Pogled na bazen može biti opuštajuć. Deda pogleda kroz prozor, a naspram njega, iznad kreveta je poster. 8. decembar 1981. SKC, nastupa BOA, a predgrupa joj je, sve to piše na posteru − Đardini. Očuvao je kosu, mnogi su oćelavili, njemu se proredila malo, ali i dalje kao na posteru, možda zalisci, ali još uvek su tu to moderno lice i dečački izgled, mogao bi da igra u nekom filmu smeštenom u daleku budućnost, na posteru su momci s trakama oko glava, u bluzama razlomljenim na geometrijske oblike, rane osamdesete, tako se nosilo. Možda su mu ostale dve takve bluze, još ih ima negde, verovatno u podrumu, trake su mu sve tu, to je u škrinji posvećenoj njegovoj kratkotrajnoj muzičkoj karijeri. Pavle Dedić Deda, kao tinejdžer, posebno kad je počeo da se bavi muzikom želeo je da ga zovu Dedal, Ikar i Dedal, na to je ciljao. Čak je imao ideju da mu se bend zove Dedal i Ikari, ali neko je prečuo slovo i on je ostao bez L, zauvek je ostalo Deda. Taj nadimak baš je kontrateža njegovoj pojavi, čak i sad sa šezdeset i nešto on je sve, samo ne deda. Ni na koji način, jer mu se deca još nisu razmnožila. Deda je na birou za nezaposlene i to ga nimalo ne potresa, ide na tri meseca da se javi, oni mu, naravno, kažu da za njega nema ništa, nije baš raspoložen da se prekvalifikuje, završio je prava, ali bez pravosudnog, zahvali im se, možda mu ne bi ni odgovaralo da radi, ali zato može da koristi termin bazena za nezaposlene i penzionere, i to bazena koji vidi iz svoje sobe, u svem svom plavetnilu. Lagano će se dovući do starosne penzije, a i onda će na bazen ići u istom terminu, ali kao penzioner, ići će i u kupovinu na penzionerski dan i jeftinije kupovati pivo, pavlaku i kikiriki. Radio je kratko u državnoj službi, pa ga je drugar ubacio u neku banku, a onda je u restrukturiranju dobio otkaz. Tad je odatle trebalo da odleti i njegova žena, ali ona im je doakala trudnoćom. Njom je spasila posao, ali ne i njihov brak, nikad to nije posebno dobro funkcionisalo, bili su mladi i privlačni, i upoznali su se u tom državnom sektoru, ali je ona tvrdila da je uvek slušala Đardine, dobili su dvoje anđeoske dece, jedno je bilo to mladalačko, a drugo je dete iz inata. I sad su u korektnim odnosima, ali su njoj neshvatljivi njegova ležernost i životni zen, sve se raspada, a on ide na pijacu i bira luk i onda mu sine da bi trebalo da se otpuše odvodi i onda ih otpušava i zvižduće dok to radi, gotovo da uživa u svakoj toj maloj kućnoj raboti. Stalno u ruci ima neku kesu i u njoj nešto što je upravo kupio, bile to sijalice ili cvekla, obično je u kesi i novčanik i spisak, tu je ono što mu je majka zapisala, ali i ono što je smislio da pravi sam, u današnju kajganu dodaće crvenu papriku i šampinjone. Uglavnom majka kuva, ali njemu nekad bude gušt da napravi nešto. Dok kuva − peva, ali mu nije žao što Đardini nisu napravili ništa specijalno. Drago mu je da su ušli u Ex YU rock enciklopediju Pere Janjatovića. Tu su pored Đavola. Mada su mogli da budu i pod I, jer je prvobitni naziv bio I Giardini, ali se taj član izgubio, kao što se izgubilo L u Dedal, jer je bilo komplikovano da na plakatu stoji da sviraju BOA i I Giardini. A i svidelo im se da bude sa Đ. Čak i ćirilicom. ЂАРДИНИ. On je draga, bezazlena bumerčina, izdaje stan, od toga živi, zato je u drugom stanu s majkom, dobrodržećom partizankom, silom od žene, prilično lenčari, uživa u svom trajanju, ne potresa se zbog toga što su njegovi drugari iz benda po Australijama i Nemačkama napravili ozbiljne korporativne karijere, Miki u advertajzingu, Koki je napravio dar-mar s truleks krpama i folijama, čovek je na tome napravio imperiju, kad god neko nešto peče, pokriva ili briše, on profitira, Zoki je ostao u Srbiji i ima vinograd u Šumadiji i odlično vino, a Deda ništa specijalno. Ali njemu je izgleda u redu ovako, a bar uvek u kući ima krpa i vina, mada on više voli pivo. Ponekad kapne i neka para, kada se neko seti da pusti Đardine na radiju, što se veoma retko dešava, jer su imali nešto singlova i to je to. Više su bili novoromantičarski incident, čak nisu stigli ni do Hita meseca. Deda zna da mu ne bi odgovaralo da se zaposli, jer onda ne bi mogao na plivanje, a navikao je da ide svakog jutra, prija mu i leđima i nogama i mirno i neprekinuto spava. To mu je postalo najvažnije, zen tela, osećaj, zdravlje, lagani hod ulicama koje dobro poznaje, landaranje cegera, ponekad pivo. Pije pivo, ali ne mnogo, popije dva i već mu se spava, slaže se s decom, oduvek je bio ortak s nula autoriteta, majka je bila zadužena za to da ih tera da uče, da im smišlja aktivnosti, da ih proverava, on je bio tu da ih grli, mazi i govori „Lepote moje, mili moji, tatini golubići”. Za njen ukus, iako im ponekad kad se vide, oko dece, zacakle oči, on je previše inertan i neambiciozan, ali čovek na mestu. Ode svake godine na njenu devojačku slavu, vole ga bivši tast i tašta, ali i njen novi muž. Srećan je zbog te harmonije, važno mu je da su svi relaksirani i da fino žive svojim tempom. Iako o tome ne razmišlja mnogo, on oseća, voli pozitivne vibracije. Kad dođu kod njega, pravi deci palačinke, toj deci koja imaju blizu četiri banke, ali su i dalje njegova deca. „Ćale, odlične su ti palačinke!” „Ja to za moje lepotane!” Kad oni odu, on bleji, gleda TV i smeje se sam, majka ulazi i kaže: „Nemoj dugo” i on neće dugo, prijatno mu je, malo će da pliva, malo će da čita strip, malo će da mu bude problem što mu se digo na ulici, a kad nosiš pamučnu sivu trenerku to se baš vidi. Onda nekad naruči picu, gleda seriju Nepristojni ljudi, grohotom se smeje sam sa sobom, i koliko mu je smešno čak i udara rukom o sto i sebe u čelo, kao u nekom nemom filmu gde su prenaglašene radnje, a onda vežba gitaru i peva lalalalala. Tad peva tuđe pesme, jer svojih nema mnogo, ali nekad se čak potkrade i njegova, jedini hit Đardina „Unutrašnja dvorišta”, pesma koju je napisao u januaru 1982, hit Dvestadvojke u septembru iste godine.
S’ ulice ne vidim ni sa kapije ali osećam tu je unutrašnje dvorište kako me smiruje i na mene deluje čudno i mistično unutrašnje dvorište Unutrašnja dvorišta moje duše skloništa izgubljena skrovišta unutrašnja dvorišta.
Izlazi iz stana, ide na bazen, super je kad je tako blizu, i tu ga je pogledao bog rekreacije. S prozora jasno vidi bazen i minut pre no što krene baci pogled da vidi koliko ima ljudi na bazenu, ko je već stigao, da, tu je čovek s gigantskim uvetom, ona fina gospođa, žena s detencetom, tu je i domar koji svako malo meri temperaturu vode, onaj koji ima lice iz italijanske komedije, a liči i na Rona Džeremija, smešan i u kombinezonu, filmska diva je tu, ona po čijem filmu je i nazvao pesmu. Ona ne zna da on ima i majicu s njenim likom. On silazi za minut i to bukvalno za minut, toliko mu treba da se sjuri sa šestog sprata, da se pridruži saplivačima, onima koji izgleda gaje jednu istu strast kao on. Ispunjava ga radošću to što oni ne znaju da on živi tu preko puta da bi, ako bi se potrudili, mogli da vide i deo njegove sobe, a ako se potrude još više čak i poster na kome je on božanstven i premlad i svojim zagonetnim pogledom najavljuje koncert 8. decembra 1981. u SKC-u, kad su predgrupa bendu BOA bili I Giardini.
______________________________________________
ANA VUČKOVIĆ (DENČIĆ) rođena je 16. novembra 1984. godine u Beogradu. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master-studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti Magazina (City Magazine). Objavljene su joj ove knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ‘n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007), Surfing Serbia (2012), Yugoslav (2019) i Bazen (2024). Njene priče su objavljene u zbirkama priča grupe autora Krik! i Kraljica Lir i njena deca (2017), a pesme u 33. broju Rukopisa, zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora bivše Jugoslavije (2010).
Nakon što se okno neregularnog rudniku litijuma “Za našu decu”, u jednom selu Zapadne Srbije urušilo, nekoliko učesnika-aktera našlo se je u bezizlaznoj situaciji, potopljeni fekalijama, sa daskama za WC šolje oko vrata, kao pomoć dopremljena od strane nadležnih.
Lica: LIZOGUZ, bivši političar; BLENTA, filozof i pesnik; PALAVERKA, bivša novinarka; MRSOMUD, bivši sudija, GOVNAR, bivši radnik JKP; SMRAD i PROLIV, likovi koji se povremeno javljaju na sceni u vidu prigušene scenske svetlosti sa neobičnim šumovima, krčanjima i zvižducima.
