Ja sam poprilično sretan. Imam frizerku svog života. Želim joj dobro zdravlje, dugu karijeru. I lake makaze. Meni bi bio stravičan napor da se upoznajem sa novom frizerkom. Moralo bi joj se objasniti šta ja to od kose želim. Zamoliti je za upristojenje brade. Prokomentarisati pređašnja iskustva iz frizeraja. Možda i iz života. Valjalo bi i ostaviti utisak otmenosti i pristojnosti. Našaliti se. Sve bi to proizvelo znojenje. Dlake bi visile zalijepljene na čelu. Postajalo bi sve više vruće i neizdrživo. Poželio bih bezbolno klanje brijačem. I brzu i sigurnu smrt.
***
PODVLAČENJE
Često se može čuti: Završio je priču. Podvukao crtu. Prekrižio. Ovim se objašnjavaju razrješenja realnih životnih situacija. Ali mene to ne zanima. Zanimaju me oni kao ja. Koji ostavljaju tragove na knjigama. Podvlače. Strepe. Ćute. Kupujem stare knjige. U njima je nešto utisnuto. Uzeto najbolje od svakog čitaoca. Neko je prije mene podvukao: ,,Zemlja je okrugla kao pomorandža.”
***
VUNENA ČARAPA
Jedna bijela vunena čarapa spava mi na nogama. Ritmičkim disanjem umiruje nervozne noge. Utopljava krznom hladnim znojem oblivene tabane. Liječi nokte napukle od nezdravog hoda. Ispravlja zglobove iščašene stvarnošću. Čukljeve vraća u normalu. Masira drvena stopala. Ponekad demon lično pokvari idilu. Uvuče se u lijepe snove. Usnula životinja na mojim nogama počinje da se trza. Nekad i zalaje na nevidljivog neprijatelja.
***
UDALJAVANJE
Nestao sam iz moga grada. Odlepršao Ne predaleko. Ali, ipak, dovoljno. Pričam uglavnom na nekom tuđem jeziku, sa nepoznatim ljudima. Koračam drugačijim pločnicima. Moje misli plove nepreglednim morem. I sve mi to prija. Ali u trgovini, i pored velikog izbora, proizvodi dolaze i iz drugih i ljepših gradova, biram stvari isključivo iz rodnog mjesta. Nostalgija I(li) prokletstvo. Kao i nemoć udaljavanja od sebe. Strašna sjenka moga brda me nikada ne napušta.
***
LOGORAŠKA ESTETIKA
Komšija je odvojio svoje dvorište od našeg žicom kao onom iz Aušvica. Pruga kroz Bikernau je zapuštena kao ona pored moje kuće. Put pored nje je neravan i lokvast, isti onaj kroz koji nam teče lokalna zajednica. Zidovi logorskih blokova su boje zidova moje srednje škole. Mogu osjetiti jezu prvog školskog dana. Pećnica koja ih je grijala je ona iz babine spavaće sobe. Neke naočare se nijesu više zamaglile. Cipelice su ostale da same skakuću.
__________________________________
GORAN RADOJIČIĆ rođen je 1985. godine u Nikšiću. Stihovi su mu zastupljeni u domaćim i regionalnim časopisima, zbirkama i zbornicima (Fokalizator, Glasnik, Podgorica; Tanane revolucije, Kontrast izdavaštvo, Beograd; Književne vertikale, Beograd; Savremene kratke književne forme, Skoplje; Sovremeno tvoreštvo za deca i mladi, Skoplje…). Debitovao u prozi sa romanom ,,Zapisi iz sentimentalnog dnevnika”, objavljenim na Bookmate platformi 2022. godine. Dobitnik treće nagrade na konkursu Nikšićkih književnih susreta za zbirku pjesama ,,Nostalgija”. Usamljeni pisac, ne pripada književnim plemenima. Bivši sociolog.
Naši roditelji nam kumuju. Čula sam da ste očajni i u tom očajanju ne prepoznajete ni njih, a kamoli grad u kom su rođeni. Moja majka se sažalila pa mi je prosledila Vašu adresu, a ja kao emancipovana i saosećajna (iako ne ide jedno sa drugim) mlada žena nudim Vam svoju ruku (kô božepomozi kakvom slepcu), koja će Vas provesti kroz grad i pokazati Vam mesta od interesa. Eto, toliko od mene kad već Vaša mnogobrojna rodbina ne odaje znake života. Nadam se da (ni)sam zakasnila.
Ne sasvim srdačan pozdrav jer ne ide tako,
Tanja
Ćao, Tanja,
Procitao sam mejl i svideo mi se. Volim sto si luda i sto nisi besna, valjda moze tako da se kaze. Ja slabo izlazim u grad, moja jedina relacija je biblioteka – kuca. Ovde nema zurke, samo rad i poso. Kad sam bija u Srbija, svidelo mi se mnogo. Moji roditelji nisu mene slali jer ovde ima 100 ugostiteljskih raznih ponuda od diskoteka, pizerija, kafana i sve to u blizini Reine. Evo i nekoliko slika od mog grada od juče kad se vratio iz Beograd. Ako malo kasnim sa mojim odgovorima nemoj da mi zameras ti mozes pisate volim da citam ovako zabavno. Pisi to mene stvarno opusta ja nemam mnogi kontakt sa nasim ljudima. Pisi nemoj da se ustrucavas bas sada kada te znam.
Puno pozdrava,
Zvonimir
Evo,
Naterao si i ti mene da se oglasim. Ako ti je problem, piši pola na srpskom, pola na nemačkom – razumeću. Ipak nisam toliko samouverena da ti pišem mejlove na tvom maternjem jeziku. A što se žurke tiče, moja je na radnom mestu. Prevodim i vodim Cash Flow za jednu francusku fabriku koja se bavi proizvodnjom armaturnih greda, ako ti to išta znači. Možemo da se dogovorimo da izađemo, ti tamo, ja ovde, pa da vidimo ko će se bolje provesti, kad si zeznuo i roditelje i mene, pa odleteo pre nego što je mejl sleteo. Tschus. Nadam se da nisam nešto omašila i nemam nemačku tastaturu, jebiga, ide šef.
Draga Tanja,
Izvini moje nejavljanje, ja bas malo vremena imam u ovaj svet. Završio sam business studije, ne znam kako se to kaze i sad hocu doktor titlu da dobijem. Sivo mi mnogo, isao sam kod dede na Dunav da pecamo. Otkad je umro, slabo sam bija u Srbija, samo neki osamnaesti rodžendan, pratim u vojska i tako. Sad vise nema vojska. Valjda cu ovo da zavrsim pa da pijemo kuvano vino nekad zajedno.
