NIŠTA NIJE ČUDNIJE OD RAJA
Elegija za anarho-primitiviste
Neprestano smo se gubili unaokolo. Oblast kojom smo bili okruženi još uvek je bila nastanjena životinjama. Davali smo jedno drugome predačka imena – moja sestra i ja; pokazujući otpor prema svemu što je donosila „neolitska revolucija“. Svi su nam govorili da smo „previše bliski“, ali nikada nisu saznali šta smo nas dvoje činili kada bismo se udaljili od grada. Uprkos svima, za nas je bila izbrisana granica između detinjstva i „prvobitnog društva blagostanja“. Obilazili smo pećine i kratere. Pod našim stopalima je bila rastresita zemlja koju će prekrajati rimska milja. Uz sav trud sredine, niko nije mogao da sakrije od nas da smo nekada živeli u društvu lovaca i sakupljača. Naš jezik je bio nepristupačan za druge. Za vreme ručka, noge su nam se dodirivale ispod stola. Dovoljno je bilo iskoračiti iz zgrade i zaći u „velikodušno okruženje“ koje je predstavljala okolna šuma. Znali smo šta su vekovi bez sati, a šta su mleko i mržnja. Za nas je uverenje o ljudskoj prirodi bio tek izgovor onima koji bi žudeli za vladanjem, a zahvalnost – uvreda svakome ko bi drugome namenio darove. Sanjali smo svet u kom će goreti postrojenja i poslovne zgrade; pevali smo pesme „protiv Levijatana“. Pored puta smo zaticali harpune od kostiju; dalje uz reku – razbacana kremena koplja. Iza nas je bilo preveliko rastojanje da bi nas bilo ko sustigao. Ja bih ležao s rukama iza glave; moja sestra bi plivala prsno. Njena pljuvačka nije bila tamna od čokolade kada bi me opkoračila ispod jasike. Nikada se nismo vraćali istim putem. Kupili smo plodove; pustošili voćnjake i hramove, nepoverljivi prema svakome ko je pokušavao da sakrije od nas da smo nekada bili nomadi s jednostavnim krznenim pokrivačima. Mi nismo bili ničija zakonita deca; naše senke su se izduživale iznad rudokopa. Kretali smo se nenastanjenim dolinama, posvećeni životu bez ciljeva – moja nihilistkinja i ja; nismo se plašili da bi uskoro sve mogla da upropasti nastupajuća plemenska elita. Pentrali smo se po obroncima; voleli smo kada bi nas dočekao vetar u ravnici. Za nama su ostajali gradovi u plamenu, a pred nama – noć i borba za opstanak; požuda i dokolica.
__________________________________
ŽELJKO JANKOVIĆ rođen je u Pančevu, 1983. godine. Objavio je knjigu poezije Karl Ginter u dvostrukoj ekspoziciji 2010. god. (Brankova nagrada, nagrada Aladin Lukač), i dve knjige kratke proze: Sumrak na petlji (2023.) i Noću ne polaze lososi (2025.).
Živi u Pančevu.
čovjek-časopis 