ČIN PRVI
Slika prva
Plastične daske za WC šolje iznad kojih vire glave likova na sceni , a oko njih plivaju fekalije. Podloga (voda) je predstavljena u vidu dimne zavese mrke boje koja se do kraja scene boji na skroz u boju fekalija. Često zbog izgovorenih nesavesnih i neprimernih reči, voda se zatalasa i prisutnima preti opasnost da im fekalije uđu u usta. Svaki čin počinje tako što se na platnu koje je iznad pozornice-scene , a koje simboliše nebo, tmurno i oblačno, bez svetlosti i prozračnosti (zatvoreni krug), pojavljuje po jedna parola-misao o slobodi : „Sloboda nije vredna ako ne uključuje i slobodu da se greši“-Gandi. Svaki čin i svako njihovo jutro, buđenje, takođe započinje i himnom slobode:
Nema veće stradije
Od naše Srbadije
Nema većih patriote
Od nas srpskih idiota
Svakog dana sve je slađa
Sloboda se u govnima rađa!“
GOVNAR: (Po navici prvi prvi izlazi u vidno polje, pokušavajući nemoguće, da u neredu mapravi red. Vozi dasku WC šolje s jednog kraja na drugi. Gunđa i pravi grimase, nezadovoljan svojim učinkom. Uspeva koliko toliko da rasturi fekalije koje su se nagomilale oko centra)
BLENTA: (zauzima jednu od svojih pozicija i pevuši) „A red je red. I sve po zakonu…“ Svako ima svoje parče neba tj. govana. Da, da, gospodo. U svojim govnima sa svojim govnima. Bolji nisam ni imao. Samo da nije ovih seronja oko mene. Sudbina! „Kopa tata, kopam ja!“. Nakopasmo se! Narudarismo se! Niko nikoga nije hteo da čuje, da razume. Biće para, biće života. Hoće, malo sutra. Samo da mi je znati gde je onaj ko prokopa onu deonicu ispod bunara, kad je stajalo strogo upozorenje: „Ne diraj!“ Odonda je sve ovo počelo. Niko da prepozna ovu nesreću. Prvo se javio nekakav smrad, pa neka izvorska žica. Mogli smo da se zaustavimo, pa da porazmislimo, istražimo. Ne, gospoda naredila da idemo dalje. Kao da je juče bilo. Svi punoletni u selu su bili angažovani na rad u rudnik, od osam so osamdeset godina. Kao i svakog drugog dana otišli smo na posao. Radili uobičajeno. Izvodili smo radove dvadeset metara iznad nivoa bunara sa pitkom vodom. Pre toga je jedna grupica stručnjaka ispitivala ovaj podzemni nivo i obeležila mesto, nesigurna u ishod daljeg iskopavanja na istom terenu. Međutim, Milutin, ko bi drugi, a bio je pet puta udarnik iz znatiželje i da se po šesti put dokaže, bez dozvole, kopa li kopa. Iskoristio je odsustvo rukovodioca, pošto je toga dana u selu bilo organizovano slavlje od dana početka rudarenja. Ne možete da zamislite. Sve se desilo u jednoj sekundi. Voda, govna, smrad. Eksplozija! Celo selo pod vodom i u govnima. Pitate se odakle ove daske? Pomoć. Nakon sat vremena pojavio se neki hilikopter i izbacio par dasaka za spasavanje. Jeste da nije neki život, što bi rekli, ali gledamo svetlost dana. (za sebe) Koja svetlost? Sivo, smrdljivo, bez sunca, bez meseca..
LIZOGUZ: Naše je da čekamo i da budemo strpljivi. Znam, da će doći drugovi da nas spasu. Neće nas ostaviti na cedilu. Bilo je i gorih dana. Inflacija, ratovi, nezaposlenost. Sve smo to sredili, sredićemo i ovo.
BLENTA: Nemoj vi više ništa da sređujete. Sredili ste nas za sva vremena. Od hrabrog, oslobodilačkog i časnog naroda, napravili ste govnare. Jednom govnar, uvek govnar!
LIZOGUZ: Zavisi ko se kako oseća. Moji su preci ginuli za slobodu i ja se iste ne odričem. I oni su prelazeći Albaniju jeli konjski izmet, pa šta? U Francuskoj su dočekani kao heroji. Naparfemisani, nahranjeni i ovekovečeni.
MRSOMUD: Nije mi jasno, otkud toliki pesimizam, gospodo, tolika apatija, nepoverenje u državu, državno rukovodstvo, zakone. Učinili smo sve što je bilo potrebno da bi zaštitili našu zemlju, naš narod. Doneli zakone, napravili elaborate, studije, strateški plan. Na tome su radili stručnjaci, najbolji u zemlji. Krenulo naopako i šta? Sav taj materijal sam lično iščitao i analizirao. Potpisali smo nekoliko međunarodnih sporazuma, dogovora prema kojima i ona druga strana ima neke obaveze. Ne bi smelo to tek tako da se završi.
PALAVERKA: Možda je gospodin, drug, ili ne znam već šta, sudija u pravu. O svemu tome sam i ja obaveštavala javnost. Postoje članci, intervjui, snimci, fotografije. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i primerak lista koji pliva među fekalijama, ali ne uspeva)
GOVNAR ( po običaju i navici da napravi red vozi dasku s kraja u kraj i ništa ne govori)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Svi akter izlaze na scenu, zauzimaju svoja mesta, vidno nevoljni i skrušeni. Jedino GOVNAR , po običaju pravi red u neredu i vozi dasku s jedne na drugu stranu dolazeči u centar.
BLENTA: (sam za sebe) Samo da mi nisu ovi idioti. Ne mogu više ni da ih slušam, ni da ih gledam. I ovako unakaženi, smrdljivi u govnima do grla su pretnja za zdrav razum. Mediokriteti! Ološ! Nesposobnjakovići! Kad ih ne bi bilo!? Sve bi bilo lakše podnošljivo.
LIZOGUZ: Sinoć sam sanjao strašan san. Zarobljeni u govnima do grla čekamo svoj kraj. Taman se ve smirilo. Nije bilo talasa. Tišina.Glava mi klonula na dasci i pokušavam da se malo odmorim. Kad, zaspim. Odjednom zvuk nekog motora. Čamac za spasavanje. Odmah čim sam ga spazio počeo sam da zapomagam i zovem u pomoć. Zatalasam i nogama i rukama. Usta puna fekalija. Počnem da se davim, da pljijem, da urličem. Pogledam oko sebe, nikog od vas. Onda me je uhvatila prava frka. Mislio sam da sam ostao sam, a da ste vi spašeni.
MRSOMUD: Dobro da i nas nisi podavio. Sve smo videli i zbog talasa smo morali da se sklonimo.
BLENTA: Gutaš, gutaš, političar! Kakvog su ukusa? Šta sve čovek sanja, a šta mu se dešava na javi. (ha,ha,ha)
PALAVERKA: Opet istoIsti ljudi, iste priče, isti snovi. Umesto, kao jači pol, da razmislite kako da izađemo iz ove situacije, vi tu raspravljate o glupostima i po vazdan se prepirete i dokazujete ko je gluplji.
MRSOMUD: Ovome ni Bog ne može da pomogne. Da je hteo Bog bi mu bar malo pameti dao. Ovako, napravio od njega dvorsku ludu, da luta po svetu, švrlja, brlja i mlati praznu slamu. Filozof! Beži bre tamo!
BLENTA: Ja sam vam , godpodine, agnostik. Možete vi, kolika vam je volja da nagađate o mojoj sudbini. Ona je u mojim rukama. Za vašu se ne zna u čijim je. Izgleda u Govnarevim. (očima pokazuje na govnara) Ha, ha, ha. Bog je mrtav! – Niče
LIZOGUZ: U zatvor! Svi ćete vi takvi i slični vama jednoga dana biti u zatvoru. Da su me poslušali drugovi. Sve je to trebalo proterati. Istrebiti ovu zemlju odološa. Ne. Oni su naš izduvni ventil. Mogu da pišu i govore šta hoće jer ih niko ne sluša, Kazna, prinudni rad u rudniku. Eto vam sad rezultata tog prinudnog rada. Uvukao se šljam i u redove poslušnih i vrednih rudara, pa mulja li mulja, sprema akcije, pravi diverzije. Govna su govna!
BLENTA: Sudbina, gospodo, sudbina. Kad se igraš sa govnima moraš da ih p……, da se usmrdiš.
MRSOMUD: Dosta! Ti izgleda ne primećuješ da su ti priče degutntne i ogavne. Sve bljuvotina do bljuvotine. Ti drugačije i ne umeš. Već dvadeset godina pratim ja tvoje stvaralaštvo, da ne kažem, sranje. Erotika, pornografija, vulgarizmi… Nisko, pa nema gde. Za visoko je potrebno obrazovanje, vaspitanje, tradicija, druže moj!
BLENTA: “Gore je visoko, dole se nisko pada!”Šta ste tražili gore kad niste za gore. Zato ste se i udavili i davite se u sopstvenim govnima. Pardon, trenutno ne, jer ne možete da vršite nuždu, da ne kažem serete u svojim govnima. Dosta je bilo! (Počinje da pevuši neke jednostavne rime na melodiju pesme “Ko to kaže, ko to laže”)
“Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala. Nije mala, nije mala, bez zemlje ostala. Ko to kaže, ko to laže nema više rude. Ima rude, ima rude, nas neće da bude;
GOVNAR (po običaju i navici da napravi red vozi dasku sa jedne na drugu stranu)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
LIZOGUZ (bivši političar): Rupa je naša sudbina. Iz rupe u rupu i tako celog života. A moglo je , siguran sam, bolje i drugačije. “Il ne da đavo, il ne da Bog!”
BLENTA (filozof i pesnik): Bravo, pesnik! U pravu je bio Branko kad je rekao, da će poeziju jednoga dana svi pisati. Nadam se da nije nmislio samo na vas političare. Vi možete samo da je ubijete!
LIZOGUZ: Dobro, bre, Blento. Ima li na ovom svetu nešto što tebi odgovara i nešto čemu se raduješ i sa čim se slažeš?
BLENTA: Ima! Knjige! Dosta od njih mi odgovaraju. Radujem se kad ih čitam i slažemo se.