Vidim te,
Z.
Eh, Zvonimire,
Ovo mi liči na neko online zaljubljivanje, a upravo sam to htela da izbegnem. Ja sam analogna žena sa analognim srcem i analognim telom, tako da… Hoću reći da je lepo što si se javio. Već sam pomislila da te roditelji pritiskaju da se dopisuješ. Ko zna šta misliš o meni… Spremam se za period slava; da si tu , jeo bi kolača, ali ne brini, ja ću se najesti i napiti za tebe. Valjda si okusio nešto na tim rođendanima i ispraćajima. Idem sad u svoju sobu. Možeš da doletiš kadgod i da me izbaviš, ako želiš. Šaljem ti jednu pahulju. Zamrzni je, teško bi podnela put.
…
Poštovani Zvonimire,
Ne znam šta da kažem, nije mi ovo trebalo, a ti si navodno neki preduzimljiv dečko. Tako su navodno govorili Zaratustra i tvoj otac. Ja nemam više šta da kažem.
Zbogom,
Tatjana
Draga Tanja, Tatjana,
Ja zivim sam u kuca u kojoj nema internet. Moram da izadjem kad hocu nesta da napisem. Stvarno mi je zao da si pomislila da ja tebi necu da pisem. Mnogo sam morao da citam i hvala Bogu dobija sam diploma. Ajde Tanja da slavimo.
Jedno srce od Zvonimir
Dragi Zvonimire,
Znaš šta? Ima sad sve da prospem, ti si ionako 2000 kilometara daleko, a mene inspirišu daljine. Kažu mi da sam luda i da mnogo maštam, šalju me u kojekakve kvizove i rijalitije, ali nije to za mene. Ko piše sve ovo? Da li si i ti malodušan, čvrsto vezan za zemlju? Da li su ti grudi tesne? Najgore je ne priznati sebi da nešto želiš. Opet sam dala sebe u vezi koja je od samog starta bila osuđena na propast. Ne znam zašto to radim. Rekao mi je da ne želi decu, da ne ulaže u nekretnine i da se sere na sva ta okupljanja u januaru, a ja sam ostala… Ne znam zašto ti sve ovo pišem. Pada sneg.
U čijem danu postojiš, Zvonimire?
P. S. Nadala sam se da nisi lep. Da li si to uopšte ti na slikama?
Draga Tanja,
Ja sam grub covek. Ja bih tebi lepe stvari reko, ali ne znam na srpski. Mogu samo jedna izreka jer ti imaš tačkice na lice. „Eine Frau ohne Sommersprossen ist wie ein Himmel ohne Sterne.“ To znači da je devojka bez tackice kao nebo bez zvezde, valjda se to razume. Ja sam tebe u srce primijo i voleo bi da te vidim. Moj stan je prazan. Ti ako hoces da dodjes, mozes uvek.
Sanjao sam te,
Zvonimir
Au, Zvonimire,
Mnogo je bila lepa ova praznična atmosfera. I mi smo se uklopili.
Počela sam da ronim, i to sve sa opremom (boca, tegići). Bilo je zanimljivo, ali kad su skinuli sve to sa mene, shvatila sam koliko ja, u stvari, volim onaj osećaj slobode u vodi. Sinoć sam svratila kod kume na faks, ona sad tamo radi, pa posle muzičko-poetsko veče, kesten, vino. Jutros sam otišla u Dom za nezbrinutu decu i naučila jednog malog Petra da igra karte. Ajde, pojavi se malo. Ako to uskoro ne učiniš, moraću da te ubijem.
Kako si? Odgovori, piši, ne pitam tek onako.
Tanjice moja,
Mnogo lepe slike. I ja bi na klizanje s tobom. Sta volis ti u kuca? Hocu da ti bude lepo kad dodjes. Vidim da volis filozofija i da ti glava brzo misli. Moji drugovi su otisli u Amerika, ja sam ovde sam sa roditelji. Nema snega, ali hladno mi. Pitala si kako sam.
Dragi Zvonimire,
Da si ovde, odvela bih te na neka meni draga mesta. Da znaš samo kako si privilegovan. Mogli bismo u šetnju na Kališ, u biblioteku, na Kolarac… Otvori receptore za prijem mojih poruka, onih drugih. Šaljem ti nove slike, ove su približnije istini, bez šminke i šljokica. Volela bih da otpočnemo druženje uživo. Ne želim da išta od ovoga bude izgubljeno, već da iskoristimo da se sredimo. Volela bih da budeš ponosan na mene, da samo nastavimo kad se vidimo.
Tanjice moja,
Pritisak raste. Ja uvek imam vreme da te volim. Sve prolazi i poso i prijatelji i zivot, ali kad ja sam nasa tebe i pustam te u svoja kuca.
Dragi Z.,
Ne raste ti valjda pritisak od mene? Ošišala sam se. Nisi mi još rekao kada ti je rođendan, a nisi mi ni adresu poslao. Izgleda da ću pre ja za tu hladnu Nemačku. Prošlo je 15 dana i ne olakšavaš mi ni malo. Kada ćemo se čuti, da pređemo bar na glas? Čovek se po delima poznaje. Ništa ne moraš, primiću koliko si spreman da daš. Imam broj tvojih roditelja, ali ružno bi bilo da njih zovem. A možda ne želiš da se čujemo?
Eto, život prolazi, a mi nismo u njemu. Moraću nekad opet ta počnem da živim, ali stvarno.
Duso moja,
Ja ti spremam kuca. Adresa je Steinstraße bez broj trenutno. Ovde se nesta gradi, pa menjaju. Uradio sam kako se kaze spanski zid mislim tako. Ima jos poso. Koja boja volis da budu zidovi tako? Imam neke DVD za tebe, mislim da ti volis ljubavna drama i tako. Stare sam uzo Sjaj u trava i Orkanske visove da nam bude kao staro vece. Imam jedno cebe sto greje za tebe i mirisno ulje kaze druk da to zene vole.
Dragi Zvonimire,
U utorak idem u ambasadu. Imam gomilu formulara, ali mi uvek fali jedan. Ne znam što ti to govorim, srpsku birokratiju razume samo onaj koji ju je doživeo. Ne znam šta će biti. Ako ne postoji ništa veliko što te sprečava da dođeš, dođi. Ja 3 dana razmišljam, pretražujem, okrećem brojeve i iskreno ne znam šta još da uradim. Trudim se, a ništa nije dovoljno. Jebiga, radimo oboje, slobodni smo, mene drkaju za ovu vizu… Ako znaš šta još mogu da uradim, kaži. Glava mi puca, nemoj i srce da mi središ.
