv. Kad ih odjenem, kao da sam pustila žile da se rasprsnu, anatomiju da se prepusti vrućem vjetru, tijelu da se pretvori u život na kraju srpnja, kad već se vide Gospini obrazi i slute kraći dani, i manja omara nakon proslave, i tako idu dani, i ormari su vašari podnevni izvuci zeca iz rukava laganog sakoa i onda polako nestani kao da si iluzija, fatamorgana djevojačka uzalud, duša zauvijek.
***
JAGODE U NOĆI
Importanne svlači maturalne haljine i baca ih u podzemne garaže pune krep papira i mirisa benzina u mašinama brzim kao da su zmajeva vozila spustila se ispod brijega, imam osamnaest, gledam u retrovizor, vidim u maloj crkvi pofarbani plašt Djevice Marije, i klupu vidim ispod platane, Gorana koji odlazi u Kanadu zauvijek. Pupoljke u travnjaku, kao plodove koji su prestali rasti u noći. Onaj tko je bacio ruke preko stakla s knjigama, sada spava premrežen tihim stanicama alkohola, a na vratima još stoji moje tijelo privijeno uz stepenice, i trese se dok gleda krošnje. Ništa nije skriveno. Ni dodir izdaleka. Ni grudi ni pokreti danas poluživog, jagode u noći, poredak koji ne razumijem. Koliko je trebalo zmajevih koraka, posutih pikselima, koji padaju ravno u mene obdarenu energijom, razdjevičenu kasno, u dugim satima utrnuća tijela koje se spušta saonama s dlana u prhut večeri, iznutra sočan udah, napola odgrižen, raste opet kao Zmaj s otkinutim repom koji se nakon svakog reza, opet vraća, spaja moje prepone.
***
NOĆNA SMJENA
Oni koji pišu noću, spavaju sad, prijepodne, kad ulice su pune ljudi, kolone pune sjećanja. Otac je nekad radio noćnu smjenu, ujutro bi prije spavanja pojeo sir i jaja, legao bi i kasnije pričao kako ništa čuvaru, vozaču, vatrogascu ne može nadoknaditi dan. Živci se tope godinama, polako slabe, sve dok ne dotaknu korijen, a onda sušenje: nogu, uma, tijela u cjelini. Samo spavaj, iza tebe su tekstovi o ratu i miru, noć u kojoj su nagrnule sjene prošlosti, krv, suđenja, apokalipsa, književni ratovi, pred jutro mir i prosvjećenja. Noću, ja nikad ne pišem, možda u trenu tek stih, ali nikad esej, niti volim tamu oko sebe, ni tišinu bez zvuka. Volim se gubiti u buci koju stvara jazz na mom jutarnjem nebu, onda se polako otvaram.
***
ZMAJICA
Sklupčana nakon dana na otvorenom ispod popluna, u bodiju crne boje, Zmajica otvara prozor i pušta zimu da uđe, zimski vjetar oplođen mirisom peluda da se spusti na rasute organe polegnute kao jaja pod toplu deku. Istrijebit će se svako ispričavanje, misli ona, i iz krila izletjeti sumnje koje se kače za lice i razbijaju svjetlo iznad glave i jedvahodajuće majstore i šepave pse, jer sve je u blagom pokretu, i rast biljke, i okretanje prema unutrašnjem svijetu. Što se zbiva sa zmajevima kad se vješaju o tramvaje danima? Izgube sebe, uberu cvijet i opet se vrate u okvir slike Zmajice koje zalijevaju svoje gladiole i pletu prstima plamen da od njeg sve lažno sagori.
***
DOM I SVIJET
Nekad je dom pun svega, ostataka minerala i tihe povezanosti bršljenom s vijugama prošlosti koje vise s lustera. Jasna linija može se povući svaki dan, kad se svjetlo spusti na rub kreveta, a madrac osjeti težinu popodneva. Treba vratiti vjeđe novoj energiji, drugi svijet stopiti brončanim sjajem, da se svi grafemi apokalipse istope u koži koja spaja dva bića zauvijek.