LIZOGUZ: Tako sam i mislio! Vidim koliko su ti pomogle u životu te tvoje knjige. Sa ljudima nikad nisi umeo. Iz pouzdanih izvora znam da imaš dva braka iza sebe, da si dobio otkaz u jednoj srednjoj školi zbog političkog delovanja i da si bio u zatvoru. U selu u kome si rođen kažu da si od uvek bio čudan, mrgud i svađalica. A i nadimak ide uz tebe.
BLENTA: Tako kažeš! Što se knjiga tiče, one nisu za svaku budalu, jer mogu lako da zavedu i da ih budala loše protumači, da se uživi , pa da napravi zlo umesto da izvuče pouku. Primer su mnogi tvoji pretpostavljeni koji su čitali jednu knjigu i nekoliko decenija, pa ništa! Knjige se čitaju pravim redom, na pravi način, u pravo vreme i sa pravim razlogom. Što se tiče braka, ne razumem zašto to vas zanima, ali odgovoriću ti. Kao i u životu, ja sam čovek koji ne ume da trpi i da bude ponižavan. Nije išlo ni sa prvom , ni sa drugom ženom. Prva je u meni tražila majstora, domaćina čoveka, a ja u njoj intelektualku. U drugoj sam našao intelektualku, ali nije bila domaćica. Razumeš? Meni je trebalo i jedno i drugo. Njima, takođe. Eto! A kada je reč o mojoj kratkotrajnoj i neuspešnoj profesuri, e, to vi mora bolje da znate od mene. Ti si bio najveći glasnogovornik na vašim partijskim sastancima. Bio si protiv mene. a nisi me dovoljno ni poznavao. Nego, rekla, kazala. Poslužili ste se svim sredstvima da me omalovažite, unizite. Da. Bio sam protiv rudnika i pokazalo se da sam bio u pravu. Na časovima filozofije sa učenicima sam razgovarao o filozofiji, o istini, moralu, pravdi i naravno, kao primere uzimao vas , koji ste sve to poništavali, bacali pod noge i kršili. Jednoga dana, ti to dobro znaš, “upao” sam u vaš kavez, jer ste me sve vreme lovili. Učenica, vaša rođaka, danas portparol u Opštini mi je celoga časa postavljala pitanja vezana za rudnik, politiku i medije i sve je to snimila. Onda ste vi sve to preslušali, rekli da sam kriv i dali mi otkaz. E, onda su došli na red vaši poltroni, špijuni i krpe i zakrpe našeg sela, složili razne priče o meni, a za uzvrat dobili radna mesta u Opštini. Bilo je tu svega i svačega, sramnog i neljudskog. Pokušaj silovanja, zlostavljanje roditelja, preležano zapaljenje mozga u detinjstvu, alkoholizam….Ja na ulici (u govnima), ozloglašen i ponižen, a vi u svojim udobnim foteljama. Vidiš, druže moj, pravda, kakva takva, dođe po svoje! Ovo treće što si naveo, zatvor, to dolazi nakon mog iscrpljivanja, provociranja, iznurivanja, kao prirodni tok stvari. Potukao sam se u kafani sa jednim vašim sendvičarem kad mi je prosuo piće na pod i zgazio sendvič koji mi je naručio moj bivši učenik. Piće, tako i tako, ali hleb mu nisam oprostio! Taj mladić je bio u istom odeljenju gde i ćerka ovoga podlaca i ljige i znao je za tu podmetačinu. Ima još poštene mladeži. Niste ih sve kupili i zaveli. Ispričao mi je, da je dobila zadatak od oca, a on od tebe lično da me špijunira i snimi onoga dana. Odmah mu je bilo jasno o čemu razgovaramo. Ostalo znaš. Kazna zatvora je zamenjena kaznom rada u rudniku.
Tri Sofijine kćeri (LJUBAV, VERA, NADA) lebdeći na platnu, plave boje, koje je postavljeno visoko iznad glava likova i simboliše nebo, pevaju: “Mi smo male al’ smo znale
Da nas neće niko hteti, niko smeti
Tako voleti kao vi”
– Ćiju ći!
ČIN DRUGI
Slika prva
LIZOGUZ: Da nisam u ovim govnima do grla, pokazao bih vam „kako se kali čelik!“. Sve bih ja to po kratkom postupku. Ceo svoj život borio sam se za ovaj narod, za ovu državu, da bi se vi na sve to posrali.
PALAVERKA: Ajde, ajde, ne kukumavči! Sve vreme si mislio samo na svoju guzicu, na svoju porodicu. Sve što si stekao svojim nepoštenim radom ostalo je tvojima. A ja? Šta sam ja zaslužila, radeći profesionalno i pošteno svoj posao. Govna!? Ne mogu da dođem i do svojih ličnih stvari. (pokušava da dohvati svoj rokovnik i novinu u kojoj je radila, koji plivaju zajedno sa fekalijama na površini, ali ne uspeva).
MRSOMUD: Po zakonu! Sve je bilo po zakonu! Onako kako je pisalo u zakonu. Profesionalno i časno!
BLENTA: Što kukate kao sinje kukavice, drugovi, gospodo, braćo! Ima i gore od ovoga. Mogli ste da budete osuđeni od bogova olimpijskih , da svakodnevno gutate ove fekalije i da se kljukate ko guske. Ćuti i trpi! Ha, ha, ha.
LIZOGUZ: Budala! Filozof! Ja sam barem živeo koliko sam živeo, a ti si ceo svoj život proveo kao budala.
BLENTA: E pa, vidiš , deruškane! To ti je sudbina. Tako ti je zapisano. „Med, pa govna“ Šta ja tu mogu, kad je gore visoko, a dole se nisko pada!“ Nisi mogao da dohvatiš nebo i sad si razočaran. Ja nisam. Ja sam ti rođen u jednom jugoistočnom selu ispod jedne stare kruške. Tu, odmah nedaleko nalazio se poljski WC, a odmah malo niže svinjac i štala. Znaći, od samog rođenja sam naviknut na ovakve mirise. Ne znam tvoju biografiju ili si je zaboravio , pa ti sada pada teško da se privikneš na situaciju. Ha,ha,ha!
LIZOGUZ: Nikada ti nećeš razumeti život i život tebe. Nesrećan si i faličan od rođenja! Valjda je smisao u tome , da čovek uspe, da se uzdigne, da civilizuje svoj život. I ja sam rođen na selu i toga se ne stidim, niti potenciram. Celog života sam radio na sebi i postao sam nešto drugo. Ostvario sam se kao čovek.
BLENTA: Vidim, vidim, veliki iskorak si napravio! Iz govna u govna! Kraj i početak je bitan. Sredinu ostavljamo da analiziraju onima koji dolaze posle nas.
GOVNAR: (Ništa ne govori , samo pokušava da napravi red među fekalijama, po navici. Počinje da se kreće, vozeći dasku među redove) Svi u glas: Ne talasaj!
MRSOMUD: O svemu tome, o čemu vi govorite, drugovi moji, ja sam samo čitao. Kao što vidim, vi imate doživljaje. Građanska porodica, primerni uslovi za život, bezbrižno detinjstvo, lepa karijera. Šta oćeš drugo!? Mi smo se prilagođavali vremenu i uslovima života, zakonima, državi. Građanski svet smo bili!
BLENTA: Tu državu o kojoj govoriš i taj građanski svet formirali su seljaci. Opanak i šajkača su bile u modi, sve dok vi nitkovići, mediokriteti iskompleksirani i narcisoidni niste, i to naopako, obuli cipele, opasali kaiševima pantalone i gurnuli košulju unutra. To što ste hteli niste mogli da budete, a odrekli ste se korena i zaboravili na njih. Znači, uspeli ste! Rezultati su očevidni. U govnima! U govnima do grla!
PALAVERKA: Dosta! Nikome nije gorelo niti će do zore. Umesto da se konsolidujemo, jer smo svi u istim…(od straha, užasa, ne izgovara tu poganu reč, nego, razglea oko sebe osluškuje, miriše, unezverena). Osećate li taj strašan miris, zvukove, krkljanje… Bože, šta se ovo dešava!?
GOVNAR: (neoprezno i naivno pomera svoju dasku iz kraja u kraj) Svi u glas: Ne talasaj!
Slika druga
Likovi izlaze na scenu jedan po jedan i svojim rasporedom pokušavaju da odslikaju geografsku kartu Srbije , kao znak nostalgije za prošlim vremenima i događajima. Platno koje se nalazi iznad njihovih glava i odslikava nebo , postaje sve sivije. Na njemu stoji ispisana parola-misao koja dominira nad celokupnim sivilom: “SLOBODA NE DOLAZI SAMA, NJU TREBA OSVAJATI” Šumovi, razni zvukovi, krkljanja i vetrovi postaju sve učestaliji.
LIZOGUZ: “Samo sloga Srbina spasava!” Ne daj Bože da se Srbi slože!” A bili smo složni i ujedinjeni. Disali smo jednim plućima. Svi Srbi, sva srpska braća, od Vardara pa do Triglava. Onda su došli oni, sa ulice i sve su usrali. Bilo je tu i izvanrednih situacija sa spolja. Neprijatelji su vrebali sa svih strana. Huškali, podržavali, finansirali kampanje opozicije, proteste…I ovaj smrad i ova govna u kojima smo do grla , došla su sa strane i iznutra. Ne! Nisu ovo naša govna. Ovo je neka mešavina. Ovo su njihova smrdljiva govna!
BLENTA: Smrdljiva? Ko da govna mogu biti drugačija. Govna su govna, američka, nemačka, francuska…Doduše, svoja govna ne smrde.
PALAVERKA: Ovoliki smrad i ovolika govna ni u kom slučaju nije zaslužio ovaj jadan i napaćen narod. Bože, ako te ima, spasi nas ove bede!
BLENTA: Ajde, ajde, novinarka! Dosta više sa kuknjavom. Kao da si ti jedina nevina u svemu ovome. Srala si i ti.
