GLAD
s vremena na vreme sanjam: mraz je
a tvoje ruke rascvetale; i tvoj precvetali glas sluti
nadolazeću utehu: prigušene i potištene,
noćne more se tada snebivaju, a onda dođu: dođu čiste i sjajne, i budim se
u suzama,
usamljen i gladan
a onda dođu:
kao greh pepeo pada na kukavice i s vremena na vreme mrtvozornik, prestrašen,
pogleda u jezik obavijen rastinjem, uši nagrizene konopljama a ptice, ohole,
znaju samo za plen;
hrana biva pepeo, a u urni ipak bes:
iz pepela zrnevlje raste neobuzdano i mlado za suživot
ili jad – i tvoj glas precvetali dalje nariče san:
pepeo pepelu
i pepelu zrnevlje
i zrnevlju glad
***
TOPLOTA
mraz je,
a tvoje telo čisto; i utroba tvoja sklonište je za gonjene
i gozba: na trpezi greh
a za trpezom strah; to je moje dete, moja krivica
i moja žalost umrljana
dok je telo čisto, ruke su nepodnošljive
dodir se rasipa: zglob za mleko, karlica za hleb
a postelja – dar
mraz je, a šake modre
i košmar se primiče sam:
dok ti je telo čisto i vrat neokrnjen,
ja ću ga nositi
ogorčen
i nag
***
POHLEPA
Više nemam decu. Bio mi je potreban neko,
ko bi od mene uzeo ovu tišinu i tugu. Ruka kojom je tešim stari brže
od ostatka tela. Jesi li željna majke
kao što sam ja željna tebe?
Menjam ruku. Gladim je kosom, obrazima.
Uskoro ću ostati bez načina da pokažem da mi je stalo.
Sada tužna ona ostaje u mom krilu, izopačena ali puna ljubavi. Znam po načinu na koji
čeka
da mi ponovo izrastu koža, kosa i udovi.
Je li ovo bila njihova patnja?
Je li ovo jedini način da se iskusi bol?
***
PONOS
Sve je moralo da se raspadne da bih videla tu raskoš –
pogled iz obzira uperen u pod, iz opreza
u drugog. Radost je rasla uz pretnju: u bdenju se čekalo i pevalo
dok smo ostajali srećni, budni,
kad je za tim bilo potrebe. Sada,
malo nas toga sprečava a velika je taština u korenu tuge
i sklanjaju se dugo, evo već,
od nas. Neko plače,
a neko drugi briše im oči. Jagodice trepere, utrnule, uvele,
zaista nežne. Ako zaklonim pogled, više nećemo deliti muke
i moja ruka će se saplesti o one u molitvi.
I biće neiskreno; a zaboraviće, čim se zakloni telo,
kako su dozvolili da im utrne lice
i s prezirom gledali dugo, dugo već,
u nas.
_______________________________
TAMARA PANTOVIĆ rođena je 30. novembra 2001. godine u Kragujevcu. Trenutno pohađa master studije psihologije u Beogradu. Objavila je dve zbirke poezije: “Putopisi (iz obećane zemlje)” u izdanju Matice srpske 2023. godine i “Dom” (2024) u izdanju Festivala poezije mladih u Vrbasu. Poeziju je objavljivala u različitim štampanim i online zbornicima i časopisima, učestvovala na više festivala. Voli sneg i cveće, i kada je drugari zovu “šmekerkom”.
čovjek-časopis 