Month: February 2026

Otac sklanja zavesu sa prozora. Kaže kako želi da vidi celovitu sliku, a ne samo njenu polovinu. Nekada je majka njegovo krvavo lice brisala zavesom koju nije stigla da okači.
Dolazio bi kući pijan. Padao po vertikali u hodnicima, sobama i kupatilima. Vešto bi izvodio osmice i govorio nerazgovetno, dosadno i sporo.
Više ne priča o letnjikovcu. Postaje ćutljiv. Broji prste na svojim nogama očekujući da ih jednom izbroji više od pet, ili čak i manje.
Njegov je pradeda bio hajduk. Neprijatelja bi vezivao za drvo i ne bi ga odvezao do momenta dok ga ne bi opio. Svoju je ženu tukao učestalo.
U starosti, iznemogla, seda i slepa, hodala bi hodnicima kuće poput utvare. Ta kuća je ostala u sećanjima moga oca. Često je sanja. Njeno veliko dvorište, kako po njemu trči poput deteta koje se zaustaviti ne zna.
Možda čezne za odlascima preko pruge. Jednom mi je pričao o Banetu Ciganinu. Bio je jedan od najboljih radnika u firmi. I kada se na radu povredio, savetovali su mu da firmu tuži, a on bi odgovarao, smireno i samouvereno: JA JESAM CIGANIN, ALI IMAM OBRAZ.
I Velizar, na bogosloviji najbolji, u reci se kupao i nestao. Njegovo telo su pronašli u drugom selu, drugoj reci i pod drugim nebom.
Priseća se ljudi sa kojima je hodao, rame uz rame, vraćajući se kući, ili odlazeći iz nje. Pogreba kojima je prisustvovao. Praseta koje uređuje njegov deda. Samo smrt demencija ne izjeda. Ona je uvek jača, sama i nepristrasna.
U ambaru pronalazi staru metlu. Njom otresa kruške sa grane. Padaju po njemu poput grada na užareni crep. Nikada ne zaboravlja krušku tetke Ljubice. Zajedno sa njom jede i crve kojih se ne gnuša.
Sve je manje mesa u našoj kući.

***

Potpuna je ona kuća u kojoj obitavaju i Smrt i Život. Moja je kuća nepotpuna, jer u njoj samo Život obitava.
Često odlazim u drugu kuću, staru porodičnu. Onu potpunu. I posmatram, kroz prozor, jedan veseo život.
U drugoj sobi, žutog nameštaja i žutih tapeta, zalazak sunca posmatram. Verovatno najlepši koji sam u životu dosadašnjem video.
Znam, reći će, on takav je. Čudan! Ali, ko će mi priznati sve strahove i tuge, razočaranja i nezadovoljstva, kada dođem do kraja i kada se telo zemlji nakloni?
Da li će neko reći: „Poštedite ga, on suviše je patio i tugovao u svetu prolaznom!”
Neko mi na prozor kuca. To Mesec me poziva da zvezde njegove gledam. Već je noć i zemlja se tišinom pokriva.
Negde, u nekom beskraju, jedna me soba čeka. Puna je stvari iznošenih. Sećanja, nadanja, patnje na slikama zabeleženim. Tamo gde tišina je muzika koja nas opija i gde ljudi nemaju usta.
U svetu prolaznom duša se u vodi punoj reči davi. Pokloni mi ćutanje i biću ti zahvalan, prijatelju. U tom se ćutanju Mesec i Zvezde dotiču. Ali, ponekad, tišina buku stvara i ona ranjava.
Jedan me dečak iz mačijeg oka posmatra. Izgubio se, odavno. Njegov se povratak ne očekuje. Roditelji su, odavno, na njega zaboravili. Život ga sebičan takođe zaboravlja i juri napred na konjima ludim. Ludim od straha. Jedino Smrt tog dečaka nam vraća. Tek na kraju setimo se dečaka u nama zaboravljenog. Za ruku nas uzima i odvodi u bezvremenost. Njegova ručica tanka je i topla.
Smeškam se suncu! Toj zvezdi koja svakodnevno umire i svakodnevno se rađa. Mogu mi uzeti oči, ja videću mislima.