Kuss
P. S. Zvali me u Novi Sad za neki posao i ne znam šta da radim. Posao je super. Bezobrazniče, sinoć sam plesala sama.
Andjele,
Sta radis? Tvoi glas je meni muzika i sad ne mogu da prestanem da mislim. Uvek bi te zvao. Nisam puno reko samo tebe da slusam ali sad znam. Ja sam danas tebe zvala, nema da se javis. Mi cemo svaki dan da tanzamo. Dolazim sledeca nedelja ako treba. Nemoj sama i nemoj sa drugi.
…
Tanjice,
Kuca je moja spremna za tebe. Ja cu dodjem i tebe povedem. Javi se kad zovem.
Srce
…
Tanjuska,
Daj mi samo adresa da dodjem.
Ljubav
…
Tanjice,
Diploma sam uzo i dolazim da te trazim po ceo Beograd. Otac mi kaze gde da te nadjem.
Volim te!
…
Tanjo,
Ja sam bija u Beograd i sva mesta obiso i vidim jedna karta i tvoja slika na tvoju zgradu stoji. I onda sam poceo da se okrecem i sve u meni isto tako. A ja znam ta slika. Isao sam gore dole i zaustavljo ljude, pa se vratijo. Mislim dobra neka sala. I sve mi pod ispod noge nestaje. Ozalosceni pise tvoji roditeli i sestra. A ja? Popeo sam se gore i video tvoja sestra mnogo kao ti i hteo da je zagrlim kao malo tebe da grlim. Zalupi mi vrata pred lice. A ja cvilim ispred vrata i pitam sta je bilo. I tako seo tu ko bez kuce i grebem kad mi jedna komsika kaze idi bolje tesko je svima, nesreca, pogazili je. Mene mnogo zao Tanja sto te nisam vido a u meni si i ova kuca. Sve je ovde tvoje ja sam kao led i ostacu Tanja. Nije dobro nije smesno. Izradio sam tvoje slike i sve mi stoje u kuhinja i spavaca soba a tebe vise nema. Druk mi kaze ona hoce pare a ja sam sve u kuca dao i nije me zao, mene pare ne trebaju. Ti mi trebas.
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ nestaje u pričama, kojim je opčinjena. Iznutra je pesnik, spolja prozni pisac, a međ svetom kreće se inkognito, najčešće u kostimu majke i profesorke stranih jezika. Za svojih četrdeset godina uspela je da živi u tri zemlje i dva kontinenta, a da ne izgubi svoj jezik. Voli rečnike, gramatike, da prevodi, slika, pleše, peva i pliva. Autor je romana: Devet godišnjih doba (2018), Trans: Mi u česticama vremena (2020), Život posle smrti (2021) i zbirke poezije Dom (2023). Aleksandra nastaje u pričama, kojima je opčinjena. A za vreme tog procesa ponešto i skuva svojoj deci i gladnom mužu.
Sanjam da ležim na plaži u Paliću I Palić da je u Norveškoj I u Norveškoj da je toplo i peščano Kao u pravom Paliću u julu
I ti da nam dolaziš u snu I svi da ti govorimo zdravo zdravo I moja drugarica i moj drug Da ti prilaze i kažu ti evo njega A ja da sam te sanjala sigurno dva Puta iako sam oko hiljadu I ti da s razumevanjem klimaš glavom I s razumevanjem da žovijalno othukneš da Ih, dva je ništa koliko sam Ja samo tebe puta sanjao.
Grlimo se dijagonalno, prilika je svečana, Prikladne replike izgovaraju se Glasno i tačnim redosledom Klima se glavom s velikim uvažavanjem I malim opsegom pokreta
Haljine nam dostojanstveno rastu do tla Polarne pločaste teško pokretljive Stenovitije od impregniranog Prugastog platna na ležaljkama.
***
THE SOAP MACBETH BLUES
U našem malom rajterz rumu za Siromašne da smo te takvog pravile, Mi, gospođe za kotlom, Bradate u vulkanskom protivsvetlu, Govorile bismo jedne drugima ’Odsapunjaj, bedna početnice, Niko takav ne postoji na Zemaljskoj, to će da nam Odbiju od plate i da pitamo ih
Da li treba još.’ A ipak, Kad dođe vreme da se Porazgovara sa tobom, Srca, pluća i želuci buktaće nam kao kobalt, Glasne žice biće pepeo i tamna Materija na dnu okeana il’ po Drugim svemirima, biće ’Osećam se kao da me Šalju da raščišćavam Černobilj.’
Od zaslepljujućeg Aluminijuma, od preosvetljenog Tečnog srebra, ti svejedno Nećeš obraćati pažnju.
Neuznemiren ćeš mirisati Na vazduh i staklo.
***
NISAM NI
Nisam ni čula šta ali znam Da si nešto izgovorio I kao verna spavačica Čestita saksijska biljka Spremno okrećem glavu Ka prozoru koji ni ne znam gde je Ka nebu izbrisanom, papirno plavom
Nisam ni držala olovku ali sam je Tako nedvosmisleno spustila Da se sveska u kojoj ni nisam Pisala sama odlučno Sklopila uz rub stola za kojim Uopšte ni nisam sedela A koji sad fatalno zna Da izvesno više ni neću
Nisam ni bila bosa ali sada Zatežem dugmad, pertle, kopče: Izrastao mi je kartonski kofer Suknja od tvida vunene čarape Kosa kolmovana iznenadno smeđa
Na drvenoj klupi pored pruge Stisnutih usana posleratno sedim Čekam voz, front vazduha Kroz ravnicu arktičkih osobina Gde kao zvezdaste oštrice Lete reči apsolutno nulte
__________________________________
MARIJA STOJANOVIĆ je dramaturškinja, pesnikinja, prevoditeljka, scenaristkinja, rođena u Beogradu 1974. godine. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Objavila knjige pesama „Drugi grad“, „Ja da nisam ja“, „Metafizički rajsferšlus“ i knjigu za decu „Eva i flamingo.“ Prevodi s engleskog na srpski i srpskog na engleski jezik, najčešće dramske tekstove, najčešće savremene. Radi kao samostalna umetnica, najčešće u Beogradu.
Kad sam bio nekoliko dana na Siciliji, naučio sam mnogo o životu. Ako želi naučiti mudrosti života, čovjek mora otputovati na Siciliju – bar ja tako mislim. Shvaćam da ono što vrijedi za mene možda ne odgovara nekom drugom, no svejedno.
