Imam pedeset pet godina, četiri meseca i devet dana preko toga.
Rođena sam u Vršcu. Tamo vetar ne dolazi spolja; on je deo tela. Prvo ulazi u misli, pa tek onda u rebra. Brdo nije mesto, već tačka na koju sam odlazila kad nisam znala kuda dalje.
Sve je funkcionisalo. Dan je imao red: budilnik, kafa, ključevi. Radnje su se nizale bez zastoja, kao da ih obavlja neko drugi.
U tom ponavljanju telo je prvo ispalo iz ritma.
Sedim u kolima ispred zgrade i gledam sat na kontrolnoj tabli. Vreme prolazi ravnomerno, bez prekida, dok u meni sve stoji.
Tada se ispred vetrobrana pomerila senka.
Čovek se izdvojio iz prolaza, kao da je na trenutak izgubio pravac.
Krupan je, kratko podšišane sede kose, u radničkoj jakni još zakopčanoj — zatvorenoj koliko i on. Kad se približi, kroz otvoren prozor ulazi miris znoja i prašine. U ruci nosi hleb, pod miškom smotane novine. Ne gleda me u lice; pogled mu se zadrži na ključu u bravi i na motoru koji radi bez potrebe.
Na trenutak podigne obrve, zatim se pomeri u stranu i ostane tamo.
„Idi dok još možeš“, kaže, glasom bez saveta, kao da izgovara nešto što se odavno zna.
Ispred mog auta ostaje prazan prostor. Tada shvatam: vreme je da pođem. Odlazak je već bio u meni.
Od tog oktobra prošlo je dvanaest godina, dva meseca i dvadeset četiri dana — dovoljno da odlazak prestane da bude događaj, a postane stanje.
Koža pamti noći u kojima sam zaspala obučena, sa svetlom koje nisam ugasila, i jutra u kojima sam se budila bez razloga da ustanem. Razum se povukao ne iz slabosti, nego iz zasićenja, iz umora od objašnjavanja onoga što je već imalo oblik. Reči su se prve povukle.
Na sastancima sam ćutala. Govor je išao brže od smisla, rečenice su se preklapale i trošile jedna drugu. Kada su me pitali zašto ne govorim, rekla sam da je sve već izgovoreno. Godine su se smestile u kostima; ne bole, ali se više ne povlače. Ćutanje se nije završilo sa sastancima — samo je promenilo prostor.
Sve je i dalje funkcionisalo. Dan je imao oblik, obaveze su se nizale kako treba, ništa nije izlazilo iz rasporeda.
Samo se u sredini dana pojavljivala rupa, tiha i pravilna, kao mesto gde je nekada stajalo pitanje. Nisam ga popunjavala. Navikla sam da oko praznina hodam pažljivo, bez naglih pokreta, kao oko nameštaja koji više nije tu, ali ga telo pamti.
Uveče bih skidala sat pre nego što legnem. Ne zbog sna, nego da mi ne meri ono što se više ne računa. U kuhinji bih ostavljala sudove da se osuše sami, bez krpe, kao da im ne treba moja ruka. Sitnice su preuzele brigu o sebi.
Tog dana se spolja nije promenilo ništa. Nije bilo povišenog tona, ni loma, ni gubitka koji bi tražio reakciju. Sve je ostalo na svom mestu, uredno i tačno, kao da je tako zamišljeno da traje. I upravo u toj pravilnosti shvatila sam da više nema kretanja, jer sam ostajala zato što sam znala naviku u kojoj sam bila bezbedna, i ta bezbednost me je zadržavala duže nego što sam mogla da izdržim.
Od tog trenutka nadalje, ono što sam držala iznutra počelo je da popušta.
Ništa se spolja tog dana nije promenilo. Dan je imao isti red, isti tempo, istu tačnost. Sve je funkcionisalo kako treba, svedeno i bez greške. I upravo zato je postalo nepomično.
Tek kasnije sam shvatila da sam ostajala jer sam znala naviku u kojoj sam bila bezbedna, i ta bezbednost me je zadržavala duže nego što sam mogla da izdržim.
Seli smo jedan naspram drugog, u prostoriji koja je znala ovaj razgovor i pre nego što je započeo. Zidovi su bili neutralni, sto bez tragova, vazduh naviknut na iste rečenice. Ništa tu nije očekivalo izuzetak.