***

U kući nemamo vode. Uzimam kolica, u njih stavljam dve kofe, i odlazim na obližnju česmu. Ona je u groblju. Jedino ja sa česme točim vodu.
Zatim, lonac na šporetu u kom se voda zagreva dugo. Polivam ga čašom tople vode. Okreće se. Nakon što njen topao zagrljaj popusti, otac počinje da drhti.
Nekada bi mi, kao detetu, prao leđa. Nisam imao ni najmanju nameru da ga zamišljam kao mogućeg ubicu tela koje je zajedno sa majkom izrodio.
Kada bih u kući sam ostajao, lagano bih puštao vodu. Napunio bih pola kade, a zatim ulazio u nju. Vrata kupatila bih zatvarao plašeći se da me utvare ne vide i ne povrede. A one ne povređuju fizički. Drugim načinima dolaze do naše ranjivosti i izvrgavaju je ruglu, poniženju i užasu.
Grozdana je bila osamnaestogodišnjakinja koja se utopila u reci. Autobus je sa puta sleteo u Savu. Tonuo je brzinski, a ona se nije odupirala želji vode da je upozna što pre.
Njen grob je zaštićen limenim krovom i nikada ga nisu poganile ptice. Odmah pored nje počiva i majka. Osluškujem pesmu bola koja se izvlači iz mermera. Njena glava nikada više ne može pokisnuti i majčina ruka je nikada ne može pustiti.
U vodi reke kupao se i otac, nekada. Govorio o letnjim danima na reci, druženju sa prijateljima, pričama i pašnjacima koji su bili nedaleko od reke.
Dva dečaka su se kupala i nestala. Pričalo se da su ih oteli Cigani. Tela njihova nikada nisu pronašli.
Sada ispiraju ugalj. I reka je postala mutna još one godine kada su stranci počeli dolaziti i otvarati fabrike. Naši su ljudi, ipak, neodgovorniji. Po reci plutaju leševi svinja i ovaca. Jedna je krava sahranjena na obali, nedaleko od reke. Iz peska se uzdižu rogovi i deo skeleta po kom šetaju mravi.
Deponija je nedaleko od reke. Jedne sam godine prepoznao gumenu vevericu i gumenog medvedića. Igračke koje bi me u detinjstvu zabavljale. Nestale su, onda kada majka nije bila kod kuće. Dugo sam ih tražio i majka nikada nije priznala da ih je bacila. Prepoznao sam ih po otkinutim ušima koje su im otkidali braća i sestre pre mene.
Nekada je otac kod reke zasađivao kukuruz i prepoznavao deo našeg placa po velikoj krušci koja na istom mestu stoji godinama. Posmatram njeno debelo stablo. Otkidam jedan plod i bacam ga u njivu. Kuća za crve će istruliti na suncu.
Zalazak ne znači smrt. Zamišljam se u toplim predelima Afrike dok sunce ulazi u svoj podzemni krevet. Njemu nisu potrebna odobrenja, njemu nisu potrebne zabrane, njemu nije potrebna smrt.

***

Majka je rođena u Plavu, 1966. godine. Prava Crnogorka, govorili bi. Zatim je došla u Beograd da studira, sa svojim očekivanjima od života. Da ima služavke i dobro da živi.
Znala je da od tog posla nema ništa. Da se za dinar mora pomučiti.
Onda je rodila brata. Njegovi učestali napadi astme i noćni odlasci u Hitnu poljuljali su njenu želju da rodi drugo dete. Ipak, otac je pri svome ostajao i ja sam došao.
Onda smo u šumu odlazili. Drva iz šume dovlačili. I jeli krompir i kupus, za doručak. Tako barem svedoči sećanje moga brata.
U crkvu je odlazila. Da uzme nekakve pomorandže, deo donacije za ugrožene nakon bombardovanja. Sveštenik joj rekao da ona uzeti ne može, jer je Muslimanka. Tada je raskrstila sa crkvom i od svoje kuće napravila hram gde jedina je religija bila skromnost.
Uzimala bi motiku i okopavala baštu. Nasađivala kokoške i muzla koze. Sve je činila kako bi brata od astme izlečila. Ponekad bi bila mađioničar, cirkuski zabavljač i služavka.
Odlazili smo u banju. Majka, brat i ja. Otac bi kod kuće sam ostajao, sa životinjskim carstvom koje je majka stvorila. Onda je zamolio komšinicu da pomuze kozu. I ona je pristala, ali je iz vimena teklo krvavo mleko.
Svoju je majku ispratila rano. Oca još ranije. Kada je za sebe grobnicu završio, umro je. I voleo je da pije, ali ženu nikada nije tukao, dok ona je ostajala sama, sa decom u noćima zimskim i jesenjim. Prolećnih i letnjih noći nije se plašila. Čula se pesma sa dalekih njiva, voda se iz bunara uzimala, i jeo se kačamak.
A onda, kada deca zatvoriše vrata njene kuće, u planini, među stokom i vukovima, baba je izdahnula. Nikada njene oči nisu zaboravile kuću u plamenu, izgorela tela braće i sestara.
I majka nikada nije plakala pred svojom decom. I uvek je imala osmeh za brata i mene.
Oca je od samoubistava odvraćala onda kada je krov garaže pravio i u afektu govorio da će se obesiti jer mu loše ide. Tada bi mu govorila: STANI! PRERAČUNAJ SE! TO KOŠTA!
Sadila je ruže, davno. I gledala u polje iza kuće. Očekivala da nekoga u daljini opazi i da mu se obraduje. Daljina je bila nepregledna i divlja, i drveće je skrivalo čoveka koji je putovao dugo i nikada nije stigao da uteši moju majku.
Onda smo išli po mešalicu kod komšije. Preko njive, otac i majka gurali su mešalicu za cement. Svojim bi rukama podizali kuće i okućnice.
Nikada sebi nije kupila novo odelo. Dobijala od sestara i rodbine, bila bi zadovoljna. Plodove oraha lupala čekićem, zalivala cveće i baštu, i brala višnje na praznike.
Nikada joj nisu oprostili poreklo, ime i znanje. Samo je ćutala i plakala. Jeftina je naša kuća. Kuća u kojoj je majka plakala.