Trebao sam imati promociju talijanskog prijevoda jedne svoje knjige u Cataniji, koja je nakon Palerma drugi najveći grad na Siciliji. Organizator je bila ugledna izdavačka kuća iz Catanije, a stan mi je ponudio jedan istaknuti umjetnik, slikar i pisac, inače po struci psihijatar, Carmelo. Da bi stvar bila još zanimljivija, Carmelo je bio porijeklom iz planina Le Madonie u unutrašnjosti Sicilije. Inače, malo ljudi zna da je taj otok izuzetno književno jak, na Siciliji postoji velika tradicija pričanja priča. Otud potječu dva nobelovca i pregršt drugih izvanrednih pisaca.
Carmelo mi je pokazao grad, a s nama je išla i prevoditeljica Suzana. Otišli smo prvo u Aci Trezzu, mjesto pored mora u kojemu je Verga napisao čuveni roman Obitelj Malavoglia (Obitelj Zlaželja), a potom smo se popeli na staru saracensko-normansku kulu od crne lave u Aci Castellu. S vrha strme litice pružao se pogled na istok, na pučinu Jonskog mora.
Poslije smo pored starih tvornica sumpora u luci otišli u centar grada.
U centru Catanije nalazi se spomenik na kojemu se nalazi mali slon od crne lave. Carmelo nam je objasnio da su ga podigli građani u čast nekom magu kojeg je neki okrutni biskup spalio na trgu. Pitao sam se zašto baš slon? Kao da mi je pročitao misli, Carmelo je nastavio priču – jedan sam dio razumio, ali ne sve. Na kraju se Suzana počela smijati. – Što je rekao? – pitao sam je. – Rekao je da su nekad na Siciliji živjeli nani elephanti, patuljasti slonovi – odgovorila je Suzana uz osmijeh.
Pomislio sam onako na prvu da je to možda još jedna od stotinu sicilijanskih legendi, ali vrlo simpatična legenda. Nisam provjeravao taj podatak, ali nešto poslije na drugom mjestu pročitao sam da su na Sardiniji pronašli kosture slonova, znači priča je vrlo vjerojatno ipak točna.
***
“Knjiga donosi kompilaciju autorovih kratkih tekstova koje je zapisivao u prilično dugom periodu, od travnja 2007. do siječnja 2024. godine. Te su kratke proze plod autorova čitanja literature i na neki način otkrivaju razvoj njegovih književnih interesa. Tekstovi su organizirani u sedam mikrociklusa s po deset mikroeseja/priča s ovih uvijek istih deset tematskih okvira: Duhovi, Putovanja, Seks, Glad, Sport, Snovi, Ratovanje, Umjetnost, Ludilo, Znanost. Riječ je o zbirci onih malih sporednih stvari, malih spiralnih romana, koji nastaju u kratkom bljesku ideje, a već sljedeće sekunde nestaju u vrtlogu zaborava. Ipak, u sebi sadrže nekakav neobjašnjivi eros, koji ih stalno tjera na površinu svijesti. Autor bilježi samo one stvari koje su ga na čudan i vrlo stran način zagolicale, dodirnule nekakvom nerazumljivom peruškom inspiracije, koju si nije znao objasniti. Knjiga je plod autorovih napora da ih zadrži u sjećanju.
Moglo bi se reći da je ovo knjiga od “stotinu zakrpa”, roman centon. Slične su knjige, recimo, Manganellijeva Centurija, Imitator glasova Thomasa Bernharda i, možda, ali samo formalno, Nevidljivi gradovi Itala Calvina.”
RADE JARAK rođen je u Dubrovniku 1968. Likovnu akademiju završio u Zagrebu. Dobio je nagradu Jutarnjeg lista za roman Pustinje 2006. godine, kao i nagradu Večernjeg lista za kratku priču Nino Rovinjež 2001. Boravio je na studijskom putovanju u Japanu 2009-10. Objavio je dvadesetak knjiga: Demon u pari kupaonice (poezija), Vlak za Bangalore (poezija), Kiša (roman), Termiti (priče), Sol (roman), Duša od krumpira (roman), Enciklopedija očaja (roman), Pustinje (roman), Pohvala ulici (eseji), Strašni (SF roman), Tango (novela-poema, s pogovorom Mirka Kovača), Japanski dnevnik (dnevnik), Crna svila (priče), Sutra (priče), Wakamono (novela), Žuto (novela), Kaja (poezija s fotografijama Mia Vesovića), Plaža (priče), Yu Puzzle (roman), Duša od krumpira (drama), Emigranti (roman) itd. Pokretač je internetskog projekta za književne teme Knjigomat, danas Pikolo knjigomat, na adresi https://www.pikoloknjigomat.com/
u vrtu mi ne cvjetaju ruže ohole bodlje rastu žele moj dodir žele krv kažu oštre smo a ti si mekana i puna tople crvene tekućine probušit ćemo te bezosjećajno patit ćeš krvariti moraš nam doći blizu jako blizu moraš nas ljubiti moramo te ubosti moramo te raniti ruža mora uskrsnuti i procvjetati progledat ćeš nam poslije kroz prste krvave
***
PRESNAC
nisu se kolači pravili na selu tad: nit prije, nit poslije onog rata kopalo se oralo ranom zorom ustajalo čuvale krave kosilo skupljalo sijeno pojila stoka kuhala pura u polje nosila slanina, kuruza repati luk i tvrdo kuhana jaja teško se radilo šišali su ovce zimi upredali vunu komušanje kukuruza je bila prilika za upoznavanje momaka ašikovanje pušila je kriomice kukuruznu svilu spalila obrve jednom pa onda ugledala djeda udala se s osamnaest s devetnaest rodila tetku milenu krajem rata moju majku nakon nje tetku lelu od supstance života ispunjena od viška radoznalosti toplim lepinjama me ljubila ubacivala drva u peć pekla kafu pa s kockom šećera srkneš iz fildžana
zamamni komad presnaca na narančasto crvenom limenom tanjuru se pušio ispred mene za stolom gutan očima od sreće moje i njene nježno me usporavala gurala viljušku u ruke pazi vruć je nemoj prstima pričaj mi nek se oladi pričaj kako je to kad ideš u disco da mi je samo jednom da provirim a da me niko ne vidi
(izvorno objavljeno na Ajfelovom mostu 21.2.2025.)
