BUDUĆE CELIVANJE
Kao da dani s tim imaju išta; kao da crna će nešto da promeni. Smrt dođe u crvenoj haljini i šarenoj marami, kad se od svega smiriš i sve nebu prepustiš, u danu kad ćutiš, u trenutku dok celivaš mošti mučenika; tvoja majka postaje jedno od budućih celivanja. Ipak sveću za zdravlje joj pališ, verujući da živa je, dok na izlazu iz Crkve telefonski poziv ne zavapi: „Majka je uuuuu…mrla…“
Majka je živa! Još jednom istu takvu sveću sam zapalila, mesec dana nakon ovozemaljskog života. I ko zna još koliko puta ću; Najmlađa sestra mi kaže da u molitvi za žive još spominje majku.
***
VASKRSENJE
Uvek kod semafora na uglu Takovske i Kosovske zvala bih da te čujem, majko, pomišljajući kako će nekada to izgledati kad se preseliš. Dvadeset dana nakon odlaska prilikom crvenog svetla na semaforu, na uglu dvaju ulica, okrenula sam tvoj broj znajući gde si i očekujući da možda možeš da se javiš, onako majčinski, i kad ti do priče nije, međutim automat se nama javio rečima: „Pozvani broj trenutno nije u funkciji, pokušajte kasnije“. I onda si mesecima kasnije, ti mene pozvala u neočekivanje. Tamo se drugačije čuje.
***
NA KRAJU ROMANA
Ko još razume opomenu
kad trgnu nas u snu
uspomene nikad dosegnute
ili nas uznemire tuđe želje,
probude nas ne naša očekivanja,
kako je na kraju romana
onome ko razume do kraja poentu
ko je pronikao u suštinu
i zna da cvet koji posadiš
treba i da zalivaš,
kako je majka bez sunca
u teškoj bolesti
ili kako je ocu kad majka usni
bez reči VOLIM TE,
jer ne uspeva prokleto da izusti
kako smo to
zajedno mogli ne oživeti
ono nešto
što je jednom moglo biti mi
kad nas više ne bude,
pred smrt majka kaže
da trudna je.
***
TVRĐAVA
Iza semena
nići će tvrđava,
nebo što se u sebe uspinje
neko ko se smeje,
a bol sad ne oseća
neko ko nije još do kraja,
a drvo još od semenke je,
neko ko umeće
i tuđu tugu da ponese
kao kesu iz prodavnice
i spusti je gde mu kažu
neko čije oči neće znati da lažu,
kao što mnoge
onu su
koja je dala sebe
zarad nastavka,
iza semena, niče pesma.
***
KAD VRATA SU ZATVORENA
Drveni vajat još pamti
ukus detinjstva
u kojem si mislio
kako nikada nećeš porasti
dovoljno visoko
da možeš boraniju da probaš,
svaku bravu da dohvatiš
i kad je potrebno
na prste da se podigneš
i vrata gurneš,
u ime istine.
***
KORAČANJE
U tri godine
prva ti reč korakne.
U pet godina
prva smrt u kuću se naselila.
U sedam godina
sve(T) ti je škola.
Sedam koraka
iz iste godine
i iste ulice
i nema škole.
Trube sirene uzbune,
počinje bombardovanje.
***
MESTO NAŠEG POČETKA
Sedam je nas
mučenika danas postalo
sedam nas nenadano
u kući od krvi
ispisuju se natpisi
natopljeni našim
delovima tela
na mestu Crkve
podignut je javni toalet
u znak sećanja na slavne pretke,
danas ni njega
na mestu naše istorije nema,
počeci, pustinja svedoči nas.
________________________________
SLAĐANA BUŠIĆ autorka je tri zbirke poezije “U uhu duh(a/u)”, “Tabani na jeziku”, “I bila sam šuma” (2 izdanja, za sad), knjige “Dobro jutro, deco – Kako su se veliki kad su bili mali budili uz radio”.
Radi u Radio Beogradu kao novinar i urednik nekoliko emisija u Obrazovnom programu za decu, mlade i porodicu.
Svaki susret voli da završi rečima: “Nikada se nećemo rastajati.”
čovjek-časopis 