LIZOGUZ: Trebalo je to po kratkom postupku. Još jedan Goli otok, pa bi videli “čija majka crnu vunu prede”, Govorio sam na sednicama, sastancima, ali nije imao ko da čuje. Svako je vukao na svoju stranu.
MRSOMUD: Slušaj ti filozofe, pesniče! Ne znam ni kako da te oslovim. Dangubo! Kontrašu! Lezileboviću! Nemaš ti pojma o životu. U tvojoj glavi je nered, a zemlji, državi je potreban red. Red čine zakoni, a zakone su donosili ljudi od obrazovanja, iskustva, integriteta. Prema tome, sedi tu gde si i ne talasaj mnogo!
GOVNAR: (po običaju i po navici vozi dasku s jedne na drugu stranu, da bi napravio kakav takav red, rasterao fekalije koje nesrećnim slučajem dođu na sredinu, u centar nepravilnog kruga koji su formirali protagonisti)
Svi u glas: Ne talasaj!
Slika treća
Scena ista kao u drugoj slici, samo što je ovo jutro nešto prozračnije, što čini varku za izbavljenje.
Tri Sofijine kćeri (anđeli) LJUBAV, VERA, NADA, lebdeći oko platna pevaju:
“Napred , vranče, nemoj stati ne mirišu travu, ne osećaj vir; nagradu za trude nebo će ti dati; mračnu dobru raku, i večiti mir!”
MRSOMUD (sudija): Simbolika je to. Kao da čujem, osećam spasenje.Ovo jutro nije kao prethodna. Šta mislite?
BLENTA (filozof): Jutro kaou sva druga jutra. Razumem. Nada umire poslednja, samo što su nada i kajanje besmisleni, jer nisu u toku vremena.
MRSOMUD:Baksuz, rođeni baksuz. Imaš li ti, čoveče, nečeg pozitivnog u sebi, ili ti je i majka bila namrgođeni kad te rađala!? Veruj, nećeš moći u meni da ubiješ pozitivu. Bio sam ja i u gorem društvu. Proći će ovo, a onda svako na svoj posao. Imao sam neke pritužbe na tebe, na tvoje stranačko delovanje. O tome treba da razmišljaš, a ne da mračiš od jutra do mraka i da mudruješ.
BLENTA: Pusti snovi! Ti bi da i dalje sudiš i presuđuješ. I ovde, u govnima! Ajde, samo navali! Imaš i porotu, zapisničarku. Baš bih voleo da budem prvi u istoriji kome su sudili u govnima do grls. Živo me interesuje kako bi izgledala presuda. Ha, ja,ha!
MRSOMUD: Varaš se. Grdno se Varaš. Ne bih ja tebi sudio ovde, nego u sudnici pred publikom. Što se presude tiče, da ti saopštim unapred, moderni Goli otok. Prevaspitavanje, druže moj, pa da vidiš čija majka crnu vunu prede. Nego, nisi ti moja opsesija. Imam ja preča posla. Ostalo mi je još pet godina do penzije. Onda, dolazi lepota življenja. Vikendica u selu, odmah pored reke. Ispred nje bašta, cveće. Samo da vidiš kakav je to taj na zemlji. Obećavam, bićeš moj gost kad te budu pustili na ferije. Ha,ha,ha
PALAVERKA: Nikada nisam imala neko mišljenje o sudijama. Međutim, već duže vreme planiram da uradim intervju sa vama. Vi ste nekako posebni, originalni.
MRSOMUD: Hoćemo , budite spremni. Ispred vikendice imam lipu ispod koje je sto i klupa E, tu ćemo da razgovaramo, uz čašicu domaće.
LIZOGU (javni funkcioner): U pravu je gospodin sudija. Nema predaje! Idemo dalje! Ološ i neposlušni na prevaspitavanje, a pošten i vredan svet na svojim poslovima. Kao što neko reče: “Svetla budućnost neće doći sama, nju treba osvojiti!” (Od velike uzbuđenosti i zanosa, nesmotreno guta određenu količinu fekalija) Pu, pu,pu…
ČIN TREĆI
Slika prva
Scena ostaje ista. Krater od urušenog rudnika dubine pedeset metara, pun vode i fekalija. Nekoliko likova-stradalnika sa daskama za WC iznad kojih vire samo glave pokušava da preživi. Oko njih stene, a iznad platno koje simboliše nebo i čija svetlost traje koliko i sam čin.
BLENTA (bivši filozof): (sam za sebe) Ceo svoj život tražim smisao svog postojanja. Čitao sam, pisao, raspravljao i nisam ga našao. Suština je u traženju! Znam. Za razliku od ovih praznoglavaca, ja i ovde tražim smisao. Ovde, ovde u govnima. Ko su ovi ljudi? Koji je njihov smisao i suština življenja? LIZOGUZ je svoj život proveo tako što je služio drugima, podanički, lagao, mazao, muljao, ..Nikad svoj i na svome. Prodavao se, davao, izmišljao , smišljao , samo da ne bi bio na vetrometini, nego u fotelji, na položaju, u toru, među ovcama gde mu je bilo stalno toplo. PALAVERKA misli da radi svoj posao, a i ona služi i njome upravljaju drugi. Konstantno je u strahu i taj isti strah će da je unije. MRSOMUD je tipičan sistemski čovek. sve vreme je služio sistemima i vlasti. Otuđen od naroda i prirode, ušuškan u svom kabinetu sa zabijenim nosom u raznim papirima, umišljen da je od koristi i važan, protraćio je ceo svoj život. Uzgleda da je jedino GOVNAR bio na pravom životnom putu. Ni za šta nije pitan, niti je za bilo šta pitao sebe. Nije bilo potrebe da analizira i promišlja stvari. Metla, đubre, govna…i u krug. A svi smo u tom istom krugu, samo ga zamišljamo drugačije. Svi smo mi samo gosti na ovome svetu. Gostimo se, vala, po propisu! (ha,ha,ha)
LIZOGUZ (bivši političar): Čitao sam negde, da čovek može bez hrane da izdrži dosta dugo, bez vode samo četrdeset dana. Mi smo fenomeni! Ni hrane, ni vode, ne znam već koliko vremena, jer sam prestao da brojim,
BLENTA: Ni sranja! (ha,ha,ha). A to, koliko si čitao i šta si čitao je posebna priča. Nije, prijatelju mpj, poetnta u tome čitati, već kako čitaš. (citira) ” Samo onaj ko ume da pročita delove jedne knjige pravim redom, može nanovo stvoriti svet!”
LIZOGUZ: Znači, čekamo da ti stvoriš novi svet, pa da nam bude bolje. Beži, bre!
BLENTA: U tom svetu koji budem stvorio , ti ćeš imati istu ulogu. Lizanje guzica. Navike su navike. (ha,ha,ha).
LIZOGUZ: Bravo, filozofe! Ja jesam lizao svakave guzice, a ti čitao svakojake knjige. Nismo više svoji…
Slika druga
LIZOGUZ (bivši političar): A mislio sam, dohvatiću nebo! Toliko sam bio osion, neustrašiv, umišljen. Ocu nisam zapalio sveću kad je umro. Nije glasao za moju stranku. Stricu sam porušio bespravno izgrađenu kuću. Dozvolio sam da sestrić ponovi razred, prstom nisam maknuo. Iskreno sam verovao partiji i drugovima. Nisam ništa uradio za sebe. Ta njih sve što su tražili. Oprosti mi Bože, grešio sam! Kad bih mogao iz početka!? Sve bih isto ali sa rezervom. Svaki čovek mora da bude sumnjičav i kad nema razloga za to. Mora da se preispituje, analizira, taktizira. Ne mogu tačno da se setim kad sam postao njihov. Mislim da je sve počelo sa prvim radnim mestom. Tad su mi stavili omču i nosio sam je do kraja karijere. Nosim je i ovde u govnima, gde smo svi isti. Niko mi ne veruje. Svi me gledaju kao bivšeg čoveka režima. Znam. Siguran sam u to. I Mrsomud koji je kao na mojoj strani. Jeste, služili smo istom režimu. Samo što je on radio svoj posao. Koji je posao bio moj!? Bio sam od samog početka na platnom spisku u opštini, a nisam radio ništa konkretno.Zaduženje mi je bilo da kontrolišem rad službi. Konkretno, njihovi ponašanje i vernost partiji. Mrzeli su me zbog toga. Svi su znali da ih špijuniram, a niko nije smeo da mi kaže. Meni je to odgovaralo. Ruku na srce i nisam imao mnogo posla. Od straha niko nikada u mom prisustvu nije izrekao nijednu ružnu reč na račun vlasti. A kako bi? Većina je bila u rodbinskim vezama. Sve rođak do rođaka. Tako smo ih zapošljavali. Ponekad neko od ovih starijih radnika promrmlja sebi u bradu. Ovi mladi, ni da pisnu. Sa njima je bilo najlakše. Samo da puno ne rade. Ostalo nije bitno. Tako sam i ja počinjao. Ništa ne radiš, a služiš. Prvo su me pozvali u kabinet. Tek što sam završio višu školu. Bez posla. “Čuli smo o tebi da si vredan, pametna…Nama takvi trebaju. Bla, bla, bla. Ja pristanem. I tako dvadeset godina staža u službi. A stalno sam bio u nekom grču. Znao sam da ne radim pravo, a nisam imao hrabrosti da kažem ne. Kad čovek jednom klekne, ostane u tom klečećem stavu zauvek. Ja sam bio taj. taj. U početku sam se preispitivao, kasnije sam postao ravnodušan na sve oko sebe. Danas tačno znam, da je jedino majka bila na mojoj strani. Žena, deca, prijatelji…niko. Majka, zato što me je rodila. Majko, pomozi!
