HTEO BIH DA SAM MRTAV
Hteo bih da sam mrtav,
ne, nemoj mi se obraćati,
hoću da budem mrtav,
ne pokazuj mi lepe slike, nago telo, ne
dodiruj me,
nemoj mi se unositi u lice,
hteo bih da sam mrtav,
ne stavljaj mi mačku u krilo, ni pauka pod
jezik,
ne pokazuj prstom na mene dok govoriš
nekom o nečem,
ne sedi uz moj krevet vrteći između prstiju
šarenu maramicu,
zatvori oba prozora,
navuci zavese,
hoću da budem mrtav,
ne prepričavaj mi TV izveštaje s fronta,
dok stavljaš karmin na usta,
dok pereš suđe,
dok se češljaš zagledana u jedno malo
ogledalo
oslonjena laktom o naslon na stolici,
hoću da budem mrtav,
ne govori mi o cenama brašna, cveća i vode,
ne recituj mi moje stihove s podsmešljivim
naglaskom,
ne radi jutarnje vežbe na podu između
svučene odeće i drugih predmeta,
ne čitaj mi domaći sastav naše kćeri
ocenjen sa pet,
ne pokazuj mi njene crteže,
ni sama se nemoj pokretati,
odustani od svakog pokušaja da me oživiš
ljubeći me,
duvajući mi u lice mehuriće obojene
sapunice,
ili me udarajući po licu nekim lakim
predmetom,
ili šakom,
hteo bih da budem mrtav,
hoću da budem mrtav.
29. mart 1993.
***
ČUDOVIŠTE
Pušim jak duvan, hercegovački,
što kupih ga na pijaci od nekog mladića
u vojničkoj bluzi i u cokulama.
Miris duvana podseti me načas
na đačka putovanja ka moru, u vozu
gde tiskali smo se uz smeh i uz grdnje.
No neko čudovište zameni ove slike drugim:
slikama grobova, novim krstačama, čuo se
i glas onih što žale pokojnike.
Pušim jak duvan, hercegovački,
uvijen u papirić tek stečenom veštinom.
Kroz dim me gledaju nečija mrtva lica.
30. septembar 1993.
***
RUŽA ZA ONU KOJA NIJE OVDE
Moja mati u starinskom autobusu
prelazi ogroman put. Preko zaleđenih
livada,
kroz snegom ophrvan planinski predeo.
Sedeći iza vozača, razgovara sa njim
o neobičnom vremenu. Ljuljuška se
na svom sedištu sa malim pticama u krilu.
Kadikad spolja čuju se krici,
ali se ne vide oni koji su izloženi
mučenju, negde od nekog.
Najednom u autobusu oseća se
jak miris ruža, kao da je neko ispustio bočicu
s mirisom, ili trlja između šaka ružine latice.
Moja mati putuje u Nigde
zimskim autobusom. Kadikad joj je
inje na licu. Pobelela su joj usta i obrve.
Imam dovoljno razloga da verujem u njeno
putovanje,
tome me uči metafizika, ali i jedno
posve lično osećanje vremena i besmrtnosti.
3. februar 1993.
_______________________________
ALEKSANDAR RISTOVIĆ rođen je 1933. godine u Čačku. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je profesor u čačanskoj gimnaziji, a zatim urednik u izdavačkim preduzećima “Mlado pokolenje” i “Nolit”, u Beogradu.
Objavio je knjige poezije:
Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
Ime prirode, Bagdala, 1962.
Drveće i svetlost unaokolo, Prosveta, Beograd,1964.
Venčanja, Nolit,Beograd, 1966.
Tekstovi, Prosveta, Beograd 1969.
O putovanju i smrti , Nolit, Beograd, 1976.
Ta poezija, Nolit, Beograd, 1979.
Ulog na senke, SKZ, Beograd, 1981.
Nigde nikog, Nolit, Beograd, 1982.
Gore i dole, Gradska biblioteka u Čačku, 1983.
Dnevne i noćne slike , Narodna knjiga, Beograd, 1984.
Slepa kuća i vidoviti stanari, Nolit, Beograd, 1985.
Lak kao pero, Biblioteka “Raspust”, Nolit, Beograd, 1988.
Some other Wine and Light, Selected poems, The Charioteer Press, Washington, 1989, u prevodu Čarlsa Simića).
Platno, Narodna knjiga, Beograd, 1989.
Praznik lude, Prosveta, Beograd, 1990.
Poshumno su objavljene Ristovićeve knjige poezije:
Hladna trava, pesme. Matica srpska, Novi Sad, 1994.
Mirisi i glasovi, poezija, u izboru Pavla Zorića, Srpska književna zadruga, Beograd, 1995.
Izdavačka kuća “Nolit”, objavila je, takođe poshumno, izbor iz pesnikove rukopisne građe u pet tomova, koji su sačinili Milica Nikolić i Miloš Stambolić:
Kost i koža, poema. Nolit, Beograd, 1995.
Neki dečak, Nolit, Beograd, 1995
Svetiljka za Ž.Ž. Rusoa, Nolit, Beograd, Beograd,
1995.
Pesme (1984-1994), Nolit, Beograd, 1995.
Mali eseji, Nolit, Beograd, 1995.
Ristović je napisao i romane Trčeći pod drvećem (1970), Pisma sanjalici (1972).
Bavio se prevođenjem (Žak Prever: Poezija, “Mala knjiga”, Nolit, 1969) i književnom kritikom.
U izboru i prepevu Čarlsa Simića izašle su dve knjige Ristovićevih pesama na engleskom jeziku: Some Other Wine and Light (The Charioteer Press, Washington, 1989) i Devil’s Lunch (Faber and Faber, London, New York, 1999).
Dobitnik je više naznačajnijih priznanja za poeziju: Nolitove nagrade (1982) i Zmajeve nagrade (1983) za knjigu Nigde nikog, Oktobarske nagrade Beograda za knjigu Slepa kuća i vidoviti stanari (1986) i nagrade Branko Miljković (1991) za knjigu Praznik lude.
Počasni gost Disovog proleća u Čačku bio je 1983.
Preminuo je 30. januara 1994. godine u Beogradu.
čovjek-časopis 