***
RAZGOVORI
Nikad nisam pisala dnevnike, Čitala sam Virginijine, Kafkine, zadnji Dnevnik korote Rolanda Barthesa. Pomislila kako bih mogla bar pisati svaki dan o žalovanju nakon smrti oca, kao teoretičar koji je odjednom o užitku prestao pisati, i o ljubavnoj persuaziji kroz simbole i jezik, Svaki dan bilježiti prazninu. Dnevnik korote je plač, suze izgubljenog sina, bez događaja, bez misli, samo teče tuga kao crna sluz po papiru, rečenicama. Odustala sam. Dnevnici su iz drugih vremena. Sad u WhatsApp porukama, u Messengerima koji nose povijest razgovora na plećima, ostaju skrivene priče, emotikoni, monokromi, sve silne emocije koje se ne prelijevaju po ekranu. Nikad ne screenshotam, niti držim zapečaćene tuđe riječi u svojim okvirima. Nekad brišem sebe, nekad čitavu diluvijalnu rijeku koja odnosi otpad i sve ono što je jednom bilo čisto kao bjelina bez potpisa. I ne žalim.
__________________________________________
DARIJA ŽILIĆ rođena je 1972. u Zagrebu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (povijest/komparativna književnost).
Objavila:
– Grudi i jagode, pjesme, AGM, Zagreb 2005. – Pisati mlijekom, ogledi, Altagama, Zagreb 2008. – Grudi i jagode, pjesme, AGM, 2009. – Pleši, Modesty, pleši; poezija; Algoritam, Zagreb, 2010. – knjiga je 2020. prevedena na makedonski u izdanju Nove iz Bitole – Muza izvan geta; ogledi o suvremenoj književnosti; Biakova, Zagreb, 2010. – Paralelni vrtovi; intervjui sa intelektualcima, Shura publikacije, Opatija 2011. – Nomadi i hibridi, ogledi o književnosti i filmu, Biakova, Zagreb, 2011. – Tropizmi, ogledi, Meandarmedia, Zagreb, 2011. – Omara, kratka proza; Biakova, Zagreb, 2012. – Tropizmi 2, ogledi o poeziji i prozi, Litteris, Zagreb, 2013. – Klavžar- kratka proza, Biakova, Zagreb, 2013. – Tropizmi 3 – kritike i eseji, Litteris, Zagreb, 2017. – Svanuće, poezija Biakova, Zagreb 2019. – Sarajevski fragmenti, proza, Buybook, Sarajevo, 2020. – S rubova ekrana, poetska proza, Štajergraf, Zagreb, 2021. – Prsti i prerije, pjesme, Litteris, Zagreb, 2021., prevedena na makedonski jezik 2022. u izdanju Nove iz Bitole -Tropizmi 4, kritike i ogledi, Biakova, Zagreb, 2021. – Sol zaborava, poezija, Štajergraf, Zagreb, 2023. – Čarobnica riječi- o Vesni Parun, Opus Gradna, Samobor, 2024 – Nova hrvatska poezija, osvrti i ogledi, Biakova, Zagreb, 2024. – Izbor iz poezije, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2025.9. – Zmajevo cvijeće, poezija, HDP, Zagreb, 2025.
Nagrade:
– Nagrada Julije Benešić za književnu kritiku (za knjigu “Muza izvan geta”, kao najbolje književno-kritičko ostvarenje u 2010. godini) – Nagrada Kiklop za pjesničku zbirku godine 2011. (za zbirku “Pleši, Modesty, pleši”) – nagrada Orfej za sveukupnu književnu izvedbu 2020. u Plovdivu (Bugarska) – članica Slavenske akademije u Varni
Suradnica na Trećem programu Hrvatskog radija, urednica u časopisu Riječi Matice hrvatske, te u urednica hrvatsk poezije i strane književnosti u novinama za kulturu Vijenac.Suradnica brojnih časopisa. Sudjelovala na književnim festivalima i susretima u Francuskoj, Švedskoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD-u, Bugarskoj, Turskoj, Njemačkoj, Iranu, te u zemljama regije. Dobitnica novinarske stipendije NRW Kultursekretariata iz Wuppertala i jednomjesečne stipendije „Absolute modern“u Skopju, nagrade Društva slovenskih pisatelja (jednomjesečna stipedija u Ljubljani) i PEN-ove jedomjesečne stipendija u Sarajevu.
Prevela s engleskog knjige Orhana Kemala, Tozana Alkana, Leyle Karachi, te uredila i prevela „ Glasovi arapskih žena, izbor suvremenog arapskog ženskog pjesništva“, u izdanju Shura Publikacija iz Opatije.
Pjesme su joj prevođene na talijanski, slovenski, slovački, makedonski, turski, njemački, perzijski, albanski, slovački i engleski jezik. Objavljene u časopisu Consuequence i Sententia u SAD-u, u knjizi „Voci di donne della ex Jugoslavia“ (prijevod Bojane Bratić), Catania, 2010. Zastupljena je prilogom o ženskoj pjesničkoj sceni u Hrvatskoj u „A megaphone: editors Juliane Spahr i Stephanie Young), Chainlinks, SAD, 2011., te u antologiji hrvatskog pjesništva „Surfacing“, u izdanju Harbor Mountain Pressa.