VERA, LJUBAV, NADA (tri Sofijine kćeri – besmrtni duhovi koji se povremeno javljaju iznad glava likova lebdeći na platnu): Nikad se ne zna, ko će koga spasiti, otac sina ili sin oca, majka sina ili sin majku. Razrešite sve svoje dileme i dugove tu gde jeste, na zemlji, (ako ste na zemlji), mi ćemo vas pitati za drugo…
DEJAN ĐORĐEVIĆ (Velika Sejanica kod Leskovca, 1970) je pesnik , esejist. Objavio dve četiri zbirke pesama: Jesam i nisam (2007), Ne/pristajanje (2008), Budim se da bih te voleo – jedna pesma na petnaest jezika (2014) i „Kraj i beskraj“- elektronsko izdanje (2018).
Urednik je u izdavačkoj kući „Fileks“ i u časopisu „Uspenja“. Živi i radi u Leskovcu.
Zamišljam kako mu poklanja dodir zašiljen tamnom sobom, svijetlom sobom, u crvenoj se otapa i šušti mraz Ako joj dopustiš samo malo srebra oči će se zamagliti i usne prijeći u podsmijeh Svejedno je Njegova ruka i dalje kruži zrakom dovoljno slobodna naslućujem kako joj je jučer skidao gaćice, promatrao kako piški, ulazio je u nju nježno, gotovo nečujno okrznuo vrat S prozora promatram čovjeka kako prilazi davno uzdignute ruke u pozdrav koji se rađao prije mene kada je postojala volja za osmijeh.
***
VARLJIVA TUGA
Vidim ju od koljena naniže okrugle malene lampe pulsiraju kao na svim Cohenovim fotografijama Ona nema tri noge kao pas do nje i ne šuti s cigaretom u ustima Našla se tu sasvim slučajno s radio tranzistorom obješenim oko vrata, upadljivom šljivom na oku Bila bi lik iz nekog crtića, ali ju prevelike naočale čine varljivo tužnom M ju je ukrao vremenu, istrgnuo iz Bronxa i stavio na stol crveno upakiranu kao kakvu čokoladu zasjeo s njom u taj trenutak koji je sada naš Voljela bih da popijemo kavu Bet (tako te zovem) i upalimo tranzistor uronjene statikom koja navješćuje čekanje.
***
VJEŠALICA
Majka majčica krhka stvarčica kvačica zazubica muljevit kaos . Iznikla oko devet okretaja sunca i mjeseca otključana riznica muškarcu.
O majko majčice jesi se nasitila brižnosti i mraka Nisi jesi posjela svoju krasnu djecu u srce medvjeda Nisi jesi se igrala vatrom Nisi dok si kopala kožu svoju na rukama da postaneš netko na koga se naslanja kaput.
___________________________________
JASMINA MUJKIĆ (Virovitica, 1982.) Sudjelovala na međunarodnom festivalu suvremene poezije u organizaciji udruge Brutal 2009. godine pri čemu su joj pjesme uvrštene u zbirku Topla tama među prstima. Objavljena u pjesničkim časopisima (Vijenac, Poezija, Autsajderski fragmenti) i portalima (Strane. ba, Tovar. hr, Agon, Treći trg, Čovjek – Časopis, Zvona i nari, itd.). Sudjelovala na radionici pisanja poezije pod vodstvom Dorte Jagić 2014. godine. Jedna od finalistica za nagradu “Na vrh jezika” 2018. godine. Sudjelovala na rezidencijalnom programu Odisejevo utočište 2019. godine u sklopu kojega je izdana zbirka svih dvanaestoro sudionika i sudionica istoga imena. Pjesnička radionica, Osam kod Anete & Betine, 2022. godine iznjedrila je zajedničku zbirku svih sudionica imenom Povezija, a povezantice su aktivne i bliske suborkinje još i danas. U studenom 2024. izlazi još jedna zajednička zbirka Što imam protiv dana, a u pripremi je njena samostalna zbirka radnog naslova Šuma je pjevala inje. Završila Master studije za terapeuta pokretom i plesom u Rotterdamu te pohađa edukaciju za gestalt terapeuta. Živi, radi, stvara u Zagrebu.
Vaša kolegica, rekla mi je da zamolba vodi do oproštaja dijela duga. Dok duga nad obzorom navještava nesigurna vremena i čini nas da se prisjetimo što nas još uvijek može zadiviti, evo, moja priča ide ovako, dug je tu zapravo manje bitan, bitna je namjera, bez obzira vode li namjere u pakao ili nebo, a možda je to sve ista stvar. U redu, je dragi ljudi, sve je gud, kao što kaže i premetaljka dug, dan je dug, pismo se nastavlja, stvar je u majci, uvijek je stvar u ocu majci, ili ženi, mužu, pa zavrti priču i eto ti djece brata, prijatelja svata, nego, čitate li međuredovima?
Opraštate li dugove, tih nekih pet rata neovisno o sadržaju pisma? Jeste li ikad gledali Iskupljenje u Shawshanku? Sanjate li ikad Zihuatanejo? Jesam li dovoljno podoban da stisnete štambilj oprošteno? I to recimo 5-6 rata, u doba rata ljudskost se eksponencijalno množi, zar ne?
Mislite li da ako samo lijepo zamolim, da jednostavno pismo sa štovanjem završim?
Slutim da je nužno nastavim, ostavit ću i red prazan pa možete slobodno zažmiriti i poslati na odobrenje Oprost od 5-6 (možda i 10) rata i preskočiti ovu opisnu litaniju. Sama duljina pisma, upriličit će dojam monumentalnosti. Orkanski vis u pismo. O Heathcliff, o Heathcliff. Nego, provjerite samo kraj, tamo ću sa štovanjem zapisati svoje ime koje mi majka dala i prezime koje sam od oca prenio. Hvala. Vraćam se.
Pa krećem, moja majka Vjera (ironično zar ne?), činila je proljeća mnoga ljeta u našem malom društvu života na sjeveru. U reveru je nosila uspomenu na nepobjedivi sjaj nepokorenog uma. U šumi informacija probijam se do glavne misli, dakle da skratim, pred duljinom misli, teksta i željenih emocija, razuma, srce kuca, ako ga ima, a da radilo se o srcu, o dugu, ratama, možda i nekoj nemoći koja dođe nepokolebljivoj Vjeri što u proljeće diže se neovisno o umrlim zimama. Radi se o aparatima. O strojevima, ugrađivanju, spašavanju života, prije svega, kao sveto plavetnilo, praznina ležanja dugih noći, dana, umrtvljenih udova dekubitusa, zbog nužnog habitusa sliježemo ramenima i odričemo se bilo kakve krivnje. Pitate se tko? A ma tko ste vi? Netko je negdje nekad nešto zapleo i nažalost, nije u mogućnosti vratiti vrijeme. Nije u mogućnosti ni odustati od štete. Tijelo je pamtilo, kopnilo, trulilo, oči su bile sve veće, sve sjajnije, a pogreške su se gomilale, bez dokaza, bez uprtog prsta, usred mora, niza opravdanja, pilatovskih perem ruke, perem noge, perem potpis, žig, konzilij, titule, prefekture, brišem što je bilo, idem dalje, kao da nikad istu vunu svako od nas neće presti. I doći će knedla u grlo od tog svega i to onoga što s utjecajem sudbinu kroji, jer i on mora jesti. Svaki strah nije slučajan, priče o mojoj majci, o tvojoj majci, o robi, o začinu, duši, splačinu, zagrljaju, ljubavnom načinu, raspadanju, tebe dragi moj iz banke, ili prijatelju iz nekog dobrog susreta neće izbjeći, čekat će i tebe i mene kosa i kosac i žito i možda i svakakva divna i strašna čuda, svašta je moguće, no za života, ipak se pamti kako se migoljimo u trenutku, prilika čini lopova, stranca, i sunčanog igrača, a sve ostalo, pojest će crvi ili neko drugi ‘ko dođe prvi, pa eto, jesam li krenuo, zapravo duboko sam krenuo i vraćam se ponovno: Žena, Vjera, majka, odgajateljica, srce joj stade na tren pod neočekivanim okolnostima odjela za intenzivnu njegu Adamovo rebro i tada je uslijedila petoljetka Lete, Limba, plesa među redovima postojanja, između dva svijeta, a takav svijet birokracija i svaka kracija pa i kroacija uzima kao Koko kad se lijevom rukom počeše iza desnog uha i gura stvari lijevo desno pod tepih, nisam ja, nisam odavde i slične. I tada okolnosti i ljudi i birokracija pade i domino-efekt kafkijanskih hodnika i besmislenih razgovora uslijedi za mnoge aktere, stvari se ruše, rađaju, sve po nekom ludom pravilu, kojeg nema, i da pokoji i mnogi sugovornik i borac i patnik ne nađe neku vilu i vilenjaka stvar bi pošteno završila nekom velikom vatrom, velikom gestom, a velike geste, hvala vilama, zamka su diktatora i njihovog ograničenog tora postojanja pa zato, najveća gesta je zapravo ova mala gesta, gesta besmislenog pisma, poruke u boci, a boca pluta razbijena, papir je elektronički, drage duše ispunjavaju kućice u virtualnim prozorima, pomažu novim kućicama, a tako bi zagrlili, zaplakali, nasmijali se razbili kompjutor, jer i oni imaju i mrtve i patnike i ljubavnike i susjede i sukobe i zavezane im ruke stavljaju omamljujuće tablete u usta, jer svi trebaju kruh svoj zaraditi i tako šutke stiskamo nevidljive lutke i grlimo svoju samoću u odijelima profesionalnosti.
Ova mala gesta što lupka u papir i prije toga u ekran u valovima prirodnog kaosa, svoj unutarnji red, i vapaj, smijeh i zagrljaj nosi, kao malj, najmanji malj na svijetu, kao Andrewov pijuk u istom onom Shawshanku, jer najljepše je sanjati, jer taj pijuk postoji i grebe, usred Biblije, i ako niste gledali baš vi, zapravo bacite pismo da vam ne pokvarim remek-djelo holivudske kinematografije, platit će i ovaj pisac molbe i tražitelj oprosta brojčanih dugova i tih pet šest rata, a pokvareni film nije nikako dobra priča. I ako zaista niste gledali film, bacite sve u paramparčad, jer onda je vrijedilo ne pročitati ni slova dalje. Sanjat ću takav scenarij, u najboljem nekom od mogućih svjetova, Leibniz, i ne keks i kakao, nego onaj filozof, što volio je svijet i onaj neki pjesnik i komitent klijent i osiguranja pacijent što spominje ga u ritmu valova i Biblije.
