KRATKA PRIČA ENVERA RIZVA: ŠEHO

„Visoka su jedra barki,
I tvrda su prsa junaka,
Al’ bolna su srca majki!“
– turska narodna pjesma
„Dosta mi je što imam krvotok!
Ne treba mi baština!“
– Ilija Ladin, “Moji pređi”

„Vidi mi Zije, isti moj Šeho, rodo ga majka, eh, moj Šeho, moj Muharem, zlato moje oplakano!“ – govorila je nana moje majke Zula. Govorila je tako kad god bi vidjela mog daidžu Zijada. I niko je nije slušao, niti je ko razumio, niti je koga bilo briga o čemu ona priča. A dedo bi Selim, kad bi mu rakija pamet popij, naruči u kafani pjesmu „Lov lovio mlad Muhareme“, pa kad bi kafanski pjevač razvukao najžalivijim tonom, tad bi i dedo Selim polupaj sve oko sebe. Onda bi ujutro iz kafane otiđi prvo pred kuću hodži Mehi, izvadi ostatak plate i daj efendiji da mu bratu Muharemu – Šehi prouči Jasin. U ta ista jutra, šaputala je pranana Zula, okrečući tespih u ruci: „Ja ga zvala, hajde Šeho sine kući, a on meni, neću majko, mi se više ne vraćamo, ehet, jašta, pa tako i bi, i bogme se ne vratiše. Eh moj Muhareme, moj Šeho, zlato moje oplakano!“ Dedo bi Selim onda svaki put kad bi kreni od Lepenice prema Hadžićima stani na brdu Košćan pod jednom kruškom, pa bi pričaj kako mu je brat Šeho tu davao pušku i da je jednom, a nekada u priči, čak i dvaput opalio iz nje. Selim je čak pokazivao i koje je drvo puškom pogodio, a onima koji su slušali vazda se činilo da je to bilo neko drugo.

Nego, taj Šeho, taj Muharem, bolna rana krvi moje, ko je bio? Gdje je otišao? Što se vratio nije?

Pradedo Ibrahim, koji je već preživio jedan smak svijeta i nekoliko sudnjih dana, samo je ponekad plakao sa šargijom, i niko nije znao za čim plače. On se godine 1917. vozom i smrznutih nogu, pješke, vratio sa Ruskog fronta iz zarobljeništva u Galiciji. Smrznutih nogu došao kući i našao mrtvu ženu i sina, kojima niko više ne zna ni ime. „Ubila ih Španska kuga“-govorio je. Njih ubile glad i bolest, a Ibrahim oženio dvadeset godina mlađu Zulu. Porodio onda sa njom sinove Muharema, Ibrahima i Selima. Sakrio ordenje u korijenje kraj seoskog jezerceta i govorio da će se Švabo kad – tad vratiti s ratom. Švabo se vratio i donio rat koji mu je odnio drugog najstarijeg sina, Muharema, kojem je baš on dao drugo ime Šeho. Njegov i Zulin drugi sin, Ibrahim, isto je volio brata Muharema. Ne baš onoliko koliko Selim, ali nekako, onako kako niko drugi nije razumio. On je sa Šehom i otišao u rat. Jedno jutro im je samo iznenada došao rođak Huso, osenički muhtar, upisao ih u domobransku vojsku i dao im dvije vreće žita. Kad su se poslije rata svodili računi i kad se pričalo o idejama, idealima, vojskama i generalima, niko nije razmišljao o tome šta su znali gladni seljački stomaci o tome šta je rat i šta su ideali. Dva brata, Muharem i Ibrahim otišli su u vojsku za rođakov potpis i dvije vreće brašna.