***
ŠIBOVSKA
u dvorištu je dud stvarao duboki i tamni hlad na debeloj grani visila je ljuljačka drvena sjedalica s godovima i procjepom u sredini imam njenu boju i miris zaustavljene u grlu riječi su se potrošile poderale, nestale u neopisivim prizorima sna kojeg sanjam kad odem noću tamo gdje sam jednom mala drugi put velika nekad sam samo oči koje gledaju nekad sam tijelo veliko kao nebo prekrivam sebe umnoženu u milijardama osoba koje se potpuno razlikuju iako ista lica imaju prelijevaju se iz sna u san ljuljaju ljuljačka na dudu je mirna i prazna zaštićena i začarana bez prisutnosti onih lica iz snova ili sjećanja apsolutna odsutnost potvrde bilo kakve akcije samo mirovanje i čekanje besprijekorno očišćen zaborav jednom je tako bilo a onda je nestalo
***
KUPOVANJE VREMENA
kupila sam tri dana . kupila sam dvije minute. kupila sam sedam sekundi. kupila sam osam mjeseci. kupila sam jednu cijelu godinu. kupila sam dva ljeta. jedno proljeće. jedan zlatni rujan, osam zalazaka sunca na moru. pet nedjeljnih poslijepodneva sa snijegom. kupila sam tri slatka i nestrpljiva sata čekanja na poziv. kupila sam nekoliko trenutaka ushita. melankolični vikend. kupila sam kišni dan u studenom, pola sata potpune bliskosti, i jednu ekstazu. potrošila sam sve što sam imala. bilo je jako skupo. skuplje od svega što se može kupiti.
***
SREĆA
juče poslijepodne smo sjedili za stolom sretni juče poslijepodne smo sjedili za stolom u restoranu uzaludno sretni juče poslijepodne smo sjedili na terasi restorana uzaludno sretni i bezbrižni juče poslijepodne smo sjedili na terasi restorana uzaludno sretni i bezbrižni a sunce je blještalo juče poslijepodne je bila nedjelja nedjeljom se zakopčaju drugi dani i pospreme u ormar nedjeljom se dani izbroje, operu, osuše, izglačaju i zaborave nedjeljom oštrice nisu oštre nedjeljom se izlazi iz sebe ne ode se daleko
__________________________________
NATAŠA MIHALJČIŠIN (Prnjavor, 1966) je modna dizajnerica koja živi i radi u Zagrebu. Magistrirala je na Studiju teorije i kulture mode pri Tekstilno-tehnološkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Od 1997. do 2019. je djelovala unutar modnog studija studija I-GLE. Nekoliko puta je bila finalistica Nagrade Postscriptum za književnost na društvenim mrežama. 2017. je objavila samizdat: ROBA S GREŠKOM. Pjesme i kratke priče su joj objavljivane na književnom portalu Ajfelov Most i u Balkanskom Književnom Glasniku.
Oni, koje zaobiđu sva proleća i ne pišu nikad o njima. Ni o leptirima,
Jer znaju da su to samo prazne priče. I iluzije.
Svi gledamo sve kroz svoje rane. A vreme nam svima izmiče.
***
DOZIVANJE SNA
Moje su haljine bačene preko praznine.
I još mi beli leptiri doleću, iz daljine.
Tamo su mi, nekad, i oči bile radosne.
Prepoznavale su pejzaže i na različitim slikama.
A onda je boja neba postala ništa. Sve do zore.
***
ZAMENA TEZA
Laž je istina, dobro je zlo, mnogo je malo, ljubav je novac, bara je jezero, nepravda je pravda, prazno je razno, glupost je mudrost previše često da bi to bilo podnošljivo sad, kad više niko ne ulazi na vrata i ne izuva cipele
***
NEĆU VAM REĆI IME GRADA
Neću vam reći ime grada u kom me moji koraci još traže.
Neću vam reći ime grada čiji su mostovi duži i od života.
Neću vam reći ime grada nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo.
Neću vam reći ime grada u kome naučih da kad stignem uvek ponovo krenem.
Neću vam reći ime grada koji nikad ne podleže zubu vremena.
Neću vam reći ime grada u kome sretoh i one druge oči boje oblaka.
Neću vam reći ime grada u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.
Neću vam reći ime grada koji bejaše premali kavez za moja krila.
***
NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE
Iako na prvi pogled izgleda isto, ovo je ipak neki drugi London.
Pun je miševa. I pacova. Baš im odgovara klima ova.
Ovo je London bezmalo bez turista. Uplašili se novih terorista.
Gledamo se u nedoumici. Ovo je isti grad, samo su sad u njemu drugi glumci.
A ja dođoh opet, preko sivih drumova i sivih oblaka, do ovih uspavanih umova.
Ovde sam, jer neću da budem glas požutele slike sa zida.
Hoću da na njeno mesto okačim sve svoje zablude. Što pre.
Ovde sam već dugo. Dobar dan engleska recesijo. I tugo.
I hladno mi je. Ni zimi ni leti ovde čizme ne izlaze iz mode.
Znam, ne uklapam se u već napravljene ramove.
Ostaću ja samo jeka što povremeno odzvanja. Izdaleka.
Kad kažem: Ovde sam… Kao i da nisam. A biću. I jesam.
***
BUĐENJE
U nasukanom brodu sidrom od paučine
Još se kačim za snove.
I budim se, posle mnogo godina,
U kojima sam bila ona, koja je mahala.
___________________________________
VIDA NENADIĆ rođena je 1964. godine u (Titovom) Užicu, SFR Jugoslavija. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988. godine. Zastupljena je u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom i engleskom, a neke njene pesme su prevedene i objavljene na bugarskom, makedonskom, slovenačkom, nemačkom i mandarinskom jeziku.
Do sada je objavila: „Prašina od zaborava”, knjiga pesama 2007. „U izmaglici sećanja”, knjiga pesama 2007. „Zoo Called London”, roman 2008.(nagrada DERETA 2008. i elektronsko izdanje 2013.) „Oblikujte svoj život”, prevod knjige Peni Feguson sa engleskog jezika, 2008. „Kopča”, knjiga pesama , 2009. „Ako sam samo misao” / If I Am Just a Thought, dvojezična knjiga poezije 2010. u autorskom prepevu na engleski jezik 2010. (,nagrađena na konkursu Zavetine i elektronsko izdanje 2008. ) „Šaka peska u vremenu”, knjiga pesama 2012. „Apoteka pesnika”, knjiga pesama 2016. „Credit Crunch”, roman 2016. „Srž”, knjiga pesama 2021. „Odavde tamo i otud ovamo”, roman 2022. „U vrtlogu vremena”, knjiga pesama 2024.
Dobitnica je mnogobrojnih nagrada, priznanja i zahvalnica. Živi i radi na relaciji London-Zlatibor. Član je Udruženja književnika Srbije.