Nakon uvoda uletavam u srž: „idi Vjera te tvoja spasila“. Krasne li biblijske Igre / parafraze riječima, i shvatite da čista uma i srca s punom svijesti pišem svoj piju piju pijuk, a on glasi tiho:
Dana 10.1.2017. uslijed „rutinskog pregleda“ gospođa V. je prestala kucati srčanim mišićem, oživljena je čudima tehnologije raznih kratica i krilatica mehaničkih ventilatora, ECMO-a inidikatora i zahvaljujući raznim trudom i nadljudskim intervencijama i voljom V. za životom, sljedeću petoljetku proživjela je u krevetu nekoliko institucija za bolove i pripremnih sanatorija za vječne počinke. 5 years, what a surprise, pjeva David Bowie, koincidencije zakucao je na nebeska vrata na isti dan godinu prije…
***
Predmet: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
evo pišem, jer nikako da uletim u banku u pravu smjenu,
vezano za moju zamolbu,
ima li odgovora?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
jeste li primili prošli e-mail?
Imate li kakvih vijesti?
Hvala vam,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
[This message has no content]
OPREZ: Ova e-pošta potječe izvan organizacije. Ako vam pošiljatelj nije poznat i ne znate je li sadržaj siguran, nemojte klikati na poveznice ni otvarati privitke.
CAUTION: This email originated from outside the organization. Do not click links or open attachments unless you recognize the sender and know the content is safe.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
bili ste mi u studenom poslali prazan e-mail.
Bio sam vas tražio u banci, no uletio sam u kontra smjenu.
Ima li kakvih novosti vezanih za pismo koje sam vam dao vezano za oprost dijela duga moje pokojne majke V. A. (sad će godina dana 15.2. kako je umrla).
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
sin V. A.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani gospodine A.,
danas mi je rekao kolega da ste me tražili. Nemam Vaš broj telefona pa sam našla Vaš mail. Bila sam na dugotrajnom bolovanju nekoliko puta od listopada prošle godine. Vašu zamolbu sam prošle godine pokušala proslijediti međutim zbog duljine “pisma” nisam mogla unjeti u naše aplikacije pa sam poslala poštom. Danas sam opet poslala duplikat poštom u Zagreb na naš kontakt centar pa se nadam da će Vas sad kolege kontaktirati. Molim Vas da mi napišete Vaš broj mobitela za kontakt.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarica za podršku procesima
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovana gospođo I.,
moj broj je 0955344548,
hvala,
pozdrav,
M.
***
Predmet: Re: V. A. zamolba za oprost dijela duga
Poštovani,
hvala Vam. Kad ćemo imti neku informaciju, čujemo se.
S poštovanjem,
I. K.
Bankarska savjetnica
***
Poštovana I.,
ima li novosti?
Jeste li možda u banci ovaj tjedan?
Hvala vam,
srdačno,
M. A.
0955344548
*
Pristanište
Moje prvo pristanište bilo je jednog vrućeg ljetnog kolovoškog nedjeljnog jutra, pristaješ kad s mora prijeđeš na kopno, s vodenog svijeta na kopneni pa eto iz majke sam pristao u Čakovcu, na pitoresknom malom balkansko-švedskom sjeveru, ljubav se tu trži i kupuje, nije pjesma tu slučajno. Misli lokalno, djeluj suprotno. Pristao sam. I pristao sam biti čovjek. Moja majka, moje more, moje brod, izbacilo me na zemlju, na pristanište, na igru, neka vidim suhu zemlju, neka nađem svoju vodu, svoje more. Svoj plov. Izabrao sam duhoplov. Sanjarim i duhoplovim. Gledajući majku uvijek me rastuživalo zašto joj ne čujem misli i zašto ona ne čuje moje misli…
Mnogo godina kasnije majka mi je odgovorila na pitanje. Oduvijek smo se čuli. I ne zato jer to slatki san i fantaziram, nego zato jer drugi jezik, misleći njeno ležanje u institucijama za završne bolove, više nismo imali. Iz mrvica smo gradili dijaloge i počeli smo se čuti. Ponekad mi se čini kao da prije toga nikada tako iskreno nismo pričali. A ni riječi nismo rekli. Samo moja svakodnevna baljezgoprepričavanja, a to nije imalo dijaloga u sebi, bez sadržaja, samo zvuk. A u međuredovima opet smo bili ( kao prije mog zemaljskog života) jedno, opet me nosila i riječi nisu bile ni potrebne,a ni moguće. A možda smo i na tren zamijenili uloge, možda sam na trenutak dobio priliku osjetiti, bar u tragovima, što je to majka. I tko sam?
______________________________________________
ABRAMIĆ, MATKO (1984., Čakovec), objavio četiri zbirke poezije: ono je samo olujne boje… (2007.), Mala doza samizdata (2017.), Segunda dosis (2020.) i Reci mi… (Stihomašina) (2021., 2023.). Peta zbirka poezije Poetski migrant izlazi krajem prosinca 2024. Na Danima performansa, Špancirfestu (Varaždin), Pantesalijskom pjesničkom festivalu (Larisa, Grčka), Festival uličnih svirača (Novi Sad), u Noći knjige (Zagreb) te na mnogim drugim manifestacijama u Hrvatskoj i regiji izvodi performanse Reci mi riječ i napisat ću ti pjesmu na kojima prolaznicima piše pjesme na staroj pisaćoj mašini. Uz glazbenu pratnju performans se transformira u glazbeno-poetsku improvizaciju Artefakt. Takva mu je najmilija. Živi na potezu Varaždin-Zagreb i radi kao književni (ne)urednik, i druge uobičajene poslove, sve po potrebi. Od 2022. je član Hrvatskog društva pisaca.
sveti čovječe, pod tvojim drvetom trešnje vlada razum supersimetrije iskrama oslikane misli prilaze same kao žedne životinje koje ne znaju za nož
došao sam da ti kažem da je iznad tebe nebo puno rasparanih jastuka i pepela da među korijenjem stabla šušte očni kapci djece nesrećnih zemalja
nježni mesijo, pitaju te iz favela da li je istina da je bog metak i jesu li stigmate izlazne rane
nosim ti sa ulica crvenih fenjera glas o tome da Hokusai nije crtao talas za nas priča se da je stvorio vrata od mastila za hobotnice naših podsvijesti
znaš li išta o tome ili samo jedeš trešnje krijući užarene koštice pod jezikom
___________________________________
DARIO HAJRIĆ rođen je 1983. u Foči. Učesnik “The Word Literary Forum” 2019. pod okriljem Krokodil festivala, a od 2020. do danas deo je međunarodnog pesničkog projekta “The Wrong Language Tour” u organizaciji švajcarskog kolektiva “Bern ist überall”. Pesme su mu objavljene u zborniku “Signali u noći” (PPM Enklava, 2024.), časopisu „Gradina“, almanahu Čitaonice “Laza Kostić” u Somboru, na portalima, “Čovjek-časopis“, “Oblakoder” i “Strane” Ušao je u širi izbor za regionalnu književnu nagradu “Jovan Popović” i uži izbor konkursa izdavačke kuće “Raštan” 2024. godine s neobjavljenom zbirkom poezije “Ne smeš biti gola u travi”. Polaznik radionica Zvonka Karanovića, Ognjenke Lakićević i Tatjane Rosić. Živi u Bačkoj Palanci.
Ovde trenutno vlada mir. Ispijam ga s vinom ispod naherene Moneove reprodukcije u restoranu koji je tačka oko koje se okreće grad.
Legije krilatih tanjira i čaša očekuju napad gladnih službenika koji se vraćaju s posla. Кonobari još jednom proveravaju sjaj izglancanog escajga koji je spreman za borbu unapred izgubljenu.
Iza prozora, pred zapanjenim očima ulice, već uveliko traje rat. Automobili su borbena vozila koja nadiru prema razoružanoj vojsci pešaka, duboko porinutih u svoje paučinaste misli.
Smrt mora da opravda razloge svoje dvadesetčetvoročasovne budnosti. Ugovor sa sudbinom joj dopušta da može da bira lekarske izveštaje s lica nesreće: infarkt u sali za ručavanje, ili kvar na kočnicama samo desetinu metara ispred pešačkog prelaza.
U svakom trenutku treba imati sreće, ali i biti svestan granica njenih natprirodnih moći.
Ne mogu da zaustavim neobuzdano okretanje grada i utišam motore na njegovim bulevarima, ali bliži se kraj dana, počinje svečanost zalaska sunca iznad reke koja dostojno može da zameni sliku velikog majstora impresionizma, i stvori privid da sam srećan.
***
KAMENIČKA ULICA
Кao pred kapijama provincijskih gradova, u podnožju Кameničke ulice vreme naglo usporava hod. S kratkog povoca kosmosa, otrgao se zimski dan i ceo grad, bez borbe, brzo osvaja sumrak.
Poput robe prodavaca starudije na kaldrmi – koju niko nije hteo da kupi, moji snovi ovde ne vrede ništa. Sa svih strana odzvanjaju jadikovke i nade na jezicima migranata, u strmoj ulici koja je njihov moreuz između dva sveta, nejasne svetlosti i napuštenih teritorija tame koje se još uvek nazivaju domovina.
Obasipan hladnim poljupcima košave, zamišljam vatrice uspomena, grejem se na njihovim plamičcima apstrakcije. Ulica se penje ispred mene, kao sopstveni verni falsifikat koračam za njom. Stvarnija od mene je moja povijena senka, njoj su oči zatvorene ali nepogrešivo odgoneta, kao slepi pesnik soneta, magične formule života i poezije.