Članica HDP-a, HZSU-a, Hrvatskog P. E.N. Centra, sarajevskog Pen Centra BIH.
svi zatečeni u sjaju paradajzboga polengrada patkovgrada
panonski kostur sa harmonikom u kineskom smaragdu
prosi uz pešačke himne svete somborske subote
metilj mi se obraća sa komšijskog prozora.
znam. ne treba mi drugi život meni je život u mom gradu najbolji život.
s one strane sunce sluti
pijaca
***
ZAGROBNI ŽIVOT
porodično okupljanje
dočekali smo pomračenje.
preko ograde obnevideli.
žice poderane staze
dim iz kanala.
niko se ne vraća kući ako ode ispod kanala jer život je otrovan jer život je otrovna pečurka.
čekali smo pomračenje.
lečili se od posledica zračenja azbesta tifusa iz masne vode
šarlah puzavice sa limarije komšijske dodira tetanusne krompir klice.
naučili smo
čaj od koprive može biti pun nečisti na primer šljunka bacila boginja
i dlaka mrtvih ljubimaca.
tokom pomračenja porodica me je stvorila.
(kapetan lesi čuvar kuće odavno mrtav mumificiran u baštenskom kutku i dalje nasmejan zauvek slep u svetlosti maja u skoku u pohodu na kosku
nekad sam tako tužan u snovima)
***
BOG ĐAVO KROMPIR
dok u bitumenskom sakou plešem pre buđenja setim se svečanog govora gospodina ljuske
bog đavo i krompir tri su lica grejne sezone.
nazubljeni sigil noćne strane baca na opasnu periferiju.
u bašti lobanjište četinar na tavanu mesečasta lica
u gorkoj travi endemska tuga ravnog grada.
gorka trava večernja za njeno menstrualno siromaštvo.
i kako se otresti svog srednjevekovlja
dok bruh viri iz oka
dok pada živo povrće kroz tešku godinu za paradajz ptice.
davnih dana sahranio sam kanalskog kljunara u vazi.
***
VIDNA OBMANA
naše dobre godine su vidna obmana.
vodoravno šamar čuma karijes pavlaka hleb mleveni celer malo bljutavog strpljenja. u najboljem slučaju selotejp čaplja u klin čorbi.
naše dobre godine okomito
kuhinjski ukrasi komunalne postelje basen torta pre poslednje bitke u somborskoj mitologiji
još bljutavog strpljenja.
dok mrcvarim zalogaj ja učim o zagorelom mleku
i sumraku ergonomije.
***
ČETIRI SESTRE
su možda četiri bogorodice u plamenu.
kolažni rad studenta iz subotišta
četiri džepne knjige na letnjem suncu
proćerdano vreme pisara iz mrtvaje.
četiri su sestre. možda ih je manje. ko zna. ja sigurno nisam ni blizu.
sestra sa šarenom kosom čudnim rebrom je norvežanka. svi kažu loša osoba evrope bledi zločinac insekt u inju.
druga je iz afrike i podseća na četvrtu ali pre menopauze. svakako je kliše i nosi lik otetog deteta iz primorskog odmarališta.
treća sestra davno otpisana u zimzelen kaputu. prstenja u srebru izraubovane lune tuge venere runolisne.
ja nikad neću imati to što želim jer ne znam da li hoću to što će mi se ponuditi ako mi dođe kao dar bez moje dozvole
zasmetaće mi neka sitnica na primer slutnja domaćeg sapuna u kosi ili mleka na dahu a tu je i pitanje motiva.
puštam vas zato da gorite kroz noć
ah vi četiri sestre.
jer ko zna ja sigurno ne znam ni ime darodavca a kamoli
_____________________________________
DEJAN ŠIMURDA rođen je 1978. godine. Živi i radi u Somboru. Objavljivao po lokalnim časopisima Pogon i Avangrad, učestvuje od 2019. na čitanjima poezije u organizaciji Poeziodroma, kao i na večerima „Poezivanja“ u organizaciji Gradske Biblioteke. Aktuelne radove objavljivao na blogovima i sajtovima Hiperboreja, Poetum, Metafora, Sinhro.rs, stranici Čovek Časopis, zatim časopisima i fanzinima „Kora“, „Nekazano“, “Librarion”, “Beogradski Krug Kredom” , „Šraf”, “A Priori”, almanahu kratke forme art grupe Akt, a 2024. nekako uspeo da bude u užem izboru na konkursu za neobjavljene rukopise Raštan izdavaštva.
