SUICID U PONOĆ
Moja generacija je odrasla na parolama
bajkama i motivacionim citatima
niko zapravo ne želi revoluciju
već samo fotografiju sa ulice
među kordonima policije.
Ne širite dezinformacije –
budućnost je u ovoj zemlji ukinuta.
Mi samo parazitiramo na ostacima
neke tuđe prošlosti
dok ne izjedemo sami sebe
u finalnoj metastazi.
Moja generacija je pas
koji juri senke golubova
a gubave lešinare i ne primećuje.
Tolerancija je odsustvo želje za istinom.
Inicijacije i rituali sa društvom
postaju loše navike.
Slučajni susreti u toaletu prisniji
nego razgovor s prijateljima
jednokratne noći nežnije
od dugogodišnjih odnosa.
Narod kome je mera
za prolaznost vremena cigareta.
Moja generacija je dosada u podne –
suicid u ponoć, sredstvima po želji.
Nezadovoljstvo je znak ambicije
ali u njoj mnogi izgore
jer su zavoleli šibicu.
Besposleni dani su katastrofa
dani kad služim kao most
paukovima da silaze sa drveća.
Mora da se gleda u plafon
pa pomisliš kako si odjednom
strašno mudar jer si preživeo
nešto što neko drugi nije.
Život i književnost su kao sneg
mećava neće prestati
samo jer si ti ostavio trag.
Neka misle da sam bezopasan
kad na ispitima života
mašem belim papirom.
Šta je poraženom još jedan poraz
razlog da se rasterećeno nasmeje
još jednom novom pokušaju.
***
ŠTA JE ŽIVOT NEGO PLES MEĐU GROBOVIMA
Šta ja znam šta je život
turistički nešto proživim
na nogama provodim dvadeset sati
trujem svoje organe
pa se vadim iz griže savesti.
Krišom se divim običnim
radnim ljudima
vrednim studenatima
lepim i zgodnim devojkama.
Divim se požrtvovanosti
roditelja koji podižu decu.
Ne bih se usudio
da osudim novi život na propast.
Svima im se osmehujem
gledajući decu devojaka
u čija srca nikada nisam umočio
svoje prljave šake.
Tako je i bolje.
Meni treba neko nov
neko nepoznat
da mu kažem sve.
Nakon toga se raziđemo
u prolazu klimnemo glavama
zaverenici iste ideologije
slepi putnici pregorelih srca.
Ovde niko ne sluša
klasičnu muziku jer
podseća na katastrofu.
Potrebna je tišina
iz poštovanja i stida
odrasli međutim brbljaju
iste neupotrebljive bajalice.
Nikada nismo prestali
sa žaljenjem.
Izgleda da će dani žalosti
trajati večno.
Kabineti su prazni
table čiste i sunđeri suvi.
Niko ništa nije naučio
ponavljači smo večitih lekcija.
Pune pijace
dece u crnini
koja kupuju cveće.
***
INTRIGA
Dva para idu jedni drugima u susret
drže se za ruke, dok jedno među njima
u zanosu priča svojoj osobi.
Muškarac priča kod prvih
a žena kod drugih
dok jedna žena
i muškarac slušaju
i gledaju pred sebe.
Pogledi ovih ćutljivaca susretnu se
i traju predugo da bi bili bezazleni.
Odakle se poznaju
i šta znaju jedno o drugom
iz ovog ili drugog života
i šta su to osetili
nećemo saznati. Nikada.
Kao iz straha, veruju da će otplutati
šake svojih osoba stežu čvršće.
___________________________________
STEFAN STANOJEVIĆ (Pančevo, 1995) pesnik koji je u svom gradu vratio učestala čitanja poezije, objavljen u nekoliko relevantnih, štampanih i onlajn antologija, časopisa, portala, zbornika u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori.
Objavio je zbirke poezije „Mladi Atlas” (BKG, Beograd, 2016) i „Napad panike” (Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2020). Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, španski i hebrejski.
Radio je kao novinar, fizički radnik, profesor na zameni, magacioner.
Član je Udruženja književnika i književnih prevodilaca Pančeva. Radi u knjižari.
Jedan od dugogodišnjih urednika najdugovečnijeg zbornika poezije i kratke proze mladih s prostora eks-Ju “Rukopisi”. Organizator “Pančevačke književne ture”, obilaska najvažnijih mesta vezanih za pančevačku književnu istoriju i nasleđe.
U pripremi je njegova treća zbirka poezije “Dosada u podne, suicid u ponoć”.
čovjek-časopis 