Govorio je mirno, sa sigurnošću koja dolazi iz ponavljanja. Rečenice su mu bile uredne, već proverene. Govorio je o vremenu, o strpljenju, o tome da se neke stvari razvijaju sporo i da nije loše ostati tu gde jesi dok se ne pojavi sledeći korak. Slušala sam ga pažljivo i razumela svaku reč. Razumela sam i zašto ih izgovara. Ali dok je govorio, u meni nije nastajao odgovor. Ne otpor, ne slaganje — samo jasno odsustvo. Razgovor više nije govorio o meni, nego o prostoru koji želi da ostane isti.
Tog dana nije bilo povišenog tona, ni loma, ni gubitka koji bi tražio reakciju. Sve je ostalo na svom mestu, uredno i tačno, kao da je tako zamišljeno da traje. I upravo u toj pravilnosti shvatila sam da više nema kretanja.
Dok je govorio, posmatrala sam njegovo telo. Ramena blago povijena unapred, ruke blizu tela, košulja zakopčana do istog dugmeta. Telo koje je naučilo kako se ostaje. Njegov mir nije bio snaga, nego navika. U meni je, istovremeno, rastao strah da bih mogla ostati ista ako se ne pomerim. Taj strah nije tražio reči. Bio je dovoljan.
Odluka se nije pojavila kao reč. Došla je kao pomeranje težine u telu — kao kad stopalo krene pre misli.
Na peronu nisam imala plan, samo pravac. Voz je bio pun. Ljudi preblizu. Vazduh težak. Metalne šipke masne od dodira. Stajala sam ukočeno, čuvajući mali krug tela kao jedino što mi još pripada.
U Beograd sam stigla kasno, u sate kada grad ostaje bez lica, ali ne i bez buke.
Stan je bio mali, iznajmljen, bez istorije. Zidovi goli, pod hladan. Spustila sam torbu pored vrata, tamo gde se stvari ostavljaju privremeno. Otvorila sam prozor. Grad je disao bez pauze.
Legla sam obučena. Ne iz umora, nego iz potrebe da ostanem spremna. San nije dolazio.
Probudila sam se pre vremena. Svetlo je bilo tu pre mene.
Noću je soba imala širinu; po danu je bila samo prostor.
Pogled mi se zadržao na stolici pored zida. Na njenom naslonu visila je moja jakna, još zakopčana. Tkanina je držala oblik ramena kao da ih još nosi. Nisam je skidala. Nisam je oblačila.
Odnela sam šolju do sudopere pre nego što sam je upotrebila. U njoj je stajala prljava voda, zamućena, sa ostacima od ranije. Pustila sam samo hladnu. Držala sam šolju pod mlazom duže nego što je trebalo. Prsti su mi utrnuli, ali nisam dodavala toplinu. Prsten na dnu se razlivao sporo. Spustila sam šolju mokru, bez brisanja.
Tek tada sam sipala kafu. Pila sam je stojeći. Toplina se zadržavala na jeziku bez puta dalje. Vilica je ostajala stegnuta. Gutljaji su se prekidali sami od sebe.
Uzela sam torbu. Zaključala vrata bez zadržavanja. Ključ je u bravi dao kratak, suv zvuk.
Ispred zgrade sam zastala. Vazduh je bio pun tuđih koraka koji nisu čekali mene. Stajala sam među njima, izvan ritma. Potiljak mi se zategao. U kolenima se pojavila kratka slabost. Dah je postao plitak.
Prvi korak se ipak desio, uprkos kolenima.
Đon je udarao o trotoar kratko i tvrdo. Zvuk je išao ispred mene. Nisam birala ulicu; sledila sam ono što je odzvanjalo.
Đon me je odveo do autobuske stanice u špicu. Ljudi zbijeni, preblizu. Laktovi uz rebra. Torbe koje zapinju. Mirisi koji nemaju gde da se razdvoje.
Stajala sam uz ivicu ivičnjaka. Zvuk mog đona se izgubio u kočnicama, uzdasima, kratkim psovkama. Telo mi je otvrdlo. Potiljak ponovo stegnut. Dah kratak. Kolena su držala težinu bez popuštanja.
Autobus je došao već pun. Vrata su se otvorila. Masa se pomerila napred.
I ja sa njom.
Prošlo je neko vreme; prestala sam da brojim onda kada su se jutra počela slagati jedno preko drugog, bez razlike. Isti hod, ista stanica, isti pritisak u špicu — telo je naučilo raspored, ali ne i pripadanje. Jakna više nije ostajala na stolici; bila je na meni pre nego što bih proverila kakav je dan. Šolja se više nije ispirala hladnom; voda je tekla onakva kakva jeste. Đon je i dalje udarao o trotoar, ali zvuk me više nije vodio — pratio me je.