Dugo su neki ljudi pili u mome stanu. Satima. Govorili su da su mi prijatelji i da se znamo od detinjstva. Gadilo mi se to. Pušio sam hašiš. Reči se lepile. Usne se lepile. Oči su mi suzile, a njihovi razgovori tupo tukli kao talambasi u zamućenoj svesti. Pokušavao da se setim jedne Beketove pesme, ali sam samo ponavljao: Šopenhauer je mrtav. Šopenhauer je mrtav. Lice mi se kočilo. Želeo sam da vrištim iz sveg glasa i da srušim zidove betonske staje koju sam zvao stanom. Želeo sam da vrištim, ali nisam mogao. U grlu se steglo. Kašljao sam i grčio se. Glasovi su odjekivali. Smeh se odbijao o gole zidove. Pitao sam se da li bih ti mogao objasniti oslobađajuću snagu pisanja, ali, na kraju krajeva, čemu to. Tebe nema. Treći je dan košave. Kiša u oknu prozora. Smeh u svakoj šupljini. Želeo sam da vrištim. … Šopenhauer je mrtav.
***
Tajni život suterena (93) Nikoli Vranjkoviću
Sve ja znam. I grad i bol. Miris memle duboko usađen u nozdrve. Ubili su me, nekada davno, u suterenu betonske zgrade. Nekada davno. Mokri zidovi. Buđ. Nismo bili pozvani tu. Sve gorko i teško. Bilo. Ubili su me tu. Uskočili kroz obijeni prozor i uneli smo stvari. Osam godina. Devet. Mislio sam da nas niko neće pronaći tu. Ali jesu. Dan kasnije došao čovek koga nisam poznavao i čijeg se lica ne sećam. Kupite svoje stvari i gubite odavde, rekao je. Mislio sam da o bedi znam sve. Ubili su me, nekada davno, u suterenu betonske zgrade. Miris memle. Mokri zidovi. Negde daleko vodio se rat koji me se nije ticao (zar svi ratovi nisu takvi – tuđi i bez smisla). Mene su ubili, a bio sam dete i sveden do skota. … U fiokama suterena, ako je verovati pesmi, žive oni kojih nema. Sve ja znam, mislio sam.
***
Ofelija Draganu Boškoviću
Želeo sam da se rukama razmahnem široko. Pred licem sunca. Da se vrtimo! Vrtimo! Dok dan brzo ne prođe. Želeo sam da uđeš, lepa poput snegova, preterano slučajno, dok ja budem crtao… cvet, napola rasečenu pomorandžu na zidu. Velika stabla tu bi se zlokobno savijala i golim krošnjama tukla u prozor (jer moji su prozori na ivici podzemlja) da vide tebe. Da vide tebe. Ne, rekao bih ti tada, to Cvet… svakako nije. I ti bi zaplakala. … Napolju bila kiša. Čekao sam, glupo, nadajući se da ćeš ući i reći: Raj! Ljubav! Sloboda! Kakva svinjarija! Čekao sam. Da se vrtimo! Vrtimo! Široko.
***
Memento mori
Dugo sam hodao. Praznina. Semafori. Saobraćaj i sirene. Dugo sam hodao, ali te nisam našao. Jesenji dan. Ili zimski. Kao da će kiša. Dugo sam hodao, ali te nisam našao. A tražio sam. Isplaženi bulevari, dugački i pravi. Građeni za pobednike. U korenu jezika platani, kao odrveneli folikuli. Zagledao, tražio, ali te nisam našao. Želeo sam da vrištim, i vrištao sam. Nisam te dozvao. Semafori. Parkovi. Trotoari. Dugo sam hodao i nisam video ništa sem gomile. Bulevari, građeni za pobednike. Ipak, danas, izgleda ništa od toga. Iznad glave, u vrtlogu crnog neba, nošeni vetrom, golubovi. Kao da će kiša. … Poda mnom, u kori zemlje voz. I ljudi. Sitni i vredni. Voz. Pobeći, mislio sam. Ovo nije moj grad. Ovo nije moje nebo. Dugo sam se trudio da, sputavajući sebe i odlažući ono što želim, postanem neko, a, kada sam to i postao, shvatio sam da to više nisam ja. To je neko drugi. Ja. To je neko drugi. Kap. Dve. Kiša. Poda mnom voz. Mogao sam ga osetiti kako vibrira pod mojim stopalima od asfalta. Pobeći, mislio sam. Pokretne stepenice, kao čelične gusenice tenka. Dole, u kori zemlje dugački hodnici i terminali. U kori zemlje. Nisam video ništa sem gomile. I svetlost. U plafonu žute sijalice žmirkale kao oči bolesnika. Čelično gnezdo metro stanice. Visoko iznad glave Bulevari. Građeni za pobednike. Šine, dugačke. I Voz. I Voz. Na jednom od vagona crvenom masnom farbom ispisano, kao nastavak nečije priče: Ostati. Pobeći, mislio sam, ali kuda i kome. Pobeći, mislio sam, ili izaći na kišu i progutati komad crnog neba. Komad crnog neba. … Nikad ne reci mi da su nas slomili i da smo nesrećni i da ćemo umreti.
***
Pesoa
Dođi, sedni do mene, na obali reke. Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje. Ovaj život prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se, odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini, dalje od bogova. Ti. Dođi I sedni do mene. Vetrovi su prošli i kiše bi mogle proći. Dođi. Reći ću ti da je sve bila laž. I strah. I grad. I ja. I kiša. Sve je laž. Priviđenje. Naše su obale ovde. Pred nama. Dođi. Nisam od onih što hrabro grabe napred. Moji su vidici zaklonjeni. Ti i ja. Dođi. Ti. Kiše bi mogle proći. Dođi. Mogle proći. Moji su vidici zaklonjeni, ali te vidim. U daljini. Jasno. Kroz izvrnute stomake čeličnih riba što privezane sidrom sporo trule u plićaku slatkog mulja. Ponovo te vidim, u daljini, preko nemirne i sive površine reke. Dođi. Sve je laž, ali, kiše bi mogle proći. Mogle proći. Dođi. U mimikriji očekivanja i talasa.
_________________________________________
LJUBIŠA SUBOTIĆ rođen je u Užicu 1984. godine. Diplomirao na Filološkom fakultetu, odsek Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom. Piše poeziju i prozu. Objavio zbirku pesama u prozi Sažimanje ogledala (2016) i roman Kratka istorija bolesti (2024). Živi i radi u Beogradu.
Nitko na jugu više ne pamti tvoje ime adresu snijeg pisma štambiljana u datumu nakon smrti.