Pred kraj rata, kad se već nije znalo gdje je Šeho, Ibrahim se vratio kući. Za to su saznali partizani koji su upravo bili zauzeli veći dio Lepenice. Odmah po saznanju da se Ibrahim vratio kući, došli su da ga traže. Nana je Zula tad stajala pred kućom, stajala i tresla se, još i trudna bila. Nikad joj se od tad ruke nisu prestale tresti. Ibrahim se, pak, sakrio u sepet na tavanu, a partizani nabili bajonete na tandžare pa svu štalu i gumno sjena pred njom isprobadali ne bi li ga našli. Ali ne nađoše ga. „Kismet! Sudbina! Spasio me dragi Allah!“ govorio je pred smrt, mnogo godina kasnije, Šehin brat Ibrahim. Nakon skrivanja u sepetu, u selu su našli ženu Ibrahimove visine, obukli ga u zar i feredžu i žensku odjeću, pa je tako sa visokom ženom prešao Lepenički most u Bukovici pored cijelog odreda partizana. Prešao je most i stigao u Hadžiće. Tamo se kao bolničar pridružio nekom partizanskom odredu, taman da učestvuje u operacijama za oslobođenje Sarajeva u aprilu ’45. godine. „Eh kako je tada bilo, oko Sarajeva, k’o u kotlu vrilo!“ – govorio je na seoskim sjelima.

Pranana je Zula baš tih dana rađala svoju najmlađu kćerku, najmlađu sestru Šehinu i Ibrahimovu. Kasnije je govorila, ne bezveze, već s razlogom: „Od Sarajeva tutnji ko u kotlu i tu večer ja rodih svoju Zehru.“ Pričala je Zula tako, jer su je uvjeravali da je Zehra rođena godinu dana kasnije, pošto je tako „stajalo u papirima“. Ali Zula se nije dala zbuniti, a i tad je opet spominjala Šehu. Zehra, pak, bješe jedina u porodici koja se nije sjećala brata Šehe i koja nije imala nikakve uspomene na njega. Ali slušala je, morala da sluša, dok je svaki drugi član šarene i velike familije, svak za sebe pričao o Šehi. Prvi put za njega, ipak, nije čula među ukućanima, već dok je na Lepenici rijeci sa ženama iz sela prala haljine, pa je jedna od njih rekla: „Eh sjećaš li se Hasno, kad je Ibetov i Zulin Šeho, ovdje ufatio pastrmku od pola metra?“ Zehra prvo nije mogla doći sebi od pastrmke od pola metra, pa kad se malo otrijeznila, otrčala je kući da pita ko je taj Šeho o kojem žene na rijeci pričaju. Kako je upitala, tako joj je svako od njih prilazio i predstavljao svoju verziju Šehe. Zehra više nije ispitivala. Zavoljela je brata po pričama.

A ljudi iz Bukovice, tog mahalskog lepeničkog sela, sa tri muslimanske i jednom katoličkom mahalom, isto su voljeli Šehu. Čim bi ga neko na prelima spomeni, počni bi rasprava o tome gdje ga je ko zadnji put vidio. Nisu pričali o nekom prethodnom životu. O onim vremenima mira. O nekim ljepšim vremenima, iako za lepeničku sirotinju, vremena nikad nisu bila lijepa. Pričali su samo o tom vaktu koji ga je odveo u rat.

„Dan prije nego što će otić’ bio sa mnom na gumnu, mlatili žito, bila dobra žetva!“ govorio je neko.

Neko je drugi prekidao: „Kakvo gumno, kakvo žito, sijo se krompir, meni s volom došao da freza. Sjedili popili po jednu, sunce te ne veselilo, uvijek se smij’o! Šeho naš!“

„Kakav vo, kakvo sijanje, bokte ne jebo, bila zima, znaš da je tad pola sela otišlo u ustaše, jer se nije imalo šta jest. A Šeho, zna se, nikad kapi popio nije.“ – ubacivao se treći glas.

Potom bi kreni u glas svi, pa bi neko dodaj da je prešao u partizane, neko je govorio da su ga zadnji put vidjeli u Blažuju kako čuva prugu, neko je govorio da je poginuo na Sutjesci, čas govorili partizan – čas ustaša, nekad da je i bradu pustio, neko bi reci da je tukao četnike oko Fojnice i na Zelengori u maju ’45. godine, pa bi pijan Meho vriskom prekini sve i saopšti im da mu je Jozo Lukić pričao da su Šehu vidjeli na Sremskom frontu, kako s partizanskom kapom donosi tekbire i puca iz mitraljeza stisnutih zuba, sve dok ga topovsko đule nije raznijelo u komade. Priča bi u tim doživi svoj klimaks i više se nije znalo o čemu i o kome pričaju. Na kraju bi se mrzovoljni i posvađani razilazili kućama, pa su neki psovali, neki proklinjali, neki nešto nabrajali, a svi i sve zbog Šehe, ili zbog nečega drugog, to nisu znali.