***

Otac otvara vrata nekadašnjeg svinjca. Komšija pravi drugačiji, luksuzni i svečaniji. U njega će se useliti dosta budućih smrti svinja. Nakon što se rode, toviće ih koncentratima. I onda će im, kada sazru, ozvaničiti dan klanja i njihova će smrt biti potpuna i konačna. Zamrzivač će napuniti telima svinja i njihovim se mesom gostiti u dobima zime.
Zima je na pragu. Sporo i lenjo kuca na vrata obližnjih kuća, i naše. Ništa nas od nje ne može zaštititi. Cveće koje sam tokom proleća zasadio unosim u kuću. U zimskim danima grejaće ga orahovo drvo koje će požudno gutati vatra u šporetu.
Ove smo godine, komšija i ja, posekli poslednje stablo oraha u dvorištu. Sa poslednjim drvetom orahove šume biće zaboravljene. I nakon mene niko ih neće pamtiti.
Otac se igra sa mrtvim mišem. Želi da ga unese u kuću i da ga postavi na sto, da se ugreje. Razmišlja o njegovom oživljavanju. Poput deteta veruje u čudnovato, a ja mu, poput strogog roditelja, ideju o morbidnom izbijam iz glave.
U njegovom ponašanju primećujem ljutnju. Miša bacam kokoškama da ga pojedu. Otimaju se i njegovo telo brzinski postaje razdeljeno na više komada. Jedna kokoška uzima najveći deo, druge je jure sa namerom da joj deo plena otmu. Njihova glad se nikada ne umiruje.
Razmišljam o plišanom medvedu narandžaste boje. Igrao sam se kod komšinice, među svinjama, i medved je upao u njihov prostor. Komšinica ga je brzinski izvadila i pružila mi ga ukaljanog. Nikada ga više nisam video. Majka ga je, verovatno, bacila već istog dana.
Drugom je bila zašivena glava. Danas je u sobi moga oca. Otac ga stavlja pored sebe kada se priprema za spavanje. Svakim danom je bliži detetu.
Za mene više nema medveda, niti vojnika koje mi je otac davno poklonio, još manje vozova i automobila kojima sam putovao daleko. Nikada nisam stigao na odredišta.
Na prozoru otac primećuje goluba. Posmatra ga znalački, kao da ga prvi put vidi. A jednom je na lomaču, od granja sačinjenu, položio dva mrtva goluba, i zajedno ih sa granjem spalio.
Kopao je grobove za koze, pse i mačke. Dozvoljavao bi mi da izgazim zemlju na nabrekloj humci. Zamišljao bih telo koje se raspada pod mojom težinom.
U mladosti, kopao je rake i za one velike i bitnije. Za ljude. Otac je bio i grobar. Kažu da je u tome bio umetnik i verovali bi da bi pokojnicima, u grobu koji bi on iskopao, bilo udobno.
Za mene otac neće iskopati grob. I nećemo zajedno u njega ući. Nećemo se smejati i opijati. Rugati se smrti, možda. Sve manje je vremena za njega ostalo. Kada bih mogao deo svoga vremena da mu poklonim, bio bih zahvalan Bogu i Đavolu, podjednako.

____________________________

MARKO TODOROVIĆ rođen je 1995. godine.
Objavio je zbirke poezije “Useljavanje u novu smrt”, Presing izdavaštvo, 2024., “Ljuska”, Poetum, 2025. i “Blavor, otac i bog”, Poetum, 2025. te roman “Letnjikovac”, Dijak, 2025.