POGLED NA ISTORIJU
sve protiče od ove drevne i divne borbe
crnog zloduha i crvenog anđela
vreća očiju i ustiju protiv nevidljivih krila
žar čarni svim ulicama ostavlja trag
kao dželat kad smaknutog vuče
i tako po svakom tkivu mesu glasu pogledu
da zaviriš u čoveka
udariš u kost ona se crni
to sve jer ih je zloduh trbuh svario
ali otkud znam
možda su i tebi oči crne
možda bi ti kost belom delovala
čuvaj se čitaoče neveseli
***
NOVI VAVILON
isus naš
isus naš vudu lutka
isus crni brat prezren na svetu
isus rođen azilant
isus sahranjen kraj psećeg groba
u dvorištu palate velegospara
***
SUTON ZLODUHA. BDENJE
I
mladi bog noćas sja nad grobom
punim sebe kog ostavlja. i nema kuda sem
da se nada, jer on pun je sveta. sve crnilo
sveta noćas, kao svake noći na sebe
mora primiti. tako i ova pesma.
nek isus bude za sva nedela.
pesma najosuđenija. pesma mučenica.
pesma crnooka, pesma najzlodušnija.
ali i pesma nekrštenica, pesma bezimena,
pesma stradala pre no što je sazrela.
nek krvari od klinova, nek voda joj
plućna poteče iz rebara-stihova.
iz pesme, mladog boga melanholije
što nosi sve vedrine proleća svetova.
o, nek pupi i brizne sunovrat što svebrižnik pesmeni
na sebe prima, nek se blizne i kote svesvetske
vedrine i milote. Olimp je naš pun stradalnika
što su sve sunovrate primili, ne tražeći ništa.
u lancima su sagoreli.
II
tako Orleanko, praobrascu,
ti si prva videla da stara vremena
ne behu nikom dobra. tvoja je duhovnost
bila budućnost, tvoji anđeli su bili ljudi sutra.
i kroz strašnu istoriju istorije i materije,
užasni asfaltni lavirint je bojište. smrt još
ostavlja svoj zadah na svakom kutku,
dim i magla kao s lomače talože čađ
po licima ljudi i svih izuma im.
dvorska luda, ta neprekidna svežina sveta,
telo nerastočivo, proleće nejesenjivo,
potomak ti je, nevoljni – Hamlet i Jorik,
u isto vreme. ipak, nema tog crva,
nema te lobanje na koju je svodljiv.
jer nije sam, jer on je svako
ko na sebe masku pajaca primi,
ko hoda,
nema groba koji će
njega trajno primiti,
iz kog pesmom neće isklijati,
ko hoda.
***
TRI DŽELATA I TRI TATA
naočigled svih, obešen,
i naočigled svih, nasmešen
zloduh krvook krvolok
strašno se ceri
uzvikuje uzvišen:
zlato vam trune, krv se ne da okoštati,
rđa vam imanje zemno, oganj je krveni
zlatom svojim riđim zube vam rastočio,
i dušu vam oteo i svu radost
i oči zacrneo i u pseto tupozubo
lutajuće pretvorio vas
zato ne čudite se ako jednog dana
u nekom futurofiziologu
na sebe među inim zverinjem naiđete
***
DELIRIJ
o neukosti što mi se usadi u kosti
da te mogu iz srži što te drži prognati
i da u drugom obliku vesele praznine
ostaneš gde jesi da lakoćom prostim
hodom svojim opevam svet da budem
živi instrument vremena i prostora
duša pesnika treba biti
kao seizmograf opšteg duha
mesto lire taj aparat iz srca
izvadiće s užasom i začuti
ritmično i neujednačeno
cijukanje demona
što je njegov damar
prostom jednačinom proporcije
što katastrofalnija vremena
to monstruozniji zanosi melodije
što veća zlodela zloduh čini
nad sretnim i setnim licima
nedužnih to grčevitiji stihovi
pred svojim predačkim povorkama
ko pajac dvama bakljama
žonglirati dvoličan biti ko janus
poeta doctus i poeta insanus
ali na balu
dočekuje baal
domaćin sa čeljustima
dobrodošlice
_________________________________
PAVLE ZELJIĆ (2000), rođen u Loznici, doktorand književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je završio i osnovne i master studije.
Piše pesme, književnu kritiku, i eseje.
Autor dve pesničke zbirke: Ikar i Mesija (2019, „Limske večeri poezije”, Priboj) i Spina Mundi (2024, na konkursu za zbirke poezije Centra za kulturu Plužine).
Mnogoočiti Serafim je njegova treća zbirka poezije.
Sarađuje sa brojnim književnim i naučnim časopisima regiona.
čovjek-časopis 