***
NADNET NAD JEDNOM PESNIČKOM KNJIGOM
Drugog kraja sveta neće biti. Česlav Miloš
Ne bih želeo da budem očevidac smaka sveta, da vidim osam milijardi pojedinačnih smrti, ljude koji se penju uz poslednji zrak sunca na zajedničko nebo izbrazdano prugama bivšeg plavetnila.
Radije bih upoznao svoju smrt koja me od rođenja prati kao senka, davajući svakoj stvari izraz uzaludnosti ili preteranog radovanja. Zamišljam je veseliju nego što bi iko mogao da pretpostavi, bešumno ulazi u sobu i bez uvoda počinje da peva: Happy birthday to you!
Pokušavam da se prisetim pitanja koja sam za nju smišljao celog života, međutim, sva brzo blede i nestaju kao farovi u magli, reči sagorevaju na hladnom plamenu uma,
jer nema šta da se razume, nema šta da se razume.
***
SVAKOG DANA
Svakog dana pomalo se umire. Кorak ka smrti je lak, oblaci čisti nad iluzijom življenja.
Pitanje smisla ne rešava samo čovek, već kobac u letu iznad zasejanog polja, pčela u košnici s medom,
patka što gnjura za ribom kroz modrinu jezera, a posle se puši raskomadana u tanjiru.
***
ZAVRŠILO SE ILI POČELO
Goranu Petroviću
Da li se nešto tek završilo, ili počelo? Pesnici i filozofi dugo bi se prepirali postoji li od toga veća tajna. Ali razmena između januarskog dana i božanske svetlosti je obavljena. Život je u žurbi presvukao kostim i odjurio dalje.
Sada treba pronaći kutak u prepunoj sali biblioteke, pod svodovima od izbrušenih oblaka, i sve knjige napisati ispočetka. Novim jezikom ispričati šta je, zapravo, bio život. Možda, neodređenog trajanja jedan dan. Ili karta za putovanje u sva vremena.
Ne mogu da sudim jer ne znam, samo nagađam u rastrojstvu zimske večeri. Onaj ko je otputovao beskrajno daleko sa sobom je poneo i to znanje.
_____________________________________
TOMISLAV MARINKOVIĆ rođen je 1949. godine u Lipolistu. Кnjige pesama: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1985), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007), Običan život (2011), Putovanja kroz blizine (izabrane pesme, 2013), Nevidljiva mesta (2015), Izdvojene tišine (izabrane pesme, 2016), Večito sada (2018), Izabrane pesme (u 111. Кolu Srpske književne zadruge, 2019), Duge senke iza trenutaka (izabrane pesme, 2021) i Šta o nama misle anđeli (2024). Priredio je knjigu Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu (2016) i objavio knjigu priča Putovanje u orahovoj ljusci (2017). Poezija mu je prevođena na više stranih jezika. Dobitnik je pesničkih nagrada „Branko Miljković“, „Miroslav Antić“, „Vasko Popa“, „Zaplanjski Orfej“, kao i „Disove nagrade“ i nagrade „Desanka Maksimović“ za ukupno pesničko delo. Živi u Lipolistu.
Rat je najgore što se čovjeku moglo dogoditi. Ali, čovjek i ne zna o drugom osim o ratu i ubijanju pa se onda s pravom treba pitati je li to normalno?
Ako je normalno znanost stavljati u službu oružja, ako je normalno pucati iz sporta, ako je normalno hvaliti se time, onda je normalno i ratovati. To je, dakle, prirodni način da se svijet oslobodi svih zala koji ga opterećuju. Nažalost, ginu i mnogi od kojih se nerado opraštamo. Ali, to je cijena napretka; pogodbi nema. Uzmi ili ostavi!Ili: idi ili ostavi! Nemoj otići! Umri u svom gradu, u svojoj ulici, u svojoj kući! Ali, nipošto od svojega prijatelja. Prijatelji su za sve, osim za to da presuđuju o tvojoj smrti.
Rat pravi selekciju. Dobre odvaja od zlih, jake od slabih, lijepo od ružnog, poštene od manje poštenih, sposobne od nesposobnih. I što dulje traje rat, selekcija je stroža. I naravno, žrtava je više. Potrebno je imati dobar smisao za orijentaciju, da bi se čovjek u ratu snašao.
Kamo bježati, kome vjerovati, što raditi?
Kako doznati, prije svih, tko će pobijediti?
Kako biti među prvima baš kada je najpotrebnije?
Poznavao sam mnoge pametne ljude koji nisu bili dovoljno brzi za ovaj rat. Poznavao sam mnoge sposobne, ali i glupe da shvate svu ogavnost rata. Poznavao sam i one hrabre, one bez kojih ne bi bili ni vas, ni mene, ni ovoga grada. Tko zna gdje su sad toliki koje sam poznavao i toliko često slušao?
I njih i jeku koja je odzvanjala od udaraca u njihova vlastita prsa. Gdje li su svi oni sada kad krvari Vukovar? Zašto ne viču? Zašto svojom vikom ne pomažu plašiti neprijatelja odavde odakle niču svi njihovi korijeni? Zašto ih nema sada kad je važno zemlji vratiti davni dug, sada kada tradicija ovog grada, kojom su se toliko dičili, mora ponijeti najteži teret? Ali, rat je nemilosrdan. On je bič koji puca na svim svojim krajevima. Rat je istodobno i vlast i bezvlašće. Za neke pakao, a za neke, a svi znamo koji su to, i dar Božji.
***
PRIČA O RATNIKU
Generacija čiju sam zastavu nosio i sam po sletovima i kojoj sam ime izvikivao punih usta, uvijek se divila i čudila borcima. Njih smo gledali kao sportaše koji igraju neku svoju igru, a mi smo poslije te igre nastavljali navijati za njih i pobjeđivati već pobijeđenog protivnika.
Ti su borci sada stari i umorni ljudi koji se teško sjećaju svojeg imena, a mnoge smo od njih ispratili uz sve počasti i dobronamjerno zaboravili. Kada bih htio biti pošten prema vama, morao bih priznati da sam u svojoj glavi mislio kako je baš to najbolji način da zametnem trag ratu i nesreći.
Međutim, čini se da mnogi iz mojeg naraštaja nisu tako mislili i da im je draža bila takva prošlost, čim su se tako brzo uhvatili pušaka. Za nekoliko mjeseci rata stekao sam toliko neprijatelja da se pitam gdje su bili do sada. Zašto nisu lijepu mladost opijali mirisima ljubavi, zašto su još gladni kada su cijeli život otimali drugome, možda baš svojem jučerašnjem prijatelju? Otkud tolike laži u prijateljstvu? Je li ovaj grad uvrijedio nekoga od njih svojim bićem kada ga tako zdušno zatiru?
Razgovarao sam s mnogim borcima koji brane te ruševine; i oni misle isto. Što će nekome moj grad, osim meni i mojim sugrađanima i Hrvatskoj? Uvijek se znalo da ne možeš biti ono što nisi. Tako je i s gradovima. Tako je i sa zemljom. Braneći tu ideju stoje ljudi, divovi hrvatske hrabrosti, i nikako da objasne onima iz drugog dvorišta da je vrijeme ratova na izmaku. Zar to nisu shvatili noseći školsku torbu i ljubeći se po parkovima, u sumračje? Uzalud su nosili moje ime i imena mojih sugrađana u njedrima, jer ovaj rat su izgubili, ako ne prije, a ono prljajući ruke i obraz nastojeći uzeti ono što nije njihovo. Ne mogu prihvatiti nepoštenje, a ni mrak koji mi unose u svjetlost.
Hvala im u ime svih koji su izginuli i u ime svih koji su se napatili zbog njihove nezahvalne i proždrljive želje da uzmu tuđe i u svoje osobno, malo ime, koje će ipak, na kraju svega, biti veće od njihova.
***
PRIČA O ZAGRLJAJU
Kad sam bio mali, posve mali, nisam volio da me gospođe, koje su susretali moji roditelji, grle i ljube. Svašta su me ispitivale, ponekad i takve gluposti da sam se čudio njihovoj hrabrosti. Ali sam mislio da je to dio neke igre, ritual koji one moraju proći da bi poslije mogle razgovarati s mojim roditeljima. Meni je to ipak bilo suviše nepristojno, ali sam pristajao na sve. Znao sam čak lijepo pozdraviti. Naučili su me stariji stotinama sitnih pojedinosti koje sam smatrao nevažnima.
I onda opet rat. Tek kad smo ostali goli i bosi pred strašnom životnom neumitnošću, kada smo skinuli sa sebe sve prljave navike koje smo navlačili svako jutro pred zrcalom, a zaboravljali ih skidati, kada smo se riješili svega onog što nas čini opasnima, tek tada smo se onako jadni, i opet mali, pod zvijezdama zagrlili.
I ja sam sad konačno shvatio važnost i bit zagrljaja. Kada nekoga grlite, to je znak da nemate više riječi zahvalnosti što je s vama, to je ono hvala koje vas pokreće da u tom trenutku živite samo za tu bliskost. A nije bilo tako. Zagrljaji su bili najjeftiniji način da preživite susret do kojeg vam uostalom nije stalo. Mislim da će ljudi koji prežive ovaj rat još dugo u svijesti nositi iskon te geste. Tako i treba. Da smo svi to znali, možda svega toga ne bi niti bilo. Kada nekoga grlite, učinite to punim srcem, cijelim bićem, jer ne znate što će vam donijeti sljedeći trenutak.
____________________________________
SINIŠA GLAVAŠEVIĆ rođen je 4.11.1960. u Vukovaru gdje je završio osnovnu i srednju školu.
Diplomirao je komparativnu književnost i bibliotekarstvo na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Radio je u školama u Lovasu i Borovu naselju. Na Hrvatskome radiju Radio Vukovaru zaposlio se najprije kao spiker, a naposljetku kao urednik i ratni izvjestilac.
Početkom godine 1997. njegovo je tijelo pronađeno na Ovčari, a sahranjen je 14. ožujka 1997. u Zagrebu, na Mirogoju.
