*
Prut je put – a put je mračan,
zato je prutov put prav, nadasve taman
od krvi – ljigav je puž na tom kratkom
putu u ulegnuću kože na ulazu vlažnom
pećine iz koje bije hladno zelje. I sve
kamenjem diše kao spazam kojim se ne
dozvoljava, mada i predaje.
Opor grumen slačice obaljen na ulazu
pećine iz koje nenametljivo isparava
venac vrbovog pruća, dah praha kamomile,
dlaka od krupnog vepra, nepoznata
fluoroscentna pena iz usta koja su bila naprečac žedna.
Slomljenu trsku i crne kuglice u
rascvetala gnezda spušta iz sena uspravna
svraka – guc-guc-guc.
„Vidiš da može, sva jaja su stala,
tu im je mesto, do kraja, njihova kuća.”
*
Ustima u perju huk čujem kada pokidam dah.
Bosa gaziš plitkog malog kosa čije krilo
biće razmrljano kao na paleti plavet,
da bi se u sledeći čas otvorilo ždrelo
zaliveno muljem, pa gutaš, g u t a š
i odričeš…
balava ta navala nije nasledna,
nije ti od oca,
od matere ti nije – premaz,
model zakrivljenosti čunka
što zjapi u bor želje.
*
Zaista jesi lepo slepo kuče
kad se boriš da preživiš
i nemaš reči koje bi reći mogao glasom
jednim posve krcatim, posve smelim.
Tebe ruke kao dveri dave po vratu tankom
kao što je šarka, a srča se slomi u ogromne
butine, pa udara poput leda u tela u koja si
ulagala, u koja su ulagali mešetari discipline.
Pristani na sve što od tebe tražim.
To će me konstituisati.
To će te konstituisati.
To će nas utelotvoriti kroz siture rascepljenje obale
čija su tkiva uvale, a skrame padine.
Ali ništa ne uzbuđuje mog malenog kosa
što je došao iz mraka da ti saopšti da
sam po rubovima crven i golem, da sam na
osoju raspojasan kao pećina legao, pak
zazivam smrti iz mračnog prisoja.
XIII
Nije me volela jer sam bio slikar pejzaža
umesto da sam mnogo jaka zverina bio,
ali ja sam bio mio, umesto da sam strpljiv
bio u vladanju kao latica, da sam upadao u
mračna koškanja, u zamašćen šamar,
muško po tome što mogu da je prehranim, džanum!
Ličnost koja pazi na opipljivo
saučestvovanje i bezokolišno delovanje,
koja nikada ne govori u ime naprasne i
nezaslužene nežnosti, koja nikada ne
priznaje kako ide u porozni gaj, što je
očigledno po osipu lipe koji mi se uplete
u kosu i onda mi trunje trebe poznanici koji me sretnu.
Lažno sam obećavao da mogu učiniti auto
de fe pokazavši se duševno i telesno
ogoljen mučiteljskim spravama,
odbacujući nekakve sopstvene
porodičnosti i literarnosti.
To sam lažno sve vreme obećavao.
X
Sve vodolije polako lude konačno!
Predvode carstva propasti i slave,
visoko nose baklje u znaku ishlapele
lobanje prijatelja koji je i ljubavnik života.
Vodolije znak na reskom plotu slik je u
oku; opsenari stari, što ti ulaze u stvari,
što ti kožu šibom vrba i isparenjem vlaže.
Ovo ti se nikada za života nije desilo
niti će. Narednih par godina će da bude to.
Mislim, biće i ceo svet dičan tako, ali
kod tebe, daždevnjače na skrhanom
mirotočivom ćupu pod izvorom šumskim,
tebi je to tvoje sopstvo, tu ti je sunce,
presijava se na krljušastopločastom premazu leđa.
Mladić vižljasti izuzetnog dara lepote
drži čvrsto nagnut pehar iz koga sipa
vode, a jedan tren pre, orao, doslovno bog,
ukrao ga je sa trojanske ravnice.
Sve vodolije polako lude konačno,
dok preuzimaju vođstvo, slamaju ličnosti
nenametljivo, uvredama u duše kao bodeže u pipke
Čak i da te nenadano privije na srce,
iščileo ti bi od njegovog snažnijeg bića.
_____________________________________________________
BOJAN MARKOVIĆ (1985) završio je studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirao. Objavio je naučnu studiju (Ne)moguće granice poezije za decu i mlade (2025) i knjige poezije Riba koja je progutala svet (nagrada Mladi Dis, 2013) i Taumatrop (nagrada Zadužbine Veselin Lučić, 2022). Piše eseje i književnu kritiku. Priredio je izbor iz celokupne poezije Oskara Daviča u dve knjige u izdanju Kontrasta (2023/2024). Dobitnik je nagrade „Milutin Uskoković” za najbolju neobjavljenu pripovetku za 2024. godinu. Zaposlen je na Fakultetu za obrazovanje učitelja i vaspitača u zvanju vanrednog profesora.
čovjek-časopis 