Nitko na rivi ne pali palmu vodik zelene minerale lovački kompas.
U pomorskom muzeju svijetle lanterne imenom tvojim pisma izgubljena zauvijek.
Zadnja adresa snijeg.
***
SOL
Nasmijani barjaktar u zmijskoj koži donosi smrt sol i snijeg na rimskoj česmi pakirane u u bačvama. Ponesi prst otrova umjesto školjke. Školska učionica pamti svaki dan u godini.
***
BOLEST TI JE REKLA SVE
Sjajni ljetni dani na zlatnom tijelu Atalante. Tvoja koža u plastičnoj vreći. Život sklupčan i lak kao mrtav embrij na vrhu pješčanog sata. U popodnevnim vijestima slušamo kantatu o crvenom moru slatkim monstrumima i vodovodnoj cijevi.
***
SVJETLOSNI ZAPIS
Smeteni preprodavač svjetlosti radosno nam odmahuje kratki isprepleteni dodiri tvoj slani poljubac u elektronskoj kolibi potom noćni valcer na radio valovima zvijezda mizar pjeva svoju pjesmu
***
NE
Više ne govorim ne papirnatom ožiljku protestnoj pjesmi nejasnom blagoslovu i ljubavnoj kletvi. Poljubio sam tamnu sljepoočnicu ljubičastu usnicu i srce usmine.
***
HORSESONG
Tebe ionako više nitko ne voli kao ni mene uostalom no imamo našu ljubav. Našao sam ljetnu vlat ti si se propela u vis i lebdimo krilati. Ti češljaj tog konja dok ga ne slomimo češljaj ga dok smo još živi na pojilu.
__________________________________
NENAD RIZVANOVIĆ (Osijek, 1968) poeziju, prozu i kritiku objavljuje od 1985. godine. Uređivao novine, književne časopise, tribine i festivale. Studirao u Osijeku, Zagrebu i Zadru. Od 2001. radi u nakladništvu. Dosad je objavio knjige: Trg Lava Mirskog (2001.) Dan i još jedan (2003.) Zemlja pleše (2006.) Sat pjevanja (2009.) Valceri iz Translajtanije (2018.) Longplej (2019.) Stvaranje čitatelja (2020.) Trg slobode (2022.) Brodovi nad gradom (2023.) Plan grada (2023.)
Ona je došla i rekla: Imam bolove porođajne i molila je doktore da je prime ali su joj rekli: Vaša se ćerka rodila prekjuče.
Tamo sam ostala zaglavljena. Ako je nešto moglo da se uradi nisam čekala to mitološko sutra nego sam to radila prekjuče. Ako je trebalo o nečem da se misli o tome sam mislila prekjuče.
Ređali su se horoskopski znaci nisam našla to prekjuče. Možda je prekjuče samo moj podznak isto kao i škrgut.
Rođena sam u inat mnogima, žensko: Da ima ko da me „malo“ nepodnosi da ima ko da me poništava. Da imam lepe manire. Trepćem pred glupima, kažem: Oh my God! Da jedem niskokalorično. Ne pušim kao Marlon Brando Da rintam bestažno Sagnem glavu pred muškim veličanstvima. Da me udaju za koga oni hoće, rodim dece dvadeset. Odsmejem svaki valung i nesanicu.
Prekjuče sam se rodila u inat mnogima.
Sve te poglede mrke, pretvaračke preživela sam u snovima (Škrgut. Škrgućeš.)
Ja sam svoje zube pojela prekjuče.
***
LICEMERI BROJE ŽRTVE
Licemeri broje žrtve na planirano otvorenim ratnim zonama. I gle slučajnosti uvek su diktatori i sumnje na razvijanje nuklearnog naoružanja tamo gde ima nafte, rude i na dobrim strateškim mestima.
Licemeri žure da “pomognu” narodima. Oni su iznenađeni količinom agresije i brojem ubijenih civila pozivaju na mir (javno) Iznenađenost im traje više od godinu dana i šokiranost pred kamerama.
Oni brinu o zagađenju koju ispušta jedno goveče na pašnjaku klimatskim promenama. Oni će vulkane da ugase zemljotrese da spreče Oni brinu. Oni brinu.
Nemam više tečnosti za povraćanje. Moja zgađenost je poprimila elemente besa i duboke tuge trajaće i u zagrobnom životu. Nemam više neiskidane delove srca.
Licemeri broje nevine žrtve.
Da li to pada providna kiša na crni svet?
Oni mere nevinost žrtve koja direktno zavisi od određene boje kože, nacionalnosti i veroispovesti.
Licemeri žale nevine žrtve.
U svetu otvorenih karata odavno sam kolateratelarna šteta i ozloglašeni zločinac iako od naoružanja imam zube, nokte, pero koje piše i svega par pismonoša.
Igram ogoljenih slova i bez ritma.
Civilizacija ima temelje, zidove i krovove od krvi. Nijedan Bog neće reći: Dušo ideš u raj u moje ime si ubijao.
Licemeri imaju sisteme za uzgoj tempiranih bombi koje će se jednog dana razneti u slavu nekog Boga.
(Oni brinu koji će profil da izlože reflektorima dok pada providna kiša na crni svet.)
***
PONOĆNA PESMA
Spavaju sva moja otposlana pisma nikad otvorena telefonski pozivi, slušalice koje niko nije podigao jer se nije imalo sluha ni svesti, dubine, zrelosti u doba jezive površnosti.
Spavaju gradovi za koje sam zauvek zakasnila peroni koje traže moje stopalo. Spavaju sve srodne duše u nekom telu u ko zna kojoj zemlji, kom vremenu i naše detinje misli da to baš mora postojati. Spava Lisabon.
Spavaju baterije satova koje sam istrošila.
Spavaju neprospavane noći, alergije, upale grla, padovi, lomovi svi problemi za koje sam mislila da nikad neće biti rešeni a rešili su se tek tako u prolazu neosetno.
Spava ordenje koje smo trebali dobiti za neke specijalne, samo nama znane bitke. Spava.
Spava vreme u kojima smo bili stariji od svojih godina rešavajući zadatke koje nam je život nametnuo a morali smo jer drugačije taj isti naš, vlastit, nepitan a upleten ne bi imao ponajpre neke neprocenljivo bitne ljude a zatim dalje.
Spava moje izgriženo srce.
Spavaju uvrede koje su probile kožu i napravile kiselinske tokove.
Spavaju tuđi grehovi koje smo primili na sebe i priložili Bogovima Mira i Života.
Spavaju sve izgubljene bitke lične zastave.