Lirske priče iz knjige “Priče iz Vukovara” jedini su njegovi sačuvani literarni pokušaji.
sutra će mi izvaditi bubreg lijevi kažu da više nije koristan ne radi samo se zajebava postaje nepredvidljiv pa će ga degradirati u biootpad njega gorljivog trudbenika otpadnih tvari koji je danonoćno kroza se propuštao toliko smeća da teško može stati u jedan običan život
***
LOŠA TRGOVINA
trampila sam bubreg za neznanje u kartu odnosa nisam ucrtavala granice postavljala bodljikave žice čuvare niti oružje u moj terotorij ulazilo se duboko slobodno, bez osvrtanja a onda raznosilo mravlje marljivo mislila sam: ima me, dovoljno bez posljedica sebe mogu dopustiti
dočim nisam znala da je rastakanje moguće sve dok nema bola straha koji ubada vazda u isto mjesto i zgrčeno drži na okupu ono što bi trebalo kroza se propustiti
***
LJUBAVNA PJESMA
trebalo bi razgovarati sa svojim organima šaputati im male istine pisati duga, nježna pisma ili pjesme recimo ljubavne da se osjećaju voljeno barem koliko i karburator svjećice ili bregasta osovina
papir podnosi, kažu iskusni a tijelo pamti, taloži onda bubri i raste i razmnaža što je u zametku moglo riječju biti izbavljeno i bolje poznajemo svoje automobile od, recimo, vlastite gušterače jetre ili štitnjače njih redovito servisiramo i čistimo a svoj želudac darivamo gastalom da mu, jadnome, olakšamo ili mjehur litrama onog gadnog čaja zalijevamo trpku glavobolju zaustavljamo boli maternice umrtvljujemo i vozimo vozimo bez nadzora
da bar povremeno, iz čiste ljubavi zađemo pod kožu prislonimo se u sebe čuli bismo prigovaranje prije jauka ili bar vapaj prije samrtnog krika
naši organi gase se kao ulična rasvjeta u zoru nečujno daleko od nas umiru polako bez ljubavi
***
NISAM SE BOJALA
pažljivo sam ipak zaključala vrata spustila roletne ugasila televizor mrak me lakovjerno opasao tišinom nemir je propuzao pod rebrima izdaju samo koji su ti blizu dugo sam u kantu pored ležaja povraćala žučne misli onda ustala sadržaj izlila u zahod nakon svega pustila vodu
bol je plićak koji ne da zaplivati
***
KUĆA ZA PTICE
sama sam sebi poprečna greda uvijek okomita na središnju os konstrukcije držim zidove kuće koja jesam idealno udaljene na kritičnim točkama taman toliko da se osjećaju sigurno
pa sjedam na gredu koja jesam i pljuckam okoštale misli što dalje možda će neka proklijati mladica izrasti u stablo granama mamiti ptice da predahnu u preletu prema jugu
__________________________________________
SNJEŽANA RADETIĆ (1964.) profesorica hrvatskog jezika i književnosti s dugim stažom u srednjoj školi. Otkad nije u učionici, svojoj potrebi za dijeljenjem i glasnim promišljanjem doskočila je pisanjem poezije i iskušavanjem proze. Pjesme su joj objavljene u časopisu Dometi, na književnim internetskim portalima Čovjek-časopis i Astronaut. Krajem 2022. godine promovirala je svoju prvu zbirku pjesama Privilegija leta, Biakova, Zagreb. Trenutno priprema drugu zbirku pjesama. Živi i radi u Poreču.
lopataj, kroz sneg on cvrči, mumla i svetluca, lep kao bebe kao zvezde lopataj smrznutim prstima sve je zaglušujuće i gluvo u ovom miru ulica zapušenih snegom kraj prozora i dvorišta na kojima zaustavljaš pogled godinama, koja ćute dok još jedno lepo veče pada kako pada konj u trku
ti znaš da uvek možeš zastati kad je suviše teško ali takođe znaš da je i tada isto: hladno a mora se lopatati zastaneš li samo ćeš završiti zatrpan snegom koji lep svetluca kao zvezde ravnodušan lopataj, Kekiću kroz njega njega njega dok te ne pregazi tih topot večeri riđih zelenkastih sivih
tad stavi ruku u poslednji vojnički pozdrav ulicama i rumenim i promrzlim koji lopataju s tobom sami u smetovima
***
EMINA USKRŠNJA PESMA II
deda kolje petla našeg crvenog od krvi, do malopre belog
deda, što belog, što, deda, belog, i prošli put si belog, deda plačem dok ne kaže dobro, pile dedino
nakon pola sata, sat deda kolje petla našeg crvenog što se crven i rodio
***
DA, POŠAO SAM
stiže leto kazaljke, između naših reči, trome su taman dovoljno sve plavo što sam i imao reći čula je poneka bivša i samo su zore bolne i rumene to tek devojčice, od lipa snene ne znaju zašto ih mami kiša.
da pošao sam da te jebem prošao ulicom tiho, mesečarski – ko sasvim dirljivi ubica u suton šumele su krošnje pokisle i predvečerje mrko – ko ton raštimanog kontrabasa
išao sam, nasmešen a jedan od dečaka što prose smucajući se po modrim senkama ulice pogledao me je značajno – kao neko stran, neko moj namignuo sam mu, u stilu da, pošao sam da je jebem to je slutnja koju si s mlekom pokupio i čekaš neki april da se setiš ono što su radili u tvojoj sobi a ti stajao, na prvom snegu i vežbao da gledaš surovo i maštao da pobegneš u neki grad i da ti se nešto desi
da, pošao sam – duše sažete a gle: jedan predak, od nomadskih proleća drukčije rumen i rutav, u mojoj krvi zaigrao je resko! jedan predak, koji je još Nemanjiće psovao zbog nameta paganski dirljiv, prepun klisura i sela baš ništa, malograđanska sreća – ni žarka ni bela al’ mi se uglovi usana odavno nisu tako željni neba za pticama otimali
pošao sam da… da džepova punih saveta starijih dečaka iz predgrađa u grudima: mesec, okrnjen poliven s nešto manje od litre najjeftinijeg vina jučerašnje ljubavi prerušene u nagli bes i blagost očevi kamiondžijski štosevi i, za sina najbližim glasom prošaptane bajke
i možda je to baš baš tužno… možda sasvim majski plavo ne puštaj samo balade iz vremena naših majki ne čekaj me na prozoru kao moja, kao mala možda mi dođe žao što ne otkinuh onih par lala ispred komšijske zgrade možda mi dođe da ti, iz sveg srca, pričam kako, tamo kod mene, puna zvezda protiče reka kako su ti u očima pruge, a koža tako belo meka i pitam te za omiljenu knjigu, za boju… al, bojim se, biće lako, ružno ništa naročito tužno ne baš sasvim sasvim plavo
noć je pala. zvezde se pale po barama od katrana. jata. krovovi kroz krošnje pokisle mesec se valja, plovi vidiš, možda je i to nekakva renesansa – to što sam došao da demontiram srednji vek u nama aranžiram Sumrak idola Hrist gine među zagušljivim voštanicama nema tu: ili ili lama savahtani! rumen i rutav, onaj predak uspinje se da ga rani olistalom granom gluposti! kakva predstava za neke naivne nas zvonim otvaraš al’ suviše je, suviše kasno makovi kraj pruge u tvojim očima tako topli tako slični… nikako neću moći lako iskočiti iz voza da, suviše lepo… suviše plavo i sve ide niz tu reku
_________________________________________
MIRKO KEKIĆ rođen je 1996. godine u Požarevcu. Objavio je knjigu poezije Bugi-vugi predgrađa u ediciji Prvenac (2020, SKC Kragujevac), kao jedan od pobednika konkursa. Poezija mu je objavljivana na blogovima i portalima (Čovjek-časopis i astronaut.ba), u književnoj periodici Agon, (Enklava (časopis)), Danas (u književnom dodatku dnevnog lista), Braničevo, Vesna, Suština poetike i Književni elementi (prevedena na makedonski jezik), i u okviru zbornika Zbornik književnog kluba Mala ptica (2015, Književni klub Mala ptica) i Sunčana strana ulice (2022, PPM Enklava)
Sa Mašom Tomanović vodio jutjub podkast Autoput i noć.
Godine 2024. odbranio je master rad na temu Slikarstvo Milene Pavlović Barilli u periodu od 1931. do 1939. godine, povodom čega je kurirao izložbu Susretanje u Galeriji M. P. Barilli u Požarevcu.
Živi i radi u rodnom gradu, kao kustos Galerije Milene Pavlović Barilli.
početkom ožujka gospodin Turković me obavijestio da mora podići stanarinu. nazvao sam Domagoja i upitao: hoćeš živjeti sa mnom? odgovorio je da bi. rekao sam mu da dođe na Real–Bayern i pivo. rekao sam mu: razmisli što ti je najvažnije kod cimera uzmi papir i napiši. ja ću napraviti isto pa ćemo se mijenjati. i onda? upitao je. ako se slažemo s napisanim bit ćemo cimeri odgovorio sam. tišina u slušalici je potrajala nekoliko trenutaka dulje nego li je to bilo dramatski opravdano. možemo te papire zalijepiti na zid i neka tamo ostanu dok ne naučimo živjeti zajedno dodao sam. a smijem li napisati pjesmu o proljeću ili šumskim životinjama? upitao je. neka budu šumske životinje odgovorio sam i spustio slušalicu.
stigao je na sam početak utakmice. rekao sam: daj da to odmah riješimo i pružio mu komad papira na kojem je pisalo: iza mog cimera ne smije poslije tuširanja ostajati voda u držaču za sapun. kimnuo je. iz džepa je izvadio ispresavijani komad papira na kojem je pisalo: moj cimer mora željeti ostati moj cimer.
KREŠIMIR PINTARIĆ (Osijek, 1971.), iz zbirke pjesama “DIVOVSKI KORACI”, Ghetaldus optika, Zagreb, 2001.
čovjek-časopis 