Sve što je u jatima nedostižno je zbog moći viška podjednake moći manjka
Izrastanje krila Kretanje bez nogu Letenje Disanje pod vodom
Strah od viška još veći strah od manjka Da bi strah nestao prvo mora da nastane jato
2
Pustinjsko raskršće umire, zatrpano udasima koji ne smeju ni korak dalje
3
U kući su vile podzemnih voda liče na tišinu izdasi razaznaju njihove oblike providne su za njih se lepi prašina šire se spajaju pokazuju nadmoć razmnožavaju se jednostavnim deobama
Pribijaju me uza zid govore mi da sam slab na prste mi stavljaju mladunčad pacova rađaju gliste koje raznose mulj
Iz mulja izrastaju biljke bez lišća i cvetova povređuju se ljubičastim žaokama cvile prete urliču lome vlastite bodlje Osećam ih u ustima grebu me seku guše gutam ih da bih se spasio
a vile se povlače govore mi da sam kriv
4
Ti si pokret galebovih krila na modrom nebu bez Sunca punom prljave vode
Postaješ vrh galebovog kljuna i dodiruješ vođu krda olujnih oblaka
Ti si rupa koju si napravila i pobegla ali iz tebe ne izlazi kap već svetlost
5
Svake godine Mesec se udalji od Zemlje za jedan prosečan kažiprst kao da želi neprimetno da pobegne od odgovornosti nad našom vodom
Doći će i godina u kojoj ćemo se od Meseca potpuno odaljiti i tugovaćemo za noćima kada smo ga optuživali da nam oduzima razum jer je pun
6
Često me pri buđenju ne dočeka Sunce a ja se osećam kao prevremeno rođen i više od svega želim da postanem reka sposobna da promeni smer svog toka i krene ka izvoru ali uzalud pokušavam jer utroba odbija povratnike
zato se san mora završiti na javi u mraku pre svanuća
7
Besmrtna zver prašinom slika glad u zaboravljenom hodniku koji pripada čoveku sa protraćenim životom
i razjareno moli za još jedan san o tučkovima postanka koji zavode je srebrom i poslednjim letom
8
Kada sam otvorio oči kapak je udario o ivicu lopate Kap krvi začinila je zemlju i označila početnu tačku Metal je probio grudi tla oslobodio ukroćenu vatru i zarovao međ meso do kamenja Kopanje je danima trajalo i obasipalo me zadovoljstvom rođenim u skladnosti pokreta A onda je zapelo o najtvrđi kamen koji se smeje nemoći i skriva ciljeve poput grehova kao da su njegovi a ne moji
Kada se začulo pucanje iz šupljine izleteo je izdah Ne uništavaj svoj štit
9
Mirovi ne znaju gde Šuma počinje i gde se završava niti žele da pronađu njene granice Kažu, ako ih ugledaju Pralist će im oduzeti telesnost i goniti ih vetrovima do najmutnijeg izvora koji je rođen sa strahom od udaha
Veruju da su potomci lovca Mira prvog ljubavnika Šume Iz njegovog semenja nicalo je bilje i privlačilo njegovu lovinu
Mirovski naslutari govore da je Šuma odbačena ćerka Neba kojoj braća šalju svetlosne poruke Mirovi slave drvo zvano Dovek u čijoj šupljini čuju se otkucaji dovoljno snažni za oproštaj
I znaju da Šumom luta čuvar Doveka Njega nisu videli ali jesu na kori drveta kapljice sa najmutnijeg izvora koje nude smer otkucajima za pomirenje sa udahom
_______________________________________
MILOŠ BLAGOJEVIĆ rođen je 1986. godine u Smederevskoj Palanci. Završio je Učiteljski fakultet i radi u internacionalnoj OŠ “Plavi krug” u Beogradu. Zanimaju ga narodna predanja, drevna verovanja, običaji i obredi, poetika nesvesnog, logika sna, psihologija životinja, alegorija prirodnih pojava. Navedena interesovanja pomogla su mu da vremenom razvije simboličko-logički sistem koji primenjuje u svom pisanju. Poeziju i kratku prozu za sada je objavljivao samo u elektronskoj formi i čitao na raznim književnim događajima.
čovjek-časopis 