Spavaju žene koje su priznale očinstva iz straha da će im porod nositi žig kopile i time sebe otpisale prezimenom i tako dalje i tako dalje. Spavaju sve žene heroji koje nisu podlegle malograđanštini i bljutavim savetima psihologije. Spavaju svi oni zgađeni i zgroženi nad ovim stavom. Spavaju.
Spava svaki pakao imenom 24h koje sam preživela i koji će me u budućnosti slučajno saplesti dok čujem kako mi puca čašica kolena.
Spava zid lažnog spokoja i osmeha koji sam izgradila da ne remetim, da ne potresam tuđe oštećene organizme. Spavaju moje suze koje su videli samo moji dlanovi. (Spava i patetika.)
Spavaju svi moji izlasci i zalasci iza horizonta da udahnem. Spava nada u povratak onih koji su zauvek otišli. Spava i poslednji san o stablu na koje želim da se naslonim a njega nema.
Spavaju sva moja promišljanja o smislu i besmislu o tome kako sam se trebala roditi bez empatije i mozga i svaki fjordovski eho koji me opovrgava.
Spavaju sve moje misli koje će na koncu značiti samo meni istetovirane u kostima kad me konačno polože na ono brdo gde spavaju oni koji me iziskriše željno.
Spavaju sve loše i dobre donešene odluke ali konačne. Spavaju.
Spava moj DNK i u njima oči mojih predaka.
Spavaju dragi ljudi rođeni čistog srca koji nisu umeli reći ni da su hteli ružno su ti zavezane pertle.
Spavaju svi zločinci, bolesno čovečantsvo poltroni, gazimrtve. Spavaju Lorkine košulje.
Spavaju sva opraštanja i nikadosprosti.
Spava svo kamenje kojima nisam džepove napunila.
Spavaju sve moje biljke (pedeset dve vrste) a i ja ću za njima
jedino pesma ne sme da spava ponad nje se nastavlja bajka i u bajci rovovska borba dobra i zla
inače ne korači mi se ni korak
(u doba površnosti).
_________________________________
JELENA STOJKOVIĆ MIRIĆ (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture, radi kao specijalista za video montažu; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima. Svoje radove objavljuje na svom kutku Srebrnasto paperje, a recituje na YT kanalu sa istim nazivom. Objavila je obimnu zbirku poezije “Eliza ima srce čoveče ili Srebrnasto paperje”. Pesme su joj prevođene na slovenački. Baka devojčice Eme, koja se najlepše smeje. Živi u Beogradu.
Vlakom do obale putuju studenti i umirovljenici. Radnici su ostali pod užarenim nebom, na svojoj samrtnoj postelji. Noćni kolodvor budi u meni nemir, kao da sam kriva za ovo dvoje koji sjede na tračnicama, uvjereni da vlakovi više ne prolaze. Mladi su, gotovo djeca, i nekako bezazleni u svom pijanstvu. Priča o tome kako je rađala ostaje u meni najsnažnija uspomena. Nisam se usudila pitati gdje je sada. Ubrzala sam kao da žurim. Noćni vlak je poluprazan, klimatiziran i zatvoren. Promiču tamni nejasni predjeli, kao da su beskrajno daleko. Daleko kao more kojemu se iznova vraćamo, sve više udaljeni od broda što odlazi na zadnje putovanje. Zakasnili smo već na polasku.
***
NOVOGODIŠNJA NOĆ
U novogodišnjoj noći Cestu pokriva magla Pusto je Nitko se ne vraća Očekujemo možda tek košutu Kao na prometnom znaku Ne žuri nam se Mogli bismo autocestom do kraja Umotani u toplinu auta Pričamo da ne zaspimo Nije ovo naše vrijeme za lutanje Magla donosi slutnje Palim duga svjetla Što probadaju oči Bijelog psa pred nama Odakle se stvorio Pitaš Ali već je nestao Bijeli pas na pustoj cesti Prati me kroz noć Kao u maminoj priči Hoda pokraj nas nevidljiv Ona govori Ne osvrći se Nestat će Čuva li nas ili proganja Nije rekla
***
LJETNI DAN
Ljetno jutro razbuđeno bukom kosilica i šuštanjem prskalica. Devedesetogodišnji susjed vraća se sa svakodnevne duge ture biciklom. Njegova lijepa žena odavno je umrla. Tijelo treba njegovati kao travnjak, korov buja i u oskudnim uvjetima. Rad umiruje, a vijesti umrtvljuju dušu. Negdje prodaju djecu. Vruće je. Približava se usijanje. Zamračit ćemo kuću, poći u toplice, uz kavu, sok i novine provesti dan.
***
JENA KAJKAVSKA
Zvoniju koraki po blatu i graba zaigrani: Napiši pesmu kajkavsku! Kriči jastreb nad glavom, hud na dvorišča bez piščancov: Piši, piši, piši! Ruopa mi misel nad zdencom zapuščenim: Rieči su domače gliboko kak i sunce gore visoko. Bi me mogle i zgreti i speči. Naj se po selski v škuole spominati, buš drugi red dobila, su mi znali reči. Prešla su ta vremena gda se od zore do mraka na komačeku zemle zâse i živinu skrbele i za druge nije znale. Male je rieči vu tem svietu bile. I kak da denes, dâ su škuole minule, za se kaj su mi v glavu naprtile, najdem kajkavsku rieč? Pak si mislim, če ju ne najdem, ju zmislim. Cieli nuovi kajkavski svet.
__________________________________________
MIRJANA MIKULEC (1959., Zagreb), diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, a živi u Oroslavju. Pjesmama i kratkim pričama sudjeluje na recitalima i književnim susretima u Hrvatskoj i regiji. Radovi su joj objavljeni u časopisima za književnost i kulturu (Vijenac, Poezija, Riječi, The Split Mind, Kaj, Hrvatsko zagorje, Rusan), književnim zbornicima te na portalima. Dobitnica je Plakete Hrvatskog sabora kulture za prozu 2019., te više nagrada za poeziju na recitalima u Mariji Bistrici, Bedekovčini, Ludbregu, Novom Sadu i Beogradu. Za poeziju i prozu višestruko je pohvaljivana. Članica je Krapinsko-zagorskog ogranka Društva hrvatskih književnika, Ogranka Matice hrvatske u Zaboku i Kajkaviane – društva za prikupljanje, čuvanje i promicanje hrvatske kajkavske baštine. Autorica je pjesničkih knjiga: Koordinate postojanja (2007.), Raspukline (2011.), Stope (2015.), Nosim vrč na vodu (2021.) te zbirke priča Piši mi (2018.).
čovjek-časopis 