U masi sam stajala kraće. Korak se pojavljivao ranije. Potiljak je popuštao prvi, dah je nalazio dužinu, kolena su prestajala da pregovaraju. Grad nije postao blaži; ja sam se samo preciznije uklapala u njegovu brzinu. Počela sam da stižem na ista mesta bez osećaja dolaska i da odlazim bez potrebe da se osvrnem.
Negde u tom razmaku, Beograd je prestao da bude događaj.
Postao je trajanje koje me nosi, ali me ne zadržava.
Na ekranu je sve izgledalo mirno. Ordinacija nije.
Zidovi su bili požuteli, linoleum izližan, a vazduh gust od sredstva za dezinfekciju koje se zadržava i kad niko ne dolazi. Stolica na kojoj sam sedela škrgutala je pri svakom pomeranju, kao da pamti tela bez izlaza.
Lekar je bio sušta suprotnost prostoru. Mlad, uredan, skup, kao da nije seo u ovu ordinaciju nego je samo svratio. Košulja bez nabora, sat koji se vidi ispod manžetne, glas siguran i brz. Govorio je glatko, bez zastoja, kao neko ko nema vremena za sumnju, samo za zaključke. Dok je govorio, hladnoća se polako skupljala u meni; najpre u stopalima, zatim u listovima. Nisam osećala pod. Nisam pomerala noge.
Nije me gledao dok je govorio; pogled mu je ostajao na ekranu; mene u tom procesu nije bilo. Prsti su mi se ukočili, blago, gotovo neprimetno, ali dovoljno da znam da sam prestala da reagujem.
Zadržao se tek za nijansu — nedovoljno za pitanje, dovoljno da hladnoća uđe u telo.
Hladan odjek se pojavio pre misli — ne bolest, nego njena senka. Ne upozorenje, nego mogućnost.
Telo je već bilo procenjeno kao budući teret.
„U ovim godinama“, rekao je gotovo usput, „ne preporučujemo agresivne opcije. Pratićemo.“
Nije objasnio šta tačno znači agresivne. Nije rekao šta se prati. Reč je ostala da visi između nas, uredna i zatvorena, kao odluka doneta pre mog dolaska.
Klimnula sam glavom. Ne zato što sam se složila, nego zato što sam razumela. Razumela sam da se odavde ne izlazi sa planom, nego sa čekanjem.
Kad sam ustala, kolena su mi zakasnila za telom. Jedva primetno. On je već posegnuo za telefonom. Razgovor je bio završen pre nego što je stvarno počeo.
U hodniku je bilo svetlije nego u ordinaciji. Previše svetla za ono što sam nosila sa sobom. Vrata lifta su se zatvorila tiho. Dok je silazio, hladnoća mi se pomerila uz kičmu i tu se zadržala. Dah mi je bio kratak, ali uredan. Telo je preuzelo.
Napolju je Beograd nastavio bez mene. Ljudi su prolazili brzo, sa pravcima u rukama. Ništa se nije pomerilo zbog mene.
Iz Vršca sam otišla mirno.
Iz Beograda bežim.
Ne zato što me odbija, nego zato što me uzima previše. Ovde se ne ostaje — ovde se polako brišeš. Okrenula sam se bez plana, sa telom koje je već bilo ispred mene.
Na peronu je hladnoća ulazila u kosti bez pitanja. Voz je stajao zatvoren, masivan, nepristupačan, kao odluka koja se donosi jednom i više se ne proverava. Kada su se vrata otvorila, ušla sam odmah, bez okretanja, kao da je telo čekalo samo taj znak. Metal je pod mnom zaječao, kratko, duboko, a zatim se sve pokrenulo. Grad je počeo da klizi unazad, u trakama svetla koje su se lomile i razlivale po staklu, dok nisu izgubile oblik i prestale da budu stvarne.
U Novi Sad sam stigla bez zadrške. Grad me je primio bez pitanja, kao da zna razliku između dolaska i povlačenja. Telo više nije tražilo sledeći korak.
Na Petrovaradinu sam stajala dugo. Tlo me je zadržalo.
Kamen pod nogama bio je tvrd i nem. Nije popuštao. Držao je samo punu težinu.
Ispod tog kamena Dunav je tekao široko i sporo, ne menjajući tok.
Telo je zadržano u tački između.
Ostaje se tamo gde telo, umorno od odbrane, tiho spusti oružje.
_________________________________________
JELENA BEŠLIN rođena je 6. septembra 1970. godine u Vršcu. Po struci je ekonomista. Bavi se pisanjem proze i kratkih književnih formi. U svom radu istražuje teme kretanja, odluke i odnosa između tela i prostora.
Trenutno živi i radi u Novom Sadu.
čovjek-časopis 