Dedo Selim je, dok je bio mlađi, volio ove priče. Kad je počeo da zrije prestao je da ih sluša. A onda je jednog dana, odnosno jedne večeri, izgubio i zadnju nadu. Mojoj je majci tad bilo šest godina. Taj dan, pred akšam, stiže vijest dedi Selimu, da će se to večer na radiju „Slobodna Evropa“ ili možda na televiziji javiti Šeho da pozdravi majku i cijeli rod. Dedo Selim i nana Rabija zaputili su se odmah u Homoljsku Ćupriju u kafanu „Kod Anđe“, gdje su jedino bili i radio i televizija, da čekaju javljanje Muharema Murtića, onako kako se tada Nova godina čekala. Ali Šeho se javio nije. Dedo je opet došao pijan kući s nanom Rabijom i sve opet polupao. Polupao pola kuće, ali nikad nije digao ruku na ženu ili na djecu. Jer tako ga je učio brat Šeho, koji se baš to ljeto kad je otišao u rat, trebao ženiti. „Žena je svetinja brate, mati naša, pogledaj je, šta bi naš kaharni babo bez nje? Da nikad nisam čuo da si na žensko podig’o glas, a kamo li ruku!“ –sjećao se Selim dok mu je Muharemov lik dolazio pred oči.

„Eh da se barem javio da mu čujem glas“ govorio je kad je došao sebi. „Lopov li jedan, sa mnom se zajebaje, ko da sam još pašče.“ – ponavljao je.

Poslije je čak u pijanim stanjima tvrdio da je sreo Šehu kad je radio u Abenzburgu kao jedan od prvih gastarbajtera iz Jugoslavije u ovom gradu. „Idem ja ulicom, kad plav čovjek, u odjelu, ja gledam što se uozbiljio, krvave mu oči, žena sa njim, nema je kod nas ‘nakve. Diže mi ruku, a drugoom mi ubaci šaku para u džep. Ja govorim ne treba, a on klimnu glavom pa veli trebaće Selime. Tako mi je i pure znao odvadit od sebe kad sam bio mal, jedi da narasteš govorio mi je. Eh kad je to bilo. Jebem li te sudbino prokleta što si mi odnijela Muharema.“

Ali Muharema, Šehe, kako kome milije, ni prije, ni poslije, ipak bilo nije. Đaba je brat njegov i Selimov, Ibrahim, sedamdeset i neke govorio da ga je u bijelom ruhu usnio na hadždžu pa se znojan probudio jer mu je Šeho rek’o „da je prvo treb’o vratit dugove narodu pa doć’ na hadždž.“ Đaba je Ivo Musa iz Lepenice kad se vratio iz političkog bjekstva, pričao da ga je sreo u Italiji ’53. u vojnoj uniformi, i da mu je Šeho rekao da mu poselami majku Zulu. Đaba je radila sva OZNA da dozna to gdje je Murtić Muharem zvani još i Šeho. Đaba se nadao dedo Selim. Đaba je čekala pranana Zula. Šehe bilo nije. Bio je živ ali mrtav. Vidjeli su ga ali ga vidjeli nisu. Imali su njegovo sve, ali nisu imali ništa.

____________________________________________

ENVER RIZVO rođen je 26. juna 1998. godine u Sarajevu, gdje je stekao osnovno i srednje obrazovanje. Godine 2022. godine diplomirao je na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu s usmjerenjem na kasnoantičkoj historiji. Saradnik je nekoliko naučnih i naučno-popularnih portala, uključujući Historiografija.ba, Laurus Laslaeana, Povijest.hr. Učestvovao je na velikom broju međunarodnih konferencija iz oblasti historije, političkih nauka, geopolitike i sigurnosti i bezbijednosti. Aktivan je učesnik u raznim društvenim i kulturnim aktivnostima, a posvećen je volonterskom radu i aktivizmu. Posebno je predan pisanju poezije koju objavljuje na literarnim portalima i u književnim časopisima.